Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Bogati se otimali za putovanje na najvećem plovećem dvorcu. Kako je pre porinuća brod zaplovio bez kapetana
"Titanik" napušta dok u Belfastu
PRE tačno 100 godina, jedna vest sa Atlantika potresla je svet: "Titanik", najveći, najlepši, najluksuzniji, najsigurniji brod tog vremena, potonuo je na oko 600 kilometara jugoistočno od Nju faundlenda.
"Titanik" je bio simbol moći Britanske imperije, koja se protezala s kraja na kraj zemaljske kugle. Istovremeno, njegova propast je označila i brzu propast te velike imperije.
Najveći uspon Velika Britanija doživela je tokom 18. veka, kada je uspostavila prevlast na morima i postala gospodar Kanade i Indije, kao i drugih pomorsko-strategijskih tačaka - Gibraltara (1713) i Malte (1814). Polovinom 18. veka počinje sveobuhvatni razvoj Velike Britanije, od pronalaska parne mašine (1784) do prve industrijske revolucije, koja je Britaniju preobrazila u prvu industrijsku i kolonijalnu silu sveta. Prevlast na morima, Britanija će učvrstiti povezivanjem akcija Sueckog kanala (1875) i zaposedanjem Egipta (1882), a 1876. kraljica Viktorija I proglašena je za caricu Indije.
U nauci je tada Kembridž bio "prestonica" sveta, u tehnici se Gordi Albion dičio gradnjom džinovskih, najlepših brodova toga vremena.
Britanski milioner Tomas Henri Isme osnovao je 1869. parobrodarsko društvo "Vajt star lajn" (Linija bele zvezde), čiji je pionir brod "Okeanik" otplovio iz matične luke u Liverpulu na prvo putovanje za Njujork. Bio je to početak velikog uspona ove brodarske kompanije. Uskoro se, jedan za drugim, nižu sve lepši, veći, udobniji - "Olimpik", "Titanik", "Britanik", koji su potopili Nemci u Drugom svetskom ratu.
Posle smrti Tomasa Henrija Isme (1899), nasledio ga je Džems Brus Isme, koji je u vreme tragedije "Titanika" bio predsednik i upravni direktor društva. Upravo on odigrao je kobnu ulogu u katastrofi na Atlantiku, kada je stradalo više od 1.500 ljudi.
"Titanik", ili kako su ga nazvali "ploveći dvorac", sagrađen je u Belfastu, u Irskoj, u Brodogradilištu "Harland i Volf". Porinut je u more 31. maja 1911. godine. Brod je bio težak 46.328 tona. Imao je ukupnu nosivost 66.000 tona, dužinu 269, a širinu 30 metara, najveću visinu 28 metara, visinu od palube do nivoa mora 10,5 metara i četiri ogromna dimnjaka. Pokretale su ga mašine od 50.000 konjskih snaga. Brod se mogao kretati najvećom brzinom od 48,6 kilometara na čas. Na brodu je bilo mesta za 3.000 putnika.
Bila je uobičajena praksa kompanije "Vajt star lajn" da krsti svaki brod. Međutim, "Titanik" nije bio kršten. Najveći brod toga vremena imao je duplo dno, bio je podeljen na 16 nepromočivih odeljaka, sa 15 pregrada, položenih popreko od jednog boka na drugi. Dve pregrade s pramca i pet zadnjih s krme dosezale su do vrha i potpuno delile odeljke, dok je ostalih osam postavljeno niže da bi se dobilo više prostora za putnike. "Titanik" je mogao da se održi na površini ako četiri od njegovih 16 vodonepropustivih prostorija bude napunjeno vodom. Nažalost, tragično je završio zato što je, pri sudaru sa ledenom santom, oštećeno pet komora koje su se napunile vodom.
Posle porinuća, brod je u narednih 10 meseci potpuno dovršen, uređen i osposobljen za plovidbu. Probe su izvršene 1. aprila 1912, a 3. aprila prispeo je u Sautempton, gde se sedam dana kasnije (10. aprila 1912) ukrcala prva i najveća grupa putnika. U luci Sautemptona, "Titanik" je stajao pored usidrenog putničkog broda "Njujork". U jednom trenutku su popucali beli konopci kojima su dva broda bila privezana. Oba broda su krenula istovremeno, a "Titanik" je zaustavljen u poslednjem trenutku. Tako je srećno izbegnut sudar brodova.
Konstruktor broda Tomas Endrijus bio je ponosan, ali samo zakratko. Verovao je da je "Titanik" najsigurniji brod na svetu i da je nepotopiv. Pod tim utiskom je i krenuo na prvo i poslednje putovanje na "Titaniku". Zajedno sa brodom, u mračnim dubinama Atlantika završio je i njegov "otac" Tomas Endrijus.
U sredu, 10. aprila 1912. godine, "Titanik" je krenuo iz Sautemptona, posada je odahnula, a na komandnom mostu odahnuo je i kapetan Edvard Smit, zapovednik broda na njegovom prvom i poslednjem putovanju. Bio je to za Britaniju događaj stoleća, koji je gromoglasno proslavljen. Novine su nadugo i naširoko veličale "Titanik" kao čudo nad čudima. Ta medijska propaganda pobudila je želju ogromnog broja ljudi da budu svedoci prvog prekookeanskog putovanja, pa su se za kartu otimali najbogatiji ljudi toga vremena.
"Titanik" je trebalo da osvoji "plavu vrpcu", rekord u brzini koji je držala "Mauritanija", sa 45 kilometara na čas. Žureći preko Atlantika, nažalost, dospeo je u "plavu grobnicu", u kojoj će ostati više od 1.500 ljudi. Tačan broj nastradalih nikada nije utvrđen.
PREDSKAZANA TRAGEDIJA
AMERIČKI pisac Morgan Endrju Robertson, sin pomorca, a i sam pomorac, kao i časovničar i pronalazač periskopa za podmornice, prorekao je propast "Titanika" 1898. godine, u svom romanu "Uzaludnost", kasnije preimenovan u "Olupina Titana". Njegov brod "Titan" imao je gotovo identične osobine kao i "Titanik" koji je sagrađen 13 godina kasnije. Robertsonov izmišljeni brod imao je 70.000 tona deplasmana, a stvarno izgrađeni brod 66.000. Oba broda su mogla da razviju brzinu do 48 kilometara na čas. Izmišljeni brod je imao motor od 45.000 konjskih snaga, a stvarni od 50.000. Oba su mogla da prime po 3.000 ljudi i smatrana su za nepotopive. Oba broda su imala čamce za spasavanje samo za određeni broj putnika. Robertsonov brod iz knjige je jedne hladne aprilske noći udario u ledeni breg u severnom Atlantiku, na putu iz Njujorka za Liverpul.
Vezisti na brodu primaju dramatične vesti o plovećim santama. Spasioci nisu marili za putnike druge i treće klase
Telegrafista je primao vesti o ledenim santama
POSLE kraćeg zaustavljanja, "Titanik" je napustio Kvinstaun u Irskoj, i u sredu uveče 11. aprila 1912. krenuo u vode Atlantika, koje je iskusni kapetan Edvard Džon Smit dobro poznavao. Džinovski brod je sigurno grabio ka zapadu, more je bilo mirno, voda kristalno čista, ali veoma hladna. Brzina broda bila je gotovo nepromenljiva - 47 kilometara na čas.
Prva četiri dana putovanja su tekla normalno. Putnici luksuznih kabina i prve klase kockali su se u salonima, sklapali poslove i zabavljali se. Četvrtog dana radio-vezista počeo je da prima uznemiravajuće vesti sa brodova koji su se kretali ispred "Titanika". Ledene sante spuštale su se mnogo južnije nego obično, i to je predstavljalo stalnu opasnost na vodenom putu.
U subotu uveče, 14. aprila, temperatura se spustila blizu nule. "More je bilo kao staklo. Nije bilo mesečine, ali je nebo bilo vedro i puno zvezda", napisao je kasnije drugi oficir Čarls Lajtoler. Vesti o pojavi ledenih santi podstakle su kapetana Edvarda Smita da promeni kurs "Titanika" za oko 18 kilometara južnije od uobičajene maršrute broda. Te subote u 13 časova i 45 minuta upućena je poruka sa broda "Amerika". U njoj se kaže da su primećene velike sante leda južno od "Titanikove" rute. Upozorenja su stizala tokom celog dana. Oko 21.30 telegrafisti Harold Brajd i Džek Filips primili su još jedan izveštaj o brojnim velikim ledenim santama, ovog puta sa broda "Masaba". Ni taj izveštaj nije stigao do kapetana Smita.
"Titanik" je imao tri grupe od po dva osmatrača koji su se smenjivali na svaka dva sata, i pri boljim uslovima videli bi ledeni breg na vreme. Ali te noći, 14. aprila, podudarilo se nekoliko kobnih faktora: bez meseca i vetra, uz tamnu stranu brega koja je bila okrenuta prema brodu, osmatrači su bili bespomoćni. Najlošije u ovoj priči jeste to što, prema nekim izvorima, nisu imali durbin. To je prosto neverovatno za brod za koji se smatralo da je najbezbedniji na svetu.
Možda i ovaj detalj sluti da je "Titanik" krenuo na svoje prvo (i poslednje) putovanje u dobro režiranoj sabotaži. Čak i da je brod pri smanjenoj brzini direktno udario u ledeni breg, nesreća bi verovatno bila izbegnuta. Svu tu tragiku u noći 14. aprila u jednoj rečenici je kasnije oslikao oficir Lajtoler: "Te večeri sve je bilo protiv nas!"
Ploveći južno od Njufaundlenda, osmatrači Frederik Flit i Reginald Li u 23.39 ugledali su veliki ledeni breg ispred broda. Flit je tri puta pozvonio brodskim zvonom i telefonirao u kabinu. Šesti oficir Mudi se javio. Flit: "Jeste li tu?" Mudi: "Da, šta vidite?", Flit: "Ledeni breg, pravo napred!" Mudi: "Hvala vam!"
Mudi je istog trena obavestio prvog oficira Murdoka o pozivu. Murdok je već video breg i odmah je naredio potpun zaokret nalevo, punom brzinom unazad, što je promenilo pravac u kom su motori okretali spoljašnje propelere. Desna strana "Titanika" sudarila se sa ledenom santom 37 sekundi pošto je santa primećena, cepajući korito broda na nekoliko mesta, praveći šest pukotina u prvih pet vodootpornih komora.
Međutim, voda je neprestano punila prvih pet odeljaka - jedan više nego što je "Titanik" mogao da izdrži na vodi. Kapetan Edvard Smit dotrčao je u kabinu i naredio da se "sve ugasi". Na brodu je bio i njegov konstruktor Tomas Endruz, koji je sa brodskim stolarom Hatčisonom izvršio inspekciju. Bilo im je jasno da će brod potonuti!
Petnaest minuta posle ponoći kapetan Smit je odlučio da izda naređenje za spasavanje. Mornari su bez žurbe skidali cerade sa čamaca za spasavanje. Bilo ih je šesnaest, i četiri pomoćna. Telegrafista Džek Filips, ne žureći nimalo, počeo je da šalje u etar tri slova koja znače: "Dođite brzo! U opasnosti smo!"
Pola časa posle ponoći kapetan Smit je nervozan: voda brzo prodire. On oficirima izdaje naređenje: "U čamce za spasavanje prvo ukrcajte decu. Zatim ukrcajte žene!" Kraj svakog čamca je po jedan oficir ili brodski starešina sa dva mornara koji treba da veslaju. Čamci vise nad mračnim ponorom.
Dame sa zlatnim i dijamantskim nakitom iz luksuznih kabina nisu se mnogo dvoumile. Spasavanje ide sporo jer mornari nisu vični. Nikome ne pada na pamet da pođe po putnike iz druge i treće klase koji ne putuju radi razonode. To su uglavnom emigranti iz evropskih zemalja koji su odlučili da svoju sreću potraže kao radnici u Americi.
Skoro će sat posle ponoći. Tomas Endrju, čovek koji je izgradio "Titanik" i koji je pustio krilaticu da njegov brod ne može da potone, konačno je shvatio da više nema spasa. Sav uzbuđen, juri od čamca do čamca i proklinje: "Penjite se odmah! Ne smete ni časa gubiti. Šta čekate?"
Pet minuta pre jedan čas po ponoći, u more je spušten čamac za spasavanje broj 6. Za sledećih pet minuta spuštena su još tri čamca. Najzad su nastali jurnjava, panika... Posada i putnici primećuju da se "Titanik" naginje i da će potonuti. Poluprazni čamci odmiču od plovećeg dvorca. U čamcu broj 3, koji je spušten u more drugi po redu, bilo je nekoliko odraslih ljudi, iako je naredba glasila "Prvo žene i deca". Gospodin Henri Sleper Harper, bogati industrijalac, poneo je u čamac i svog psa. Do tog trenutka nijedno dete još nije bilo u čamcu.
USTUPAK MILIONERU
MULTIMILIONER Kosmo Daf se nije pridržavao zapovesti kapetana Smita da se prvo u čamce ukrcaju deca i žene, već je potražio i dobio mesto za sebe. Pre nego što je ušao u čamac, u kome su se nalazili njegova žena i njena sekretarica, naklonio se prvom oficiru Mardoku i upitao ga: "Mogu li da sednem kraj ledi?" Učtivi Mardok mu je odgovorio: "Učinićete mi zadovoljstvo!" Ser Kosmo je zauzeo mesto i zatim dobro umotao noge ćebetom. Iako je čamac mogao da primi 40 osoba, u njemu je bilo 12 odabranih putnika kad je spušten u more.
Orkestar na brodu prekida da svira zabavne melodije i počinje da lagano umire sa pobožnom himnom: “Bliže tebi, Bože moj...”
Putnici u čamcima na temperaturi oko nule
KAPETAN broda Edvard Smit u jedan čas i 40 minuta posle ponoći dobio je izveštaj da su gotovo sve dame i džentlmeni ukrcani u čamce. Tek tada su pušteni na palubu putnici druge, pa onda i treće klase. I tu je merilo vrednosti bio novac, a o sirotinji koja se vraćala na “crnački” rad u Ameriku niko nije brinuo.
Krivudavi hodnici “Titanika” ubrzo su bili prepuni preplašenih putnika koji su hrlili na palubu. Mnogi su ostali zaključani u trećoj klasi i na samom početku velike drame podavili se u vodi. To se dogodilo i jednoj grupi mladića iz Italije i Francuske koji su putovali na rad u Ameriku. Očajnički su dovikivali i molili da ih neko otključa, ali u tom metežu niko im nije pomogao. Totalno nespremna i zatečena posada “Titanika”, plašeći se gužve, gotovo dva sata je držale blokirane putnike u trećoj klasi.
Kako se primicalo finale velike tragedije, panika je bila sve veća: nastao je pravi juriš na preostale čamce za spasavanje. Snažni muškarci su se gurali, deca su vrištala.
Oko jedan čas i 55 minuta, svih 16 čamaca za spasavanje bilo je spušteno u more. Preostala su još četiri pomoćna - na rasklapanje (A, B, C i D), čija su rebra drvena, a korita od nepromočivog platna. Putnici više nisu znali ni za kakav red i moral, jurišali su jedan preko drugog i hvatali se za ivice preostalih čamaca. Glavni vlasnik “Vajt star lajna” Brus Ismej požrtvovano se borio da u čamce ukrca žene i decu. Činilo se da će on do poslednjeg trenutka ostati na brodu i da će biti častan izuzetak. Ali i on se predomislio i ukrcao u jedan pomoćni čamac.
Drugi oficir Čarls Lajtoler ocenio je da je na “Titaniku” ostalo još 1.600 putnika i članova posade. Desetak mornara je oko čamca D obrazovalo “zid”, propuštajući samo žene i decu. Ali i njih ima više nego mesta. U 20 čamaca, koliko ih je imao “Titanik”, bilo je mesta za 1.178 ljudi. Falilo je još oko 500 mesta! Konfuzija oko ukrcavanja u čamce trajala je od početka do kraja. Mnoge gospođe koje su putovale u kabinama prve klase, napravivši izbor između udobnog komfora na brodu i hladnoće na čamcima, ostale su zarobljene na “Titaniku” koji je potonuo. A mogle su biti spasene!
Najviše putnika nastradalo je u trećoj (teretnoj) klasi, u kojoj su se vozili siromašni radnici po ceni od 50, a možda i manje dolara. O njima nije niko brinuo, pa se dogodilo da se nikada nije mogao utvrditi tačan broj putnika u trećoj klasi.
Prošlo je dva časa posle ponoći, a na palubi se začuo glas: “Spasavaj se kako ko zna!” Iz čamaca za spasavanje, koji nisu daleko odmakli od “Titanika”, srećnici su s nevericom posmatrali šta se događa na umirućem “dvorcu”, koji se već jako nagnuo.
Mornari punom snagom veslaju da bi se čamci udaljili od broda, čiji bi vrtlog mogao da ih povuče za sobom.
Hladna voda Atlantika već je prodrla do gornje palube. “Titanik” odbrojava svoje poslednje minute. Orkestar na brodu prekida da svira zabavne melodije i počinje da lagano umire sa pobožnom himnom: “Bliže tebi, Bože moj...”
Odjednom se “Titanik” snažno zanjiha, mnogi popadaše po palubi. Svetlost se ugasila, zatim blesnula, pa opet ugasila. Iz čamaca za spasavanje, uplakane žene posmatraju agoniju “nepotopivog” na čijim su katarkama lelujavo treperele pretrolejke. Pramac je već bio pod vodom, a krma se vertikalno uzdigla i podsećala na neki neobičan jarbol.
Brod je tonuo sa 29 ogromnih parnih kotlova, 800 sanduka očišćenih badema, lešnika i oraha, sa 15.000 boca viskija, 50.000 vrećica kafe i 50.000 vrećica čaja, sa pet koncertnih klavira, sa sefom punim dragulja, zlata i dijamanata. “Titanik” se uspravio kao sveća i munjevito iščezao u hladnom okeanu. Stotine ljudi su plivale u hladnoj, uzburkanoj vodi, na temperaturi oko nule.
Hrabri oficir Lou, koji je zapovedao čamcem broj 14, prebacio je svoje putnike u obližnje poluprazne čamce i uzeo četiri snažna mornara, koji su zaveslali na mesto nesreće. Čitav sat su lutali između sanduka i dasaka koje su plivale. Uspeo je da nađe i spase četvoro davljenika. Oficira Ritmana, koji je zapovedao čamcem broj 5, histerične dame su sprečile da pomogne, jer nisu htele da pređu u druge čamce. Čamac broj 1 sa multimilionerom Kosmom nije pošao da traži davljenike, iako je imao još 28 slobodnih mesta.
Uporni Lou, koji je zapovedao čamcem broj 14, kasnije je pronašao jedan pomoćni čamac pun vode na kome je bilo još samo 12 muškaraca, dok se 18 nesrećnika već bilo podavilo.
Negde oko dva sata i 20 minuta (15. aprila 1912) nad “Titanikom” se more sklopilo. Na jednom od spasilačkih čamaca, ledi Daf Gordon reče svojoj privatnoj sekretarici: “Propade vaša divna spavaćica od čipke...”
“KALIFORNIJAN” NIJE POMOGAO
TE kobne noći u 00.46 kapetan Smit je sa čuđenjem posmatrao treperavu svetlost nekog broda koji je bio svega dvadesetak milja udaljen od “Titanika”. Čudio se što radio-telegrafista sa tog broda uopšte ne odgovara. Izdao je naredbu da se sa palube broda daju signali raketama. “Kalifornijan” na putu iz Londona u Boston se zaustavio jer je naišao na veliko polje ledenih santi. Radio-telegrafista je otišao da spava. Kapetan broda Čarls Grouvs se “igrao” radio-aparatom, ali nije uhvatio pozive sa “Titanika”. Najstariji oficir Džordž Stjuart se pitao zašto “Titanik” stoji nasred Atlantika. Tek kasnije probudili su radio-telegrafistu Evansa, koji je uhvatio vezu sa rtom Res i saznao za tragediju najvećeg broda na svetu. Pohitali su u pomoć kada je bilo prekasno.
Na brodu "Karpatija" zbrinuli 705 promrzlih putnika. Na uzburkanom okeanu tek poneki pojas za spasavanje
Kapetan "Titanika" Edvard Smit
KADA je sa "Titanika" stigao poziv za pomoć, zapovednik "Karpatije" Artur Roston bio je već pošao na počinak. Radio-telegrafista je pohitao do komandnog mosta i odneo poruku.
- Da li ste sigurni da se radi o "Titaniku"? - s nevericom je pitao kapetan Roston.
- Sigurni smo! - odgovorio je radio-telegrafista Harlod Kotam.
"Karpatija", udaljena od "Titanika" 53 morske milje, odmah je promenila kurs i zaplovila u pomoć. Mali broj putnika je znao o čemu se radi. - Kuda nam se toliko žuri? - pitali su se neki od njih.
- Momci moji, "Titanik" tone! - kratko je objasnio kapetan Roston.
Razdaljina se smanjivala, ali je vreme brzo odmicalo. Bilo je sve manje nade da će na vreme stići na mesto nesreće. Oko jedan čas i 50 minuta Kotam je uhvatio očajničku molbu sa "Titanika": "Dođite što brže, nemamo šansi da izdržimo dugo!"
Prošla su četiri časa plovidbe prema mestu katastrofe. Zapovednik Roston je zaustavio brod u blizini položaja gde je "Titanik" potonuo. Sa broda su mogli da razaznaju konture čamaca na horizontu, nekoliko stotina metara daleko. Na palubi su svi napregli oči da vide "Titanik", ali kolosa nije bilo. Zar je zaista potonuo?!
Brod "Karpatija" je ponovo upalio motore i maksimalnom brzinom zaplovio prema jedva vidljivim tačkama na horizontu. Ubrzo se "Karpatija" približila prvom čamcu iz koga se čuo glas: "Imamo samo jednog mornara, ne možemo dobro upravljati. Zaustavite motore." Bio je to čamac broj 2. Na "Karpatiji" su s bolnim iznenađenjem utvrdili da su čamci koji im se približavaju gotovo poluprazni. U njima su, stisnuti jedni uz druge, sedeli žene i deca prozebli i iznureni. Po nekoliko mornara u svakom od tih čamaca poslednjim snagama izvlačilo je vesla iz uzburkane vode.
Počelo je spasavanje nesrećnih putnika. Uz pomoć užadi i koturova, uz bok "Karpatije", izvlačili su čamce iz vode, a niz drugi bok spuštali su brodske stepenice i tako primali brodolomce. Paluba "Karpatije" ubrzo se napunila ženama i decom koji su drhtali i plakali. Bilo je tu i žena u večernjim toaletama, umotanih u lake šalove i marame. Jecaj je odzvanjao brodskom palubom u hladnom praskozorju na Atlantiku. Žalili su najdraže koji su iznenada i tragično otišli iz njihovih života.
Napaćenim brodolomcima dali su u salama za ručavanje tople pokrivače. Broj spasenih se stalno povećavao. Stizali su novi čamci. Negde oko 8.20 popeli su se svi na brod i tada su na "Karpatiji" konačno saznali da je "Titanik" potonuo. Prebrojali su spasene, bilo ih je 705. Kada su prihvatili i poslednjeg brodolomnika, kapetan Roston je razmišljao gde da odvede 705 neočekivanih gostiju. Imao je nekoliko kombinacija, ali je odlučio da se vrati nazad u Njujork.
Do "Karpatije" je tada doplovio i "Kalifornijan", ali, nažalost, prekasno. Na "Karpatiji" je izvešena zastava na pola koplja, pa je to bio znak kapetanu i posadi "Kalifornijana" šta se dogodilo na Atlantiku.
Kapetan Artur Roston pre nego što je izdao naredbu za povratak u Njujork, još jednom je oplovio mesto tragedije, ne bi li pronašao još kojeg brodolomca. Na uzburkanom okeanu bilo je malo tragova brodoloma: poneki pojas za spasavanje, jastuci, napušteni čamci...
Roston je izdao naređenje da brod punom brzinom krene prema Njujorku. Brod "Kalifornijan" ostao je nad "plavom grobnicom" da potraži još nekog od preživelih. U njujorškoj luci "Karpatiju" je dočekala uzbuđena masa ljudi. Čuo se plač porodica stradalih. Kapetan Roston je predao zvanični izveštaj, a zatim je ponovo krenuo prema Evropi. Tokom cele plovidbe stizale su čestitke i izrazi zahvalnosti i divljenja za ono što je "Karpatija" uradila. Radio-telegrafista je imao pune ruke posla sve do odredišta u Rijeci.
Mada nikada tačno nije utvrđeno, jer su spiskovi nestali, na "Titaniku" je 1912. godine bilo 2.208 ljudi. U prvoj klasi 324, u drugoj 285, a u trećoj 708 putnika. Na brodu se nalazio 891 član posade. Nije precizno utvrđeno, ali se procenjuje da je spaseno 705 ljudi, dok je nastradalo između 1.502 i 1.523 ljudi. Bila je to najveća nesreća na moru do danas zabeležena.
Prilikom istrage o ovoj nesreći doneta je odluka da se osnuje pomorska služba koja prati kretanje ledenih bregova i o tome upozorava brodove koji plove opasnim vodama. Svi brodovi su od tada morali da imaju veći broj čamaca u kojima se mogu spasti svi putnici i članovi posade.
Katastrofa "Titanika" uzbudila je ceo svet, a posebno gorde Engleze. Da bi se tragedija zataškala, po novinama su objavljivane slavopojke žrtvama. Pod pritiskom laburista sprovedena je istraga, ali niko zvanično nije bio kriv. Međutim, sa tom ocenom nisu se mogli složiti milioni ljudi širom sveta.
Sasvim je sigurno: da na brodu nije bio upravitelj kompanije Ismej, ne bi se dogodila nesreća. Njemu se zapovednik Smit morao pokoriti. Ismej je već u Kvinstanu odredio brzinu kretanja broda za svaku zonu na Atlantiku. Odredio je da "Titanik" stigne u Njujork u utorak uveče, a ne u sredu ujutro. Zato sva upozorenja o santama leda nisu uvažena.
PROKLETI DIJAMANT
KADA je "Titanik" potonuo na dno Atlantika, odneo je i mnogo dragocenosti - ličnog nakita, ali i 20 vrećica dijamanata koje je brod nosio iz Holandije u Ameriku. U sefu je bio i čuveni "prokleti dijamant", nekada vlasništvo Marije Antoanete. Nosio ga je u Ameriku bogataš Džon Meklin. Kupio ga je u Londonu na aukciji. Sa tim dijamantom je Marija Antoaneta završila na giljotini. Ni kasnije vlasnice tog dijamanta nisu imale srećniju sudbinu, pa je kamen nazvan "prokletim". Trojica nemačkih biznismena koji su osnovali društvo za spasavanje blaga nestalog sa "Titanika" veruju da će "prokleti dijamant" ponovo ugledati svetlost dana. Oni poseduju originalni plan "Titanika" iz kojeg se vidi da je sef sa blagom zadnjim delom naslonjen na oplatu broda.
Svedočenje Riječanina dr Viktora Risikata. Na spisku putnika "Titanika" bilo 39 ljudi sa ovih prostora Putnici treće klase neposredno pre tragedije
PROPAST "Titanika" označila je prekretnicu u pomorskoj plovidbi. Uvedene su nove mere bezbednosti, pa i to da prva i druga klasa prilikom spasavanja nemaju prvenstvo nad trećom klasom. U nesreći su svi jednaki! Na svim brodovima uvedena je radio-služba od 00 do 24 časa. Ne može se više dogoditi da radio-telegrafista na 10 milja udaljenoj "Kaliforniji" spava dok ljudi na drugom brodu tonu u okean i umiru od hladnoće i vode. Uvedena je međunarodna kontrola kretanja ledenih santi, a put brodova je pomeren znatno južnije, kako bi se izbegle opasnosti od leda. Što je takođe vrlo bitno, više niko ne veruje da postoje nepotopivi brodovi, kako se pričalo pre katastrofe "Titanika".
Sve do 1912. godine, odnosno do propasti "Titanika", američki milioneri bili su idoli štampe i publike. Praćen je svaki njihov potez, njihova putovanja, objavljivane su njihove fotografije, izjave... Imali su prednost, što se najbolje videlo i prilikom dolaska spasenih putnika u Njujork. Ledi Astor dočekala su dva automobila, dva lekara, bolničarka i sekretar sa Astorovim rođakom. Specijalni vozovi čekali su gospođe Videnter i Tajer. Posle propasti "Titanika" zvezda američkih magnata počinje da bledi. Na njihovo mesto dolaze političari, umetnici, pisci, naučnici, glumci, sportisti...
Na tom putovanju bio je veći broj ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije.
Prema prvim vestima, objavljenim u zagrebačkom "Jutarnjem listu", a na osnovu izveštaja Kukove putničke agencije, na "Titaniku" je bilo 20 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. U broju od 23. aprila 1912. godine list objavljuje telefonsku vest iz Londona da je među spasenima i Nikola Lulić, iako njegovo ime nije bilo na spisku putnika objavljenom u našoj štampi nekoliko dana ranije.
Parobrodska kompanija "Vajt star", kojoj je pripadao "Titanik", objavila je 9. maja 1912. godine "Putničku listu" sa konačnim popisom spasenih i poginulih putnika. Na toj listi bilo je 39 ljudi sa područja bivše Jugoslavije. Bili su to putnici treće klase koji su se ukrcali u lukama Sautempton i Šerbur.
Beogradska "Borba" je 50 godina kasnije (1962) donela celovit popis iseljenika sa prostora bivše Jugoslavije koji su stradali na "Titaniku": Barija, Manda, Luka, Grga Čačić, Balkić Cerin, Branko Dakić, Ragio Delić, Jovan Dimić, Josif Ećimović, Ignat Hendeković, Milan Karadžić, Todo Kekić, Nikola Lulić, Mirko Dika, Luka, Marko, Marija i Jeko Orešković, Osman Mara, Tomo i Mate Pocrnić, Jakov Pašić, Stjepan Pavlović, Matilda Petranec, Husein Sivić, Mile Smiljanić, Ivan Strilić, Ivan Markun, Ivan Bartuš, Ljudevit, Ivan i Bartul Čor, Stjepan Turčinović, Janko Vuk, Petar Čalić, Tošo Uzelac, svi ukrcani u Sautemptonu. Josip Draženović, Ivan Stanković, Ivan Jalševac, Franjo Karun, Ana Karun (dete), ukrcali su se u Šerburu.
Na brodu se nalazio i putnik M. Perušić, verovatno naš čovek. Takođe na brodu je bio i Ivan Sekalac iz Zagreba. Radio je na "Titaniku" kao ložač. U ovoj nesreći spasli su se samo Nikola Lulić, Osman Mara, Ivan Jaleševac, Franjo Karun, Ana Karun (dete) i ložač Ivan Sekalec.
O tragediji "Titanika" svedočio je dr Viktor Risikato, iz Rijeke, koji je bio u lekarskoj službi na brodu "Karpatija": "Te kobne noći nalazio sam se na "Karpatiji", koja je plovila za Evropu. Na brodu smo imali tri bolesnika i trebalo je stalno bdeti nad njima, što je iziskivalo mnogo napora. Tog 14. aprila bio sam umoran i u kabinu sam otišao prilično kasno i zaspao. Zapovednik Roston nije hteo odmah da me budi. Smatrao je da mi je potreban odmor jer me čekao veliki napor kada prihvatimo putnike sa "Titanika".
Kada su me probudili, u moju kabinu prvi je došao drugi oficir palube, zatim dva mlada lekara, koji su očekivali da im kažem šta da rade u ovakvoj situaciji. Odmah smo pripremili lekove, od brodskog ekonoma zatražili smo ćebad, koju je imao u rezervi. Odabrao sam desetak ljudi iz posade i upoznao ih s dužnošću bolničara, a u kuhinji smo naručili dve hiljade krepkih doručaka, dosta čaja i voćnih sokova. Teže povređene odmah smo odvojili i o njima su stalno brinuli bolničari. Najteže je bilo sa starijim ženama, koje su bile gotovo paralizovane od velikih napora i uzbuđenja. Već dva sata posle dolaska prvih brodolomnika imao sam jasnu predstavu: stotinjak ih je bilo u lošem stanju, a desetak među njima u veoma kritičnom.
Posle pregleda i smeštanja, započeo je još teži deo našeg posla - utvrđivanje njihovog identiteta. Zamislite kako je bilo teško pitati žene da li su udate, kako im se zove muž i gde se nalazi. Takav razgovor podsećao je unesrećene ljude na strašne prizore napuštanja ’Titanika’, koje su preživljavali pre nekoliko časova. Žene su dobijale teške nervne napade, dugo su očajnički plakale. Sećale su se svojih najmilijih, koji im više nikada neće stići. Neki brodolomci sa ’Titanika’ su spaseni smrti, ali ne i nervnih oboljenja. Rekao sam mladim lekarima da će znatan broj spasenih žena biti pod utiskom katastrofe celog života."
KOLIKO SE MILIONERA SPASILO
HUMANI dr Risikato pričao je i o nekim detaljima koji su ga jako rastužili: "Kada smo obavili uviđaj, na brod su pohrlili mnogobrojni novinari. Najviše su tražili kapetana broda i mene. Najžalosnije mi je bilo kada su me novinari pitali: - Koliko se milionera spasilo? Za druge putnike malo su se interesovali, a o onima iz treće klase nije bilo ni reči. Za njih su se raspitivale samo njihove porodice i rođaci. Novinari su mi nudili ondašnjih 5.000 dolara za intervju. Odbio sam to s prezirom, jer kada sam unesrećenima pružao pomoć nisam razlikovao putnike po bogatstvu".
KADA je "Karpatija" napustila mesto katastrofe "Titanika" i s brodolomcima zaplovila put Njujorka, njen radio-telegrafista nije imao ni trenutka mira. Pozivale su ga radio stanice s kopna i sa desetak brodova. Kada im je saopšteno da je "Karpatija" preuzela sve preživele, pozivima nije bilo kraja. Kada je javio da će za nekoliko minuta objaviti imena spasenih brodolomaca - u etru je zavladala grobna tišina.
Taj spisak je sačinjen u ordinaciji dr Viktora Risikata. Radio-telegrafista "Karpatije" prikupio je svu snagu i počeo da emituje najstrašniji raport toga vremena. "Katastrofu Titanika preživelo je 705 osoba, poginulo ih je 1657...". Ponavljao je to nekoliko puta, znajući da tako strašan bilans ljudi neće odmah prihvatiti. Za njih je "Titanik" bio nepotopiv brod.
Dr Risikato je dalje svedočio: "Karpatija" je već drugi dan punom brzinom plovila prema Njujorku. Ložači puna dva dana nisu napuštali svoja mesta. Tako je bilo i s mašinskim osobljem. Ni mi drugi nismo ni jeli, ni pili, želeli smo da pomognemo nesrećnim ljudima, da ublažimo njihovu tragediju i što pre ih dopremimo do kopna. Znali smo da našu humanu misiju prati ceo svet i zato smo davali poslednji atom snage. Na umor niko nije mislio.
"Karpatija" je 18. aprila 1912. uplovila u njujoršku luku. Ceo Njujork je stao. Ljudi su hrlili na obalu, bez reči, sa očima punih suza. Sa našeg broda, činilo se kao da dolazimo u umrli grad. Na obali, jedan do drugog, poređano je bilo na stotine mrtvačkih sanduka. U Njujorku su verovali da "Karpatija", osim živih, dovozi i mrtve. Čim je bio spušten most s broda, na "Karpatiju" su pohrlili predstavnici vlasti, veliki broj lekara i pomoćnog osoblja. Njihova pomoć bila je dragocena kako bi se što pre najteži bolesnici prebacili do bolnica".
Zahvaljujući katastrofi "Titanika" u istoriju pomorstva ušao je i brod "Karpatija" čija je matična luka bila u Rijeci. Posadu "Karpatije" činili su i ljudi iz krajeva bivše Jugoslavije, uglavnom iz hrvatskog primorja i Istre.
Dragutin Margan i Josip Desanti bili su iz Senja. Pomagali su u spasavanju brodolomaca s "Titanika", brinuli se o odeći, prehrani, nezi i pružanju prve pomoći. Ova dvojica prekaljenih mornara često su se sećala tih uzbudljivih trenutaka. Pričali su: "Naš komandant Artur Roston, čim je saznao za tragediju "Titanika", okupio je oficire, mornare i obavestio nas o svemu i naredio da "Karpatija" zaplovi prema mestu nesreće. Idemo maksimalnom brzinom, govorio nam je kapetan Roston. U to vreme smo uglavnom plovili brzinom od 15 nautičkih milja. Posle njegove naredbe brzina se povećala na 18, a zatim na 19 milja, mada smo i sami bili u opasnosti zbog ledenih santi. Bili smo kao jedan, svi smo želeli da što pre stignemo na mesto nesreće i pomognemo ljudima koji su se nalazili na čamcima za spasavanje. Uspeli smo, negde oko četiri izjutra, da stignemo blizu mesta gde je "Titanik" potonuo...
Smanjili smo brzinu i sva posada je bila raspoređena oko ograde na brodu i budno motrila površinu mora i horizont ne bi li ugledali ljude na čamcima za spasavanje. Naš brod je stalno davao zvučne signale i onda smo ugledali prvi čamac. Unesrećeni ljudi, uglavnom žene i deca, pozdravljali su nas mahanjem ruku. Bili su srećni kada su nas ugledali. Znali su da dolazi kraj njihovog lutanja i smrzavanja na vodama Atlantika. Počelo je spasavanje. U improvizovanim korpama podizali smo na brod prvo decu, zatim žene i onda muškarce kojih je takođe bilo u prvom čamcu. Zatim su stizali i drugi čamci.
Čim bi neko od nesrećnih ljudi sa "Titanika" pristigao i bio podignut na "Karpatiju", odmah smo ga umotali u vunene pokrivače i odveli u brodski salon i zatim na pregled u lekarsku ordinaciju. Kada bi u salon ušao novi brodolomnik u njega su bile uprte oči svih prisutnih. Supruge, deca, sestre... zabrinuto su gledali na ulazna vrata nadajući se da će ugledati nekog svog. Malo ih je doživelo taj trenutak. Nikada nam nije bilo tako teško. Ti potresni prizori duboko su nam se urezali u sećanje. Gotovo da niko nije govorio, samo bi se povremeno čuo krik ili jecaj. Oči spasenih bile su prikovane za ulaz u brodski salon.
Glavni brodski lekar rekao nam je da najteže paćenike ne ostavljamo same, da uvek neko bude uz njih. Trudili smo se da im pomognemo. Zatim smo počeli lagano da ih masiramo. Trljali smo njihova promrzla tela, pojili ih toplim čajem i sokovima. Negde oko tri sata od dolaska prvih brodolomnika, prvi oficir prebrojavao je sve spasene i obavestio kapetana Artura Rostona da je "Karpatija" prihvatila 705 ljudi.
Za svoje herojsko delo posada "Karpatije je u Americi i Evropi dobila niz najviših priznanja i počasti. Njegovi mornari postali su nadaleko poznati i priznati. Na lični zahtev austrougarskog cara Franje Josifa, posadi "Karpatije" dodeljeno je najviše carsko priznanje - "Zlatna kruna". Primajući to priznanje, kapetan Roston je rekao da je ponosan što je kapetan broda sa tako hrabrom i dobrom posadom.
"Karpatija" je završila u vodama Atlantika, pogođena torpedom nemačke podmornice 17. jula 1918. godine.
SUZE DOKTORA RISIKATA
SPASAVANjE preživelih sa "Titanika" bila je i mala lična drama ljudi sa "Karpatije", koji su se herojski borili za svaku ženu, dete i odraslog muškarca. Doktor Risikato je u svojim sećanjima zapisao i ovo: "Kada je poslednji brodolomnik s "Titanika" iznesen na nosilima, ili uz pratnju bolničkog osoblja napustio "Karpatiju", bio sam uzbuđen i radostan. Stajao sam pored silaznog mosta i gledao u pravcu u kome su otišli brodolomnici. Pokušavao sam da se otrgnem od tih misli, ali me je nešto čvrsto vezalo za te ljude. Odjednom su mi iz očiju potekle suze koje nisam mogao da zaustavim. Donele su mi neko olakšanje. Onako izmoren spavao sam celu noć i deo dana".
Nekoliko spasenih žena pokušalo da skoči u more i podeli sudbinu najbližih. Putovanje trajalo četiri dana, 14 sati i sedam minuta
Pisma u džakovima za putnike "Titanika"
DRAMATIČNA potraga za putnicima sa "Titanika" i njihovo spasavanje opisani su u sećanjima Josipa Desantija i Dragutina Margana, koji su brinuli o odeći, prehrani i nezi, te pružanju prve pomoći putnicima koje je pronašla "Karpatija". Evo nastavka priče tih prekaljenih mornara:
"... Jutro je uveliko bilo odmaklo kada smo počeli pripreme za povratak. Iako smo znali da više nema preživelih, brodska sirena je i dalje davala signale. Poslednji, dugi, trostruki zvuk sirene stopio se s kricima ljudi na našem brodu. S velikim naporom smo sprečili nekoliko žena koje su u očajanju pokušale da skoče u more i tamo podele sudbinu svojih muževa, očeva ili dece. Naš brod je zaplovio prema Njujorku.
"Još na početku spasavanja nesrećnika sa 'Titanika', nas dvojica smo gledali ima li među njima naših ljudi, i bili smo veoma srećni kada smo upravo mi prihvatili dvojicu. Lako smo ih prepoznali: obojica jaki, očeličeni teškim životom u domovini, pomagali su sa nama onima kojima je bilo najteže. Primili smo ih kao najrođenije i obezbedili im sve što su poželeli, a oni su nam stalno zahvaljivali. Govorili su da će u Americi naći neki posao i da će slati pomoć u domovinu.
"Kasnije smo pronašli i jednu ženu iz Bjelovara, kojoj smo, takođe, poklonili veliku pažnju. Bila je vrlo prisebna i razborita. Tokom povratka u Njujork, nas dvojica smo nekoliko puta obišli brodolomnike i pitali ih na našem jeziku da li ima još neko iz naših krajeva, ali se niko nije odazvao."
U posadi "Karpatije" bio je i 21-godišnji Mate Peršić iz Labina. Radio je kao prvi konobar, a kasnije je kao rudar dočekao penziju i živeo u rodnom Labinu. Na "Karpatiji" je plovio do početka Prvog svetskog rata, kad je mobilisan.
Osim naših mornara, na "Karpatiji" je bilo i naših putnika. Jedna od njih je Marija Alijuš, kasnije udata Bartovski, učiteljica koja je službovala u Krndiji kod Đakova, Adžamovcima i Našicama. U Ameriku je otputovala u decembru 1911, u posetu rodbini u Filadelfiju. Prilikom neočekivanog povratka u Njujork, sa broda se razglednicom sa slikom "Karpatije", javila kući.
Na razglednici Marija piše: "Dragi moji! Zbog brodoloma 'Titanika' vraćam se u Njujork. Bili smo već četiri dana na putu. U noći od 14. do 15. aprila dogodio se brodolom najvećeg i najmodernijeg svetskog broda 'Titanik'. Utopilo se blizu 2.000 ljudi, spasli smo oko 700, brojevi se još tačno ne znaju. Bićemo večeras u Njujorku. Grozna nesreća. Brod je naletio na santu leda, a led je brod raskolio na dva dela. Od pet brodova, mi smo prvi stigli na mesto nesreće. Brod je već bio potonuo, ali je 17 čamaca plovilo nama u susret. Bili smo 60 milja udaljeni od mesta nesreće. Voli vas majčica. Valjda ćemo 8. ili 10. maja biti u Trstu, gde ćemo se iskrcati."
Marija Alijuš Bartovski negovala je i brinula se o putnicima sa "Titanika" do dolaska u Njujork. Sećala se tog uzbudljivog putovanja preko Atlantika i potresnih scena prilikom spasavanja preživelih, o čemu je vodila dnevnik. Kada su 1932. povodom 20 godina nesreće "Titanika" deljene spomen-medalje preživelima i spasiocima, takvo priznanje dodeljeno je i osječkoj građanki, učiteljici Mariji Alijuš Bartovski.
Prema sećanju zapovednika "Karpatije" Rostona, poslednji spaseni putnici bili su sa čamca broj 12, koji je bio udaljen više stotina metara od spasilaca. Na čamcu je bilo oko 75 ljudi, uglavnom žena i dece. Voda je već počela da prodire u čamac. Duvao je vetar, more se diglo; posada "Karpatije" gledala je sa strahom prvog oficira Lightolera kako manevriše da bi čamac doveo do broda koji će ga zaštititi od vetra. S mukom je to uspeo, pa su u 8.30 poslednji brodolomnici iz čamca bili na sigurnom.
Dva minuta pošto je okean prekrio "Titanik", velika olupina se našla u zoni večnog mraka, na 1.000 metara dubine. Brod je nastavio dalje da tone i zaustavio se na dnu, na dubini većoj od 4.000 metara. Na toj dubini temperatura vode je oko četiri stepena velzijusa, a pritisak 400 atmosfera! Olupina "Titanika" postala je večna grobnica brojnih putnika i članova posade, oko 1.000 ljudi iz dvadesetak zemalja. Prvo putovanje "Titanika" trajalo je tačno četiri dana, 14 sati i sedam minuta.
ZALIV PUN UTOPLjENIKA
BROD "Kalifornija" je sa zakašnjenjem došao na mesto nesreće. U jednom trenutku bio je blizu "Karpatije", tako da je bilo moguće međusobno komuniciranje rukama. Kapetan "Kalifornije" je pitao šta se dogodilo. Sa "Karpatije" su im ispričali o nesreći, a kapetan Roston im je poručio: "Odvodim žive u Njujork. Ostanite i izvadite leševe."
Posada "Kalifornije" nije pronašla nijedan leš! Možda se nije potrudila, a moguće je da su bili negde u ledenom polju gde brodovi nisu smeli da se kreću. U stvari, na stotine tela plutalo je po vodi. Nedelju kasnije, u zalivu Strim, stručnjak za kablove Mek Kej Benet pronašao je 306 tela. Izdaleka su podsećala na veliko jato galebova. Vertikalno su lebdela u vodi. Bio je potreban ceo dan da bi leševi bili izneti na brod.
BOGATSTVO ZA PRVU KLASU
OD tri putničke klase na "Titaniku", glavna je, svakako, bila namenjena američkim dolarskim milionerima, porodicama snobova, koji su se svi međusobno poznavali i sačinjavali kompaktnu celinu. Okupljali su se kod Piramida, u Nici, u Baden Badenu, na konjskim trkama, na regatama. Samo su oni mogli da plate za kartu 4.300 dolara, a za promenadnu palubu još 40 dolara za svaki kvadratni metar. Pomoćni telegrafista na "Titaniku" tada je primao 20 dolara mesečno i morao je da radi više od 17 godina samo za cenu skupe kabine na putu od Engleske do Amerike.
Spasavajući dete iz ledenih talasa,spasao i svoj život. Četvoro Čačića iz Like ostalo na dnu okeana
Utovar robe na "Titanik"
IZ siromašnih ličkih sela mladi su još u drugoj polovini 19. veka odlazili u Ameriku. Trbuhom za kruhom! Te kobne aprilske noći na "Titaniku" je bilo petnaestak ljudi iz Like. Četvoro Čačića: Luka (18), Grga (18), Mande (21) i Marija (30) i Luka Orešković (20) živeli su u Širokoj Kuli, kraj Ličkog Osika, i odatle su krenuli u pečalbu, na svoje prvo i poslednje putovanje brodom. Maštali su o Americi, čuli da je tamo njihov Tesla postao svetski poznat i slavan. Oni su samo želeli da radom zarade nešto za sebe i za svoje porodice koje su ostale u selu. Ali oni Ameriku nikada neće videti, kao ni svoje najbliže koje su ostavili u Lici. Zajedno sa "Titanikom", potonuće na dno okeana, a crni glasovi će brzo stići u njihovo selo.
Na brodu su bili i Jovo Uzelac i Petar Čalić, sedamnaestogodišnjaci iz sela Brezik, i dvojica Pocrnića, mlađi Mato (17) i stariji Tomo (24) iz Bukovca. I njih je vukla priča o američkom eldoradu. Sanjali su Ameriku, i njihov san se tragično završio u dubinama Atlantika. U brodolomu "Titanika" život je izgubio i Mile Smiljanić iz Pisača, te Jovo Dimić iz Ostrvice.
Zaselak Konjsko Brdo udaljen je nekoliko kilometara od Perušića i postao je poznat po odlasku mladih u pečalbu. Troje ih se zateklo na "Titaniku". Jeka (23) i Marija (27) Orešković ostale su na palubi "Titanika" i nestale u dubinama okeana, dok je njihov meštanin Nikola Lulić (31) imao više sreće i ostao živ. Nikola je jedan od retkih Ličana koji su preživeli katastrofu na Atlantiku. Njemu je to bilo treće putovanje u Ameriku. Prvi put se otisnuo 1902, kada je pobegao iz vojske u Otočcu. Tada se u selu pričalo da se utopio, a on se posle nekoliko meseci javio iz Amerike.
Kada je treći put krenuo u Ameriku, Nikola je imao 31 godinu i bio je u drugom braku. Kod kuće je ostavio ženu i četvoro dece. Kada se tog 14. aprila 1912. dogodila nesreća, Nikoli je bilo jasno da nema nikakvih šansi da dobije mesto u čamcu za spasavanje. Nije imao mnogo izbora: odlučio je da skoči s broda u more. Našavši se u ledenom Atlantiku, pokraj diva koji je lagano tonuo, počeo je grčevito da pliva prema najbližim čamcima. Da bi došao do brodske ograde, odakle je želeo da skoči u vodu, pomogla mu je mornarska kapa koju je imao na glavi.
Kada se našao u vodi, sreća mu se ponovo osmehnula: video je dete koje sa pojasom za spasavanje pluta po vodi.
- Pa to je spas! - tiho je govorio plivajući prema detetu.
Prihvatio je pojas i dete i tako plivajući došao do čamca punog žena i dece. Oficir sa čamca uzeo je dete, ali Nikoli nije dozvolio da se popne. Čak je jedan od mornara pokušao da ga udari po ruci kojom se držao za čamac. U tom trenutku jedna humana žena sa čamca je počela da viče: "Pustite ga, to je moj muž!" Tako se Nikola Lulić našao na čamcu i spasao se sigurne smrti. U ranim jutarnjim časovima, zajedno sa ostalim spasenim brodolomnicima, bio je na "Karpatiji", na putu za Njujork! On je, ipak, i treći put video Ameriku!
Na brodu "Karpatija", Nikola Lulić je upoznao nekoliko mornara sa prostora Hrvatske koji su mu pomogli, i on je o tome često pričao. Tu je upoznao i Slavonca Ivana Jalševca, koji se takođe spasao sigurne smrti. O zanimljivoj Nikolinoj priči on je posvedočio novinarima po dolasku u Njujork: "Za mog druga Nikolu Lulića mogu kazati da se na neobičan način spasao. Nije mu bilo pravo što muškarcima iz treće klase nisu dopuštali da priđu bliže ivici broda. Kada se našao u vremenskoj stisci, moj ti Nikola zgrabi jednu kapu s glave mornara i stavi je na svoju glavu. Pod tom kapom prolaz na brodu mu je bio slobodan i tako on skoči u vodu, uze jedno dete i doplovi do čamca na koji se nakon mnogo muke ispeo. Našli smo se zajedno na 'Karpatiji'..."
Posle brodoloma "Titanika", Nikola Lulić je ostao u Americi, o čemu svedoči i jedan neobičan plakat koji su čuvale njegove kćeri. Na plakatu je reklamirana priredba na kojoj se posetiocima pričalo o stradanju "Titanika". Na plakatu je, uz sliku brodoloma i Nikole Lulića, pisalo - "Originalne slike s 'Titanika' i Nikole Lulića, koji se spasao iz mora zahvaljujući tome što je u naručju imao bebu". Ispod slike, na plakatu je napisano da će organizator ove priredbe dati 1.000 dolara bilo kome ko dokaže da Lulić nije bio na "Titaniku" za vreme katastrofe.
Nikola Lulić je bio zvezda te večeri, a predavanje o brodolomu "Titanika" slušao je veliki broj ljudi. Organizatori priredbe su bili zadovoljni, zaradili su lepu sumu novca.
ZAHVALNOST IZ OGLASA
ČUDNE su životne sudbine: kada je Nikola Lulić spasao nepoznato dete koje se našlo u hladnoj vodi pored džina što tone, niko nije znao ko je ta beba. Ni Nikola više od 35 godina nije mogao da odgonetne čije je dete, kako se zove i šta je sa njim kasnije bilo. Ali negde pred Drugi svetski rat, u jednom zagrebačkom dnevnom listu (prema pričanju Nikoline kćerke Mare), objavljen je oglas da neki Mađar ili Englez traži svog spasioca u brodolomu "Titanika". Taj čovek je, u stvari, ono dete koje je Nikola našao u vodi sa pojasom za spasavanje.
Kasnije, kada je odrastao, saznao je da ga je spasao neki čovek iz Like i želeo je da ga upozna. Nikola je poslao pismo na taj oglas i veza je uspostavljena. Međutim, do susreta nikada nije došlo, jer je počeo Drugi svetski rat, i ko zna da li je taj čovek uopšte preživeo. Nikoli je bilo suđeno da spase nepoznato dete od sigurne smrti, ali mu nije bilo suđeno da se, nakon tri decenije, sretne sa već zrelim čovekom koji je želeo da mu izrazi veliku zahvalnost.
Ivan Stanković predosetio da nikad više neće videti kopno. Tuga i radost porodice Jalševac iz Topolovca
KRCATI parobrodi napuštali su evropske luke i odvozili preko Atlantika jeftinu radnu snagu u "obećanu" zemlju. Početak je 20. veka: mladići u posavskim selima sanjaju Ameriku. Mato Jaleševac je već dosanjao svoj san, on već uveliko radi i otuda šalje ponešto novca. U porodici Andrije Jaleševca u Topolovcu sve češće se priča kako bi i najstariji sin Ivan trebalo da krene preko Atlantika.
Ivanu je te 1912. bilo 29 godina. Od osamnaeste je bio u vojsci kao aktivni konjički podoficir. Oženjen je Katarinom Tubić iz Kutjeva. Dete je na putu! Ivan stalno razmišlja kako bi bilo lepo pomoći roditeljima da na noge podignu ostalu braću i sestre. Kada je saznao da dvojica momaka iz obližnjih sela putuju preko okeana, više nije bilo dileme. "Odlazim" - rekao je roditeljima.
PoČetkom aprila 1912. krenuli su Ivan Jaleševac, Ivan Stanković i Jozo Draženović prema Šerburu, u Francuskoj, gde će se ukrcati na najveći, najlepši i najsigurniji brod na svetu. Putujući vozom do Šerbura, slušali su da "Titanik" ne može da potone. Na brodu je bilo više ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, a Ivan je jedan od retkih koji su se spasili. O svom putu u Ameriku, Jaleševac je ostavio kraći dnevnik u koji je zapisao:
"... Stanković, Draženović i ja stigli smo u Šerbur 10. aprila 1912. godine. Tokom celog dana lutao sam ulicama i razmišljao o mojoj Posavini, porodici koja me ispratila u dalek svet sa nadom da ću u Americi, na teškom radu, zaraditi i za sebe i za njih i tako im olakšati život. Najviše me brine što odlazim u nepoznat svet, hvata me strah jer ne znam šta me tamo čeka i da li ću pronaći brata Matu, koji je pre mene otišao u pečalbu. Razgovor sa Stankovićem i Draženovićem olakšava mi breme tuđine.
U luci Šerbur danas je mnogo sveta, neobično je živo, osećam da se nešto značajno zbiva. Ja još nikada nisam video more, ni veliki brod, tek one male parobrode koji plove Savom kroz moje selo. Pogled mi u jednom trenutku osta prikovan za neku divnu grdosiju što se odmara na plavoj površini. "Titanik"! To je, dakle, taj brod o kome pišu sve novine i o kome nam je Stanković s ushićenjem pričao dok smo vozom putovali preko Švajcarske do Šerbura.
Pogled mi i dalje stoji na toj grdosiji, rekoh onako tiho za sebe: Neka ti je srećno veliki brode. I meni s tobom koji ću u tvojoj utrobi provesti dane uz parče mog posavskog hleba i sira. Posmatram moje drugove, oni veseli, spokojni, smeše se, ni sam ne znam kome, da li mome strahu, onoj buki i vrevi oko nas? Pogledah još jednom taj veliki brod i rekoh mu glasno: "Mili brate, samo me živa i zdrava prevezi i ja ću s ponosom o tebi pričati."
Već smo tu, blizu broda u koji se ukrcavaju poslednji putnici. Kontrolor nam zatraži isprave i sumnjičavo odmeri od glave do naših seoskih opanaka. Ne boj se mornaru, mi smo to - ja Ivan Jaleševac iz sela Topolovac, a ova dvojica, to su moji prijatelji Ivan Stanković iz Galdova i Jozo Draženović iz Hrastelinca. Ne brini mornaru, imaćeš u nama dobre putnike. Ne gledaj na moje opanke, ne upoređuj ih sa lakiranim cipelama ove gospode što prođe pre nas. Znaj da su ovi opanci poklon moje mlade žene, koja me suzama ispratila na ovaj put.
Na brodu je za mene sve nestvarno: u prvoj klasi gospoda, na damama blistaju dijamanti i zlatni nakit, sve milioner do milionera. Oni su krenuli sa svojim ženama, neki i sa decom, na provod. Njih ne more brige običnih ljudi koji će dole u trećoj klasi, u teretnom delu broda, tumarati čekajući susret sa nepoznatom zemljom. U drugoj klasi je mnogo sveta, poslovnog, ali i onog običnog koji ima sasvim pristojan život.
Na palubi sviraju orkestri, sve razdragano, marame i kape, lepršaju šaljući poslednje pozdrave. Mi stojimo i gledamo. Naše su misli daleko, hiljade kilometara, naši pozdravi odlaze u pitoma sela slavonska. Neka teskoba se uvlači u naša srca. Nije nam lako otići u nepoznato. "Titanik" sve brže odmiče od obale, Stanković zagledan u tamno more reče: "Drugovi, neka zla slutnja me obuzima, čini mi se da više nikada nećemo videti kopno!"
Prve vesti o katastrofi "Titanika" unele su nemir u porodicu Andrije i Marije Jaleševac. Zabrinuti roditelji su se pitali: šta je sa našim najstarijim sinom? Je li Ivan bio na tom nesrećnom parobrodu. U selu su s nestrpljenjem čekali novine koje bi neko doneo iz Siska. Dani su prolazili, a zatim se pojaviše prva imena postradalih, među njima i imena Ivana Jaleševca, Ivana Stankovića i Joze Draženovića. Više niko nije sumnjao u tragediju koja ih je snašla. Ali, neka skrivena nada tinja...
Vesti o brodolomu "Titanika" i stradanju putnika svakodnevno su se smenjivale, ali se nije pominjalo da je Ivan živ. Dani prolaze, a tuga u Topolovcu ne prestaje. Tih teških dana za porodicu Jaleševac, nerado se sećala najmlađa Ivanova sestra - Ljubica: "Za Ivanom smo plakali i tugovali. Nismo se mogli pomiriti s mišlju da ga nema, da zauvek leži negde na dnu tog strašnog mora. I onda kao u čudu - dogodilo se nešto što smo svi želeli i u šta smo se potajno nadali. Bio je lep, pravi letnji dan. Prašnjavom cestom od Siska stigla je kočija i u njoj kao priviđenje, naš Ivan. Bez najave, kao grom iz vedra neba. Opet smo plakali, sada od velike radosti. Sjatilo se selo, svi su želeli da vide Ivana, da ga nešto upitaju, da se uvere da je zaista živ..."
KAO NA SEOSKOM VAŠARU
LAGANO smo se uputili prema palubi treće klase, nemo posmatrajući masu raznolikog sveta u pristaništu, zapisao je Ivan Jaleševac. Na brodu je kao na mom seoskom vašaru. Ljudi prolaze, dovikuju, čuju se razni jezici, razumem tek poneku nemačku reč koju sam naučio u vojsci. Nekoliko trenutaka kasnije, kroz luku se muklo prolomi pisak brodske sirene. Neki drhtaj prođe grdosijom i "Titanik" polako krenu.
U strašnoj noći trojica Posavaca sela u ugao i zapalila poslednje cigarete. Hiljadu krikova paralo je vazduh dok je tonuo nepotopivi
Strašna vest obišla je svet
IVAN Jalševac i njegova dva prijatelja plove već treći dan. Na brodu je veselo, muzika trešti, gospoda iz prve klase zabavlja se kako to samo ona zna i ume. Brod plovi mirno, a za pečalbare iz trećeg razreda tu nema naročitih događaja. Trojica mladih ljudi iz posavskih sela razgledali su brod i njegova čuda i sada vreme provode u razgovoru, najviše o rodbini, o onom što ih čeka u Americi.
Osvanuo je 14. april obasjan suncem, bez ikakvih loših predskazanja. „Titanik“ grabi napred, vreme lagano teče.
Velika rumena kugla na horizontu šalje poslednji pozdrav posadi broda i putnicima koji će ući u istoriju kao prvi i poslednji što su se vozili na najvećem brodu onog vremena. Stotine svetiljki obasjalo je grdosiju koja podseća na ploveći dvorac. Muzika je neumorno svirala, pilo se i plesalo, milionerska klasa živela je u punom sjaju. Trojica mladih ljudi iz Posavine, vidno umorni, u 22 časa napustili su palubu i otišli u svoju zajedničku kabinu na počinak.
Tek što su zaspali, probudi ih snažan udarac i u trenu su bili na podu. Napola goli, pojurili su na palubu, a tamo ih je dočekao haos. Ljudi kao bez glave jure, prepliću se, mlado i staro, u odeći ili bez nje, onako kako ih je zatekao taj snažni udar. Svi trče na palubu, a tamo ih ne puštaju. Zapovednik broda je odlučio: mogu proći samo žene i deca! U svom dnevniku Ivan Jalševac beleži:
„... Neizdrživo je, a ipak znam da treba zadržati mir, treba obuzdati paniku. Znam da brod tone, sada više nema dileme, već se počeo naginjati. Više nam nema spasa! Bez reči se nas trojica vratismo u kabinu u kojoj je voda već do kolena. Izađosmo ponovo na palubu i Stanković mi pruži cigaretu. Seli smo u ugao palube našeg trećeg razreda, pušili i u jednom trenutku spontano zapevasmo: ’Oj, Savice, tija vodo ladna’.
„Odjednom odjeknuše kroz noć revolverski hici. Potrčasmo u njihovom pravcu, dolazili su sa čamca za spasavanje. Ponovo se čuju pucnji, a potom jedan snažan glas nadjača viku. ’Muškarci natrag, najpre žene i deca. Ne poslušate li, sve ćemo vas pobiti!’ Ne skrivajući suze, izljubismo se i zagrlismo. Sva trojica utrčasmo u gomilu, još koji trenutak video sam Stankovića i Draženovića, a zatim nas je masa rastavila. Više nikada se nismo videli!
„Razmišljam o izlazu iz tragične situacije. Kako izaći na gornju palubu? Opazih u jednom trenutku ljude kako se provlače kroz neku cev, penjući se prema gornjoj palubi. Odlučim da i ja pođem tim putem. Provukoh se s mukom kroz tu cev i tako sam dospeo na gornju palubu. Tu sam tek video da ’Titanik’ sigurno tone, prednji kraj mu se spuštao i tonuo u more, dok se zadnji lagano dizao u vazduh. Koliko će još izdržati? Možda pola časa, možda samo nekoliko minuta. Narod stoji kao ukopan. Muzika svira ’Tebi smo bliže, Bože moj!’.
„U moru oko broda vidim siluete čamaca i u tom trenutku osetih neku nadu. Znao sam da se mogu spasti ako brzo stignem do njih. Guram se prema ivici broda i stižem do kraja palube, do ograde. Ne časeći, bacih se u more, zapljusnu me hladna voda, ali hladnoću nisam osećao. Izronih na površinu, ogledam se, tražim čamac. Evo jednog tu do mene. Plivam do njega, hvatam se za ivicu i zatim me primiše i uvukoše unutra. Ležim trenutak, hvatam vazduh i osećam: spasen sam!
„U čamcu su samo žene i deca, svi plaču, svako od njih ostavio je nekog svog na brodu. Tu su i trojica mornara. Daju mi veslo i ja, kao četvrti, veslam iz sve snage. Veslamo, a čini mi se da stojimo u mestu. Odjednom se začu neki tresak, eksplozija, šta li... Hiljadu krikova prolama se kroz vazduh. ’Titanik’ je nestao. Odjednom se sve utiša. Mukla tišina zavladala je na trenutak.
„U sablasnoj noći ostali smo sami, okruženi santama i mrtvima što plutaju oko nas. Vidim ispred nas još jedan čamac onih što su se spasli. Razmišljam u sebi: da li smo se stvarno spasli? Hoće li nas pronaći neki brod, ili ćemo danima lutati, gladni, prozebli, iznemogli i svi završiti u dubinama jezivog okeana. Žene i deca već su napola promrzli. Jezivo je hladno. Ja i dalje naporno veslam i sam ne znam odakle mi tolika snaga. Zora se još ne nazire. Ne znam ni gde smo, ni koliko je sati prošlo. Šta će biti sa nama?
„Konačno sviće jutro. I magla se digla. Pogledah u daljinu i ne mogu da verujem - vidim nejasne konture broda. Zaveslali smo još većom snagom prema njemu. Za koji tren brod se jasno vidi. Bila je to „Karpatija“. Naš čamac je poslednji stigao do nje. Ostali su već bili na brodu, spaseni. Sada smo, konačno, i mi u sigurnim rukama. Užasna tragedija ‘Titanika’ za mene se srećno završila...“
BRATA NIJE PRONAŠAO
IVAN Jalševac je stigao u Ameriku. U luci je bilo mnogo sveta, svi su se tiskali da vide spasene ljude i da im požele dobrodošlicu. Ivan se pitao: šta ću ja sada u toj Americi? Ivana Stankovića, koji ga je poveo u Ameriku, više nema, adresa brata Mate koji ga je očekivao u Americi ostala je na „Titaniku“. Jednoga dana došla je po njega jedna bogata Čehinja i odvezla ga kući. Lepo ga je obukla i pomogla mu. U međuvremenu je u Njujork došao njegov brat Mato da ga dočeka, ali se nisu našli. Odlučio je da se vrati kući i seo na francuski parobrod. Plašio se mora, ali želja za povratak u rodni kraj bila je jača, i Ivan je srećno stigao kući.
NIKAD VIŠE NA MORE
IVAN Jalševac je nastavio život u svom rodnom Topolovcu, sa suprugom Katom, sa kojom je imao tri sina: Dragana, Zvonimira i Ivana. Noć koju je preživeo od 14. na 15. april ostavila je u njegovoj duši dubok trag. Nikada više nije pogledao ni more, ni brod. Umro je u leto 1945. godine. Meštani su često od njega tražili da priča o tragediji „Titanika“, ali on to nikada nije hteo. Utehu je našao u pisanju dnevnika još dok je bio u Njujorku i odmah po povratku kući. Dnevnik je sačuvao njegov sin Zvonimir. U Topolovcu nema više nikog od bliže Ivanove familije. Pomrla su i njegova deca, a nekoliko unučadi živelo je u Zagrebu, dok je postojala Jugoslavije.
