Stihovi koje volim

Član
Učlanjen(a)
06.04.2010
Poruka
131
узалуд је будим
будим је због сунца које објашњава себе биљкама
због неба разапетог између прстију
будим је због речи које пеку грло
волим је ушима
треба ићи до краја света и наћи росу на трави
будим је због далеких ствари које личе на ове
овде
због људи који без чела и имена пролазе улицом
због анонимних речи тргова
будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова
будим је због ове наше планете која ће можда
бити мина у раскрвављеном небу
због осмеха у камену другова заспалих између
две битке
када небо није било више велики кавез за птице
него аеродром
моја љубав пуна других је део зоре
будим је због зоре због љубави због себе због
других
будим је мада је то узалудније неголи дозивати
птицу заувек слетелу
сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме
нема
та жена са рукама детета коју волим
то дете заспало не обрисавши сузе које будим
узалуд узалуд узалуд
узалуд је будим
јер ће се пробудити друкчија и нова
узалуд је будим
јер њена уста неће моћи да јој кажу
узалуд је будим
ти знаш да вода протиче али не каже ништа
узалуд је будим
треба обећати изгубљеном имену нечије лице
у песку.
бранко миљковић
 
Član
Učlanjen(a)
06.04.2010
Poruka
131
Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojim nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju

Z. Prever
 
Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
Epilog



ovo nije ispovest.
ovo je gore nego molitva.

hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?

Mika Antic

user_offline.gif
 
Učlanjen(a)
17.11.2009
Poruka
306
МОРСКИ ПОВЕТАРАЦ

поћићу! о броде, љуљајућ катарке,
дижи котву право за пределе жарке!
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
а можда јарболи, привлачећи буре,
од оних су који бродолому журе
и пучином блуде, без крме, једара...
ал, о срце моје, чуј песму морнара!​
стефан маларме​
 
Član
Učlanjen(a)
06.04.2010
Poruka
131
SAMOĆA

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.


Miroslav Antić


Serenada


Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.


M. Antić
 
Član
Učlanjen(a)
29.08.2009
Poruka
133
besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znaci živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaci vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka vecnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Vecno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlacen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte cudenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
vec kao stalni docek
i stalni pocetak budenja.


2.

A onda, vec jednom ozbiljno
razmisli šta znaci i umreti
i gde to nestaje covek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ici na groblja.
Ništa neceš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajuci se nemira
i svojih bezoblicja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zadeš
u nove slojeve razuma?
U susedne buducnosti?

Objasnicu ti to nekada
ako me tamo nadeš.

Znaš šta cu ti uciniti:
pokvaricu ti igracku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaceš me po cutanju.
Vecni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rodenja
i nekih sitnicavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znaci jedan život,

stvarno naidi do mene
da te dotaknem svetlošcu
i pretvorim u misao.

I najdalja buducnost
ima svoju buducnost,
koja u sebi cuje
svoje buducnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, cega nismo svesni,
nije nepostojanje,
vec postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta ce to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršace mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.

A ja cu za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
vec samo trenutnih granica.

Jedricu nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtacu ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore buducnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao necujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visicu sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdecu u mestu, a stizacu
i nestajacu u vremenu.

Odmoricu se od sporednog
kao galakticka jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoricu se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.

Samo cu,
obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što pocinim,
osumnjicen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
vec novom, vecom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
vec necim drukcije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj muciti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom coveku.

Nigde toliko drukcijeg
kao u istim stvarima.

Proceprkaš li prostore,
iskopaceš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znaci biti rašcovecen.

Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.

A sva ta cudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su prorocanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Cega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
cudno drag.

Nocu kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.


Miroslav Antic
 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.09.2009
Poruka
8.464
Po nadama razlila se bajka...
Il' je java, il' su snoviđenja?
Gruni moja srećo iz prikrajka,
Što te željno čekam od rođenja!

Vr'jeme curi, p'jesak se otače...
Dani nekud sumanuto lete -
Sive ptice ništa mi ne znače
Kad nijemo obzorjem prelete.

Ne znam zašto, ali duša sluti
Zlatna jata iz budućih zora -
Doletjeće pa će počinuti
Tu, upravo, 'kraj moga prozora.

Zlatna svjetlost ozariće jasno
Zakašnjelo radovanje duše...
Kao behar, nekada je krasno
I rumeno lišće oskoruše.
 
Učlanjen(a)
17.11.2009
Poruka
306
ЛЕТО

она је крај мене тада корачала,
страсна као лето, поред мирних вала,
поливених топлим бојама и сјајем.

вај! и младост прође ко сунце над гајем!
само још у мени ти си и сад така:
у коси ти исти цветови од мака.​
дучић​
 
Član
Učlanjen(a)
01.01.2010
Poruka
49
strast

prekrivena postelja mirisima tvojim
guzvam je lagano pokretima tela
dusa mi se topi dok ja misli krojim
koza mi je mokra, usna mi je vrela
I lagano rukom prolazim kroz tebe
dok ti srce tako ubrzano bije
ja se jako borim da umirim sebe
i da u dnu srca osecaje skrijem
ti pogledom grejes sve nemire moje
i dodirom vuces me ka sebi
ja vidim i stojim, pustim te da slutiš
ja krenem pa stanem ti čekaš i čutiš
nesigurno vučeš ruku mi kraj tvoje
pogledom me pitaš, zelis li me draga,
sanjivo me gledas a pozeljno stojis,
nadas se da prasne ta strasvena snaga..
a cekanje greje i jaca nam zelju
malovanja nasa sada sve su veca
tu nit tanka puca, srca nam se smeju
nad posteljom toplom topi nam se sreca..
ne nije to želja, to je ljubav jaka
to je kao pesma, ili cudna bajka
vise je od reci a manje od straha
koliko je mala toliko je jaka....

by Jeka911
 
Natrag
Top