- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Torlački dijalekt
Торлачки дијалект је име за дијалекат српског језика који се говори у јужној и источној Србији, северозападној-североисточној Македонији (Кратово-Куманово-Крива Паланка) и западној Бугарској (Белоградчик-Трн-Брезник). Неки лингивсти га класификују као друго наречје српског језика (поред штокавског наречја). У Бугарској ови дијалекти се сматрају за тзв. западне бугарске дијалекте. Призренско-тимочки дијалект није стандардизован, а поједини његови поддијалекти у неким особинама се доста разликују.
[h=2]Класификација[/h]Неки српски и хрватски лингвисти (као што су Милан Решетар, Павле Ивић и Далибор Брозовић) класификују торлачки дијалект као староштокавски дијалект, при чему га називају „призренско-тимочким дијалектом“ [1], јер неки поддијалекти овог дијалекта користе речцу „шта“, са тим значењем (што је особина коју имају и бугарски и македонски језик). Неки поддијалекти, међутим, користе речцу „кво“ (истоветну бугарској речи „кво“, скр. од „какво“). Неки бугарски лингвисти (Стојко Стојков, Рангел Божков) торлачки сврставају у бугарске дијалекте и сматрају да торлачки треба класификовати ван штокавског говорног подручја.
[h=2][уреди]Напомене о говору[/h]Како је стандардни српски језик заснован на источним дијалектима Херцеговине и екавском наречју северне Србије, стандардни македонски на централним и западним дијалектима из околине Прилепа, а стандардни бугарски на централним и источним дијалектима у области Великог Трнова, торлачки дијалекат ни у једној земљи нема званични статус. Стога, стандардни торлачки дијалекат не постоји. Може бити да је „најчистији“ торлачки сачуван у Румунији, где је Крашоване, мешавину првобитних староседелаца и досељеника из Тимочке крајине (садашња Србија) мимоишао утицај стандардног језика који је настао с формирањем српске државе после одласка Турака. У свим осталим областима у словенским земљама говор је под великим утицајем стандардног језика, нарочито у погледу нових речи и појава.
[h=2][уреди]Особине[/h]Неке особине торлачког јасно показују како македонски језик постепено прелази у бугарски, који се оба преко њега уклапају у српски, редом на северозападу и западу.
[h=3][уреди]Речник[/h]Основни торлачки речник дели већину речи које имају словенски корен са српским, бугарским и македонским, али је током времена позајмио пуно речи из турског, румунскоги албанског језика. Такође, сачувао је многе речи које су у стандардним језицима архаизми или речи са другачијим значењем. Као и друге црте, делови речника се разликује по поддијалектима, нпр. Крашовани не морају разумети Горанце.
[h=3][уреди]Падежни систем без инфлексије[/h]Македонски и бугарски су једина два словенска језика код којих је комплетан синтетички падежни систем замењен аналитичким, где све именице имају један падеж (номинатив). Исти је случај и са торлачким; на северозападу, инструментал се спаја са генитивом. Локатив и генитив се спајају са номинатовом; даље на југ, инфлексија даље нестаје, а значење одређује члан.
[h=3][уреди]Губљење гласа /х/[/h]Јединствена одлика македонског, торлачког и великог броја српских дијалеката када се пореде са осталим словенским језицима је да, технички, они немају фонему /х/. Глас хје резервисан углавном за позајмљенице, и топониме у Македонији. У стандардном македонском, који је заснован на говору Прилепа, речи хиљада и хитно су иљада и итно.
[h=3][уреди]Самогласно /л/[/h]Торлачки је на много места сачувао старо самогласно /л/, које, као и самогласно /р/ може без самогласника чинити слог. Ова особина се сачувала само још у чешком исловачком. У стандардном српском, хрватском и бошњачком, самогласно /л/ је постало /у/ или /о/. У бугарском, пре оваквог /л/ је обично полугласник ъ. Нису сви торлачки поддијалекти сачували ову особину у потпуности, већ се она на неким местима и мења у [ə], , [ɔ] или [a].
[h=2]Литература[/h]Литература писана торлачким је ретка, јер овај дијалект никада није био званични језик ниједне земље нити њеног дела, а писменост ове области углавном се везује за православно свештенство, које је углавном писало црквенословенским.
Српски писац Борисав Станковић је доста користио торлачки у својим приповеткама, у којима је описивао животе људи у јужној Србији двадесетог века. Писац комедијаСтеван Сремац, иако је рођен у Војводини, провео је део живота у јужној Србији, и његове приповетке Зона Замфирова и Ивкова слава говоре о менталитету и дијалекту ових људи.
Wikipedia - izvor
