Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Uskoro ćemo prodati sve svoje izvore pijaće vode i gradske vodovode!

  • Začetnik teme Angelus
  • Datum pokretanja
Angelus

Angelus

ADMINISTRATOR
SRBIJE VIŠE NEMA – Uskoro ćemo prodati sve svoje izvore pijaće vode i gradske vodovode!



Ukoliko Srbija prihvati najnovije zahteve administracije EU u Briselu (koje podržavaju MMF, Svetska banke i Evropska banka), da privatizuje između ostalog i izvore pijaće vode i svoju vodovodnu infrastrukturu, otvoriće se jedno od najvažnijih bezbednosnih pitanja, na koje nijedna vlast neće imati odgovor. Ali, umesto da pruži otpor ovom nasilju, Vučićeva vlada sumanuto ide ka tome da stranim kompanijama ustupi sva najveća izvorišta pitke vode u Srbiji na 99 godina, a pristupiće i rasparčavanju i prodaji gradskih vodovoda u najvećim urbanim sredinama. Hoće li nas stići sudbina Bolivije, čiji je bivši diktator stranoj kompaniji prodao sve izvore pitke vode, pa su građani u krvavim obračunima sa njegovom vlašću morali da potraže rešenje problema.

Prema svim stručnim istraživanjima, kako domaćim tako i stranim, Srbija ima preko 400 izvorišta zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta, a kako činjenice na terenu govore, od toga je za sada eksploatisano tek dvadesetak procenata. To je i bio razlog da nadležna komisija Ujedinjenih nacija svrsta Srbiju na listu prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode. Istovremeno, u Srbiji ima registovano 286 različitih tipova mineralnih, termalnih, termomineralnih voda. Reč je o ogromnom bogatstvu. Samo u Sijarinskoj banji sa okolinom ima više vrhunske mineralne vode nego u celoj Poljskoj, na primer! Poređenja radi, kad bi država samo iz ovih izvora flaširala 5,5 litara vode u sekundi, imala bi godišnji profit ravan onome koji u istom periodu napravi kombinat Kostolac!

Ovakvi i slični podaci su Srbiju već odavno stavili na nišan globalističkih lihvara, pa su počeli brutalni pritisci multinacionalnih kompanija iz SAD i Evropske unije, koje imaju ambiciju da ovo vodno bogatstvo za što kraće vreme i što manje novca, pridobiju za sebe. Tridesetak domaćih i stranih preduzeća koja se bave flaširanjem i prodajom vode, već eksploatišu najveći deo od već pomenutih 20 procenata zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta koju uglavnom izvoze na strana tržišta. Sva ostala izvorišta su na neki način „tipovana“ od strane režimskih mafija.

Globalna bitka za osvajanje izvorišta vode, odavno traje. U novom veku, ona će se pretvoriti u znatno veći obračun od onoga koji još traje, a tiče se fosilnih goriva. Pred Srbijom se nalazi zadatak svih zadataka, da osim ljudskih potencijala, sačuva i svoje prirodne resurse, pre svega, šume i vodotokove, reke, izvorišta pitke vode…Bude li se desilo da neko drugi zavlada ovim blagom, za građane Srbije, pod ovim nebom više neće biti života. Na žalost, politička mafija je već uspela da pojedinim stranim kompanijama omogući milijarde evra ekstraprofita eksploatacijom vode, za koju Zakon o vodama jasno kaže da je u pitanju neotuđivo dobro u vlasništvu države.

U praksi, sve izgleda drukčije, jer se član 6. tog zakona (koji kaže da se „…nad javnim vodnim dobrom može steći pravo korišćenja isključivo u skladu sa zakonom“), tumači kao mogućnost prisvajanja vodnih resursa.

Već odavno kriminalizovani model takozvanog „javno-privatnog partnerstva“, otvorio je mogućnost zarobljavanja izvorišta pitke vode, ali i otimanje javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja građana. Na vidiku je zločinačka akcija sa nesagledivim posledicama po Srbiju u njeno stanovništvo.

Vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji, već su stekli pravo eksploatacije izvorskih voda na 99 godina, a neki od njih su došli u posed ovog blaga preko Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, kao što je bio slučaj prehrambene industrije Kolinska iz Slovenije koja je prva stekla vlasništvo nad domaćom punionicom vode Palanački kiseljak iz Smederevske Palanke tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.

Prva velika privatizacija fabrika vode u Srbiji dogodila se 2004. godine, kada je na mafijaški način kompanija Danube Food Grupa uz logistiku političko-kriminalnog aparata, otkupila većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca.

Već prvih meseci 2005. godine, multinacionalne kompanije Coca-Cola i Coca-Cola HBC, kupili su po ceni od 21,5 miliona evra fabriku vode „Vlasinka“. Za 26,5 miliona evra, Beogradsku industriju piva (BIP), koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine vlasnici litvanske firma Alita i vlasnici švedske firme United Nordic Baverages. U septembru 2008. godine za samo četiri miliona evra tadašnja vlast je prodala Mivelu iz Trstenika, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac Mivele je bio beogradski Frikom, čiji je zapravo vlasnik Agrokor hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Fabrika mineralne vode Heba iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću Nektar iz Bačke Palanke. U aprilu 2011. godine, vlasniku beogradskog preduzeća Invest-import international prodata je fabriku mineralne vode Milan Toplica iz Prokuplja.

Iz svih ovih privatizacija, vidi se da su kupci plaćali po nekoliko miliona evra, ali ono što se ne vidi, to su čisti profiti koji godišnje premašuju pola milijarde evra. Nije teško zaključiti šta je država time izgubila.

Međutim, ovo je, po svemu sudeći, bio tek početak rasprodaje svih izvorišta pitke vode u Srbiji (koja, kao što se vidi, teče preko nameštenih privatizacija državnih preduzeća) a pravo zlo tek dolazi. Ovde treba podsetiti da je Vlada Srbije sa MMF-om još 26. maja 2011. godine potpisala Memorandum u kome između ostalog piše: „…Reforma (kroz privatizaciju) najvećeg broja velikih državnih preduzeća treba da ima za cilj privlačenje strateških investitora…“

Još pre deset godina (2006.), profesor Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i ekspert za vodno bogatstvo dr Branislav Đorđević 2006. godine, pozvao je javnost i političke stranke da dignu svoj glas protiv ideje prodaje JKP Beogradski vodovod i kanalizacija (BVK). Tom prilikom, profesor Đorđević je ispričao šta je čuo na sastanku sa predstavnicima MMF-a i kako je ondašnja vlast reagovala na neke njihove predloge: „…Prisustvovao sam pregovorima MMF u Beogradu i čuo sam pojedine članove ove delegacije kako govore: ‘Prodajte JKP Beogradski vodovod i kanalizacija’. To je rečeno pre podne, onako nezvanično, a već poslepodne su pojedini naši ‘menadžeri’ taj predlog pretvorili u ‘zvaničan zahtev’…“

I zaista, ubrzo je izrađena jedna studija pod nazivom „Javno-privatno partnerstvo za BVK“, koja je koštala čak 4,1 miliona evra (plaćeno iz budžeta), sa ciljem da budući kupac gradskih vodovoda u Srbiji što lakše dođe do svoga cilja.

Kako je tada govorio profesor Đorđević, za pripremu ove otimačine bio je angažovan i strani „transakcioni savetnik“ (osoba bliska nemačkoj kancelarki Merkel) po ceni od 1,3 miliona evra. A, konsultant kome za rukom pođe da u BKV dovede „strateškog partnera“, trebalo bi da dobije proviziju od pet odsto, što je oko 25 miliona evra. Suština ovog monstruoznog plana do danas nije promenjena. Promenjen je samo odnos prema potencijalnom ponuđaču, jer su uslovi u međuvremenu za njega postali još povoljniji!

Naime, Srbije će uskoro, prema najnovijim dogovorima sa MMF-om i uz koordinaciju Svetske banke, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, ipak krenuti u avanturu bez povratka: daće u koncesiju na 99 godina sva najveća izvorišta pitke i oligomineralne vode, a pristupiće i raparčavanju i prodaji gradskih vodovoda u najvećim urbanim sredinama.

U ovom trenutku, najmanje tri velike multinacionalne korporacije iz SAD i Zapadne Evrope žele da zagospodare celokupnom državnom infrastrukturom i prirodnim resursima u Srbiji. Istovremeno, Vučićeva vlast izvukla je iz fioke „Strategiju restrukturiranja komunalnih preduzeća u Srbiji“, napisanu još za vreme Tadićevog režima, čiji nacrt za početak predviđa privatizaciju samo „specijalizovanih vodovoda“. Reč je o onim vodovodima koji se, kako je neoprezno izjavio jedan od bivših funkcionera Privredne komore Srbije, „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode“. A, u pitanju su vodovodi u Subotici, Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Dakle, najveći kompleksi vodovodne infrastrukture! Pojedina državna preduzeća u lokalnim samoupravama, već su ušla u kriminalni posao „privatnog partnerstva“ sa stranim kompanijama, u vezi „prečišćavanja vode“, što je ulazak u privatizaciju gradskih vodovoda na velika vrata.

Tako je, na primer, plan sadašnje gradske administracije u Novom Sadu je da JKP Vodovod i kanalizacija ostane u vlasništvu grada do 51 odsto akcijskog kapitala preduzeća, a da „investitor“ preuzme 49 odsto, s tim što bi aneksom ugovora bilo regulisano da „investitor“ ima ravnopravno sa gradom sva upravljačka prava!

Na ovaj neverovatni poziv stigle su i ponude iz Francuske, Nemačke, Grčke i Izraela. Prethodno, izabrano je jedno nemačko preduzeće za „konsultanta“ u slučaju privatizacije gradskog vodovoda, koji će predložiti model „partnerstva“ sa novosadskim vlastima. Ne treba nikako zaboraviti da je još tokom 2001. i 2002. godine, nemačkom donacijom obnovljeno 44 kilometra vodovodnih mreže i zamenjeno oko 17.000 vodomera! I ne samo to, nego su nemački donatori nabavili kanalizacione pumpe za reni bunare, a kupljena je i najmodernija kompjuterska oprema za službu vodomera! U donaciju su bili uključeni gradovi Novi Sad, Beograd i Niš, a sve je obavljeno pod pokroviteljstvom visokog funkcionera nemačke obaveštajne zajednice, Bode Hombaha, koji je tada vršio dužnost predsedavajućeg Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope (kasnije je zaseo na čelo medijske korporacije WAC). Bilo je to nemačko „ulaganje u budućnost“. Šta je 3-4 miliona evra u odnosu na monopol nad gradskim vodovodima u „projektu“ takozvanog javno-privatnog partnerstva (u prevodu vlasništva nad pijaćom vodom u gradovima širom Srbije!).

Advertisement
Gradonačelnik Novog Sada, naprednjak Miloš Vučević, očito se sprdao rekavši da će grad insistirati da se „poskupljenje odvija postepeno i u dužem, višegodišnjem periodu“, jer, jasno je da će ova vlast prodati ili pokloniti gradske vodovode i sve izvore pijaće vode, da bi potom strani i domaći mafijaši diktirali cenu i ubirala profit. Do kraja prošlo decenije, ondašnja vlast je imala plan da preko Javnog preduzeća „Vode Vojvodine“ dokapitalizuje 16 vodoprivrednih firmi sa teritorije pokrajine, te da deo sredstava, kojima bi „Vode Vojvodine“ stekle većinsko učešće u kapitalu tih preduzeća, bude obezbeđeno iz budžeta pokrajine. Plan nije realizovan, vlast su preuzeli naprednjaci i sve je stalo.

Srbija će proći kao Bolivija

Nije teško zaključiti da će realizacijom ovog kriminalnog nauma doći do višestrukog povećanje cene vode, kao što je to bio slučaj u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj kad je njihova politička mafija počela da rasprodaje i vodu i vodovode. Dobro je poznat slučaj kad su građani Budimpešte skupo su platili ovu avanturu, pa su morali po dvostruko višoj ceni od prodajne, da otkupljuju gradski vodovod od privatnika koji ih je ojadio. Srbiju, dakle, čeka drama sa vodom, kakvu niko ni sanjao nije.

Britanska vlada je do sada potrošili milione funti kako bi slala svoje ekonomske ubice u nestabilne države poput Srbije, kako bi vlade i istaknute ministre nagovarali da je najbolje da predaju vode i vodovodne sisteme stranim korporacijama i „oslobode se“ brige oko eksploatacije i održavanja infrastrukture. Na ovaj način su i Britanija i još nekoliko zapadnih sila stvorile svetski monopol u otimanju voda i vodovodne infrastrukture, kao i kontrolu na određenim teritorijama preko raznih „međunarodnih pomoći“, „humanitarnih organizacija“ i „finansijskih institucija“.

Sa kakvim problemom će se građani Srbije suočiti ukoliko prihvate dogovor da otmu izvore vode i našu vodovodnu infrastrukturu, svedoči primer građana Bolivije, koji su pre deceniju i po poklekli pred pritiscima Svetske banke i MMF-a. Naime, vlada Bolivije, na čijem čelu je bio Gonzalo Sančez De Lozada, inače ujak bivše srpske ministarke Kori Udovički, poklonila je stranim kompanijama pravo eksploatacije i snabdevanje građana Bolivije vodom. „Koncesija“ je podrazumevala eksploatisanje svih vodnih resursa, komunalnih vodovodnih sistema, pa čak i kišnice koja se prikupi!

Odmah je došlo do povećanje cene vode i to za 35 odsto, što je početkom 2000. godine izazvalo masovne demonstracije u Boliviji protiv privatizacije vodnih resursa. Protesti su se proširili po teritoriji cele zemlje, ljudi su ginuli po ulicama, demonstranti su hapšeni, a sve je dovelo do toga da političari Bolivije proglase vanredno stanje u zemlji. Da su političari Bolivije načinili katastrofalnu grešku zbog prodaje i davanja u koncesiju svojih vodnih resursa, najbolje ilustruje naslov koji je decembra 2005. godine osvanuo u „Njujork Tajmsu“ („Bolivija ispašta zbog eksperimenta MMF“).

I građani Italije su izašli na referendum i poništili nekadašnji Berluskonijev zakon o privatizaciji vodovoda, koji je predviđao da lokalne vlasti privatizuju vodovodne sisteme. Šta sprečava građane Srbije da se odbrane od nadolazećeg zla? Gubljenje svojih izvora vode i vodovodno-kanalizacionih mreža, znači i gubljenje suvereniteta.

Vučićeva vlast je već pripremila scenario kako da strane kompanije zaposednu izvore pijaće vode, gradske i regionalne vodovode, a da budu što manje vidljivi. Naime, u slučaju da ove kompanije iz bilo kog razloga ne mogu da da učestvuju na tenderima, već su osnovane „ćerke firme“ koje će obaviti posao kupovine najvažnijeg resursa. Sve one već imaju „naše“ ljude kao direktore, i naš novac na računu i slično. One najveće kompanije i ne kriju svoje namere, poput Coca Cole, koja u Srbiji već sada ima potrebu za „proširenjem kapaciteta eksploatacije“, tačnije kupovinom još izvora najkvalitetnije pitke vode, jer im je izgleda izvor „Vlasinske Rose“ (koji u skupili) isuviše mali.

Otimanje vode, previđeno Okvirnom direktivom

Do sada je u zemljama u tranziciji jedan od uslova „evropskih integracija“ bio privatizacija vode i sistema za dostavu pijaće vode građanima (vodovodi). Međutim, većina njih ne poštuju zakone zemalja u kojima posluju, već vrše grubu zloupotrebu eksploatacije vode i izvorišta kako bi ostvarili što veći profit. Često se dešava da uslovi iz ugovora nisu ispunjeni, a kompanije kada ocene da im se više ne isplati da budu u nekoj zemlji jednostavno odu u drugu zemlju, a propalu infrastrukturu vodovoda i sistema ostavljaju na „staranje“ državi…Holandija je pre nekoliko godina zakonom zabranila privatizaciju vode na svojoj teritoriji, tako da sada u Holandiji nije moguće kupiti ili uzeti pod koncesiju izvorišta vode (a, inače ih ima tek nekoliko na teritoriji te države!).

Sa druge strane, najveća holandska kompanija za eksploataciju vode, najagresivnija je u nameri da zaposedne srpske izvore pijaće vode. Da se u sferi privatizacije vodovodnih sistema ne dešava ništa slučajno, svedoči i jedna publikacija NVO Svetski razvojni pokret iz Velike Britanije, pod nazivom „Prljava pomoć, prljava voda: Pritisak britanske vlade da se privatizuje vodovod i kanalizacija u siromašnim zemljama“ Autori publikacije upozoravaju javnost na činjenicu da Velika Britanija koristi novac svojih poreskih obveznika kako bi zarad interesa multinacionalnih kompanija vršila pritisak da zemlje u razvoju privatizuju svoje vodovode i kanalizacije.

Vlada Britanije je do sada potrošila milione funti kao pomoć pri zapošljavanju konsultanata iz svoje zemlje, koji su imali zadatak da savetuju zemlje u razvoju, odnosno da ih nagovaraju da na upravljanje predaju svoje vode i vodovodne sisteme stranim kompanijama, i to najčešće iz Velike Britanije ili Francuske. Na ovaj način veliki igrači stiču monopol u privatizacijama voda i vodovodne infrastrukture, a samim tim i kontrolu na određenim teritorijama. Ceo proces se odvija pod maskom „međunarodne pomoći“ koja velikodušno stiže od humanitarnih organizacija i finansijskih institucija.

Ukoliko Srbija prihvati ultimatum da privatizuje izvore pijaće vode i svoju vodovodnu infrastrukturu, otvoriće se jedno od najvažnijih bezbednosnih pitanja, na koje nijedna vlast neće imati odgovor. Prvi korak koncesionara bio je povećanje cene vode i to po sadašnjim procenama najmanje za 35 odsto…

Još pre 15 godina, tačnije Okvirnom direktivom Evropske unije o vodama iz 2000. godine, kada je i zvanično uspostavljen „…integralni okvir za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vodnih resursa“, proklamovani su glavni cilj evropske i nacionalnih politika upravljanja vodnim resursima. Time je otvorena mogućnost i državama i kompanijama na evropskom kontinentu (i van njega), da krenu u „…osiguranje dostupnosti dovoljne količine vode za zadovoljenje potreba ljudi i životne sredine Evropske unije“.

Tačnije rečeno, otvorena je sezona lova na male i nezaštićene države poput Srbije, koje imaju najkvaliteniju vodu za piće.

Odakle vodu pije glavni grad

Glavni grad Beograd dobija vodu za piće iz dva velika izvorišta: to su podzemne vode, oko 5,5 kubika i još oko 3,5 kubika površinskih voda, u ovom trenutku. Većina je iz Save, 500 litara u sekundi iz pogona Vinča na Dunavu. Voda se tretira uređajima za tretman vode na Makišu i na Savskom jezeru, a podzemna na Bežaniji i Banovom brdu, dok se dunavska voda tretira kod Vinče.

Vodoprivreda u blatu pljačkaške privatizacije

Najmanje dvadeset godina u Srbiji nije ulagano u čišćenje plovnih puteva, brana, nasipa i kanala, a sve državne hidrograđevinske firme su uništene. Krajem osamdesetih godina, njihova perspektiva je bila dobra. Planiralo se podizanje još 34 brane i uređenje plovnih puteva Dunava i Save, uredno se odvajalo za redovno održavanje rečnih ruta, nasipa, brana i kanala. Do danas, sazidano je svega pet-šest brana. Za Koridor 7, („Dunavski koridor“), posao na tenderima dobijaju strane firme – „Por“, „Štrabag“, „Alpina“ uključujući čak i neke iz hrvatske. One uzimaju i posao i najveći deo novca, dok im naša operativa služi samo kao podizvođač. Zbog loših gazda, koje su većinu kupljenih firmi oterali u propast, zbog kriminalnog odnosa političara na vlasti, hidrograđevinska preduzeća odumiru. Nekada ih je bilo 42 i zapošljavala su 2.800 ljudi, a danas većina postoji samo formalno. Većina njih radnicima ne isplaćuju zarade jer im je račun blokiran. Već sada, propala vodoprivredna preduzeća ne mogu da privuku stručne kadrove, niti će imati novca da barem zadrže stare. Kad je Drina naveliko plavila priobalje 2014. godine, nigde u zapadnoj Srbiji nije bilo operativnog vodoprivrednog preduzeća…

Beograd je verovatno jedini evropski velegrad koji nema svoj sistem za reciklažu otpadnih voda.

(Nikola Vlahović / Tabloid)
 
Top