- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
ТОШО БОРКОВИЋ, ЛАУРЕАТ ДРУГОГ МЕЂУНАРОДНОГ КОНКУРСА КАРИКАТУРА „АЛЕКСАНДАР КЛАС”
Живот са шкргама
„Имам утисак да се данашње новине гаде великих имена, да су сви укалупљени и униформисани по мери политике. А то је као када би нови директор ботаничке баште почупао све ретке биљке и ту посејао боранију”
„Киосци су затрпани новинама, па ипак, карикатура као да је само - закрпа”
Ма шта ко мислио, најкраће растојање између двоје људи је смех. Најздравије је заразити се смехом. Смех је најбоља апотека. Зато је наш Међународни конкурс карикатуре “Александар Клас” скроман допринос људском разумевању и општем здрављу.
Те три мисли о смеху изашле су испод пера Тоше Борковића, остатак сам дописао. Јер, овогодишњи лауреат награде која носи име по славном мајстору цртаног смеха “Илустроване Политике”, осим што је карикатуриста, бави се и илустрацијом и афоризмом, сасвим сродним дисциплинама.
Једном је, каже, морао да напише нешто о себи. Написао је:
“Тошо Борковић, рођен 1953. у Хан Пијеску. Карикатуриста - илустратор. Ради у ‘Вечерњим новостима’ - Београд. Мало зна о себи, а и то мало радо би заборавио. Неколико пута је награђиван, примећен и похваљен...”
По мери политике
Следи неколико значајнијих признања и податак да живи у Београду. То је све, а на папирићу таман колико да се смота једна цигарета.
- Радије бих да разговарамо о карикатури, него о мени - предложио је, ваљда процењујући да је то најбољи, али и најлепши начин да каже оно што има. - Ја сам можда рођен 1953. године. Зна се да је била зима, али то у Хан Пијеску не значи ништа. Јер, у том крају постоје само два годишња доба: зима са снегом, и зима без снега. Па процени време. У школу сам пошао кад смо се преселили у Руму. Мој отац је био железничар, а то је било у време кад су се железничари сваки час сељакали којекуда. Први цртеж сам нацртао на замагљеном окну, а за други, за моју “плаву фазу”, променио сам технику и користио бабине бурове облоге.
Још је рекао да је ожењен, да му син живи у Новом Саду, а да се с унучицом чује телефоном два-три пута недељно, да јој редовно шаље књиге и да му недостаје.
После смо причали о карикатури.
- Кад ме је Ранко Гузина позвао у “Новости”, однео сам му само два рада, што се тада сматрало неозбиљним. Јер, људи су носили и по четрдесетак радова не би ли се домогли новина. Али, 1980. године на насловној страни “Осмице” појавила се једна од те две карикатуре. Тако су ме примили. Било је то равно чуду.
Уз “Политику”, “Вечерње новости” су биле једини дневни лист у Југославији који је имао стално запослене карикатуристе. Данас је уз њих и “Блиц”. Тошо уз смех вели да их је некада било мање него кинеских рибара с дозволом да рибу хватају уз помоћ корморана.
- Кад је Глумац дошао на чело “Новости”, довео је изврсну екипу карикатуриста. Па, довољно је споменути имена као што су Петричић, Кораксић, Гузина, Страчковски... Било је то херојско време наше карикатуре. Кад би неко добио “Пјера”, пола године га медији не би скидали с листе пожељних саговорника. Постајао би медијска звезда у правом смислу речи. А данас... Имам утисак да се данашње новине гаде великих имена, да су сви укалупљени у униформе по мери политике. А, то је као када би нови директор ботаничке баште почупао све ретке биљке и ту посејао боранију.
Свеједно, данас се карикатуром у “Вечерњим новостима”, уз Тошу, баве Стабор Станковић и Горан Дивац. Тројица.
- Жао ми је што је неко одбио Душка Петричића, и он данас из Канаде своје изванредне карикатуре шаље и објављује код вас у “Политици”.
Одговарам му да је и мени жао што су конкурс који носи име по прослављеном карикатуристи “Политике” Пјеру Крижанићу, организовале “Вечерње новости”, па смо се тако помирили, а при резултату 1 : 1.
Карикатура која је победила на другом међународном конкурсу „Александар Клас”
Уметност без граница
Са тугом примећује да се карикатура академски истражује и студира у само две земље, у Турској и у Ирану, тврдећи успут да из тих земаља данас долази највећи број изузетних карикатуриста.
- Новинска карикатура је, заправо, вишеслојни коментар, док се на конкурсима појављују такозване галеријске карикатуре. Па ипак, у Лисабону се сваке године организује фестивал новинске карикатуре, с првом наградом од чак 25.000 евра. Услов за учешће је да се карикатура пошаље с главом новина у којима је објављена. Тамо сам освојио две награде... али не главне, наравно. Награду добија и редакција која је објавила, а глава листа улази у њихов велики каталог!
Маштаримо смејући се шта ћемо с парама кад карикатура која је објављена у “Илустрованој Политици” тамо освоји награду. Уз смех, ни магличаста нада није лош лек за ментално здравље нације.
- Ништа није као пре, па ни карикатуристи и карикатура. Киосци су затрпани новинама и рекло би се да је реч о апсурду: толико новина, а никад мање простора за карикатуру. Али, ако је карикатура “шприцер” уметности и новинарства, онда су, изгледа, и новине само танак “шприцер”. На срећу, у Србији постоје врло реномирани фестивали карикатуре, и национали, и међународни. Споменуо бих Салон антиранте карикатуре у Крагујевцу, “Затну кацигу” у Крушевцу, београдски “Златни осмех” и, најмлађи, Међународни конкурс “Илустроване Политике”, који носи име по Александру Класу. Таква надметања су прилика да се наши карикатуристи упореде са остатком света. Веома се добро држимо, а по броју награда спадамо у сам светски врх.
Прича да је осамдесетих четири године за тадашњу “Борбу” цртао стрип необичног имена - “Тошо”. Тек доцније, на занимљив начин дознао је да је стрип све време објављиван и у совјетском часопису “Око света”, који се штампао у тиражу од пет милиона примерака.
- Сазнао сам јер је из Совјетског Савеза дошао новинар како би, на захтев читалаца, направио интервју са мном! Било је то у време Горбачова, а они су у том стрипу откривали све што сами нису смели да кажу. Мислим да ми је то био највећи комплимент. Хеј, Руси, карикатуристи, цртачи...
Други велики комплимент му је награда “Александар Клас”.
- Клас је прво међународно име у југословенској карикатури, он је био еталон. Зато ми је ова награда посебно драга и поносан сам на њу.
Милош ЛАЗИЋ
Снимио Градимир ВИШЊИЋ
Извор: Илустрована политика
Живот са шкргама
„Имам утисак да се данашње новине гаде великих имена, да су сви укалупљени и униформисани по мери политике. А то је као када би нови директор ботаничке баште почупао све ретке биљке и ту посејао боранију”
„Киосци су затрпани новинама, па ипак, карикатура као да је само - закрпа”
Ма шта ко мислио, најкраће растојање између двоје људи је смех. Најздравије је заразити се смехом. Смех је најбоља апотека. Зато је наш Међународни конкурс карикатуре “Александар Клас” скроман допринос људском разумевању и општем здрављу.
Те три мисли о смеху изашле су испод пера Тоше Борковића, остатак сам дописао. Јер, овогодишњи лауреат награде која носи име по славном мајстору цртаног смеха “Илустроване Политике”, осим што је карикатуриста, бави се и илустрацијом и афоризмом, сасвим сродним дисциплинама.
Једном је, каже, морао да напише нешто о себи. Написао је:
“Тошо Борковић, рођен 1953. у Хан Пијеску. Карикатуриста - илустратор. Ради у ‘Вечерњим новостима’ - Београд. Мало зна о себи, а и то мало радо би заборавио. Неколико пута је награђиван, примећен и похваљен...”
По мери политике
Следи неколико значајнијих признања и податак да живи у Београду. То је све, а на папирићу таман колико да се смота једна цигарета.
- Радије бих да разговарамо о карикатури, него о мени - предложио је, ваљда процењујући да је то најбољи, али и најлепши начин да каже оно што има. - Ја сам можда рођен 1953. године. Зна се да је била зима, али то у Хан Пијеску не значи ништа. Јер, у том крају постоје само два годишња доба: зима са снегом, и зима без снега. Па процени време. У школу сам пошао кад смо се преселили у Руму. Мој отац је био железничар, а то је било у време кад су се железничари сваки час сељакали којекуда. Први цртеж сам нацртао на замагљеном окну, а за други, за моју “плаву фазу”, променио сам технику и користио бабине бурове облоге.
Још је рекао да је ожењен, да му син живи у Новом Саду, а да се с унучицом чује телефоном два-три пута недељно, да јој редовно шаље књиге и да му недостаје.
После смо причали о карикатури.
- Кад ме је Ранко Гузина позвао у “Новости”, однео сам му само два рада, што се тада сматрало неозбиљним. Јер, људи су носили и по четрдесетак радова не би ли се домогли новина. Али, 1980. године на насловној страни “Осмице” појавила се једна од те две карикатуре. Тако су ме примили. Било је то равно чуду.
Уз “Политику”, “Вечерње новости” су биле једини дневни лист у Југославији који је имао стално запослене карикатуристе. Данас је уз њих и “Блиц”. Тошо уз смех вели да их је некада било мање него кинеских рибара с дозволом да рибу хватају уз помоћ корморана.
- Кад је Глумац дошао на чело “Новости”, довео је изврсну екипу карикатуриста. Па, довољно је споменути имена као што су Петричић, Кораксић, Гузина, Страчковски... Било је то херојско време наше карикатуре. Кад би неко добио “Пјера”, пола године га медији не би скидали с листе пожељних саговорника. Постајао би медијска звезда у правом смислу речи. А данас... Имам утисак да се данашње новине гаде великих имена, да су сви укалупљени у униформе по мери политике. А, то је као када би нови директор ботаничке баште почупао све ретке биљке и ту посејао боранију.
Свеједно, данас се карикатуром у “Вечерњим новостима”, уз Тошу, баве Стабор Станковић и Горан Дивац. Тројица.
- Жао ми је што је неко одбио Душка Петричића, и он данас из Канаде своје изванредне карикатуре шаље и објављује код вас у “Политици”.
Одговарам му да је и мени жао што су конкурс који носи име по прослављеном карикатуристи “Политике” Пјеру Крижанићу, организовале “Вечерње новости”, па смо се тако помирили, а при резултату 1 : 1.
Карикатура која је победила на другом међународном конкурсу „Александар Клас”
Уметност без граница
Са тугом примећује да се карикатура академски истражује и студира у само две земље, у Турској и у Ирану, тврдећи успут да из тих земаља данас долази највећи број изузетних карикатуриста.
- Новинска карикатура је, заправо, вишеслојни коментар, док се на конкурсима појављују такозване галеријске карикатуре. Па ипак, у Лисабону се сваке године организује фестивал новинске карикатуре, с првом наградом од чак 25.000 евра. Услов за учешће је да се карикатура пошаље с главом новина у којима је објављена. Тамо сам освојио две награде... али не главне, наравно. Награду добија и редакција која је објавила, а глава листа улази у њихов велики каталог!
Маштаримо смејући се шта ћемо с парама кад карикатура која је објављена у “Илустрованој Политици” тамо освоји награду. Уз смех, ни магличаста нада није лош лек за ментално здравље нације.
- Ништа није као пре, па ни карикатуристи и карикатура. Киосци су затрпани новинама и рекло би се да је реч о апсурду: толико новина, а никад мање простора за карикатуру. Али, ако је карикатура “шприцер” уметности и новинарства, онда су, изгледа, и новине само танак “шприцер”. На срећу, у Србији постоје врло реномирани фестивали карикатуре, и национали, и међународни. Споменуо бих Салон антиранте карикатуре у Крагујевцу, “Затну кацигу” у Крушевцу, београдски “Златни осмех” и, најмлађи, Међународни конкурс “Илустроване Политике”, који носи име по Александру Класу. Таква надметања су прилика да се наши карикатуристи упореде са остатком света. Веома се добро држимо, а по броју награда спадамо у сам светски врх.
Прича да је осамдесетих четири године за тадашњу “Борбу” цртао стрип необичног имена - “Тошо”. Тек доцније, на занимљив начин дознао је да је стрип све време објављиван и у совјетском часопису “Око света”, који се штампао у тиражу од пет милиона примерака.
- Сазнао сам јер је из Совјетског Савеза дошао новинар како би, на захтев читалаца, направио интервју са мном! Било је то у време Горбачова, а они су у том стрипу откривали све што сами нису смели да кажу. Мислим да ми је то био највећи комплимент. Хеј, Руси, карикатуристи, цртачи...
Други велики комплимент му је награда “Александар Клас”.
- Клас је прво међународно име у југословенској карикатури, он је био еталон. Зато ми је ова награда посебно драга и поносан сам на њу.
Милош ЛАЗИЋ
Снимио Градимир ВИШЊИЋ
Извор: Илустрована политика