Sylvia Plath

[sendi]

Suparnik

Kad bi se luna smejala, na tebe bi ličila.
Isti utisak ostavljaš
Prekrasnog nečeg, al razornog.
I ti i ona veliki ste dužnici svetla.
Njena O-usta nad svetom tuže; tvoja su prirodna

A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš.
Budim se u mauzoleju; tu si,
Lupkaš prstima po mermernom stolu, tražiš cigarete,
Pakostan ko žena, al ne tako nervozan,
I od želje mreš da nešto bespogovorno laneš.

Luna takođe, svoje podanstvo ponižava.
Al danju je smešna.
Nezadovoljstva tvoja, s druge strane,
Stižu kroz poštanski prorez s redovitošću punom ljubavi,
Bela i prazna, rasprostiruća ko ugljen-monoksid.

Ni dana bez vesti od tebe,
Šetaš možda Afrikom, al misliš na mene.