Otvoreno pismo hrvatske profesorke Ankice Benček
Učiteljica se izvinila učenicima što ih je savetovala da uče
Izvor: Blic B.S. | 04. 02. 2011. - 12:46h
Na portalu "Večernjeg lista" objavljeno je pismo hrvatske učiteljice koje je pročitano više od 100.000 puta, a u kome se ona izvinjava učenicima što ih je savetovala da je najbitnije da uče, jer ju je demonatovala surova svakodnevnica.
Svim svojim sadašnjim i nekadašnjim đacima, mojoj deci i mojim unucima! Kao vaša učiteljica, nekadašnja razredna, majka i baka, pred penzijom, javno vam se svima izvinjavam sto sam vas krivo usmeravala u život i krivo odgajala.
Dugo mi je trebalo da konačno shvatim da sam bila u krivu. Oduvek sam vam svima govorila da treba učiti, učiti i samo učiti! Znanje je najveće bogatstvo. Ne može nestati ni u kakvim neprilikama ili katastrofama. Kud god ideš, nosiš ga sa sobom. Učila sam vas i odgovornosti, postavljanju i ostvarivanju realnih ciljeva, poštenju, uvažavanju multikulturalnosti i bogatstvu različitosti.
Pokušavala sam kod vas da razvijem osećaj pripadnosti svom narodu, toleranciji prema drugim narodima, njihovoj kulturi, konfesiji i svjetonazoru. Pokušavala sam probuditi i razvijati ponos i svest o ljudskoj veličini svakog čovjeka. Svakodnevni me život malo pomalo demantovao u malim i velikim stvarima, događanjima i pojavama. Najviše me demantovao u nastojanjima i filozofiji kako treba učiti i samo učiti. Danas smo svedoci da oni koji nisu hteli da uče zauzimaju zavidna radna mesta i funkcije u našem društvu. Oni nam kroje sudbinu i odlučuju sto ćemo, kako ćemo, kada ćemo i gde ćemo.
Čovek se zapita kako neko sa završenom srednjom školom može biti na čelu čitavoga jednoga regionalnog područja i odlučivati o svemu, pa i onomu o čemu pojma nema, dok u isto vreme postoje stručnjaci za područje koje on pokriva?
Kako može učiteljica s dopisnim doškolavanjem tamo negde u nekom malom mestu bivše države odlučivati o važnim pitanjima ove države? Kako može osoba u sukobu više interesa deliti pravdu drugima i usmeravati diskusije i dijaloge u smislu opštee pravednosti i poštenja. Kako može seoski dečarac očaran asfaltom velegrada poštovati urbanu ekologiju? Kako se može studentkinja sa samim dvojkama zaposliti u znanstvenoj ustanovi te magistrirati i doktorirati u kratkom roku? Kako se može neko u ratno vreme besramno obogatiti i temeljem tog i takvog bogatstva postati nedodirljiva osoba u našem društvu?
Zar se zaista sve može kupiti? Ja na ova i slična pitanja ne znam odgovor. To su činjenice koje se vide i znaju. To su činjenice koje me demantuju u mom nastojanju da decu motivišem na učenje, da u njima pobuđujem veru i istinu kako se samo samostalnim radom i zalaganjem može dosegnuti potpuni osobni razvoj,
samopouzdanje, sreća i radost postojanja i življenja. Neću im govoriti niišta drugo.
Bilo bi nepedagoški i neprofesionalno objašnjavati im kako o mom statusu i mojoj plati odlučuju nekompetentni ljudi koji su čak i tu priliku iskoristili za međusobna prepucavanja i obračune, i to javno pred širokim auditorijem. Verujem da će mojih mizernih 700 kuna mesečno, kao i oduzeti deo primanja mojih kolega pomoći državi da se uspravi na noge i barem uspravno stoji, ako već ne može hodati, makar i polako.
Verujem da učitelji i profesori neće ni pomišljati na štrajk. Iako nas svi omalovažavaju i obezvređuju nas rad i delovanje, mi smo svesni naše uloge u današnjem društvu i društvenoj stvarnosti, kao i činjenice da nikome nije stalo do nas, pa čak i onima koji se tobože brinu o nama. I oni kao i njihovi pregovarački partneri isključivo i prvenstveno misle na sebe. Sećam se jedne visoke državne dužnosnice iz naših redova koja je na prigovor o njenom radu svom čelniku uzviknula: Šta ti je? Šta hoćeš? Ja se više ne vraćam u razred!”
Puno je njih pobeglo iz razreda i danas odlučuju o našim radnim obvezama i našoj plati. Sve čovek može razumeti i shvatiti, ali toliko preobražaja i potpuno oprečnih odluka i dela u vrlo kratkom vremenu ne može se razumjeti niti shvatiti, osim kao osobnu borbu za položaj i opstanak, bez obzira na stranačku pripadnost i funkciju.
Na kraju ovog mog uzaludnog monologa i nabrajanja, koje će mi barem na tren olakšati dušu, umanjiti brigu o skoroj penziji, zaseniti očaj i neizbežni sram zbog narušavanja ugleda i omalovažavanja profesije kojoj pripadam, a time i mene lično, još se jednom svima koje sam nesvesno vise od 30 godina obmanjivala kako su učenje, poštenje i odgovornost jedini pravi i ispravni put u životu svakog pojedinca, javno izvinjavam.
Učiteljica se izvinila učenicima što ih je savetovala da uče
Izvor: Blic B.S. | 04. 02. 2011. - 12:46h
Na portalu "Večernjeg lista" objavljeno je pismo hrvatske učiteljice koje je pročitano više od 100.000 puta, a u kome se ona izvinjava učenicima što ih je savetovala da je najbitnije da uče, jer ju je demonatovala surova svakodnevnica.
Svim svojim sadašnjim i nekadašnjim đacima, mojoj deci i mojim unucima! Kao vaša učiteljica, nekadašnja razredna, majka i baka, pred penzijom, javno vam se svima izvinjavam sto sam vas krivo usmeravala u život i krivo odgajala.
Dugo mi je trebalo da konačno shvatim da sam bila u krivu. Oduvek sam vam svima govorila da treba učiti, učiti i samo učiti! Znanje je najveće bogatstvo. Ne može nestati ni u kakvim neprilikama ili katastrofama. Kud god ideš, nosiš ga sa sobom. Učila sam vas i odgovornosti, postavljanju i ostvarivanju realnih ciljeva, poštenju, uvažavanju multikulturalnosti i bogatstvu različitosti.
Pokušavala sam kod vas da razvijem osećaj pripadnosti svom narodu, toleranciji prema drugim narodima, njihovoj kulturi, konfesiji i svjetonazoru. Pokušavala sam probuditi i razvijati ponos i svest o ljudskoj veličini svakog čovjeka. Svakodnevni me život malo pomalo demantovao u malim i velikim stvarima, događanjima i pojavama. Najviše me demantovao u nastojanjima i filozofiji kako treba učiti i samo učiti. Danas smo svedoci da oni koji nisu hteli da uče zauzimaju zavidna radna mesta i funkcije u našem društvu. Oni nam kroje sudbinu i odlučuju sto ćemo, kako ćemo, kada ćemo i gde ćemo.
Čovek se zapita kako neko sa završenom srednjom školom može biti na čelu čitavoga jednoga regionalnog područja i odlučivati o svemu, pa i onomu o čemu pojma nema, dok u isto vreme postoje stručnjaci za područje koje on pokriva?
Kako može učiteljica s dopisnim doškolavanjem tamo negde u nekom malom mestu bivše države odlučivati o važnim pitanjima ove države? Kako može osoba u sukobu više interesa deliti pravdu drugima i usmeravati diskusije i dijaloge u smislu opštee pravednosti i poštenja. Kako može seoski dečarac očaran asfaltom velegrada poštovati urbanu ekologiju? Kako se može studentkinja sa samim dvojkama zaposliti u znanstvenoj ustanovi te magistrirati i doktorirati u kratkom roku? Kako se može neko u ratno vreme besramno obogatiti i temeljem tog i takvog bogatstva postati nedodirljiva osoba u našem društvu?
Zar se zaista sve može kupiti? Ja na ova i slična pitanja ne znam odgovor. To su činjenice koje se vide i znaju. To su činjenice koje me demantuju u mom nastojanju da decu motivišem na učenje, da u njima pobuđujem veru i istinu kako se samo samostalnim radom i zalaganjem može dosegnuti potpuni osobni razvoj,
samopouzdanje, sreća i radost postojanja i življenja. Neću im govoriti niišta drugo.
Bilo bi nepedagoški i neprofesionalno objašnjavati im kako o mom statusu i mojoj plati odlučuju nekompetentni ljudi koji su čak i tu priliku iskoristili za međusobna prepucavanja i obračune, i to javno pred širokim auditorijem. Verujem da će mojih mizernih 700 kuna mesečno, kao i oduzeti deo primanja mojih kolega pomoći državi da se uspravi na noge i barem uspravno stoji, ako već ne može hodati, makar i polako.
Verujem da učitelji i profesori neće ni pomišljati na štrajk. Iako nas svi omalovažavaju i obezvređuju nas rad i delovanje, mi smo svesni naše uloge u današnjem društvu i društvenoj stvarnosti, kao i činjenice da nikome nije stalo do nas, pa čak i onima koji se tobože brinu o nama. I oni kao i njihovi pregovarački partneri isključivo i prvenstveno misle na sebe. Sećam se jedne visoke državne dužnosnice iz naših redova koja je na prigovor o njenom radu svom čelniku uzviknula: Šta ti je? Šta hoćeš? Ja se više ne vraćam u razred!”
Puno je njih pobeglo iz razreda i danas odlučuju o našim radnim obvezama i našoj plati. Sve čovek može razumeti i shvatiti, ali toliko preobražaja i potpuno oprečnih odluka i dela u vrlo kratkom vremenu ne može se razumjeti niti shvatiti, osim kao osobnu borbu za položaj i opstanak, bez obzira na stranačku pripadnost i funkciju.
Na kraju ovog mog uzaludnog monologa i nabrajanja, koje će mi barem na tren olakšati dušu, umanjiti brigu o skoroj penziji, zaseniti očaj i neizbežni sram zbog narušavanja ugleda i omalovažavanja profesije kojoj pripadam, a time i mene lično, još se jednom svima koje sam nesvesno vise od 30 godina obmanjivala kako su učenje, poštenje i odgovornost jedini pravi i ispravni put u životu svakog pojedinca, javno izvinjavam.
