Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Stradanje vjernika. Kako da znamo da li su ljudi stradali za Hrista ili nisu?

  • Začetnik teme tripo 41
  • Datum pokretanja
tripo 41

tripo 41

Član
“Jer je ovo ugodno pred Bogom ako Boga radi podnese ko žalosti stradajući na pravdi. Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego ako dobro čineći muke trpite, ovo je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.” (1.Petrova 2,19-20)

Kao što vidimo, po Svetom pismu stradanje može da ima dva uzroka. Ono je ili posljedica prokletstva zbog grijeha, ili je posljedica vjernosti Bogu.

Danas mnogi ljudi stradaju, raznih religija. Među njima su i mnogi hrišćani.

Kako možemo da znamo da li su ti ljudi stradali za Hrista ili nisu? Svi misle da su stradali za Hrista.

Ono što se može vidjeti je reakcija na stradanje. Jedni kukaju na svoje stradanje, iako kažu da je za Hrista, dok drugi ne kukaju.

Prvi hrišćani nisu kukali na stradanje.

To je dokaz da su stradali za Hrista.

1. Korincanima 4,12
I trudimo se radeći svojijem rukama. Kad nas psuju, blagosiljamo; kad nas gone trpimo;



Djela apostolska 5,40
Onda ga poslušaše, i dozvavši apostole izbiše ih, i zaprijetiše im da ne govore u ime Isusovo, i otpustiše ih. Djela apostolska 5,41
A oni onda otidoše od sabora radujući se što se udostojiše primiti sramotu za ime Gospoda Isusa.

Dakle jedan od kriterijuma ko je za koga stradao je reakcija na stradanje.

Radost je dokaz da je osoba stradala za Hrista, ako je hrišćanin, a tuga , kuknjava na stradanje je dokaz da nije stradala za Hrista.
 
Poslednja izmena:
tripo 41

tripo 41

Član
RAZLIKE U UZROKU I SVRSI STRADANJA

Stradanje zbog greha nastaje zato što sam sotona polaže pravo na ljude zbog njihovih greha da ih muči i uništava. Ono što ljudi stavljaju na mesto Boga, to im u nevoljama strada (novac, porodica, nacija, verski idoli). Sotona ima nameru da iskoristi ozlojeđenost ljudi koji su nevoljama ometeni u grehu, da ih navede da padnu u greh dublje, a Bog koristi to isto stradanje sa namerom da ljudi pokrenu sebe na preispitivanje i na pokajanje za svoje grehe.

Kroz Sveto pismo Bog ih opominje na nemoć njihovih idola da ih spasu:

“Kao što posuda kojom se čovek služi postaje beskorisna kada se razbije, tako je i s njihovim bogovima koji su postavljeni u hramovima. Oči su im pune prašine što je dižu noge onih koji ulaze. ... Ako ljude pogodi rat ili nevolja, sveštenici se međusobno savetuju gde da se s njima sakriju; kako ne uvideti da to nisu bogovi kad ni sami sebe ne mogu izbaviti od rata i od nevolja? ... Ne mogu se odbraniti ni od kradljivaca ni od razbojnika, ... Bolja su i vrata u kući koja čuvaju ono što je u njoj, nego lažni bogovi.” (Pismo Jeremije proroka, Varuh 6,15-23)
 
tripo 41

tripo 41

Član
Da su stradali za Hrista radovali bi se, ali njihova kuknjava dokazuje da nisu.
 
Laodikeja

Laodikeja

VIP
Svojevremeno sam prilozio odredjeni tekst, gde se izvodi neko istrazivanje u kome se kaze da su tradicionalne crkve izmislile kult svetaca, i da od prvog do treceg veka nije bilo vecih progona Hriscana od Rimskih imperatora.
Cak sta vise, Rimljani su bili otvoreni za nove ideje.

Progonstva je bilo, ali u prvom veku za zivota apostola Jevreji su bili ti koji su progonili Hriscane.
A od Rimljana samo pojedinci od kojih je najveci Neron.

Sve ostalo je crkvena izmisljotina.

Evo tog teksta ili slicnog njemu.

U TEMELJU CRKVE SU MIT I LAŽ?! Hrišćani nisu bili progonjeni od Rimljana, sve je izmišljotina?! (FOTO)
Crkvena istorija kaže: vernici u prvim vekovima naše religije žestoko su i neprestano progonjeni od strane rimskih careva koji su ih mrzeli zbog njihove blagosti i dobrote i nesalomive vere u Hrista. Možda bi bilo bolje reći da tako kaže legenda, pošto istoriografija pruža potpuno drugačiju sliku

Poslednja molitva hrišćanskih mučenika, slika Žan-Leona Žeroma. Foto: Wikipedia Commons/Walters Art Museum
Za hrišćane, Raspeće je centralni događaj. Sve do smrti Isusa Hrista i pojave hrišćanstva, prvo kao sekte unutar jevrejske zajednice a potom, zahvaljujući delovanju Svetog Pavla, i van nje, ljudi su progon i patnju vernika uzimali kao znak da je njihovo božanstvo srdito na njih ili da je nemoćno. Raspeće je sve to promenilo i primoralo hrišćane da drugačije sagledaju čitav fenomen.

Smrt njihovog vođe je počela da se poima kao trijumf, a doživljaj progona je postao znak višeg moralnog statusa, orden časti.

Genijalnost ovoga je bila u tome što su pripadnici Isusovog pokreta uspeli da odvoje zemaljsku patnju od božanske kazne
, a kao rezultat svega je ono što je i danas među hrišćanima snažno zastupljeno: poimanje sebe kao nevinih žrtava, identifikacija sa Hristom i identifikacija onih koji ih progone sa onima koji su progonili Hrista. Žrtva je duboko u hrišćanskoj psihi i neprestano se obnavlja; poslušajte samo šta govore naši episkopi, ili rimski papa koji kaže da danas ima više hrišćanskih mučenika nego u prvim vekovima Crkve.

Sveti Stefan, prvi hrišćanski mučenik. Slika Đakoma Kavedonea. Foto: Wikipedia Commons/ReaverFlash
Ovo ima uporište i u Novom Zavetu, pa tako Isus u jevanđelju po Marku poziva svoje sledbenike da ponesu svoj krst i da ga prate i predviđa da će biti zbog toga progonjeni. Istovremeno, kaže i da neki od njih tu prisutnih neće umreti pre dolaska Carstva Božijeg. Ovo drugo se nije desilo, niti se još uvek desilo 2.000 godina kasnije, i premda su toga svi svesni to se odbacuje kao nebitno, dok se priča o progonu uzima kao centralna stvar zbog onoga što se veruje da je Crkva doživela u prva tri veka svog postojanja.

Ali, šta ako hrišćani tada uopšte nisu bili progonjeni?
Šta ako nikada nije postojalo takozvano Doba mučenika? Kada se pogledaju dokazi, postaje jasno da je stereotip okrutnih rimskih imperatora koji progone jadne i nevine hrišćane mit.

Sa rimske strane, postoji vrlo malo dokaza progona. Nije potpuno jasno ni da su Rimljani uopšte znali za postojanje hrišćana do početka drugog veka, a čak i ako jesu, na šta može da ukaže ponašanje Nerona nakon požara u Rimu, nisu ga percipirali kao religiju. Tačnije, opisivali su ga budalasto sujeverje koje potencijalno može biti loše za lokalnu privredu.


Verni do smrti, slika Herberta Šmalca. Foto: Wikipedia Commons/Pimbrils
Hrišćani su nesumnjivo umirali kao rezultat zakonodavstva koje je imperator Decije Trajan (inače rođen u Martincima kod Sremske Mitrovice) doneo 250. n.e., ali ne zato što su bili specifična meta te legislature; ne postoji ni reč koja se tu odnosi na njih.

AVE SERBIUS: Nećete verovati koliko je rimskih imperatora rodom iz Srbije! (FOTO)

Sa izuzetkom velikog progona za vreme Dioklecijana
(rodom iz Duklje, odnosno Crne Gore) koji se odigravao od 303. do 305. godine, kada su zbiljski progonjeni, teško je naći i jednog jedinog rimskog imperatora koji se ponašao onako kako ga hrišćanski pisci tipično opisuju (na osnovu crkvenog predanja koje se i danas može videti, čuti i pročitati, čak i u medijima, prosečan rimski car je bio opterećen hrišćanima, mrzeo ih je iz dna duše i čim bi stupio na tron prva i jedina misao bi mu bila: "jedva čekam da počnem da mučim hrišćane").

Pored ovog relativno kratkog dvogodišnjeg perioda, i onog još kraćeg za vreme cara Valerijana 257-58. godine, rimski imperatori nikada nisu imali hrišćane kao metu. Šta više, početkom drugog veka, imperator Trajan je čak izričito zapovedio da hrišćane ne treba juriti.


Amfiteatar u Lionu sa stubom koji simboliše hrišćansko stradanje. Foto: Wikipedia Commons/arno.
Rimski carevi jednostavno nisu marili niti su se interesovali za hrišćane. Tokom većeg dela prva tri veka Crkve, hrišćanstvo je šta više cvetalo: držali su visoke položaje i osećali se toliko komotno pod Rimljanima da su čak sagradili istaknutu crkvu doslovno preko puta carske palate u Nikomediji. Kada je do Dioklecijanovog progona došlo, saznali smo da su uklonjeni sa svojih položaja i da je ta crkva srušena.

Ali, ako su mogli da sagrade pre toga hram u carevom dvorištu, teško da se može reći da su bili neprestano progonjeni i da su se isključivo i svuda i uvek krili po katakombama.

- Nije bilo mnogo progonjenih hrišćana. Kada čitate rimske istorijske zapise vidite da im hrišćani jednostavno nisu bili toliko važni. Većina hrišćana se dobro slagala sa carstvom - kaže Gejl O'Dej, dekan jedne teološke škole u Severnoj Karolini.


Foto: AP/Tanjug
Ali, veliki broj hrišćana je i idealizovao mučeništvo i patnje poput Hristovih, iako je vrlo malo njih zapravo umrlo nasilnim putem, a još manje nasiljem uperenim ka njima zbog njihovih verskih uverenja. Jedan sjajan primer je događaj koji se desio u današnjoj Maloj Aziji kada je grupa hrišćanskih fanatika došla na vrata lokalnom rimskom upravniku tražeći da bude mučena i ubijena, pa je razočarano morala da se raziđe nakon što činovnik nije hteo da im udovolji.

- Imali ste veće šanse da dobijete na lotou nego da postane mučenik - kaže Džojs I. Salisberi, jedan od autora koji se bavio mitologizacijom progona hrišćana u prvim vekovima nove ere.

Kandida Mos, druga autorka koja se bavila ovom tematikom, dodaje da su Rimljani, posle nekog vremena, ipak imali dobar razlog da budu zabrinuti zbog hrišćana.


Foto: Tanjug/Jaroslav Pap
Postojale su skandalozne glasine da Isusovi sledbenici učestvuju u incestoidnim orgijama (neki savremeni istoričari ukazuju na mogućnost da su se "agape" pretvarale baš u to, zbog čega su ukinute od strane Crkve) i da praktikuju kanibalizam (verovatno povezano sa pričešćem tokom koga vernici konzumiraju Hristovo telo putem hleba i krv putem vina; rimokatolici veruju da se suština hleba i vina menja dok fizički ostaju nepromenjeni, dok pravoslavci smatraju da hleb i vino bukvalno postaju telo i krv).

Međutim, daleko bitnije, zvučali su kao revolucionari. U sudnicama su govorili da nisu u stanju da poštuju nikoga osim Hrista, njihovog cara. Rimski činovnici sa druge strane nisu imali nikakav problem da dele smrtne kazne šakom i kapom protiv neprijatelja "ustavnog" poretka, baš kao što je hiljadu godina kasnije veliki župan Stefan Nemanja šakom i kapom delio smrtne kazne bogumilima koji su pretili da sruše njegov "ustavni poredak" revolucionarnom pričom o tome kako su svi ljudi jednaki i kako je sva vlast od đavola. Šta više, rimske su sudije i za najobičnije prestupe delile smrtne kazne, pa zašto onda bi i onima koji negiraju srž države.

SUROVO: Ovako se Stefan Nemanja obračunavao sa sektašima (FOTO)



Sarande, albanska pravoslavna crkva. Foto: Wikipedia/ZNZ
Drevne imperije su imale običaj da ne diraju religije onih koje su pokorili; Rimljani su pobeđenim narodima velikodušno dopuštali da poštuju svoje verske tradicije i implementiraju svoj zakon kako žele, ali se ova praksa završavala na granici sa društveno remetilačkim i politički subverzivnim ponašanjem. Recimo, negiranjem božanskog porekla imperatora, odbijanjem služenja u vojsci (zbog ovoga su hrišćanske države u Prvom svetskom ratu streljale ljude) i odbijanjem da se prizna autoritet suda.

Neki hrišćani su jednostavno pretili stabilnosti carstva (i ne samo oni), baš kao što su komunisti pre stotinak godina pretili stabilnosti ondašnjeg (a i sadašnjeg) poretka; uprkos tome, većina hrišćana je tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji zdušno podržala i opravdala progon komunista, uprkos sličnosti društvene poruke hrišćanstva i komunizma (u toj meri da su partizani, nakon oslobođenja Beograda, marširali ulicama i pevali: "mi smo vojska sa pet roga, borimo se protiv boga, ali ne i protiv Hrista, jer i on je komunista). Zanimljivo, i komunisti su nakon svoje pobede stvorili sličnu mitologiju: svi njihovi saborci koji su uhapšeni i streljani, po pravilu su bili i mučeni ali nisu ništa otkrili okupatoru i domaćem izdajniku.


Foto: katoci.blogspot.gr
S obzirom da rimski dokazi o progonu hrišćana ne postoje, poreklo ovog nesporazuma o ranoj Crkvi mora, dakle, ležati u samim hrišćanima. Postoji doslovno na hiljade priča o hrišćanskim mučenicima koji su brutalno mučeni i ubijani, ali je ogromna većina njih napisana mnogo kasnije, kada više nije bilo živih svedoka događaja o kojima je reč. Eksplozija kulta svetaca se dogodila u petom veku, stotinak godina nakon što je Konstantin Veliki de fakto uzdigao hrišćanstvo do statusa državne religije, i kada je svako želeo da bude deo neke priče i kada se masa tih priča stvorila niotkuda, često od strane lokalnih crkava, sa ciljem privlačenja hodočasnika.

Ove priče su bile toliko popularne da je nastalo pravo tržište mučenika, a mesta gde su ubijani (ili gde se tvrdilo da su ubijani) su postala turističke meke. Gradovi i sela su se međusobno nadmetala ko će privući više hodočasnika.

- Ljudi bi išli tamo i kupovali ondašnje ekvivalente naših majica. Mogli ste da pazarite češalj ili lampu recimo sa prizorom sveca. Vernici su kupovali i voće sa drveća koje je raslo u blizini mučenikovog groba, naravno, po paprenim i naduvanim cenama - kaže Kandida Mos.


Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović
Čak su i najranije i najpouzdanije priče o mučeništvu bezbroj puta kroz vekove dorađivane i prerađivane. Njihovi autori su pozajmljivali priče iz antičke mitologije, menjali detalje događaja kako bi mučenici više ličili na Hrista i napravili od Rimljana antagoniste koji su poprimali sve zločestije forme.

- Ljuštiti slojeve jedne takve priče je kao operacija tekstualne plastične hirurgije - kaže Mos.

Recimo, legenda o apostolu Petru kaže da je on sam tražio da bude razapet naopačke, iz poniznosti pred Gospodom, ali je ovo proizvod prerade teksta iz 6. veka. Najranija verzija ovo ne pominje. Dalje, neki antički autori su bili čak i lenji, pa tako za različite svece imamo iste priče, pošto su pojedini jednostavno kopirali tekstove i na njih lepili druga imena.

Tvrdnje o progonu i priče koje su ih pratile odigrale su vrlo važnu ulogu u uspostavljanju autoriteta Crkve, iako su istorijski neutemeljene.


Urođenici na Madagaskaru spaljuju hrišćane. Foto: Wikipedia Commons/Lemurbaby
Hrišćanski istoričar iz 4. veka, Evsevije Cezarejski, koristio je priče o mučenicima kako bi se borio protiv jeresi i kako bi uspostavio neprekinuti niz rukopoloženja episkopa od Hrista preko apostola do njegovog vremena. Kada je poreklo episkopata u Galiji došlo u pitanje, Evsevije je izmislio anegdotu u kojoj galski mučenik piše rimskom episkopu pismo u kome predlaže jednog konkretnog kandidata. Kada je želeo da demonstrira grešku neke specifične jeresi, ispričao bi priču u kojoj mučenik denuncira vođu te šizmatičke grupe.

Evsevije (Euzebije u zapadnoj tradiciji; ime po kome ga mi znamo je grčka transliteracija) je začetnik duge tradicije po kojoj se pobuna izjednačava sa progonom; u toku 4. veka je Crkva bila pod udarom jeretika baš kao što je pre toga bila pod udarom Rimske Imperije, tvrdio je on.

To je bilo vreme kada su hrišćani, sećajući se Dioklecijanog progona, krenuli u ofanzivu i počeli da uništavaju paganske hramove i da javno čereče slobodne mislioce, kao što su filozofkinju Hipatiju iz Aleksandrije, inače poštovanu zbog dostojanstva i vrline, 415. godine ostrigama hrišćanski odrali živu, potom iskasapili i konačno joj spalili udove.


Tamno plavo - širenje hrišćanstva do 305. Plavo - širenje do 600. godine. Foto: Wikipedia Commons/Geuiwogbil
Ali, ako Crkva nije rasla zbog progona, koji se u prvih 300 godina njenog postojanja nisu zbirno događali ni pet, šta je onda razlog rasta hrišćanstva? Tajno oružje, kaže Rodni Stark, autor knjige "Trijumf hrišćanstva". Za razliku od filmskih verzija izgleda rimskih gradova, čistih, uređenih i uglačanih, istina je mnogo drugačija: bila su to prenaseljena mesta, fekalije su tekle ulicama, ljudi su se noću zaključavali iz straha da će biti opljačkani, a zarazne bolesti su harale na sve strane. Sapun još nije postojao. Grad je mogao da se namiriše na kilometre.

U tom užasu, hrišćani su stajali posebno: stvorili su minijaturnu državu blagostanja kao ispomoć onima koji su bili lošije sreće, redovno su usvajali decu bez roditelja, rizikovali su sopstvene živote da bi negovali bolesne od kojih su svi ostali bežali glavom bez obzira i davali su ženama vodeća mesta u vremenu u kome žene nisu imale baš neka prava. Obični Rimljani su možda mislili da su hrišćani čudni, ali im je bilo drago da ih imaju za svoje susede.


Dva tetrarha, odnosno rimska imperatora. Detalj. Foto: Wikipedia/Nino Barbieri
- Da su građani imperije zaista imali nešto posebno protiv njih, mislim da njihov broj nikada ne bi toliko narastao - kaže on, a potonja istorija progona jeresi i sekti tokom srednjeg veka u Evropi ovo samo potvrđuje.

Hrišćanstvo je zapravo postalo toliko popularno da čak i onda kada bi Stari Rim sproveo neki kratkotrajni progon nije mogao da zaustavi taj rast.

- Ako biste ubili episkopa, bilo je 20 ljudi koji su čekali da postanu episkopi - kaže Stark.

Takođe, vera u vaskrslog spasioca sveta nije bila nikakva posebna priča na vrlo kompetitivnom rimskom religijskom tržištu na kome je postojalo bezbroj sličnih kultova, a ni umiranje za svoje ideale nije smatrano posebno herojskim: to je bilo normalno i očekivano.


Foto: Tanjug/Nikola Dimitrijević
Međutim, rana Crkva je bila radikalno inkluzivna, i primali su sve u svoje redove, što je imalo posebnu važnost u vremenu rimske globalizacije u kojoj su se etničke, plemenske i verske veze kidale zbog slobodnog putovanja i kretanja po ogromnoj imperiji, globalizacije u kojoj je nastala gomila ljudi otrgnuta od svojih korena. Hrišćanstvo im je pružilo smernice življenja u tom čudnom novom svetu.

- Njegova univerzalna poruka, objava jednakosti, neuslovljene ljubavi, ponudila je svima u Rimskom Carstvu novu porodicu, novu zajednicu i nov način života - dodaje Selina O'Grejdi, još jedna istoričarka koja se bavila ovim poljem.

Rimljani su na čelu sa Konstantinom Velikim konačno shvatili da Crkvu mogu i da iskoriste, pa su to i uradili.


Konstantin Veliki okružen episkopima tokom Nikejskog sabora. Foto: Wikipedia Commons/Dante Alighieri
"Daj caru carevo, a bogu božije" je umanjilo društveni otpor ustaljenoj hijerarhiji, a govori sveštenstva svojoj siromašnoj i poniženoj pastvi o tome kako je njihov položaj plemenit i kako treba da se pomire sa svojom ovozemaljskom bedom i nesrećom jer ih na nebesima koja nikada nisu videli čeka nagrada, je tada, a to čini i sada, stvorilo pokorne ljude koji su nesposobni da se bore za svoj boljitak, i nespremni da ruše vladare.

Hrišćani su prvo negirali božansko poreklo rimskih careva, da bi onda
, kada im je taj Rim pružio ruku a njihovim episkopima masne državne položaje, počeli da tvrde da car ima božansko pravo da vlada i da je rušenje tog poretka atak na samog boga.

Rast hrišćanstva je međutim isuviše kompleksan da bi se mogao pripisati samo jednoj stvari, i pre će biti da je sve igralo svoju ulogu.

Jedna od njih je i mit o neprestanom rimskom progonu tokom prva tri veka.

(S. D.)

IZVOR: Telegraf
 
Laodikeja

Laodikeja

VIP
Ovi od kojih si ovo kopirao, tvrde da je i Isus mit i laž. Nije lijepo da ovakve bljuvotine iznosiš pred ljudima kojima je Isus Spasitelj i Bog. Nosi ovo smeće na smetlište.
Mit je kult svetaca, a ne Isus.

To je u skladu sa istorijskim cinjenicama koje sam iznosio vise puta.
 
Laodikeja

Laodikeja

VIP
Sa takvim lazima daleko ces dogurati.

Lazljivci i uspevaju u zivotu.

Ako, bar uzivaj u ovom zivotu.
 
Top