Sudbina kolekcije Šlomovića

[crvendac_011]

Sudbina kolekcije Šlomovića

U jednom telefonskom razgovoru diplomata „mister Kliford” obavestio je vladu da želi da od jedne žene, u očajničkoj potrebi za novcem, kupi neka umetnička dela


Pol Sezan, „Kupači”, iz kolekcije Eriha Šlomovića koja se čuva u Narodnom muzeju

Vredna zbirka umetničkih dela Eriha Šlomovića koja se čuva u beogradskom Narodnom muzeju, opet je dospela u žižu javnosti povodom tužbe koju su protiv države Srbije, kako je to prenela agencija Rojters, podnela tri francuska naslednika Ambroaza Volara, prvobitnog vlasnika vrednih umetnina. Naslednici tvrde da Narodni muzej u Beogradu od 1949. godine „ilegalno drži ova dela”.
U slučaju „Šlomović” javilo se više naslednika. Sada se spominju tri francuska naslednika Ambroaza Volara, a pre 16 godina ovde je vođen i spor sa naslednicima Eriha Šlomovića.
Sudski spor naslednika protiv države Srbije u vezi sa Šlomovićevom zbirkom, vođen je 1996. godine, kada je Prvi opštinski sud u Beogradu doneo presudu da se ostavština pokojnog Eriha Šlomovića vrati njegovim naslednicima, a potražioci su Anat Pijamente i Jaron Bloh, izraelski državljani. Međutim, 1997. godine veće Okružnog suda u Beogradu odlučujući po žalbi republičkog pravobranioca, vratilo je predmet Prvom opštinskom sudu na ponovno suđenje. Prema rečima Tatjane Cvjetićanin, sadašnje direktorke Narodnog muzeja u Beogradu, taj proces je završen u korist države Srbije.
Gordana Vuković sudija i portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu kaže za „Politiku” da je presuda, kojom je odbijen zahtev naslednika, doneta 2005. godine. Ovu odluku potvrdio je i drugostepeni sud koji je odlučivao po žalbama.

– Još 1968. godine bilo je oglašeno da se jave naslednici, ali se u određenom zakonskom roku niko nije javio. Ne postoji nikakav ugovor između darodavca i Narodnog muzeja, ali postoji pismo koje je ostavio dr Ivan Ribar u kojem se potvrđuje želja Eriha Šlomovića i namera njegove majke da se dela ostave Narodnom muzeju. Što se tiče naslednika, očigledno je da se pojavljuje više njih i oni bi trebalo da dokažu po kom osnovu su i da li su zaista naslednici, kaže za „Politiku” Tatjana Cvjetićanin.
Kako je zbirka Eriha Šlomovića u kojoj se nalaze dela Pikasa, Renoara, Matisa, Mari Kasat... dospela u Narodni muzej?

Erih Šlomović bio je sekretar čuvenog francuskog galeriste i kolekcionara Ambroaza Volara koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939. godine. Nakon toga Šlomović deo kolekcije poverava banci Sosijete ženeral u Francuskoj, a deo šalje u Jugoslaviju. Krajem 1940. svoju zbirku Šlomović izlaže u Beogradu i Zagrebu. Mnoga dela nosila su posvete Koktoa, Elijara, Le Korbzijea, Matisa... Dve godine kasnije, kao Jevrejina, hapse ga nacisti. Zvanično je proglašen mrtvim 1. januara 1943. godine.

Šlomovićeva majka Ruža odlučuje da dela pokloni državi i u tome joj pomaže dugogodišnji porodični prijatelj dr Ivan Ribar. On joj je pomogao da dela prebaci iz sela Bačine gde su tokom rata bila zazidana u duplom zidu kuće u kojoj su se Šlomovići krili. U trenutku transporta ka Beogradu, dolazi do sudara vozova kod Velike Plane, ginu Ruža Šlomović (1944) i dvoje dece njene snaje Mare Hercler. Prema jednoj verziji, po nalogu dr Ivana Ribara, kolekcija je nađena u Beogradu gde ju je sklonila preživela Mara Hercler. Šlomovićeva kolekcija predata je Narodnom muzeju na čuvanje 1949. godine.

U knjizi „Ukradena umetnost” (objavljena u Izraelu 2000) Viktor Peri piše da su mu ljudi iz beogradskih umetničkih krugova rekli da su jugoslovenske vlasti saznale za postojanje zbirke preko američke ambasade.U telefonskom razgovoru diplomata „mister Kliford” obavestio je vladu da želi da od jedne žene, u očajničkoj potrebi za novcem, kupi neka umetnička dela. Ubrzo zatim, jugoslovenski agenti su stupili u posed slika koje su potom smeštene u Narodni muzej u Beogradu. Tek početkom šezdesetih počelo je da se javno govori o Šlomovićevoj kolekciji – prvo u Jugoslaviji, zatim u inostranstvu.
Ni Šlomović ni Volar nisu imali direktne naslednike.

Poznato je i da je zbirka koju je Šlomović sklonio u sefove banke Sosijete ženeral, 1980. dospela na svetlost dana kada su otvoreni sefovi u kojima je 40 godina čamilo 140 slika, crteža, grafika Sezana, Degaa, Renoara... Trebalo je da bude održana javna rasprodaja, ali je otkazana. Naime, oglasila se i tadašnja SFRJ polažući pravo na zbirku s obzirom na to da je Šlomović bio jugoslovenski državljanin. Naslednici Volara i Šlomovića vodili su parnicu i 2006. doneta je presuda u njihovu korist. Većinu radova dobili su Volarovi naslednici, a Šlomovićima su pripali samo oni radovi i knjige koji su bili njima posvećeni.
U aukcijskoj kući „Sadebi” u Parizu i Londonu obavljena je, uz saglasnost naslednika, aukcija ovih dela 2010. godine.

Ono što je oduvek intrigiralo javnost i aktere umetničke scene jeste upravo Erih Šlomović. Kakva je bila priroda bliskosti Volara i Šlomovića, kako je ostvaren prenos vredne kolekcije koja je pripadala Ambroazu Volaru baš Erihu Šlomoviću, kako se Šlomović za kratko vreme zbližio sa vodećim imenima pariske kulturne i umetničke scene koji su mu posvećivali radove...
O Erihu Šlomović Veljko Bulajić je snimio film „Donator”, a Momo Kapor pisao je u knjizi „Dosije Šlomović”.
Poslednji put naša javnost imala je priliku da vidi dela iz kolekcije Eriha Šlomovića na izložbi „Impresivno” u atrijumu Narodnog muzeja 2004. godine.

M. Đorđević
Objavljeno: 21.04.2012.
Izvor: Politika

 

[crvendac_011]

Misterija od rođenja

Misterija od rođenja

Enigma Šlomović (1): Erih je bio mršav, vitak mladić, nervozan - sećao ga se drug iz gimnazije


„Dve devojčice“

I SEDAM decenija posle smrti Eriha Šlomovića, biografiju i umetničku zbirku koja mu je ime pronela po svetu - obavijaju tajne, protivrečnosti, ali i potreba da se stvori moderni mit. Život kolekcionara, oko čije ostavštine se i danas vode sudski sporovi (najnovije tužbe osporavaju zakonitost blaga pohranjenog u beogradskom Narodnom muzeju), bio je uzbudljiv poput avanturističkog filma i nedokučiv kao triler.
Misterija Šlomović započinje već njegovim rođenjem, tvrdio je Momo Kapor, kome je Šlomović bio inspiracija za dva dela - „Knjigu žalbi“ i „Dosije Šlomović“.

„Prema jednoj verziji, Erih je rođen 1901. godine u Vinkovcima, ali u tamošnjim matičnim knjigama nije registrovan. U kartonu Centralne prijavnice bivše Uprave grada Beograda kao mesto i datum rođenja stoji Đakovo, 10. mart 1915“, beleži Kapor. „Ni ovaj podatak ne može da se proveri, jer je sinagoga u Đakovu izgorela za vreme rata. Stari Đakovčani se ne sećaju nijedne porodice u svom gradu sa tim prezimenom, dok Vinkovčani tvrde da je Erihov otac Bernard držao tekstilnu radnju u glavnoj ulici. Što se tiče spomenutog kartona iz Uprave grada, zanimljivo je da je Erih tamo zapisan kao student hemije, ali prema nekim podacima, hemičar je bio njegov brat Egon. Mada neki istraživači Šlomovićevog života tvrde da je studirao hemiju u Zagrebu, pouzdano se zna da se nikada njome nije bavio“, objašnjava Kapor.
Nesporni podatak njegove biografije je da se rodio u porodici bogatog jevrejskog trgovca Bernarda Šlomovića. Njegova majka Roza poticala je iz familije Helcler, iz Subotice.
Krajem osamdesetih godina, kada je „zagonetnu Šlomovićevu ličnost“ u centar interesovanja vratio film Veljka Bulajića „Donator“, u štampi se oglasio pismom njegov drug iz Prve muške beogradske gimnazije Pavle Doknić, tvrdeći da pouzdano zna kako je kolekcionar rođen 1915. godine:
„Erih Šlomović je bio mršav, vitak mladić, primetno nervozan, sa buljavim, ali ne ružnim očima. U govoru je malo zamuckivao i glas mu je bio prilično promukao i nedovoljno jasan, tako da je često bilo teško razumeti ga. Ova osobina mu je svakako smetala u školi, jer je dobijao slabije ocene nego što je to po znanju zasluživao.“

Iz Doknićevih sećanja saznajemo i da se u školi više družio sa Srbima, nego sa je Jevrejima, da je bio povučen, da je dva puta ponavljao (šesti i sedmi) razred:
„Naročito je slabo stajao sa matematikom i to je bio razlog što me je zamolio da dođem do njega kući (Šlomovićevi su tada stanovalu u Ulici Strahinjića Bana) da zajedno vežbamo matematičke zadatke. Odlazio sam kod njega desetak puta.“
U jednoj od pauza, prema tvrdnji Pavla Doknića, njegov školski drug pokazao mu je veliku svesku, na čijoj prvoj stranici je kaligrafskim slovima bilo zapisano „Zbornik u čast Eriha Šlomovića“.
„Iznenadio sam se kada sam video posvete Bogdana Popovića, autora čuvene Antologije srpske poezije, pa njegovog brata Pavla Popovića, obojica čuveni predratni profesori univerziteta i poznati estetičari. Zatim je tu bila i posveta čuvenog istoričara Vladimira Ćorovića. Bilo je i nekih drugih imena ispod posveta, ali ih nisam zapamtio,“ zapisao je Šlomovićev drug iz Prve muške.
Sklapajući različita dokumenta kao kockice mozaika koji predstavlja portret jednog od najintrigantnijih ljubitelja umetnosti u prošlom veku, Momo Kapor, u svom „Dosijeu Šlomović“ koristio je i odlomke iz mnogobrojnih feljtona objavljenih u štampi. U jednom od njih se navodi da je Šlomović od rane mladosti počeo da se interesuje za umetnost:
„Posle završenih studija Erih je otišao u inostranstvo i izučavao istoriju umetnosti na univerzitetima u Londonu i Parizu. Sa solidnom opštom kulturom i velikim poznavanjem slikarske umetnosti, Erih Šlomović je obilazio čuvene muzeje i galerije u Londonu, Parizu, Cirihu, Lozani, Minhenu i drugim evropskim umetničkim metropolama.“

SIVO ODELO

PREMA svedočenju akademika Nedeljka Gvozdenovića, koje je Momo Kapor objavio u knjizi „Dosije Šlomović“ mladi kolekcionar se u proleće 1933. godine pojavio u njegovom ateljeu:
„Iznenadio sam se da ima samo osamnaest godina. Delovao je mnogo starije, valjda zbog sivog odela i načina na koji se ponašao; autoritativno, pomalo nervozno... Rekao mi je da ga je kod mene poslao jedan karikaturista, i doneo mi je prazno slikarsko platno, veličine, otprilike, pedeset sa pedeset santimetara. Tražio je da mu na njemu naslikam nešto za njegovu buduću zbirku, pominjući imena slikara koji su to već uradili... Govorio je polutiho, trljajući neprestano ruke, a zatim je iz torbe izvadio veliku, u kožu uvezanu knjigu, i zamolio me da u njoj zapišem neku svoju misao i nacrtam nešto. Objasnio mi je da je knjigu nazvao Kolektanea... Ne sećam se šta sam zapisao u tu spomen-knjigu, ali naslikao sam ono malo platno. Nikada se nije pojavio da ga uzme.“

PORTRET U TEMPERI

„JULA 1933. godine došao je kod mene jedan vrlo mlad čovek koga nisam poznavao“, zapisao je Kapor i svedočenje profesora Pavla Vasića. „Rekao je da je tek maturirao i da ima nameru da sastavi antologiju naše savremene umetnosti i zato obilazi slikare i traži po jedno delo. Meni to tada nije bilo neverovatno, jer je tih godina bilo niz poduhvata ove vrste. Taj mladi čovek predstavio se kao Erih Šlomović. Dok je sedeo kod mene, napravio sam jedan njegov portret u temperi. Imao sam utisak da je to bila njegova prva poseta jednom ateljeu. Uputio sam ga nekim prijateljima, slikarima. Šlomović je zatim nestao i nikada ga više nisam video. Kasnije sam čuo da je doneo u Beograd izuzetno vrednu i bogatu kolekciju dela francuskih majstora...“

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

U elitnom Parizu

U elitnom Parizu

Enigma Šlomović (2): Sezan, Pikaso, Matis bili su „Volarovi umetnici“


Anri Matisov portret Eriha Šlomovića

ZA strastvenog ljubitelja umetnosti Eriha Šlomovića, međuratni Beograd bio je skučen. Njegova potraga za lepim i uzvišenim vodila ga je širom Evrope. U mnogobrojnim zapisima o njegovom zagonetnom životu, maršrute kojima je prolazio se ne poklapaju, ali je svuda krajnji cilj isti - Pariz.
Mada je, po sećanjima njegovih beogradskih poznanika, nerazgovetno govorio, odavao utisak nervoznog mladića, delovao povučeno, pa i neodlučno, jasno je da je Šlomović imao jasnu viziju čime će se baviti i koji put treba da sledi. Nastupao je suvereno i autoritativno, kako je kasnije svedočio Nedeljko Gvozdenović, tražeći od umetnika da slikaju za njegov zamišljeni pregled moderne umetnosti. Bez oklevanja je ulazio u ateljee sa praznim platnom na kom je od slikara tražio da naslika „nešto“ (kao kod Gvozdenovića), ili sa pričom o svojim planovima za budućnost (kao kod Pavla Vasića)...

Upravo takav smeo nastup dovodi ga u Parizu i do Ambroaza Volara (1866-1939) poznatog trgovca umetnina i uglednog izdavača. Naime, ambiciozni i za umetnost zainteresovani Erih je još 1922. došao do Volarove knjige „Ogist Renoar“. U njoj je Volar objavio svoje razgovore sa uglednim slikarom. Još gimnazijalac, Šlomović iz Beograda piše autoru, iznoseći mu svoje mišljenje, „garnirano“ sa nekoliko kritičkih napomena.
Kada se krajem 1934. nastanio u skromnom hotelu na Monparnasu, ne gubeći vreme, posle samo nekoliko dana devetnaestogodišnji (!) Šlomović odlazi u ulicu Lafit da podseti Volara na svoje „beogradsko pismo“. Prosedi pedesetogodišnjak se setio prepiske i obradovao se poseti sugestivnog, talentovanog mladića iz Beograda. Pružio mu je ruku, i od tog časa uspostavili su trajno i prisno prijateljstvo koje će trajati do Volarove pogibije 1939. Bliskost s tada već legendarnim francuskim kolekcionarom otvorila je mladom Erihu Šlomoviću vrata najznačajnijih umetnika Evrope - graditelja moderne misli!

Već prilikom prvog odlaska kod Volara, Šlomović je upoznao njegovog bliskog prijatelja Matisa. Volarov „serkl“ postaje krug u kom će se kretati nekoliko godina. Posećivaće Bonara, Pikasa, Ruoa, povremeno i namćora Sezana. Sa Volarom će odlaziti u posete i kod slavnog književnika Andrea Žida. Elitni pariski umetnički i intelektualni kuloari bili su Šlomovićeva svakodnevica. O njegovom prijateljstvu sa Koktoom nedvosmisleno svedoči dvadesetak Koktoovih crteža, gvaševa i kolaža sa posvetama Erihu, nađenih u Šlomovićevom trezoru u banci Sosijete ženeral.
Sredovečni Volar je verovatno u ambicioznom momku sa Balkana prepoznao i svoju minulu mladost. Jer, da ni sam nije bio sličnog temperamenta ne bi izlagao Sezanova dela uprkos opštem građanskom otporu. Obojica su verovali u sebe i svoje stavove.
Volar je još kao student prava proučavao umetnost kojoj će potom posvetiti život. Trgovinom slika i umetničkih predmeta počeo je da se bavi 1893, a samo dve godine potom izlagao je Sezanova dela i priredio izložbu avangardnog slikarstva. Sakupljao je odabrana umetnička dela i postao ugledni poznavalac-kolekcionar. Naravno, i trgovac koji kupuje i (pre)prodaje.
Šlomović je u Volarovoj radnji provodio cele dane. Izučavao je zanat i zapisivao svoja zapažanja. Uz Volara se razvijao i njegov talenat, pa je i sam postao ekspert. Svom mentoru pomagao je u odabiru, procenama, kupovini i prodaji. Ali, i u pronalaženju umetničkih dela u samom Parizu i po Francuskoj.
U to vreme, već zamoreni Volar napustio je Pariz. Njegova galerija, međutim, ostala je jedan od bitnih centara umetničkog života. Kao galerista, Ambroaz Volar imao je nesumnjive zasluge za procvat francuske moderne umetnosti, ali je izuzetno značajnu ulogu u popularisanju umetnika i ideja u koje je verovao, odigrao i kao izdavač. Još dok nisu bili poznati, Sezan, Pikaso i Matis postali su „Volarovi umetnici“. On je u njih ulagao, podsticao ih, afirmisao!
Danas su basnoslovno skupa dela umetnika koji su prve izložbe imali u Volarovoj galeriji, jer ih nisu primali u ondašnje pariske salone. Prvu Pikasovu izložbu Volar je organizovao 1901, a Matisovu 1904.

ZAPAŽANJA

„MNOGI misle“, zapisao je Šlomović, „kad vide neku Matisovu sliku koja je po formama jednostavna i uprošćena u koloritu, da je to neko šablonizovano delo. Ali - veoma se varaju! Pre nego što bi počeo da radi uljem na platnu, Matis bi prethodno izradio bezbroj crteža pojedinog modela, ponekad i više od pedeset crteža svih detalja... Svaki i najmanji deo bio je tačno prostudiran. I, tek onda - kad bi Matis znao gotovo napamet svaki detalj modela - prenosio bi na platno. To su slike dugih studija i odnos prema umetničkom stvaralaštvu dugog Matisovog rada koji je trajao mesecima.“

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Avanturista sa stilom

Avanturista sa stilom

Enigma Šlomović (3): Pol Elijar Erihu posvetio poemu „Glavom kroz zid“


„Tri balerine“ iz kolekcije Šlomović

VRATA pariskih salona mladom zaljubljeniku u umetnost sa Balkana otvorilo je blisko prijateljstvo sa uticajnim Ambroazom Volarom. Da je potom Erih Šlomović samostalno krčio put do u svetskim razmerama impresivne zbirke od oko 500 dela, dokaz su i njegova misteriozna „Kolektanea“ (od nedavno u Beogradu, u privatnom vlasništvu), ali i mnogobrojne posvete na radovima najznačajnijih umetnika 20. veka. One su se nalazile kako na delima koja se čuvaju u Narodnom muzeju, tako i na onima iz pariske Sosijete ženeral banke (posle maratonskih, višedecenijskih suđenja podelili su ih Volarovim i Šlomovićevim naslednicima).

„O boravku Eriha Šlomovića u Parizu između 1935. i 1939. (neki navode i 1940. godinu) zna se mnogo i malo“, napisao je 1970. godine dopisnik zagrebačkog „Vjesnika“ iz Pariza. „Zna se da je ušao u visoko društvo tadašnjih francuskih slikara i pesnika - Matisa, Šagala, Koktoa, Elijara, Bonara, Majola i drugih, da je od njih, ili od svog pokrovitelja, čuvenog trgovca slikama Ambroaza Volara, dobio ili kupio veliku kolekciju slika. Ne zna se, međutim, pravo poreklo i priroda odnosa koji su postojali između malog jugoslovenskog kolekcionara i tadašnjih umetnika, niti su do kraja rasvetljeni odnosi između Šlomovića i Volara. Svedoci ćute. Mark Šagal je već star, živi izvan Pariza, ali nema ga ni na stupcima štampe, ni u javnosti. On bi mogao reći kako je Erih Šlomović došao do slika, jer je prijateljevao s njime.“
Šlomovićeva neobična ličnost i njegova pasioniranost bili su enigmatični mnogima, pa i Bernaru Dorivalu, nekadašnjem direktoru Muzeja grada Pariza:
„Mislim da smo se i upoznali, ali mi je kao čovek potpuno nepoznat,“ svedočio je svojevremeno Dorvil.“ Znam da je imao pristup najvećim umetnicima toga doba, što ja kao student nisam imao. Ipak, moguće su dve pretpostavke o tome kako je Šlomović došao do slika: prvo, da je bio avanturist koji je znao da uspešno sprovede svoje avanture, i drugo, da je bio mladić sa mnogo ukusa i mnogo sluha. Bliža mi je druga varijanta.“
Osim šarma, koji mu svi priznavali, prema Dorvilovom mišljenju, Šlomović je imao redak njuh, koji mu je omogućio da za kratko vreme okupi izuzetnu zbirku:
„U Parizu se pojavio kao meteor i za samo pet godina uspeo da uđe u prisni kontakt sa nekoliko najvećih francuskih slikara i pesnika, sakupivši kolekciju gravura, ilustrovanih bibliofilskih izdanja, crteža, akvarela i platna, pred kojima i najrazmaženiji ljubitelj slikarstva mora da skine šešir. Pored slika, koje je sakupio, u susretima sa najistaknutijim majstorima francuske literature i umetnosti toga doba, njegova je zasluga što je fotografijama, pismima i posvetama, koje je od njih dobio, sakupio kazivanje o jednom vremenu francuske umetnosti....“

GOST VELIKANA

ERIH Šlomović je često bio u ateljeima kod Majola, Matisa i Bonara. Oni su mu dozvoljavali da gleda kako rade, što su retko drugima dozvoljavali. Kasnije je Šlomović zapisao da je Matis znao gotovo napamet svaki detalj modela, pre nego što bi ga preneo na platno, da su njegove slike bile rezultat dugog rada, koji je često trajao deset i petnaest meseci. Zapazio je i da je Matis u svom ateljeu do smrti čuvao minijature Renoara, koji nije hteo da deli ni sa kim, koje su bile intimni doživljaj velikih umetnika.

Momo Kapor koji je dugo i temeljno izučavao Šlomovićev „slučaj“ smatra da je Šlomović, poznavajući poslovičnu sumnjičavost naše sredine, uz prikupljanje umetničkog blaga, pribavljao i originalne rukopise kao dokaze o vezama sa najznačajnijim umovima svoje epohe:
„Na crtežu fauna sa grančicom u ustima iz 1939. godine - bravuroznom profilu izvedenom jednom jedinom linijom bez prekida, Žan Kokto zapisuje: „Žan-Erihu“. Na drugom Koktoovom crtežu piše: „Za uspomenu na jedan surov svet, Erihu Šlomoviću, njegov prijatelj Žan Kokto.“ Matis mu poklanja „Mladu devojku“ crtanu mastilom, Raul Difi jednu temperu sa posvetom, a Šagal zapisuje ispod crteža: „Samo pošteno i slobodno srce ima svoju logiku i razum.“ Pol Elijar mu posvećuje poemu „Glavom kroz zid“, a najveći broj ostalih rukopisa potiče od Žorža Ruoa i direktno su upućeni Šlomoviću, ili kao odgovori na pitanja o životu i slikarstvu, koje je Šlomović postavljao u obliku anketnog listića...,“ zapisao je Kapor u „Dosijeu Šlomović“.

NA POKLON SVOJOJ ZEMLJI

„REKAO je da će sve to pokloniti svojoj zemlji, kada za to dođe vreme“, piše Momo Kapor u „Dosijeu Šlomović“. Sve! Sve što je sakupio u Parizu. I ne samo to: sagradiće o svom trošku muzej zapadnoevropske umetnosti (gde, još će razmisliti), ali biće to zdanje koje će sasvim sigurno ući u istoriju moderne arhitekture, jer će ga projektovati i izvesti njegov lični prijatelj, Le Korbizje! Unutar tog muzeja, zamišljao je veliku jugoslovensku zbirku, koja bi zapravo trebalo da pokaže kako smo i mi časni deo te umetnosti. Ali u nju neće ući svi: samo oni što su koračali sopstvenim putevima, ne ugledajući se ni na koga! Samo, dakle, autentični umetnici, rame uz rame sa francuskim velikanima.“

GOST VELIKANA

ERIH Šlomović je često bio u ateljeima kod Majola, Matisa i Bonara. Oni su mu dozvoljavali da gleda kako rade, što su retko drugima dozvoljavali. Kasnije je Šlomović zapisao da je Matis znao gotovo napamet svaki detalj modela, pre nego što bi ga preneo na platno, da su njegove slike bile rezultat dugog rada, koji je često trajao deset i petnaest meseci. Zapazio je i da je Matis u svom ateljeu do smrti čuvao minijature Renoara, koji nije hteo da deli ni sa kim, koje su bile intimni doživljaj velikih umetnika.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

U komšijskom dvorištu

U komšijskom dvorištu

Enigma Šlomović (4): Kolekciju prvi put javno predstavio u Zagrebu. Volarova galerija bila je stecište najznačajnijih umetnika


Sezanov „Doručak u polju“ prvi put predstavljen na izložbi u Zagrebu

PARIZ, u kome je svoje najplodnije kolekcionarske godine proveo Erih Šlomović živeo je punim plućima. Volarova galerija bila je stecište najznačajnijih umetnika. Oni su lojalni svom galeristi i kolekcionaru, a u njegovoj galeriji održavaju prave kružoke na kojima se „bistre“ pojave na aktuelnoj evropskoj umetničkoj sceni. Raspravljalo se o knjigama koje Volar izdaje. Umetničko ilustrovanje i opremanje knjiga donosili su bogate rezultate. Lafontena, Gogolja, Balzaka, Flobera, Verlena i Bodlera ilustrovali su Bonar, Roden, Pikaso, Šagal, Bernar... To je bilo vreme kad je Grad svetlosti prestonica svetske kulture. Tu se su sticali umetnici sa svih krajeva sveta koji veruju u sebe i žele planetarnu afirmaciju.

Erih Šlomović bio je u svom elementu. Većina Volarovih umetnika su postali i njegovi prijatelji. Kretao se u ambijentu o kom je maštao još kao učenik. I sam je bio poštovani ekspert, savetnik velikog Volara, kolekcionar. Snovi su za šest godina boravka u Parizu postali stvarnost...

Ali 1940. je godina kad je bilo sasvim izvesno da nacizam opasno širi svoje pogubne krake Evropom. Jevreji su bili na meti Trećeg rajha - to je Šlomović, ako ne prepoznao raciom, sasvim sigurno - osećao. Volar je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1939. i više nije imao njegovu nedvosmislenu podršku. Spakovao je svoju kolekciju u četiri sanduka i spremio se za povratak u Beograd. Ono što nije poneo sa sobom, ostavio je u svom sefu u banci Sosijete ženeral. Zakupio ga je do 1943, nadajući se naivno, poput mnogih Evropljana, da se avet fašizma neće povampiriti i zamračiti ceo kontinent, da će se nakon dramatičnih događaja - situacija ubrzo smiriti. U šta drugo je esteta, a time i etik mogao da veruje nego u civilizaciju i njene tekovine, u humanizam?
Iz Francuske je legalno izneo svoju kolekciju koja ni na ostavinskoj raspravi 1940. nije osporena. Uslov porodice je tada bio, po svedočenju Peđe Milosavljevića, slikara i našeg diplomate u Parizu - jedino da Šlomović uz svoje, ne koristi i Volarovo ime. U to vreme još je bilo živo sećanje na skandale vezane za prijateljstvo Verlena i Bodlera (pogotovo neugodno za onog u tom „tandemu“ koji je imao porodicu - ženu i decu).

Šlomović se po dolasku u Beograd prvo obratio Milanu Kašaninu, tada na čelu Muzeja kneza Pavla, zapravo Narodnog muzeja kome je knez dao svoje ime. Uprkos tvrdnjama da je zbirku hteo da pokloni Muzeju - pouzdanih dokaza za to nema. Izvesno je da je Šlomović hteo da priredi izložbu svoje kolekcije. A, da je Kašanin smatrao da tu ima suviše „sekundarnog materijala“ mada velikih imena - ipak, ne i za Muzej koji je tada kao „solidna firma“ kupovao remek-dela poput Majolove „Mediteranke“, Renoarove „Kupačice“...
Pored slika i skulptura Šlomović je doneo i bogatu zbirku retkih izdanja knjiga o umetnosti i album fotografija najvećih savremenih umetnika (s nekima se i sam slikao). S njim je došla i njegova privatna prepiska s nekolicinom velikih majstora.
Beograd ga je, međutim - odbio. Zato je otputovao u Ljubljanu. Na povratku se zadržao u Zagrebu, gde se dogovorio za održavanje izložbe koja je otvorena 24. novembra 1940. u Umjetničkom paviljonu koji je tada nosio ime kralja Petra.
U Zagrebu je Šlomović izložio 11 dela Pjera Bonara, po jedno delo Šagala, Korbizijea, tri rada Andre Derena, dve slike Pola Gogena, tri Majolove skulpture, po jednu sliku Matisa i Pikasa, dva dela Kamij Pisaroa, 11 dela Odilon Redon, 17 platna Ogista Renoara (!), dva akvarela vajara Rodena, dva ulja i dva gvaša Morisa Utrila...
Često se spekuliše sa brojem umetničkih dela koja su činila i čine Šlomovićevu zbirku. U pismu koje je u novembru 1940. uputio Bogdanu Popoviću, Šlomović tvrdi da je na tadašnjoj zagrebačkoj izložbi bilo pet stotina radova. Skoro pola veka kasnije, kada je kolekcija ponovo gostovala u glavnom gradu Hrvatske, prema objavljenom katalogu, izložena su bila 352 umetnička dela.

KRAĐA

NA dobro posećenoj zagrebačkoj izložbi ukradena je statua „Kupačica“ Aristida Majola. Bila je procenjena na tadašnjih 40.000 dinara. Čim je krađa primećena, zatvoreni su svi izlazi, zatečeni posetioci su pretreseni, ali skulptura nije nađena!

DOGAĐAJ SEZONE

KOD kuće u Beogradu, Erih je odabrao eksponate, pripremio ih za izložbu i spakovao. U jesen je pošao za Zagreb. U istom vozu, u jednom plombiranom vagonu, bile su slike i knjige iz njegove zbirke. Izložba je proglašena događajem sezone. Otvaranju su prisustvovali francuski generalni konzul i upravnik francuskog instituta, elita hrvatskog kulturnog i akademskog života. Među izloženim delima, prvi put je javnosti prikazan Sezanov akavrel „Kupači“, Renoarov pastel „Žena s kišobranom“, veliko Renoarovo ulje „Portret slikara Pjera Bernara“...

Izvor: Večernje novosti

 

[ALEKSIJE D.]

Razlika je u tome što je sad zahtev došao od Volarevih naslednika. Pred sudom u Beogradu je vodjen postupak i 50 tih i 60 tih godina, a i 96, kad je nesrećno presudjeno da naslednici imaju pravo na kolekciju. Plašim se kako je N. Kusovac u pravu kad kaže kako je to veoma opasno jer se pjavljuje neko iz kog stoji Francuska. A mi smo sad poznati po predusretljivosti...
Uzgred, Kusovac tvrdi da postoje dokazi kako to nije deo Volareve zbirke već Šlomovićeva kolekcija, dobijena na poklon ili kupljnea od slikara tog perioda koji nisu bili bog zna kako skupi ili popularni kad je Šlomović drugovao sa njima...

 

[crvendac_011]

Beg u selo Bačina

Beg u selo Bačina

Enigma Šlomović (5): Sanduci sa remek-delima zazidani u ugao odžaklije


Ulje na platnu Morisa de Vlaminka

VELIKI uspeh izložbe Šlomovićeve zbirke u Zagrebu probudio je nadu, koju je ubrzo smenio strah za opstanak, panika pred fašističkim naletom na Jugoslaviju, koja je već „pucala po šavovima“. Šlomovićevi uviđaju da moraju da napuste Beograd, da se sklone da bi sačuvali živote. Erihu je bilo jasno da njegova zbirka jeste on sam i da bez nje ne postoji. I dok su drugi išli u bežaniju samo sa onim najpotrebnijim, ovaj zaljubljenik u umetnost sa sobom je poneo riznicu, kakve obično države sklanjaju pred velikim opasnostima. Remek-dela evropske moderne umetnosti, još u sanducima posle dolaska iz Zagreba, preneo je u unutrašnjost.

Porodični prijatelji svedočili su da su se Šlomovići 1941. najpre obreli u Varvarinu, kod advokata Marinovića. Naslućujući opasnost, njihov domaćin je ocu Bernardu, glavi porodice, predložio da se sa ženom, Rozom i sinovima Erihom i Egonom skloni na „manje vidno mesto“ - u selo Bačina, na pet kilometara od Varvarina.
Dolazak Šlomovića u selo nije predstavljao u ono vreme ništa neobično. Veliki broj ljudi se posle bombardovanja Beograda sklonio kod rođaka i prijatelja u unutrašnjost Srbije. Mnogobrojne izbegličke porodice iz Slovenije i Hrvatske utočište su našle po selima u Pomoravlju.

Šlomovićevi su stanovali kod Dragoljuba Ljupčeta Pantića, predsednika opštine, koji se kasnije sećao da je „Erih od prvog dana naglašavao da su bogati, da će dobro platiti za stan i hranu...“ Predsednikov dom je, međutim, bio mali za dve porodice, pa ih je smestio u kuću Dušana Spasića, do same opštinske zgrade. U razgovoru u četiri oka sa Erihom, Ljupče je doznao za limene sanduke koje treba skloniti na sigurno, na „treće mesto“ i to u najvećoj tajnosti!
Prema jednoj verziji sanduci su bili sklonjeni u kuću Marisava Ristića i zazidani „tako da ni sami ukućani nisu primetili“, dok je po drugoj verodostojnijoj i češće pominjanoj, veliko umetničko blago sakrila porodica Živadinović. Prema svedočenju Branke Živadinović, kojoj je Erih bio kum na venčanju, dva metalna četvrtasta sanduka i jedan okrugao, širok oko metar od pocinčanog lima, bili su zazidani u ugao odžaklije.
- Zemlja je bila smrznuta, grejali smo je u kazanu, pravili opeke, a moj svekar je zidao - ispričala je u jednom listu, nekoliko decenija kasnije, Šlomovićeva kuma iz Bačine. - On je najpre u ugao odžaklije složio sanduke, pokrio ih ponjavama i počeo da zaziđuje.
Kad su istražitelji posle Drugog svetskog rata došli do Bačine, rešavajući „enigmu“ kolekcije Šlomović, Dragoljub Ljupče Panić, im je između ostalog, rekao da su kod njega sem Erihovog zlatnog sata, knjiga i njegove zabeleške. „Erihova knjiga“ bio je katalog njegove zagrebačke izložbe!
Jedan porodični prijatelj, predratni konjički oficir se kasnije sećao kako je sa ženom u Bačini posećivao Šlomoviće i kako im je skrenuo pažnju da tu nisu potpuno sigurni, jer su u jesen 1941. duž železničke pruge Beograd - Niš bile locirane znatne okupacione snage, da su Nemci počeli da zalaze i po selima. Predlagao je da jednog od Bernardovih sinova skloni kod sebe, u selo Malu Kruševicu, a drugog u selo Karanovac. Tu bi mladići bili bezbedniji, zato što su sela bila dosta udaljena od važnih komunikacija. Roditelji su na predlog odgovorili ćutanjem, dok je Erih smatrao da su u ovom „planinskom selu bezbedni“. Egzil je, ipak, kratko trajao:
„Starog Šlomovića i sinove odveli su Nemci krajem 1941. tobož kao tumače, sa kolonama kaznene ekspedicije koja je vršila čišćenje rejona planine Juhor od partizana“.
Nikad se više nisu javili. U četiri sanduka, zazidana u zid seoske kuće u Bačini, nisu ostale spakovane samo slike, skulpture, raritetne knjige, prepiska. Tu je bio pohranjen Šlomovićev život, njegova ambicija, njegove ljubavi - on sam!
Da je toga bila svesna i njegova majka, pokazaće se već krajem rata, kada je 1944. zbirku poklonila državi - i sina ostavila u sigurnim rukama. Tako je on nastavio da živi. Jer, da se nije radilo o utanačenom dogovoru, zar bi sanduci sa Šlomovićevom zaostavštinom krenuli iz sela Bačine za Beograd vojnim, državnim vozom?

“TUMAČI“
DRAGOLJUB Ljubče Pantić je, kada je posle Drugog svetskog rata počela istraga o nađenoj Šlomovićevoj zbirci, ispričao i ovo:
- Krajem 1941. Nemci su vršili odmazde po selima, po Juhoru češljali teren jureći partizane i tako su došli u selo u kom niko nije govorio nemački, pa se neko od seljana setio da bi ga mogli zvati Šlomovići. Nemci su zatražili vodiče i jednog tumača i zatražili da se dovedu sva tri Šlomovića. Posle kraćeg razgovora sa njima krenuli su put Juhora i odveli ih sa sobom.

SAT KAO USPOMENA
- KADA su Nemci onog jutra u jesen 1941. naredili da se otac i sinovi pozovu, mi smo se u opštini uznemirili, jer to nije na dobro slutilo“ - ispričao je Ljupče Panić.
- Otišao sam do Spasića i našao Eriha i njegove. Bili su nervozni. U tom momentu mi se Erih obratio i rekao: „Ljupče, uzmi ovo za uspomenu, ako se ne vratimo.“ Skinuo je sa svoje leve ruke zlatan ručni sat „šafhauzen“ i pružio mi ga govoreći da pazim na majku i one stvari...

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Tragedija na šinama

Tragedija na šinama

Enigma Šlomovića (6): Dogovor majke Roze i Ivana Ribara, pre vozne nesreće. Prema jednoj pretpostavci, sva trojica Šlomovića ugušena su otrovnim gasovima na putu za Pančevo


Pikasov „Siromašni obrok“

MISTERIJA koja se plela oko života i zbirke Eriha Šlomovića, dobila je nove, neprozirne velove i njegovim nestankom u surovom nacističkom piru. Kao što je zagonetna njegova godina rođenja, tako mu se ne zna ni tačan datum smrti, a ni grob. Eriha, njegovog oca Bernarda i brata Egona, prema iskazima svedoka, kolaboracionisti (ljotićevci i nedićevci) predali su Nemcima koji su ih sproveli u zatvor u Ćupriji. Posle nekoliko meseci, odatle su u martu 1942. deportovani u zloglasni logor na beogradskom Starom sajmištu.

Prema jednoj pretpostavci, sva trojica Šlomovića ugušena su otrovnim gasovima na putu za Pančevo u zloglasnoj „dušegupki“ (hermetički zatvorenom kamionu). Druga teorija govori o likvidaciji na samom Starom sajmištu, mestu gde je u mnogobrojnim ateljeima posle Drugog svetskog rata nastajala moderna srpska umetnost.
Nesporna je, međutim, tragična činjenica da je svoje najdraže nadživela jedino majka Roza, koja je do 1944. godine ostala u Bačini sa svojom snahom Marom Helcner i njeno dvoje dece. Posle rata, Mara (koja će poneti prezime Albahari i u novom braku roditi sina Davida, našeg uglednog savremenog pisca) biće jedan od ključnih svedoka teške sudbine porodice Šlomović.
- Po oslobođenju Beograda, Šlomovićeva majka Roza odlazi iz Bačine u Beograd dr Ivanu Ribaru, tadašnjem predsedniku Avnoja, koga je lično poznavala iz Đakova - ispričala je Mara pre više od dve decenije u ekskluzivnoj ispovesti jednom beogradskom nedeljniku.

Potvrdila je tada i da je Roza Šlomović nameravala da ustupi zbirku svoga sina Narodnom muzeju u Beogradu, a da je zauzvrat očekivala da joj se dodeli stan u Beogradu i penzija, pošto nije imala ništa.
- Doktor Ivan Ribar se s tim složio, i tek tada smo tetka Roza i ja odlučile da se iz Bačine preselimo u Beograd - objasnila je Mara Albahari. - Posle više od tri godine skrivanja, iz zida letnje kuhinje porodice Živadinović otkopana je zbirka. Sa mojom decom, nešto pokućstva i limenim sanducima, u kojima se nalazila kolekcija, krenule smo vozom za Beograd. To je bilo na dan dočeka Nove godine, 31. decembra 1944. godine.
Onda je sudbina svojim prstima ponovo zamrsila tragične niti ove priče o stradanju i borbi da se sačuva neprocenjivo umetničko blago. Došlo je do sudara vozova, a vagon u kome su bili Roza, Mara, njeno dvoje dece i Šlomovićeva zbirka - prevrnuo se.
- Od svih putnika, poginuli su samo moji sinovi i tetka Roza - prisećala se Mara Albahari. - Po tadašnjim propisima, nastradali su morali da budu sahranjeni u blizini mesta nesreće, u Smederevskoj Palanci. Ali slike su ostale neoštećene, i to je pravo čudo. Spasen je i katalog sa zagrebačke izložbe koji se nalazio u tetkinim stvarima; no ključevi od sanduka su bili potpuno smrvljeni. Od železničara smo tek kasnije saznali šta se dogodilo. Na naš voz, koji je stajao u mraku neosvetljen, naletela je kompozicija iz suprotnog smera koja je prevozila bugarske vojnike. Ista takva nesreća, na istom mestu i pod istim okolnostima, dogodila se i 1912. godine.

Kada je stigla u Beograd, s metalnim sanducima u kojima su bila remek-dela francuskih majstora, Mara se za pomoć obratila svom kumu, predratnom trgovcu tekstilom Veljku Petroviću, koji je imao radnju pre rata na mestu gde se kasnije nalazila kafana „Stari grad“:

- Razmišljala sam šta da učinim s kolekcijom. Nadala sam se da će se neko od Šlomovića, ipak, pojaviti, pa sam odlučila da još neko vreme kolekcija miruje kod kuma Veljka. On je znao sadržaj sanduka i zato je tražio da mu napišem pismenu molbu za čuvanje slika, rekavši dalekovido: „Bogami, imaćeš ti velikih briga oko ovog.“
Doktor Ivan Ribar, koji se lično pobrinuo da se obezbedi vagon za prevoz slika, o nesreći je obavestio Mošu Pijadu, predratnog Šlomovićevog prijatelja (u kolekciji se nalazi i Erihov portret koji je uradio kasniji predsednik Skupštine FNRJ), koji se odmah angažovao da se zbirka pronađe. U potragu za nestalim umetničkim blagom uključile su se OZNA i UDBA. Trag ih je tek posle tri godine odveo u Peć, gde je tada, u drugom braku, jedina preživela u voznoj nesreći, Mara već imala kćer od osamnaest meseci i bila u osmom mesecu trudnoće.
- Iznad svega mi je bio potreban mir - prisećala se. - Zato sam bez razmišljanja odmah rekla sve što su me pitali. Dala sam im katalog, mada mi ga niko nije tražio, i kumovu adresu. Ali to njima nije bilo dovoljno. Ispitivanje je nastavljeno još nekoliko sati i trajalo do kasno u noć, a to je, s obzirom na moju poodmaklu trudnoću, bilo veoma iscrpljujuće. Istina, nisu me fizički zlostavljali, ali je razgovor s njima bio krajnje neprijatan. Srećom, kod kuma Veljka Petrovića pronađena je cela kolekcija: slike, grafike, knjige, crteži, posvete - sve je bilo nedirnuto. Snimljeno je i predato Narodnom muzeju u Beogradu.

MOĆ RASKOVNIKA

„LEGENDA: Priča se da u zimskim noćima ljudi iz pomoravskih sela oko Varvarina ispredaju bajke o zakopanom blagu“, zapisao je u svom „Dosijeu Šlomović“ Momo Kapor. „Kada su čuli šta je bilo zazidano u selu Bačini, neki od njih, koji su u vreme rata primili bogate jevrejske izbeglice, porušiše letnje kuhinje i štale, ali ništa ne pronađoše. Drugi, opet, veruju u čudnovatu moć raskovnika, trave iz familije štitara, pomoću koje se otkrivaju zakopane dragocenosti i otvaraju zaključane brave. Nepredvidivi život izmešao je, tako, najlepše i najređe primerke francuskog slikarstva sa prastarom slovenskom mađijom.“

AUŠVIC?

O pogibiji muškog dela porodice Šlomović postoji i izjava koju su beležniku u Tel Avivu dale njegove rođake iz Izraela, prema kojoj je Erih stradao 1. januara 1943. godine u Aušvicu. Ovo svedočenje je kontradiktorno, jer su rođake, koje su bile i pretendenti na nasledstvo, tvrdile da je u logor smrti odveden zajedno sa grupom Jevreja iz Zagreba, čime su negirale njegov boravak u selu Bačini, a i pronalaženje zbirke zazidane u odžakliju jedne tamošnje kuhinje.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Sudska bitka za zbirku

Sudska bitka za zbirku

Enigma Šlomović (7): Narodni muzej pravosnažno postao vlasnik 1968. godine


„Devojke s kišobranima“

NARODNI muzej u Beogradu preuzeo je zbirku Eriha Šlomovića 1949. godine, ali njena odiseja se time nije završavila. Nove bure najaviće, sedam godina potom, tužbe Šlomovićevih rođaka, a sudska bitka u predmetu „Zbirka umetničkih slika Erika Šlomovića“ trajaće sve do 1968, kada je ona i pravosnažno postala vlasništvo naše najveće nacionalne kulturne institucije.
Neposredno pre nego što je stradala u železničkoj nesreći, na stanici Mala Krsna kod Smederevske Palanke, njegova majka Roza dogovorila se sa dugogodišnjim prijateljem Ivanom Ribarom, tadašnjim predsednikom Avnoja, da u zamenu za stan i penziju daruje državi sinovljevu ostavštinu. Jedan od dokaza je i Ribarovo pismo predsedniku Narodnog odbora grada Beograda Miliću Bugarčiću, (original se čuva u Narodnom muzeju), u kome između ostalog stoji:

„Da me pokojna Roza nije posetila i da nije rekla da slike poklanja Narodnom muzeju i da nisam lično upoznao vrednost slika, cela zbirka ne bi dospela u Muzej, a možda bi bila raznesena odmah nakon njezine smrti.“

Strah da bi se remek-dela iz kolekcije, kojoj se nekoliko godina posle Rozine pogibije gubi svaki trag, mogla naći na crnom tržištu, nije bio bez osnova. Prema jednoj verziji, do dr Ivan Ribara doprla je glasina da strane diplomate kupuju slike od jednog Beograđanina, a po drugoj da je Udba otkrila pokušaj jedne slične transakcije. Bio je to razlog više da se intenzivira traganje, koje je dovelo do Peći i jedine preživele u prevrtanju vagona, Mare Albahari. Ona je pripadnike Ozne, sa katalogom Šlomovićeve zagrebačke izložbe uputila na beogradsku adresu, gde je zbirku privremeno sakrila.
„Zapisnikom napravljenim 1949. godine, komisija Narodnog muzeja je od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture primila 321 delo, tačnije 163 slike i 158 duboreza, litografija i bakroreza“, posvedočio je 1981. godine, Jefta Jeftović, tadašnji direktor muzeja. „To znači da svi radovi sa zagrebačke izložbe nisu predati Narodnom muzeju. Zna se, na primer, da nisu predate dve slike, keramika u celini, kao i neka bibliografska izdanja knjiga i arhivski materijal. Nikada nije utvrđeno šta je sam Šlomović prodao, šta je na drugi način otuđeno, a šta se u lutanju zbirke izgubilo.“
U vreme kada je kolekcija dospela u muzej na snazi je bio zakon po kome su imovinu stradalih u ratu mogli da naslede samo bliski srodnici, koji su ostavinski postupak morali da pokrenu u roku od godinu dana. Kako Šlomovići nisu imali bliže rodbine, tek 1956. godine, pred Prvim kotarskim sudom u Zagrebu, nasleđe su tražile Erihova sestra od ujaka Judita Hercler i sestra od tetke Rut Ešel.
Protivno zakonskim propisima, one su uspele da izdejstvuju odluku po kojoj je umetničko blago trebalo da bude podeljeno u dva dela. Odluka je čak postala pravosnažna, ali su pre isteka roka za žalbu, nestrpljive naslednice tražile da vanrednim pravnim sredstvima preuzmu zbirku iz Narodnog muzeja. Na scenu je tada stupio beogradski javni pravobranilac Milan Antonić, koji je po hitnom postupku zaustavio isporuku umetničkog blaga i lavovski nastavio da se bori za poštovanje poslednje želje Roze Šlomović. Savezno javno pravobranilaštvo odmah je uložilo zahtev za zaštitu zakonitosti, a Antonić je vodio slučaj sve dok 1968. godine sudu u Varvarinu nije doneo pravosnažnu presudu u korist Narodnog muzeja.
Rodbina, međutim, nije odustala. Preko svog pravnog zastupnika dr Joela Rozenberga, uputila je pismo Titu, na 25 gusto kucanih stranica, tražeći sporazumno rešenje - odštetu. Pravobranilac grada Beograda ni tada nije podlegao političkim uticajima. Bio je izričit: sud je doneo odluku u korist države, ne može biti govora ni o kakvom obeštećenju!
Za svoj savestan i uspešan rad Milan Antonić dobio je zahvalnicu Narodnog muzeja, bronzanu, srebrnu i zlatnu plaketu grada Beograda, Orden Republike, Orden zasluga za narod... Odbranio je zakonitost i čast profesije kojom se bavio. I ono što je posebno važno danas, kada povodom kolekcije Šlomović Srbiji stižu tužbe naslednika Ambroaza Volara, ostavio je putokaz svojim profesionalnim naslednicima kako se brani državni interes.

NEPOTKUPLjIV

NA beogradskog javnog pravobranioca Milana Antonića, tokom dugotrajnog procesa vršeni su različiti pritisci. Kako je kasnije, kao penzioner, priznao u jednom razgovoru sa novinarkom Slobodankom Ast (vođenom u njegovom skromnom jednoiposobnom stanu na Novom Beogradu), dobijao je čak i ponude u četiri oka, kao i elegantne dvosmislene poruke, tipa: „Ja ću se vama odužiti.“... Sve je bilo bez uspeha, pa su mnogi jedva čekali njegovo penzionisanje. A on je na sve to govorio da je samo radio po slovu zakona, po savesti i poštujući poslednju želju Roze Šlomović.

GANUTI MOŠA PIJADE

„TAJANSTVENO putovanje Šlomovićeve zbirke od Pariza, preko Beograda, Zagreba, Varvarina i Bačine, vozovima, kamionima, automobilima, konjskom i volovskom zapregom i stočnim vagonima, preko izranavljene i napaćene zemlje, kroz gradove, palanke i sela, kroz zidove, nebrojene deljive stanove, tavane, podrume, magacine i napuštene dućane, okončano je u leto 1948. godine, kada pripadnici Službe bezbednosti ostavljaju ganutog Mošu Pijade u dvorani za konferencije, nasamo sa slikama koje je sakupio njegov nekadašnji prijatelj“, piše u „Dosijeu Šlomović“ Mome Kapora. „U Šlomovićevoj zbirci on pronalazi svoj izgubljeni autoportret, slikan davne 1910. godine. Posle punih 38 godina, mladi slikar sa platna u ulju posmatra radoznalo svoga dvojnika, ostarelog, zgrbljenog političara, koji drži sopstveni autoportret u rukama. Policajci u hodniku hodaju na prstima....“

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Pisma otkrivaju enigmu Šlomović

Pisma otkrivaju enigmu Šlomović

„Novosti“ došle do prepiske koja baca novo svetlo na zbirku Eriha Šlomovića. Peđa Milosavljević: Zbirka je tako fantastična da sam jedva uspeo da sakrijem nepoverenje


Zbirka Eriha Šlomovića imala je i Matisovog gitaristu, Pikasov akvarel i Koktoov crtež s posvetom

TUŽBE naslednika Ambroaz Volara, kojima se Narodnom muzeju osporava vlasništvo nad Zbirkom Eriha Šlomovića, otvorile su već godinama zatvoren dosije o dragocenoj kolekciji. I posle sedam decenija od smrti, njen vlasnik i način na koji je došao do remek-dela francuske umetnosti, ostaju delimično nedorečeni. Ali svaki novi dokument ide u prilog nedvosmislenoj činjenici da je kolekcionar i bibliofil bio jedini i pravi vlasnik umetnina koje se danas čuvaju u našoj najznačajnijoj kulturnoj instituciji.

Ljubaznošću poznatog keramičara, profesora Branislava Stajevića, „Novosti“ su ekskluzivno došle do pisama slikara Peđe Milosavljevića, Svetolika Lukića i samog Šlomovića, velikom novosadskom umetniku Ivanu Tabakoviću. Originale ove prepiske Stajić, koji je Tabakovićev učenik i rođak, je nedavno poklonio Narodnom muzeju.

Fasciniran Šalomovićevom kolekcijom, u to vreme diplomata u Parizu, Peđa Milosavljević je januara 1940. nadahnuto pisao Tabakoviću o zbirci, najavljujući izložbu u Beogradu:
„Taj gospodin je Jugosloven, Beograđanin sa Dorćola, koga se pored drugih slikara možda i Vi sećate,“ piše Milosavljević. „Zove se Erik Šlomović. On je pre osam godina, kao maturant, obilazio ateljee skoro svih beogradskih slikara, tražeći poneki crtež ili ulje za jednu galeriju koju je zamislio u Beogradu. Kako tu galeriju nije uspeo da ostvari, stekao je rđavu reputaciju.“
Prema Milosavljevićevom svedočenju izgleda da je Šlomović tada došao i u lični sukob sa umetnicima - Mihajlom Petrovom, Đokom Popovićem i Pavlom Vasićem, kome je dugovao za jedan portret. On navodi i da je za kratko vreme u francuskoj prestonici Šlomović postao prijatelj čak i starog Ambroaza Voloara i njegovog brata, advokata iz Versaja.
Detaljno opisujući zbirku, Milosavljević je obavestio Tabakovića, da je Ruo za Šlomovića izradio više crteža i „napisao veliki broj tekstova sa naročitom posvetom“.
„Bonar, inače veoma nepristupačan, prima ga u svoj atelje i fotografiše se sa njim, kao i Majol!“, ushićen je Milosavljević. „Uverio sam se da poznaje i Utrila, koji sada radi za njega, po dopisnici, sliku Saborne crkve u Beogradu. Isto tako, zna Korbizijea, Sutina, Bles Sandrara. Među njegovim stvarima video sam pisma, beleške, crteže, slike skoro svih ljudi, što sa njegovom kolekcijom predstavlja značajan materijal.“

U poverenju, Milosavljević saopštava i da mu se, kada je upoznao Šlomovića, „stvar učinila tako fantastična i neshvatljiva“, da je i sam jedva uspeo da sakrije nepoverenje. Ali u Šlomovićevom stanu, naš tadašnji diplomata je razgledao „držeći u rukama i listajući“ - oko desetak Renoarovih slika, više od 50 Degaovih crteža i pastela, uz to i nekoliko velikih Renoarovih crteža, gitarista i igračica. Držao je u rukama divna dela Konstantina Disa, Forena, Meri Kasat, Degaov autoportret, Matisovog gitaristu, jednu divnu mrtvu prirodu Gogena. Milosavljević se divio malim skulpturama Majola, crtežima Despioa, akvarelima i bakrorezima Lapradove, a posebno Sezanovim originalnim litografijama u boji („koje su velika retkost“). U podužem inventarisanju Šlomovićeve zbirke Milosavljenić ističe i najlepše bibliofilske retkosti 19. veka, izdanja Ambroaza Volara, koje poseduje mladi Dorćolac.
Šlomović se žalio Milosavljeviću na nerazumevanje na koje je naišao u Beogradu, pa je smatrao da bi mu izložba pružila priliku da se rehabilituje, zbog „mladalačkih greha“. U pismu se navodi da je Muzej Kneza Pavla bez objašnjenja odbio Šlomovićev poklon - luksuznu knjigu tekstova i litografija Ruoa, kao i seriju litografija. Milosavljević je pretpostavljao da je povod nekadašnja svađa sa slikarom Pavlom Vasićem, koji je o njemu nepovoljno referisao Milanu Kašaninu, ali je ostavio i otvorenu mogućnost da Kašanin nije ni video poklon.
Prvobitna Šlomovićeva ideja bila je da u Narodnom muzeju iz svoje kolekcije izloži samo dela Ogista Renoara i Edvarda Dega. Potvrda koliko je u tom momentu bila bogata kolekcija je i činjenica da bi samo od ova dva umetnika bilo izloženo 70 dela, kao i nekoliko crteža Meri Kasat i deset Volarovih knjiga. Pored ostalog, ovo pismo Peđe Milosavljevića je i značajan dokument, jer ističe da je još tada Šlomović bio spreman da Narodnom muzeju pokloni deo svoje kolekcije.

GIMNAZIJALAC

KAO gimnazijalac, Šlomović je uputio pismo Tabakoviću, u kome se zahvaljuje na poklonjenim radovima. Istovremeno ga moli da ga obavesti koliko je puta do sada izlagao i gde, da mu otkrije nazive poklonjenih radova, kao i podatak da li su oni do tada negde bili izlagani. Drugo pismo kolekcionar je slikaru uputio iz Pariza 1940. godine i u njemu ga podsetio na davni susret i obavestio da dolazi u Beograd, tražeći razgovor u vezi s izložbom koju planira.

POSLOVNI ARANŽMAN

SLIKAR Svetolik Lukić piše januara 1940. Tabakoviću kako se svakodnevno druži sa Šlomovićem. I on nabraja dela kojima je Peđa Milosavljević bio impresioniran, posebno pominjući nekoliko dela Gogena i Sezana. On predočava Tabakoviću i poslovni aranžman po kome bi polovina prihoda od izložbe išla Umetničkoj koloniji „Đura Jakšić“. Dva meseca kasnije, u jednom sasvim intimnom pismu Tabakoviću, slikar izražava skepsu: „Ti već znaš Jevreje i njihova posla“. Likić je tada smatrao da Šlomović organizuje izložbu u Beogradu iz karijerističkih pobuda i da preko tih slika želi da „sebi stvori položaj bez znoja i truda.

Izvor: Večernje novosti