Šta je novo?

Stvarno pravo - Ispitna pitanja 5.dio

Cupidon
VIP
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
5.211
Stvarno pravo - Ispitna pitanja 5.dio




Начини престанка стварних службености:​
1) на основу правног посла – могу престати на основу уговора, који мора бити у писменој форми и потребан је испис из земљишних књига; може престати и одрицањем на основу једностране изјаве воље титулара службености, за чије дејство није потребан пристанак власника послужног добра;
2) престанак услед невршења службености (застарелост и либераторна узукапија) – застарелост: престанак услед обичног невршења, које није квалификовано противљењем од стране власника послужног добра; Закон предвиђа за застарелост рок од 20 година; либераторна узукапија: престанак услед невршења које је праћено противљењем од стране власника послужног добра, Закон предвиђа за либераторну узукапију рок од 3 године;
3) укидање на захтев власника послужног добра због промењених околности – ако је службеност изгубила сваку корисност за повласно добро;
4) сједињење (консолидација) – престаје ако исто лице постане власник повласног и послужног добра;
5) стварна службеност може престати и пропашћу ствари.

36. Заштита стварних службености​

Ималац стварне службености је држалац права, па се он може служити државинским (посесорним) тужбама.
Конфесорна тужба (actio confessoria) је петиторна тужба за заштиту права својине. Циљ тужбе је осуда туженика да допусти вршење права службености у пуном обиму и забрана даљег сметања, одн. онемогућавања.
Тужени може бити како власник послужног добра, тако и треће лице које спречава, одн. омета вршење службености.
Тужилац је титулар службености, власник или сувласник повласног добра, као и држалац који има право да се користи службеношћу (нпр. плодоуживалац повласног добра).
Основ тужбе је само право службености, тј. да би успео у спору тужилац мора доказати постојање права стварне службености.

37. Плодоуживање​

Личне службености постоје у корист једног одређеног лица. Овде постоји само послужно добро. Право једног лица да користи или употребљава ствар другог лица. Садржина службености се увек састоји у искоришћавању туђе ствари. Три су класичне и праве личне службености:

  • плодоуживање (ususfructus);
  • право употребе (usus) – је лична службеност чији је ималац овлашћен да туђу ствар употребљава и прибира плодове са ње, у границама својих личних потреба и потреба чланова своје породице, без нарушавања суштине саме ствари;
  • право становања (habitatio) – се састоји у овлашћењу да се у сврху становања користи туђа стамбена зграда или стан коа посебни део зграде.

Плодоуживање је лична службеност која се састоји из овлашћења употребе и прибирања плодова са туђе ствари, без повреде њене суштине.
Титулар права зове се плодоуживалац, а власник ствари на којој постоји плодоуживање се зове господар ствари.
Предмет плодоуживања могу бити: ствари, права и имовина. Плодоуживање на ствари може се односити и на идеални сувласнички део.
Предмет плодоуживања на стварима могу бити: покретне и непокретне ствари, али то увек морају бити непотрошне ствари, јер се употребом не мења њихова суштина.
Ако су предмет плодоуживања потрошне ствари, онда је то неправо плодоуживање. Тада потрошне ствари прелазе у својину неправог плодоуживаоца, а он је дужан да по престанку плодоуживања бившем власнику врати ствари исте врсте и у истој количини, или да накнади њихову вредност.
Док плодоуживање траје власник има на ствари голу својину, коју може даље преносити, али то нема утицаја на права плодоуживаоца. Власник може и да хипотекује непкретност, али нове службености могу бити вршене тек по престанку плодоуживања.
Уколико постоји опасност да му неће бити враћена ствар како треба по престанку плодоуживања, власник може захтевати обезбеђење.
У случају повреде права плодоуживања плодоуживалац може употребити петиторне тужбе за повраћај и престанак сметања, али и посесорно тужбе, пошто је држалац права. Тужени у овом спору може бити: треће лице или власник ствари.
Плодоуживање може настати на основу уговора, тестамента и одржајем. За настанак на основу уговора потребан је упис у земљишне књиге и писмена форма уговора ако се односи на непокретности, а предаја ствари ако се односи на покретности.
Плодоуживање престаје:
ª протеком времена ако је било установљено на одређено време а то време истекне пре смрти плодоужиоваца;
ª смрћу плодоуживаоца и успоставља се пуна својина власника ствари;
ª може престати на основу уговора између власника ствари и плодоуживаоца;
ª одрицањем од стране плодоуживаоца;
ª ако се власник послужног добра противи вршењу плодоуживања а плодоуживалац своје право не врши 3 узастопне године – либерална узукапија;
ª услед застарелости – невршење које није праћено пуном фактичком влашћу од стране власника (застарелост претпоставља потпуно одсуство уживања ствари од стране самог плодоуживаоца и од стране лица на које су пренете користи одн. вршење плодоуживања - закупац);
ª пропаст послужне ствари – престаје услед више силе (делимична пропаст полсужне ствари – плодоуживање се продужава на преосталом делу).

38. Права и обавезе плодоуживаоца
Права плодоуживаоца:​
í плодоуживалац има право да послужну ствар држи, употребљава и прибира плодове са ње;​
í плодоуживалац нема право на одвојене делове супстанције (нпр. дрво у воћњаку које је оборио гром);​
í цивилне плодове плодоуживалац стиче сразмерно временском трајању плодоуживања;​
í плодоуживање као право је непреносиво, али се може пренети његово вршење;​
í плодоуживалац има право да се користи стварним службеностима које постоје у корист непокретности на коју се односи плодоуживање било да су у питању службености установљене пре конституисања плодоуживања било у току његовог трајања, он штавише има обавезу да се служи стварним службеностима, како би спречио њихово гашење услед застарелости одн. либераторне узукапије.​
Обавеже плодоуживаоца:​
í он је дужан да очува суштину ствари, али не одговара за смањење вредности које је последица редовне наменске употребе, има обавезу да не мења намену ствари;​
í плодоуживалац сноси трошкове редовног одржавања, а власник трошкове који су изазвани старошћу здања или вишом силом;​
í плодоуживалац је обавезан да без одлагања обавести власника ствари о оштећењима ствари и о неопходности ванредних поправки или превентивних мера изазваних опасношћу која се није могла предвидети;​
í такође је у обавези да га обавести ако неко трећи узурпира неко право на ствари;​
í по престанку плодоуживања плодоуживалац је дужан да послужну ствар врати власнику, чак и ако је услед похабаности изгубила сваку употребну вредност;​
í плодоуживалац одговара за скривљено оштећење одн. уништење ствари, као и њено отуђење.​
39. Појам заложног права
Заложно право је стварно право на туђој ствари на основу кога поверилац може наплатити своје потраживање из вредности заложене ствари (ако дужник не испуни обавезу) пре осталих поверилаца.​
Вредност заложног права је у томе што обезбеђује заложном повериоцу могућност намирења и онда када се остали, обични повериоци не могу наплатити у целини или се не могу уопште наплатити, јер дужник нема довољно средстава да испуни све обавезе.​
Лица у заложном праву су:​

  • залогодавац – дужник;
  • залогопримац – поверилац.
40. Врсте заложног права​

Заложно право се дели на заложно право на:

  • покретним стварима – ручна залога;
  • непокретним стварима – хипотека.
Залагање покретне ствари постиже се предајом заложене ствари повериоцу у државину. Непокретне ствари се залажу тако што се заложно право уписује у земљишне или друге јавне књиге, а ствар остаје и даље у државини дужника.
Друга подела заложног права извршена је према начину на који настаје заложно право. Према овој подели заложно право може бити:

  • уговорно заложно право;
  • судско заложно право;
  • законско заложно право.
Уговорно заложно право на покретним стварима се најчешће оснива уговором. Уговором о залози обавезује се дужник или треће лице (залогодавац) да преда неку покретну ствар заложном повериоцу како би се овај могао наплатити из њене вредности пре осталих поверилаца ако му потраживање не буде плаћено о доспелости, а заложни поверилац се обавезује да примљену ствар чува и по намирењу свог потраживања врати неоштећену залогодавцу. Осим уговора потребна је и предаја ствари.
Поверилац стиче заложно право на покретној ствари у тренутку када му дужник преда ствар.
Уговорно заложно право на непокретним стварима (уговорна хипотека) стиче се уписом у земљишне књиге на основу уговора.
Судско заложно право на покретним стварима стиче се пописом ствари у извршном поступку. Судска залога настаје у поступку извршења против дужника који није испунио своје обавезе о доспелости, па је поверилац на основу правоснажне судске одлуке предложио принудно извршење. Ред првенства међу међу заложним правима одређује се према дану када је попис извршен. Суд може одредити на предлог повериоца да се пописане ствари предају на чување самом повериоцу или трећем лицу. Ако је реч о чувању готовог новца, хартија од вредности или драгоцености, ствари се стављају у судски депозит.
Судско заложно право на непокретним стварима стиче се уписом у земљишне књиге или друге јавне књиге. У извршном поступку приликом укњижења судског заложног права у земљишној књизи се (у теретни лист) изречно означава да је потраживање извршиво. На основу тога поверилац може захтевати принудно извршење ради намирења свог потраживања против сваког трећег лица које стекне право својине на непокретности без подизања хипотекарне тужбе.
Законско заложно право заснива се у тренутку када настану чињенице предвиђене законом. За настанак законског заложног права није потребна сагласност дужника, оно настаје и у случају кад дужник на то не пристаје. Кад је реч о покретним стварима, за законско заложно право није потребно да дужник преда ствар заложном повериоцу у државину. Законско заложно право на непокретностима се стиче у тренутку када су испуњени законски услови, значи да се не уписује у земљишне или друге јавне књиге. Законско заложно право има право првенства у односу на уговорно заложно право. Слаба страна законског заложног права је у томе што трећа лица не могу сазнати за његово постојање из земљишних или других јавних књига.
Друштвено-политичке заједнице (општине) имају законско заложно право на непокретностима пореског обвезника ради обезбеђења неисплаћених пореза и доприноса, који се односе на ту непокретност, доспелих за последњих годину дана.
Законско заложно право предвиђено је и у привредном праву. Тако да законско заложно право имају следећи повериоци:
- превозилац на стварима које су му предате ради превоза,
- складиштар на ускладиштеној роби,
- налогопримац на покретним стварима налогодавца које је добио по основу налога, као и на новчаним износима које је наплатио за рачун налогодавца,
- комисионар на стварима које су предмет уговора о комисиону,
- трговински заступник на свотама које је наплатио за налогодавца, као и на свим налогодавчевим стварима које је у вези уговора примио од налогодавца или од неког другог и
- извршилац контроле у уговору о контроли робе која му је предата на контролу.




41. Начела заложног права​

Начела заложног права су:
1) начело акцесорности – означава да је заложно право споредно право и због тога зависно од права потраживања као главног права; његово постојање зависи од постојања и пуноважности права потраживања и престаје у начелу са његовим престанком;
2) начело официјелности – заложни поверилац може намирити своје потраживање из заложене ствари једино судским путем; да би могао реализовати своје потраживање из вредности заложене ствари, заложни поверилац треба да се обрати суду и да затражи јавну продају;
3) начело специјалности – заложним правом се може обезбедити само одређено потраживање једног повериоца и заложно право може постојати само на одређеној ствари, а не на свим стварима залогодавца; и код ручне залоге и код хипотеке;
4) начело недељивости – цела заложена ствар обезбеђује потраживање све док не буде у потпуности намирено; поверилац задржава заложено право ако дужник делимично намири потраживање, све док се не исплати цео дуг.

42. Ручна залога​

Заложно право на покретним стварима назива се ручна залога. Залогодавац предаје покретну ствар у руке заложном повериоцу за обезбеђивање потраживања, а овај се може наплатити из вредности заложене ствари ако дужник не испуни обавезу у тренутку доспелости. За постојање ручне залоге није непоходно да је покретна ствар предата залогопримцу, довољно је да се она не налази у рукама залогодавца. Могуће је да постоји ручна залога и у случају када је ствар већ некоме заложена. Тада ручна залога настаје у тренутку кад залогодавац обавести повериоца код кога се ствар налази да је закључен уговор о залози са другим повериоцем и наложи му да по наплати свог потраживања ствар преда другом повериоцу. У тренутку заснивања другог по реду заложног права, заложена ствар се налази у рукама првог заложног повериоца и други поверилац држи заложену ствар посредством првог повериоца. Посредно држање заложене ствари заснива се на обавештењу и налогу које је дао залогодавац првом повериоцу да ствар преда када се наплати.
Ручна залога се заснива:

  1. уговором;
  2. на основу судске одлуке;
  3. на основу закона.
Из уговора о залози настаје обавеза за дужника или за треће лице да преда ствар залогопримцу. Залогопримац до тренутка предаје нема никакву обавезу из уговора о залози. Основ (кауза) залогодавчеве обавезе лежи изван уговора о залози.
Објект ручне залоге може бити свака покретна ствар која се налази у промету. Може бити и сувласнички удео. У том случају заложни поверилац има судржавину (посредну или непосредну) заједно са осталим сувласницима. Ствар мора бити одређена. У залогу се најчешће дају индивидулно одређене и непотрошне ствари.


43. Права и обавезе залогопримца
Права залогопримца су:​

  1. право немирења из вредности заложене ствари – залогопримац има право да се наплати из вредности заложене ствари ако његово потраживање не буде намирено о доспелости; то је његово основно право; ако дужник не врати дуг, залогопримац има право да поднесе предлог суду да се заложена ствар прода на јавној продаји у извршном поступку ради намирења потраживања обезбеђеног залогом; ствар се продаје путем јавне продаје само ако нема тржишну цену;
  2. право првенства – залогопримац има право да се наплати из вредности постигнуте продајом заложене ствари пре осталих поверилаца; ред по коме се исплаћују заложни повериоци у случају вишеструког залагања једне исте покретне ствари одређује се према времену кад су настала њихова заложна права;
  3. право на државину – залогопримац има право на државину на заложеној ствар; државина је неопходан услов за постојање ручне залоге за све време трајања заложног права; поверилац стиче заложно право у оном тренутку када су залогодавац преда ствар у државину; није неопходно да заложни поверилац стекне искључиву фактичку власт на ствари, довољно је да може да утиче на располагање стварју, може ствар држати заједно са залогодавцем или посредством трећег лица (могуће је да залогопримац има судржавину са залогодавцем или са трећим лицем); ако постоји вишеструко залагање једне ствари, онда први залогопримвац има непосредну државину, остали имају посредну државину; када се одузме ствар од залогопримца због тога што је са њом поступао противно уговору и закону, суд ће на захтев залогодавца наредити да се ствар преда трећем лицу да је држи за залогопримца;
  4. употреба и прибирање плодова са заложене ствари – док постоји заложно право, заложни поверилац је дужан да се пасивно понаша према заложеној ствари; он нема право да употребљава заложену ствар, ни да је преда другоме на употребу, нити да је да у подзалогу без дозволе залогодавца; ако је употребљава без дозволе биће одговоран и дужан је да накнади штету која је случајно настала; али залогодавац и залогопримац могу уговором предвидети право употребе заложене ствари – овакав уговор или споредна одредба у уговору о залози назива се антихреза; користи постигнуте употребом ствари одбијају се од вредности потраживања;
  5. право на допуну залоге – заложни поверилац има право да од залогодавца захтева другу ствар у залогу, ако је заложена ствар у часу залагања имала неки материјални или правни недостатак; ако после момента залагања дође да смањења вредности заложене ствари, залогодавац није дужан дати другу ствар у залогу;
  6. право на следовање – ако ствар буде одузета залогопримцу, он може захтевати њен повраћај; њему стоје на располагању државинске тужбе и самопомоћ; али, он има и посебну петиторну тужбу за повраћај ствари - vindicatio pignoris.
Обавезе залогопримца су:

  1. обавеза чувања заложене ствари – чување са пажњом доброг домаћина или доброг привредника; ако залогопримац не чува заложену ствар како треба, залогодавац може захтевати од суда да ствар одузме од залогопримца и да се преда неком трећем лицу на чување;
  2. обавеза уздржавања од употребе – ако у уговору није ништа речено, залогопримац се не сме служити заложеном стварју, он је дужан да се уздржава од употребе;
  3. обавеза враћања заложене ствари – заложни поверилац има обавезу да заложену ствар врати залогодавцу када његово потраживање буде намирено.
Права залогодавца су обавезе залогопримца, односно обавезе залогодавца су истовремено права залогопримца. Посебна обавеза залогодавца је да преда ствар у државину залогопримцу.

44. Пренос заложног права и подзалога (подзаложно право)​

Заложно право само по себи се не може преносити, али се може уступити потраживање обезбеђено залогом. Залогопримац као уступилац права може пренети на треће лице (пријемника) своје право потраживања према залогодавцу. Заједно са потраживањем на пријемника прелази и заложно право. Залогодавац не може да спречи уступање права потраживања. Он мора да буде обавештен о уступању. Али тражи се сагласност залогодавца да ствар буде предата пријемнику. Ако залогодавац не да пристанак, заложена ствар ће остати код уступиоца (првог повериоца) да је чува за пријемника. После уступања пријемник је поверилац залогодавчев и он има право да он њега захтева исплату дуга. Ако овај о доспелости не плати, пријемник као заложни поверилац може захтевати да се намири из вредности заложене ствари која се налази у рукама уступиоца.
Подзалога је залагање потраживања обезбеђеног залогом. Појављују се три лица: дужник – залогодавац, залогопримац – подзалогодавац, треће лице – подзалогопримац.
Залогопримац има право да заложи своје потраживање трећем лицу без пристанка залогодавца. Али залогопримац не може да преда заложену ствар у залогу трећем лицу без дозволе залогодавца.
Исплата потраживања које је дато у подзалогу зависи од тога да ли је залогодавац пристао на подзалагање. Ако је дао дозволу, он треба да исплату понуди подзалогопримцу, а подзалогодавца само да обавеси о исплати.
Ако залогодавац није дао дозволу уа подзалогу, он треба да дуговани износ у трренутку доспелости положи у суд.

45. Престанак заложног права на покретним стварима
Случајеви престанка заложног права су:​

  1. заложно право престаје када престане потраживање чије је испуњење обезбеђено залого; у том случају поверилац је дужан да врати заложену ствар залогодавцу;
  2. одрицање залогопримца од заложног права;
  3. протек рока (ако је трајање заложног права ограничено роком);
  4. пропаст заложене ствари;
  5. консолидација (када заложни поверилац постане власник заложене ствари);
  6. конфузија (сједињење потраживања и дуга у једном лицу);
  7. јавна продаја заложене ствари.

  1. Заложно право на правима

Поверилац може обезбедити своје потраживање према дужнику и тако што ће му дужник заложити, уместо ствари, неко своје потраживање према трећем лицу. У залогу се могу дати сва потраживања осим оних која су непреносива по својој природи, оних чији је пренос забрањен законом и оних која су везана за личност дужника.
За залагање потраживања потребан је уговор о залози између заложног повериоца и залогодавца. Код залагања потраживања постоје три лица:

  • залогопримац (заложни поверилац);
  • залогодавац (лице које је залогопримчев дужник и поверилац потраживања које се залаже);
  • дужник (из заложног потраживања).
Потребно је да дужник буде обавештен о уговору (обавештење мора да буде у писменом облику).
Залагање потраживања која су садржана у хартијама од вредности зависи од врсте хартије.
Залогодавац и после залагања остаје поверилац и потраживање не прелази на залогопримца, него му служи само као обезбеђење.
Ако заложно потраживање даје право на камате, залогопримац је дужан да их прибира (узима) и да их урачунава у износ потраживања.
Залогопримац има право и дужан је да предузме мере које су потребне за очување заложеног потраживања (може подигнути тужбу против дужника да би прекинуо ток застарелости, може прихватити дужникову изјаву о признавању дуга, побијати правне радње дужника у случају његове инсловенстности итд.). Залогопримац ће ако пропусти ове радње бити одговоран залогодавцу за штету коју овај услед тога претрпи.
Кад заложено потраживање доспе на наплату залогопримац је дужан примити испуњење које понуди дужник. Дужник може испунити своју обавезу само залогопримцу ( а не свом повериоцу, залогодавцу), ако би се десило да залогопримац пропусти или одбије да прими испуњење, залогодавац би могао због тога да претрпи штету.
Ако је предмет заложеног потраживања нека ствар (нпр. залогодавац је изврпио упалту за куповину аутомобила, па је своје потраживање према произвођачу, као дужнику заложио), залогопримац ће после испуњења дужникове обавезе стећи право залоге на тој ствари. Тако да се заложно право на потраживању претвара у заложно право на ствари.
Ако је предмет потраживања новац, а залогопримчево потраживање према залогодавцу није доспело, он је овлашћен да наплати износ доспелог заложеног потраживања, али је дужан да на захтев залогодавца наплаћени износ положи суду. А ако је залогопримчево потраживање доспело, он има право да прими исплату коју понуди дужник и да из новчане своте коју је наплатио од дужника задржи онолико колико му дугује залогодавац. Остатак новца дужан је предати залогодавцу.

46. Право ретенције​

Право ретенције је право повериоца да за своје доспело потражицање задржи дужникову ствар која му се нашла у рукама и да се, пошто благовремено обавести дужника о својој намери, наплати из вредности задржаве ствари.
Услови за заснивање права ретенције:

  1. доспелост потраживања – поверилац има право да садржи дужникову ствар ако је његово потраживање према дужнику доспело, а потраживање је доспело у оном тренутку када дужник треба да исплати обавезу и када поверилац може захтевати испуњење;
  2. ствар – предмет права ретенције могу бити све врсте покретних ствари, укључујући ту и новац; потребно је само да ствар буде таква да се може изложити продаји; право ретенције може се стицати на непокретним стварима и код ретенције непокретности поверилац се не може намирити из вредности задржане ствари; право ретенције се састоји само из овлашћења да се задржи ствар до исплате и оно је средство притиска, а не и средство намирења;
  3. државина – поверилац може стећи право ретенције на дужниковој ствари ако му се она већ налази у рукама; државина се може стећи пре или после доспелости потраживања; поверилац не може стећи право ретенције иако има у рукама дужникову ствар, ако је ствар изашла из дужникове државине против његове воље, ако је дужник предао ствар повериоцу на чување и ако је дужник предао ствар повериоцу на посуду.
Према Закону о облигационим односима , право ретенције састоји се из два овлашћења:

  1. поверилац има право да дужникову ствар задржи све до тренутка док му дужник не испуни обавезу – поверилац има најпре овлашћење до одбије да врати ствар дужнику све док му овај не исплати дуг; ово овлашћење представља средство притиска; трајање права ретенције није временски ограничено и поверилац може задржати дужникову ствар све док овај не испуни обавезу; ретенција је акцесорно право те постоји све док постоји гласно право, а то је потраживање; ако дужник испуни дуг, право ретенције престаје и поверилац је дужан да ствар врати;
  2. поверилац има право да се намири из вредности задржане ствари – поверилац има овлашћење да се намири из вредности задржане стварив али пре тога мора да о својој намери благовремено обавести дужника.
Разлике између права ретенције и заложног права:

  1. заложни поверилац има право следовања, а ретинент нема;
  2. поверилац може вршити право ретенције само док се ствар налази у његовим рукама, ако она изађе из његових руку, право ретенције престаје;
  3. ретинент не може поднети петиторну тужбу против лица код кога се налази ствар која је изашла из његове државине, а заложни поверилац може;
  4. има право на државинске тужбе и самопомоћ, као и заложни поверилац;
  5. поверилац мора имати непосредну државину на ствари да би могао имати право ретенције, а код заложног права не мора;
  6. право ретенције настаје на основу закона, а заложно право најчешће на основу уговора.

47. Појам хипотеке​


  1. Појам хипотеке
Хипотека је заложно право на непокретним стварима које се стиче уписом повериочевог права у јавне књиге, а оптерећења непокретност остаје и даље у државини дужника. Дужник не предаје ствар у државину повериоцу. Пошто непокретност остаје и даље у државини дужника, он може ствар уоптребљавати и прибирати плодове са ње, за време док постоји заложно право.
Публицитет заложног права код залагања непокретности обезбеђује се уписом у јавне књиге (земљишне, интабулационе и сл.). Трећа лица која желе да сазнају да ли је непокретност оптерећена хипотеком, могу се о томе обавестити увидом у садржину јавних књига.

  1. Прибављање хипотеке
Хипотека се стиче уписом у земљишне књиге на основу уговора који закључују хипотекарни поверилац и дужник (или треће лица које залаже непокретност за дужника). Хипотека се уписује у теретни лист земљишне књиге. Упис хипотеке, као и упис осталих земљишно-књижних права је каузалан, што значи да зависи од постојања и пуноважности правног основа на коме почива. Да би се хипотека могла стећи уписом у земљишне књиге (укњижење) потребни су следећи услови:

  1. књижни претходник;
  2. исправа за упис.
Потребно је да је лице на чијој непокретности се заснива хипотека, уписано у земљишне књиге као сопственик. Хипотека може настати само ако то лице изречно изјави у писменом облику (clausula intabulandi) да пристаје да се непокретност оптерети хипотеком. За упис у земљишне књиге потребна је земљишно-књижна исправа, која мора да садржи правни основ за укњижење. То је најчешће уговор о зајму, али може бити и неки други уговор (или тестамент, итд). Уговор треба да је пуноважан, а потписи оверени у суду. Потраживање обезбеђено хипотеком мора да буде одређено. Исправа треба да садржи тачан опис земљишно-књижног тела на коме се заснива хипотека.

  1. Предмет хипотеке
Хипотека се односи на непокретне ствари, али и покретне ствари се могу хипотековати. За то је потребно да се за покретне ствари уведу јавни регистри слични земљишним књигама и другим јавним књигама у које се уписују непокретности и стварна права на њима. У нашем праву на овај начин се залажу бродови и ваздухоплови. Хипотека обухвата непокретност у целини са свим њеним саставним деловима. Она се протеже и на припатке непокретности и на плодове док се не одвоје.
Хипотека има за предмет земљишно-књижно тело у целини, а то значи да се односи на више катастарских парцела. Хипотека не може бити установљена на једној парцели која представља саствавни део земљишно-књижног тела (или на делу парцеле), док је она у саставу земљишно-књижног тела. Али ако сопственик хоће да хипотеком оптерети само једну парцелу или чак део парцеле, потребно је најпре да се катастарска парцела отпише из дотадашњег земљишно-књижног тела у чијем саставу се налазила и да се од ње образује ново земљишно-књижно тело. Хипотека може постојати и на сувласничком делу непокретности.
Не може постојати хипотека на неодређеним непокретностима.

  1. Заједничка хипотека
Заједничка (симултана) хипотека је хипотека која је уписана за исто потраживање на више земљишно-књижних тела. Установљава се у случају када је вредност једног земљишно-књижног тела мања од износа потраживања или када хипотекарни поверилац настоји да постигне што већу сигурност и тражи од дужника да заложи више непокретности. Од заједничке хипотеке треба разликовати случај када се једно потраживање обезбеђује са више заложних права на више непокретности, при чему сваку непокретност терети сразмеран део потраживања.
Заједничка хипотека се уписује у земљишне књиге тако што се један земљишно-књижни уложак (и земљишно-књижно тело које је у уложак уписано) означава као главни, а остали ЗК улошци (са осталим ЗК телима) означавају се као споредни. Хипотекарни поверилац може захтевати намирење из било ког земљишно-књижног тела без обзира да ли је оно уписано у главни или споредни земљишно-књижни уложак.

  1. Заложноправни однос
Хипотекарни поверилац има две врсте права:

  1. право потраживања према дужнику;
  2. заложно право на хипотекованој непокретности.
Хипотекарни поверилац, исто као и обични поверилац, има право да захтева од дужника да испуни обавезу, а ако овај то не учини добровољно, може тражити да се намири из дужникове имовинске масе, то значи из вредности било које дужникове ствари. За разлику од обичних (хирограферних) поверилаца, који се могу наплатити само из дужникове имовинске масе, хипотекарни поверилац може наплатити своје потраживање и из хипотековане непокретности.
Хипотека може да се конституише и на непокретностима која није власништво дужника (нпр. син студент жели да узме кредит од банке за куповину стана; али пошто стан још не постоји, син не може на њему конституисати хипотеку и на тај начин пружити обезбеђење банци; али зато његов отац, ако пристане на то, може као сопственик куће конституисати хипотеку у корист банке за синовљев дуг).


  1. Права хипотекарног повериоца
Права хипотекарног повериоца:

  • право намирења из вредности хипотековане ствари – хипотекарни поверилац нема право да употребљава непокретност, да прибира плодове, нема државину на ствари; да би дошло до реализације потраживања, хипотекарни поверилац треба да добије извршну исправу;
  • право првенства у наплати потраживања – он има право да се наплати пре обичних поверилаца без обзира да ли је њихово потраживање настало пре или после права потраживања хипотекарног повериоца; има право првенства наплате потраживања и у односу на све остале хипотекарне повериоце чије је заложно право касније уписано у јавне књиге;
  • право следовања – хипотекарни поверилац има право да се наплати из вредности која се добија продајом непокретности без обзира да ли се ствар налзи у рукама хипотекарног дужника или је прешла у својину трећег лица (право следовања);
  • право намирења пре доспелости – ако сопственик оштећује хипотековану ствар или јој на други начин смањује вредност, хипотекарни поверилац има право захтевати да сопственик престане са оваквим поступцима; ако овај настави поверилац може захтевати принудну наплату потраживања и пре доспелости.


48. Права сопственика хипотековане непокретности​

Права сопственика хипотековане непокретности:

  1. употреба и прибирање плодова – као сопственик непокретности може бити дужник или треће лице; непокретност се и даље налази у државини сопственика хипотековане непокретности и он је овлашћен да је употребљава и да се користи њоме ради прибирања плодова;
  2. располагање – сопственик непокретности може слободно располагати својом непокретношћу и после заснивања хипотеке; он може продати непокретност иако је хипотекована (и пренети право својине на треће лице), може је разменити за неку другу непокретност, поклонити је, засновати право плодоуживања итд.; хипотекарни поверилац има право следовања, па може захтевати од било ког лица које држи непокретност да трпи намирење потраживања из вредности хипотековане ствари.

49. Пренос хипотеке и натхипотека​

Хипотекарни поверилац може пренети своје право потраживања према дужнику на треће лице. Заједно са потраживањем прелази и хипотека, као споредно право, на треће лице. Није потребан пристанак дужника, довољно је да дужник буде обавештен о преносу потраживања, али је због прелаза хипотеке на треће лице потребан упис земљишну књигу. Хипотека се не може преносити сама за себе, одвојено од потраживања. Уговор о преносу хипотеке без потраживања био би ништав.
Натхипотека се одређује као хипотека на хипотеци.
Потраживање обезбеђено хипотеком може се хипотековати и тада натхипотекарни поверилац добија обезбеђење које се састоји у потраживању хипотекарног повериоца према хипотекарном дужнику. Слично је подзаложном праву (заложно право на потраживању обезбеђено залогом на покретној ствари). Потребно је да се натхипотека упише у земљишне књиге.
После уписа натхипотеке, дужник може исплатити дуг хипотекарном повериоцу само ако се са тим сагласи натхипотекарни поверилац. Ако је ситуација нејасна, тј. ако дужник није сигуран да ли је натхипотекарни поверилац сагласан да се исплата изврши хипотекарном повериоцу, дужник може положити дуговани износ у суд.
Сопственик може продати хипотековану непокретност и пренети право својине на треће лице. У том случају он остаје дужник хипотекарног повериоца, а хипотека оптерећује непокретност која се налази у својини купца. Могуће је да се приликом продаје уговорници сагласе да ће купац преузети и дуг према хипотекарном повериоцу. За то је потребан пристанак повериоца. Сматра се да је хипотекарни поверилац дао пристанак, ако га на писмени позив сопственика-продавца није одбио у року од 3 месеца од пријема.
Право хипотеке стиче се уписом у земљишне књиге, у случају да има више хипотекарних поверилаца, раније уписано заложно право има предност. Ранији хипотекрани поверилац има право да се намири из вредности хипотековане непокретности, пре свих хипотекарних поверилаца. Одлучује тренутак када је стечена хипотека – тренутак када поверилац поднесе захтев за упис у јавне књиге.

50. Престанак хипотеке​

Престанак хипотеке:

  1. пестанак хипотеке услед престанка потраживања – кад потраживање обезбеђено хипотеком престане, сопственик хипотековане непокретности може захтевати брисање хипотеке из земљишних књига; потраживање престаје и брисање хипотеке се може захтевати и у следећим случајевима:
    1. замена испуњења – када се поверилац и дужник споразумеју да ће поверилац примити нешто друго уместо оног што му се дугује;
    2. пребијање (компезација);
    3. отпуштање дуга;
    4. пренов (новација), немогућност испуњења;
    5. протек времена и
    6. смрт дужника или повериоца код обавеза које су настале са обзиром на личне особине уговорника или са обзиром на личне способности дужника;
    7. сједињење (конфузија) – када једно исто лице постане и поверилац и дужник (ако је поверилац наследи свог дужника, потраживање које је имао престаје, али обавеза престаје тек кад се хипотека испише из књиге); у једном лицу се сједињују својства хипотекарног повериоца и дужника (потраживања и дуга);
    8. престанак хипотеке независно од престанка потраживања:
      1. одрицање од хипотеке – хипотекарни поверилац се може одрећи хипотеке једностраном изјавом воље; потраживање остаје, јер одрицање од хипотеке не значи да се поверилац одреко и потраживања; одрицање од хипотеке значи да повериочево потраживање постаје обично (хирограферно) потраживање, није више обезбеђено заложним правом; изјава о одрицању треба да буде дата у писменом облику код надлежног органа који води јавне књиге;
      2. ненаступање услова и протек времена – може престати ако не наступи услов, код условног потраживањаили, или ако протекне рок, ако је потраживање ограничено роком; мора се тражити испис хипотеке из јавних књига;
      3. косолидација – исто лице постане и хипотекарни поверилац и сопственик хипотековане непокретности; у једном лицу се сједињују својства хипотекарног повериоца и сопственика хипотековане непокретности (хипотеке и својине); потраживање према дужнику остаје, али поверилац има хипотеку на својој непокретности;
      4. продаја хипотековане непокретности у извршном поступку (јавна продаја) – јавну продају може захтевати хипотекарни поверилац и могу да је траже обични повериоци;
хипотекарни поверилац може захтевати да се намири из хипотековане непокретности ако дужник не испуни своју обавезу о року; кад се непокретност отуђи на јавној продаји, хипотека се брише и купац стиче право својине без терета, а потраживање хипотекарног повериоца се намирује из добијене своте;
ако јавну продају хипотековане непокретности предлажу обични повериоци, хипотека престаје даном када решење о предаји непокретности купцу постане правоснажно; хипотека се исписује из земљишних кеига по службеној дужности; иако хипотекарни поверилац није тражио намирење из вредности хипотековане непокретности, него су то предлагали обични повериоци, потраживање обезбеђено хипотеком намирује се пре него што се намире обични повериоци;

  1. пропаст ствари – хипотека престаје када пропадне хипотекована непокретност (нпр. зграда изгори у пожару); ако се непокретност обнови (нпр. подигне се нова зграда на рушевинама старе) хипотека се обнавља.

 
Top