LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Svi zatečeni greškom u državnom računu
Srbija je i bez novih saznanja o padu BDP od 6,2 odsto u 2009. već u velikim ekonomskim nevoljama, ali one mogu biti još neprijatnije
Ilustracija (fragment): Novica Kocić
I pre obelodanjene konačne procene Republičkog zavoda za statistiku, da je pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2009. godini bio 6,2, a ne 3,1 odsto, kako je glasila ,,prethodna procena” državnih statističara, mnogi ekonomisti su ukazivali da više trošimo nego što zarađujemo. Stojan Stamenković, Boško Živković i Miladin Kovačević, saradnici Ekonomskog instituta, saopštili su stručnoj i najširoj javnosti da je sve ono što u toku godine stvorimo znatno skromnije nego što se misli i da je neizbežno novo preispitivanje mogućnosti zemlje.
Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, komentar za naš list stavova tri saradnika Ekonomskog instituta, o kojima je ,,Politika” prethodna dva dana pisala, odložio je za vreme posle zvaničnog objavljivanja konačnih podataka o vrednosti bruto domaćeg proizvoda za 2007, 2008. i 2009. godinu.
– O tome će biti reči i na sastancima sa članovima Misije MMF, čiji se dolazak očekuje u maju – rekao je Petrović. – Očekuje se i fiskalna strategija vlade, koja se od Ministarstva finansija očekuje sredinom ovog meseca. Tim povodima se mogu očekivati i stavovi Fiskalnog saveta o tome koliko novi podaci o visini BDP utiču na utvrđena fiskalna pravila.
Mihajlo Arsić, član Ekonomskog saveta premijera Srbije, podseća da su ekonomisti i ranije sumnjali u prethodnu procenu Zavoda za statistiku, pretpostavljajući da je pad BDP u 2009. godini bio veći od 3,1 odsto.
– Najnovija procena pada BDP u 2009. je, verujem, bliža stvarnosti, ali to znači da je Srbija raspolagala sa manje sredstava nego što se pretpostavljalo, pa je udeo spoljnog duga i fiskalnog deficita u BDP bio veći nego što se pretpostavljalo. Ako je tako, to zahteva zaoštravanje makroekonomske politike i oštrije fiskalno prilagođavanje nego što se do sada planiralo. Ono što je za smanjivanje javne potrošnje trebalo uraditi na duži rok, sada treba učiniti znatno brže.
Ali, Arsić smatra da država ne raspolaže značajnijim mogućnostima da smanjuje javnu potrošnju. Moguće je smanjiti izdatke za subvencije privredi, ali ne i za plate zaposlenih u javnim službama i penzije, koje čine više od polovine budžetske potrošnje. U protekle dve godine bile su zamrznute, a u ovoj i narednim godinama rašće sporije od povećavanja BDP. Subvencije poljoprivredi mogle bi da se povećavaju, ali da njihov rast, uz promenu strukture, bude do granice smanjivanja finansijske podrške preduzećima radi većeg zapošljavanja, uključujući i subvencije za podsticanje investiranja. Investitore bi trebalo podsticati smanjivanjem poreza na plate zaposlenih, a povećavanjem poreza na potrošnju. Tako bi rad za sve postao jevtiniji, a ne samo za one koji koriste subvencije.
Istraživači Ekonomskog instituta, međutim, smatraju da je reforma penzionog sistema neophodna, kao što je neizbežno smanjivanje troškova zdravstva i prosvete. Njihov je stav da je, među deset predloženih, ,,urgentna mera nastavak reforme i racionalizacije obrazovnog i zdravstvenog sistema kao najvećih korisnika budžeta”, ali i primena odgovarajućeg poreza na imovinu.
Arsić se slaže da sigurno treba preispitati broj zaposlenih u zdravstvu i obrazovanju, kao i u lokalnoj samoupravi, uz opasku da takvu meru buduća vlada može da preduzme na početku svog mandata.
On ne veruje da se dotiranje Železnice može izbeći, što ne isključuje potrebu da se ona racionalizuje, ali tvrdi da je propuštena prilika da se privatizuju rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom, za koje je bilo interesovanja.
Sve u svemu, rashodnim stranama svih budžeta i fondova predstoji rigorozno preispitivanje, uz neizbežno skraćivanje spiska onih koji očekuju „državne pare”.
Analiza ,,Održivost spoljnog duga u svetlu razvojne i fiskalne politike”, čiji su potpisnici navedeni autori, nameće zaključak da je zbog olakog trošenja i zaduživanja Srbija već u velikim ekonomskim nevoljama, što i nije novost, ali i da one mogu biti još neprijatnije.
Na primer, iako još ne slovi za prezaduženu zemlju, redovna otplata deviznog duga od oko 23 milijarde dolara već za godinu-dve može da bude dovedena u pitanje, a posledice docnje su, po pravilu, preskupe i dugoročne, praćene odricanjem i zaostajanjem u razvoju. Zbog toga kresanje nekih državnih rashoda ne može se više odlagati, kao ni drugačije punjenje državne kase.
Autori upozoravaju da su rizici od teškoća sa otplatom deviznih kredita u najvećoj meri koncentrisani u prvom petogodištu ove decenije. A da do toga ne bi došlo, u ovoj i predstojećim godinama, sve do kraja 2020, mora da se investira oko 100 milijardi evra, najvećim delom iz domaće štednje, da se obezbedi priliv kapitala iz inostranstva od najmanje 41 milijardu evra, od čega 23-24 milijarde stranih direktnih investicija i koncesija. Domaća štednja podrazumeva neizbežno smanjivanje dosadašnje državne potrošnje u ovoj godini do jedan odsto, a do kraja decenije 3,6 odsto, dok bi istovremeno ukupna potrošnja domaćinstava mogla da raste 4,1 odsto.
,,Istovremeno, međutim, mora biti pokrenut lanac najvažnijih reformskih poteza”, naglašavaju autori, navodeći deset neizbežnih mera ,,za spas države”.
Politika
Srbija je i bez novih saznanja o padu BDP od 6,2 odsto u 2009. već u velikim ekonomskim nevoljama, ali one mogu biti još neprijatnije
I pre obelodanjene konačne procene Republičkog zavoda za statistiku, da je pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) u 2009. godini bio 6,2, a ne 3,1 odsto, kako je glasila ,,prethodna procena” državnih statističara, mnogi ekonomisti su ukazivali da više trošimo nego što zarađujemo. Stojan Stamenković, Boško Živković i Miladin Kovačević, saradnici Ekonomskog instituta, saopštili su stručnoj i najširoj javnosti da je sve ono što u toku godine stvorimo znatno skromnije nego što se misli i da je neizbežno novo preispitivanje mogućnosti zemlje.
Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, komentar za naš list stavova tri saradnika Ekonomskog instituta, o kojima je ,,Politika” prethodna dva dana pisala, odložio je za vreme posle zvaničnog objavljivanja konačnih podataka o vrednosti bruto domaćeg proizvoda za 2007, 2008. i 2009. godinu.
– O tome će biti reči i na sastancima sa članovima Misije MMF, čiji se dolazak očekuje u maju – rekao je Petrović. – Očekuje se i fiskalna strategija vlade, koja se od Ministarstva finansija očekuje sredinom ovog meseca. Tim povodima se mogu očekivati i stavovi Fiskalnog saveta o tome koliko novi podaci o visini BDP utiču na utvrđena fiskalna pravila.
Mihajlo Arsić, član Ekonomskog saveta premijera Srbije, podseća da su ekonomisti i ranije sumnjali u prethodnu procenu Zavoda za statistiku, pretpostavljajući da je pad BDP u 2009. godini bio veći od 3,1 odsto.
– Najnovija procena pada BDP u 2009. je, verujem, bliža stvarnosti, ali to znači da je Srbija raspolagala sa manje sredstava nego što se pretpostavljalo, pa je udeo spoljnog duga i fiskalnog deficita u BDP bio veći nego što se pretpostavljalo. Ako je tako, to zahteva zaoštravanje makroekonomske politike i oštrije fiskalno prilagođavanje nego što se do sada planiralo. Ono što je za smanjivanje javne potrošnje trebalo uraditi na duži rok, sada treba učiniti znatno brže.
Ali, Arsić smatra da država ne raspolaže značajnijim mogućnostima da smanjuje javnu potrošnju. Moguće je smanjiti izdatke za subvencije privredi, ali ne i za plate zaposlenih u javnim službama i penzije, koje čine više od polovine budžetske potrošnje. U protekle dve godine bile su zamrznute, a u ovoj i narednim godinama rašće sporije od povećavanja BDP. Subvencije poljoprivredi mogle bi da se povećavaju, ali da njihov rast, uz promenu strukture, bude do granice smanjivanja finansijske podrške preduzećima radi većeg zapošljavanja, uključujući i subvencije za podsticanje investiranja. Investitore bi trebalo podsticati smanjivanjem poreza na plate zaposlenih, a povećavanjem poreza na potrošnju. Tako bi rad za sve postao jevtiniji, a ne samo za one koji koriste subvencije.
Istraživači Ekonomskog instituta, međutim, smatraju da je reforma penzionog sistema neophodna, kao što je neizbežno smanjivanje troškova zdravstva i prosvete. Njihov je stav da je, među deset predloženih, ,,urgentna mera nastavak reforme i racionalizacije obrazovnog i zdravstvenog sistema kao najvećih korisnika budžeta”, ali i primena odgovarajućeg poreza na imovinu.
Arsić se slaže da sigurno treba preispitati broj zaposlenih u zdravstvu i obrazovanju, kao i u lokalnoj samoupravi, uz opasku da takvu meru buduća vlada može da preduzme na početku svog mandata.
On ne veruje da se dotiranje Železnice može izbeći, što ne isključuje potrebu da se ona racionalizuje, ali tvrdi da je propuštena prilika da se privatizuju rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom, za koje je bilo interesovanja.
Sve u svemu, rashodnim stranama svih budžeta i fondova predstoji rigorozno preispitivanje, uz neizbežno skraćivanje spiska onih koji očekuju „državne pare”.
Analiza ,,Održivost spoljnog duga u svetlu razvojne i fiskalne politike”, čiji su potpisnici navedeni autori, nameće zaključak da je zbog olakog trošenja i zaduživanja Srbija već u velikim ekonomskim nevoljama, što i nije novost, ali i da one mogu biti još neprijatnije.
Na primer, iako još ne slovi za prezaduženu zemlju, redovna otplata deviznog duga od oko 23 milijarde dolara već za godinu-dve može da bude dovedena u pitanje, a posledice docnje su, po pravilu, preskupe i dugoročne, praćene odricanjem i zaostajanjem u razvoju. Zbog toga kresanje nekih državnih rashoda ne može se više odlagati, kao ni drugačije punjenje državne kase.
Autori upozoravaju da su rizici od teškoća sa otplatom deviznih kredita u najvećoj meri koncentrisani u prvom petogodištu ove decenije. A da do toga ne bi došlo, u ovoj i predstojećim godinama, sve do kraja 2020, mora da se investira oko 100 milijardi evra, najvećim delom iz domaće štednje, da se obezbedi priliv kapitala iz inostranstva od najmanje 41 milijardu evra, od čega 23-24 milijarde stranih direktnih investicija i koncesija. Domaća štednja podrazumeva neizbežno smanjivanje dosadašnje državne potrošnje u ovoj godini do jedan odsto, a do kraja decenije 3,6 odsto, dok bi istovremeno ukupna potrošnja domaćinstava mogla da raste 4,1 odsto.
,,Istovremeno, međutim, mora biti pokrenut lanac najvažnijih reformskih poteza”, naglašavaju autori, navodeći deset neizbežnih mera ,,za spas države”.
Politika
