Stevan Stojanović Mokranjac

[crvendac_011]

Stevan Stojanović Mokranjac

Mokranjčev portret ( autor: Uroš Predić)

Datum rođenja: 9. januar 1856.
Mesto rođenja: Negotin (Osmansko carstvo)
Datum smrti: 28. septembar 1914.
Mesto smrti: Skoplje (Kraljevina Srbija)

Stevan Stojanović Mokranjac (Negotin, 28.12.1855/9. januar 1856 — Skoplje, 28. septembar 1914) je bio srpski kompozitor i muzički pedagog, klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku.

Biografija

Rođen je 9. januara 1856. godine u Negotinu. Završio je gimnaziju u Zaječaru; upisao se na prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Srpskog pevačkog društva. Uz pomoć Društva, 1879. godine otišao je na muzičke studije u Minhen, kod J. Rajnberga. Privremeno je prekinuo studije 1883, ali ih je nastavio 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpcigu.
Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković, a 1887. godine dirigent Beogradskog pevačkog društva. Od 1887. do 1900. radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a od 1901. kao predavač pojanja u Bogosloviji. Zajedno sa Stanislavom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem osnivač je prve stalne muzičke škole (1899) – Srpska muzička škola u Beogradu (današnje ime „Mokranjac“), čiji je direktor bio do svoje smrti. Njegovom zaslugom osnovan je prvi gudački kvartet u Srbiji.
Godine 1906. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (danas: Srpska akademija nauka i umetnosti).
Najpoznatija njegova dela su svakako Rukoveti – petnaest spletova pesama zasnovanih na folklornim motivima iz različitih delova Srbije, Bosne, Makedonije, Bugarske, Primorski napjevi, duhoviti skerco Kozar, kao i muzika za pravoslavna bogosluženja: velelepna Liturgija, iz koje je najpoznatija Heruvimska pesma, najznačajnije ostvarenje horske muzike u Srba, Opelo u fis-molu, Tri statije, Tebe Boga hvalim, Veličanije svetom Savi...
Vredno je radio i kao melograf: poznati su njegovi zapisi Narodnih pesama i igara sa melodijama iz Levča, kao i dve značajne zbirke zapisa sa srpskim crkvenim napevima: Osmoglasnik i Strano pjenije.
Umro je 28. septembra 1914. u Skoplju.

Izvor: Vikipedija



​

 

[crvendac_011]

D e l o

D E L O
​

Petnaest rukoveti STEVANA MOKRANJCA kamen je temeljac nase umetnicke muzike.
Zato se od vremena postanka pa do danasnji dana nalazi u žiži interesovanja izvođačkih ansambala , publike drugih kompozitora i muzičkih pisaca. Naziv RUKOVET označava kompoziciju pisanu u obliku horske rapsodije sačinjene od niza pesama za koje je kompozitor inspiraciju našao u folkloru.Naziv za svoja dela Mokranjac je,dakle,potražio u jednoj lepoj reči narodnog jezika ,i time sam ukazao na tesnu povezanost svog muzičćkog mišljenja sa muzičkom tradicijom narodne umetnosti.On je tipičan predstavnik romantičara-utemeljivača nacionalne tradicije ,poput Glinke kod Rusa,Šopena kod Poljaka,Lista kod Mađara i drugih. Kao i oni ,folkloru je pristupio sa estetskog,umetničkog aspekta,stilizujući ga ,prilagođavajući svojim umetničkim zamislima.Mokranjac je bio izvanredan profesionalac (on je đak škola iz Minhena,Rima i Lajpciga),izuzetan znalac horskog stava . Pokazivao je široko interesovanje za folklor ,ne samo srpski (kao uostalom i drugi romantičari) već i za makedonski ,bosanski ,primorski,čak i turski. U folkloru je našao podsticaj za razvoj izražajnih sredstava, tako da se u poznim rukovjetima pojavljuju elementi pozornoromantičarskog harmonskog jezika koji se bazira na modalnosti (poput sličnih pristupa u delima ruskih kompozitora druge polovine XIX veka - Petorice, pre svih). Mokranjac je ispoljio izvanredan osećaj za realnost trenutka u kojem se nalazila naša umetnička tradicija, u svojim horskim kompozicijama dao je dela izvanredne umetničke snage i uverljivosti izraza (posebno u PETOJ I DEVETOJ rukoveti).Zato je naslednicima poslužio kao inspiracija - uzor; njegovo delo imalo je pravu motornu snagu za pokretanje novih ideja, ono je trajalo kroz neprekidan osporavanja i reafirmacije. Opus Petra Konjovića izrastao je iz Mokranjčevih temelja, srpski najpoznatiji balet, Ohridska legenda Stevana Hristića, poput hrasta izrasta iz malenog, genijalnog žira-Mokranjčeve DESETE rukoveti - SA Ohrida.Znatan deo Mokranjčeve kompozitorske aktivnosti posvećen je pravoslavnoj duhovnoj muzici. On je zapisivao beogradsku varijantu crkvenog pojanja (za razliku od Kornelijeve karlovačke) i te zapise izdao u OSMOGLASNIKU. Po ovim zapisima komponovao je niz veoma uspelih dela: LITURGIJA; DVE PESME NA VELIKI PETAK, TRI STATIJE, AKATIST, TEBE BOGA HVALIM, OPELO.


Izvor: Znanje.org



​

 

[crvendac_011]

U slavu svog naroda

Vek i po od rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca

U slavu svog naroda

Slavni kompozitor i horski dirigent, radio je i kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i pojanja u Bogosloviji, sakupljao je i zapisivao narodne melodije, i svetovne i crkvene, pisao prve folklorne studije o njima i postao osnivač muzičke nauke kod nas, jedan je od osnivača prvog gudačkog kvarteta i Saveza pevačkih društava, osnivač, profesor i direktor prve muzičke škole u Srbiji...
Piše: Jasmina Vučurović

​

Bio je veseljak, boem, leptir - priroda, koja je znala da se zanese balkanskim karasev- dahom, bio je to umetnik koji se na štetu svog ličnog stvaralaštva sav posvećivao okolini, društvu u kome je živeo, bio je ličnost o kojoj niko, izuzev profesionalnih zavidljivaca, nije izgovorio ružnu reč kada su u pitanju njegove karakterne crte, ovako su Stevana Mokranjca opisivali njegovi savremenici.
Linija njegovog života i stvaralaštva ide paralelno s usponom građanske klase i sa velikim političkim vrenjima i dinastičkim promenama koje su tokom poslednjih decenija XIX veka do Prvog svetskog rata ispunjavale političku istoriju Srbije. Kao što je proces akumulacije kapitala kod nas imao sasvim drugačiji karakter nego u zapadnim zemljama, tako je i stvaranje građanske duhovne kulture imalo svoja specifična obeležja: umetnička muzika - kao i umetost i kultura uopšte, kao i običaji i naravi - zadugo je još bila mešavina gradskog i seoskog, srpskog i orijentalnog.

Svestrani stvaralac

Više nego ma koji muzičar tog doba, Mokranjac je srastao sa svojom sredinom i njena osnovna stremljenja došla su do jasnog izraza u njegovom umetničkom i društvenom delovanju. Slično prvim srpskim realističnim piscima, Milovanu Glišiću i Lazi Lazareviću, koji daju sliku sprskog sela, Mokranjac se svim srcem okreće narodu i njegovoj pesmi. Na taj način se u njegovom stvaralaštvu susreće i odražava odumiranje romantizma i stvaranje realizma u srpskoj muzici.
Njegov značaj u našoj kulturi ogleda se kako na stvaralačkom, tako i na izvođačkom polju, pri čemu ništa nije manja ni po kvalitetu ni po rezultatima njegova delatnost organizatora, pokretača i aktivizatora muzičkog života.
Stevan Stojanović Mokranjac rodio se 9. januara 1856. godine u Negotinu. Osnovnu školu i gimnaziju učio je naizmenično u rodnom gradu, Zaječaru i Beogradu. Došavši u prestonicu 1870, on zatiče već stvorene, mada skromne uslove za muzički rad: Beogradsko pevačko društvo je postojalo skoro 20 godina, a Narodno pozorište je već ispunjavalo svoj repertoar muzikom, a bilo je i nastavnika muzike. Takve učitelje je imao u Karlu Rešu za violinu, i Antoniju Cimbriću za pevanje. Ali, njihova skromna znanja nisu mu bila dovoljna, pa je sam počeo da istražuje sisteme za lestvice, intervale, tonske polove...

Na raskrsnici

Po završetku gimnazije, ponet socijalističkim idejama Svetozara Markovića, pripadao je struji koja je, kako sam kaže, “tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu“. Zato se upisao na prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. U to vreme postaje i član, pevač, Beogradskog pevačkog društva.
Kao izuzetno muzikalan, a po preporukama Društva, napušta studije i dobija stipendiju radi muzičkog usavršavanja u inostranstvu. Odlazi 1879. na Konzervatorijum u Minhen, gde studira haromoniju i kompoziciju.
Predosećajući da će mu zameriti što se posvetio muzici, prestao je da veruje u racionalistička i materijalistička tumačenja Svetozara Markovića, pa iste godine, u pismu Milanu Nedeljkoviću, nekadašnjem članu Beogradskog pevačkog društva a tada studentu astronomije u Parizu, izlaže i brani svoj stav o potrebi i ulozi umetnosti u životnoj stvarnosti srpskog naroda:
„Jamačno si čuo da sam ja ovde došao o trošku Pevačkog društva, da se usavršim u muzici, te da tom strukom pripomognem koliko toliko napretku našeg naroda, razvijajući mu ukus za lepo i uzvišeno, za sklad i haromoniju. Ja sam uveren da si ti jedan od onog, na žalost, malenog kola, koje misli na budućnost našeg naroda i veruje u nju, i uveren sam da napredak ne shvataš olako, jednostrano, te po tome, da ćeš mi odobriti što sam se i ja, zanesen mišlju da svojoj domovini koristim, odao baš na tu struku. Mnogi od mojih školskih a i inače drugova, prebacivaće mi što sam izabrao veštinu za svoju studiju, i što nisam uzeo kaku, po njihovome, „realniju“ struku. Jadnici, realnost im se tako lepi za usta, a ne shvataju je! Ne znaju kako je pojam realnost veoma rastegljiv, kako se ne da lako ukalupiti, ne znaju da su potrebe čovekove veoma rastegljive, veoma raznostruke, a realnosti je merilo čovek; ne znaju da se ona meri ne samo po namirivanju naših takozvanih „prvih“ potreba, već i po nečem drugom, po nečem, što je još uzvišenije: po namirivanju duhovnih potreba naših. Što se mene tiče, ja sam tvrdo ubeđen da je svakome narodu, ako hoće da je narod, nužno da se razvija ne samo u jednom pravcu (kao što je naša literatura u poslednje doba bila zabasala), već i raznostruko u svim granama nauke i u svim granama umetnosti“.

Gubitak stipendije

Zbog nesuglasica sa direktorom Konzervatorijuma, Mokranjac u trećoj godini studija gubi državnu stipendiju, vraća se u Beograd i postaje horovođa pevačkog društva. Njegovi uspesi, kao horovođe i kompozitora Prve rukoveti i Opela u g-mollu, omogućuju mu da se rehabilituje, te dobija stipendiju i odlazi u Rim, gde 1884/85. izučava polifoni stil kod Parizotija. Studije nastavlja 1885/87. na Konzervatorijumu u Lajpcigu, gde usavršava teoretske predmete i dirigovanje. Po povratku u Beograd nastavlja rad na mestu horovođe Beograd- skog pevačkog društva i ostaje vezan za taj hor i njegove velike umetničke uspehe gotovo do kraja života.
Iako tvorac velikog opusa, Mokranjac je postao jedan od klasika jugoslovenske muzike. Kao gotovo isključivo horski kompozitor, on je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila srpske nacionalne muzičke umetnosti. Vrednost njegovog stvaralaštva prvenstveno je u njegovom odnosu prema folkloru kao materiji od koje je stvarao umetničko delo. Zato se u njegovom kompozitorskom radu izdvajaju dve grane: jedna kojoj pripada umetnička stilizacija folklora i druga koja obuhvata originalne tvorevine. Na prvo mesto dolaze Rukoveti, kao primer skladnosti i mere u spajanju raznolikih pesama, ravnoteže i ukusa uz sjajne kontraste koje je Mokranjac doveo u jedinstvenu celinu. Tako je Mokranjac stvorio originalan oblik kako po izboru tonskog materijala - narodnih melodija - tako i po načinu njegove harmonijske obrade. Sve je to naročito izraženo u veličanstvenoj poemi ljubavi, tuge i mladenačkog nestašluka u Desetoj rukoveti.

„Ajde-de“

"Mokranjac nam je govorio: Nemojte, deco, da zatežete sa tim 'ajde-de", nego živo, kao da gonite kozice...", pričala je Jelka Stamatović- Nikolić, profesor Muzičke akademije, koja je kao dete pevala u horu pod Mokranjčevim dirigovanjem, i to je i danas ostalo slikovito objašnjenje koje dirigenti koriste u radu sa horom.

Odanost ideji

Ono što Mokranjca čini izrazito orginalnim tvorcem jesu njegove duhovne kompozicije. I kao što je do majstorstva u obradi narodnog melosa došao neposrednim kontaktom u samom narodu, tako je i crkvenim napevom ovladao prvo pevajući kao dečak u crkvi, a zatim temeljnim proučavanjem, upoređivanjem i slušanjem poznatih pojaca i znalaca crkvenog pojanja. Rezultat predstavljuju zbornici zapisanih melodija Osmoglasnik (1908) i Strano pjenije (1914), koji nose pečat naučnog melografskog rada. Mokranjac je tako izgradio monumentalne tvorevine svoje orginalne duhovne kompozicije. Majstorsko vođenje glasova, njihova plemenita lepota i i slivanje u harmonijski bogatu zvučnu arhitekturu izvanredne stilske čistote, čine da se kompozicije kao što su Akatisti Bogorodici, Herivumska pesma, Tebe boga hvalim, a naročito Opelo fis-moll.
Neobično aktivan duh, sposoban organizator, duboko odan ideji da u svojoj sredini mora da radi na širenju i popularisanju muzike, Mokranjac se ne zaustavlja samo na širenju muzike horskom pesmom. Godine 1889. osniva Gudački kvartet, sa kojim sve do 1893. izvodi niz dela klasične i savremene kamerne literature. Inicijator je i pokretač Saveza pevačkih društava (1903), kao i učesnik u radu i stvaranju Udruženja srpskih muzičara (1907) i, najzad, 1889. Mokranjac sa pijanistom Cvetkom Manojlovićem i kompozitorom Stanislavom Biničkim, osniva Srpsku muzičku školu, u kojoj je vršio dužnost direktora i nastavnika teoretskih predmeta. Godine 1906. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije.
O privatnom životu Stevana Mokranjaca, najvernije svedočanstvo predstavljaju intimne zabeleške kompozitorove supruge Mice, koje se čuvaju u Muzeju grada Beograda.

Micin dnevnik

Marija Mica Predić, rođena je 1876. u Banatskom Karlovcu (Karlsdorfu). Sa ocem i maćehom, preselila se u Beograd, gde je široko obrazovanje dobila u tada poznatom „Cermankinom zavodu“. Njen otac Stevan, koji je napustio oficirsku karijeru i zaposlio se kao profesor nemačkog jezika, izvesno vreme je bio i na mestu srekretara u Ministarstvu prosvete, stric Uroš Predić, najistaknutiji srpski slikar svoga doba i braća koja su zauzela istaknuto mesto u našoj kulturi, činili su bogatu duhovnu porodicu. Micin muzički talenat i divan sopranski glas bili su zapaženi i tako je postala idealan kandidat za članicu hora Beogradskog pevačkog društva kojim je rukovodio Stevan Mokranjac. Međutim, patrijarhalni nazori njenog oca o učešću kćeri u mešovitom horu i to na javnim mestima, slomljena su tek pošto je delegacija Društva uspela da ga privoli da dopusti Mici da im se pridruži.
„Steva, pošto su mu predstavljeni članovi od kojih je polovinu i više poznavao, uzeo je pojedinačno da oproba glasove. Kad je došao na mene red, srce mi je lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Sav trud i volju uložila sam da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući i znalački, kao da je bio svestan utiska koji je činilo to prvo lično poznanstvo i razgovor sa tim „Stevom Mokranjcem“. Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremali da pođemo kući, a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim i tiho mi reče:“Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova, mladih i svežih“. Ja mu rekoh, mama i tata me neće pustiti, i pobegoh“, zapisala je Mica u svom dnevniku.
Međutim, ipak je otputovala u pratnji maćehe. Svoje prvo inostranstvo je doživela kao najlepši san, a ono je imalo i srećan nastavak, Rusija, Carigrad, Solun... Idilična priča o članici hora i dirigenta, koji ju je uvek stavljao u prvi red, ispred sebe, da bi je stalno gledao izbliza, završio se brakom.
„Ušla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima, koje sam i ja toliko volela“.

Ljuba tvoja

"Sve Rukoveti volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, al Peta me zanosi i priča mi o mom prvom poznanstvu sa tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono " ja ću tebi ljuba biti", a ti si me netremice gledao, i to je bilo moje priznanje i odgovor koji si ti razumeo. To je bila i prva Rukovet koju sam pevala sa tobom, i prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa Pevačkim društvom, onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom - kad se spoje osećaji srca i duše", zapisala je Marija Mica Mokranjac.

Poslednje pevanje

U prvim godinam braka nizali su se mučni događaji. Micina dugotrajna bolest koja je nastala posle porođaja 1889, od koje je zavisilo da li će ona i sin Momčilo, ostati u životu, menice i dugovi, smrt brata Vase Mokranjca, bolest samog Stevana, zbog koje je morao da ide u Beč na operaciju.
Tako je bilo prve tri godine braka, da bi posle nastala decenija pune sreće i spokojstva i radosti sa sinom kojeg su zvali Aga, slava i trijumf sa Pevačkim društvom...
Nažalost, nagrizan potmulom bolešću više godina, Mokranjac 1912. daje svoje poslednje kompozicije, nastupajući te godine poslednji put kao dirigent. Ratovi koji su zahvatili Srbiju, samo su ubrzali njegovu smrt. Bežeći od bombardovanog Beograda, sklonio se sa porodicom u Skoplje, gde 1914. piše svoj predsmrtni opus, horsku kompoziciju Zimnji dani, na stihove Jovana Jovanovića Zmaja.
„Dva dana pre pre nego što je umro, terao me da pevamo „Radujsja nevesto“ i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo poslednje pevanje“.
Stevana Mokranjca smrt je zatekla 29. septembra 1914. godine. Njegova Mica pridružila mu se 1949., a sin Momčilo Aga Mokranjac, doktor hemije, poznat stručnjak za toksikološku hemiju i profesor na Farmaceutskom faklutetu, 1967. godine.
U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom Negotinu, tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi dani“.

Izvor: Ciode.ca


​

 

[crvendac_011]

Класик српске музике

150-годишњица од рођења Стевана Стојановића Мокрањца

Класик српске музике

У обнови српске националне духовности важан чинилац је неговање наше музичке баштине која се у својим делима служи нашом народном песмом као својим извором и инспирацијом. Ове године слави се 150-годишњица рођења Стевана Стојановића Мокрањца, једног од највећих српских композитора.

Национални дух у уметничкој музици

Стеван Стојановић Мокрањац је био српски композитор и музички педагог, класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX у XX век, заслужан за увођење српског националног духа у уметничку музику. Мокрањац је најзначајнија личност српске музичке историје. Његова улога у развоју српске музике је огромна. Он је синтетизовао сва претходна искуства српских композитора на изградњи националног стила и својим делима, посебно „Руковетима“ и духовном музиком поставио темеље за даљи развој српске музике. Био је врсни познавалац фолклора и учинио је много за његово проучавање. Својим наследницима је указао на пут спајања изражајног и садржајног богатства традиционалне народне музике са европским уметничким искуством. Како су прилике у музичком животу тадашње Србије налагале да централна област стваралаштва српских композитора буде хорска, Мокрањац се прилагодио тим могућностима и у њиховим оквирима постигао изузетне стваралачке домете. Мокрањац је био значајан диригент, организатор и педагог. Београдско певачко друштво је захваљујући његовој делатности, организаторској и педагошкој, достигло високи уметнички ниво и за то добило признања. Гостовања Мокрањчевог хора пратили су српски амбасадори и представници земаља у којима су одржавани концерти, чиме се указала прилика да се у иностранству прикажу уметнички резултати српског музичког стваралаштва и извођења.
Утемељивач музичке педагогије у Срба
Стеван Стојановић Мокрањац је рођен 1856. године у Неготину. Одгајан на српској црквеној и народној музици, током живота се бавио обрадом народне, световне и црквене музике, као и компоновањем. Завршио је гимназију у Београду; уписао се на Природно-математички одсек Велике школе. Као гимназијалац био је члан Српског певачког друштва. Одлази на музичке студије у Минхен 1879. године, код Ј. Рајнберга. Привремено је прекинуо студије 1883, али их је наставио 1884. у Риму, код Паризотија, а од 1885. до 1887. на Конзерваторијуму у Лајпцику. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије Станковић, а 1887. године постао је диригент Београдског певачког друштва. Мокрањац је био наставник певања у Првој београдској гимназији а потом и у Богословији. Био је члан првог гудачког квартета у Србији, а са Цветком Манојловићем и Станиславом Биничким основао је 1899. Српску музичку школу у Београду у којој је предавао теоретске предмете и све до 1913. био њен први директор. Ова школа данас носи његово име. За дописног члана Српске краљевске академије, данашње САНУ, изабран је 1906. Утемељивач савремене српске музичке педагогије умро је 28. септембра 1914. у Скопљу, као избеглица из Србије.
Литургија и Руковети
Петнаест руковети Стевана Мокрањца представља камен темељац српске уметничке музике. „Руковет“ је композиција писана у облику хорске рапсодије, сачињена од низа песама за које је композитор нашао инспирацију у фолклору. Назив за своја дела Мокрањац је пронашао у лепој народној речи и тиме указао на повезаност свог музичког мишљења са музичком традицијом народне уметности. Он је један од представника романтичара, утемељивача националне традиције попут Листа код Мађара или Шопена код Пољака. Показивао је широко интересовање за фолклор. Мокрањчевих Петнаест руковети (компоновао их је од 1883. до 1909) спадају међу врхунска достигнућа српске музике. Руковети су врста хорских композиција инспирисане и засноване на народном мелосу Србије, Косова, Црне Горе, Македоније и Босне. Међу руковетима најлепша је десета са темом „Биљана платно белеше“ и она представља врхунац Мокрањчевог стваралаштва. Руковети са Косова, из Црне Горе и из Босне, заједно са Приморским напевима, и оригиналном хорском композицијом „Козар“ чине основу његовог световног хорског стваралаштва.
Мокрањац је забележио преко 300 народних мелодија из разних крајева земље и на тај начин поставио темеље етномузикологије у Србији. Мокрањца је инспирисала православна традиција, а знатан део његове композиторске активности посвећен је православној духовној музици. Записивао је београдску варијанту црквеног појања и те записе издао у Осмогласнику. По овим записима компоновао је Литургију, Две песме на Велики Петак, Три статије, Акатист, Тебе Бога хвалим, Опело. Најпознатија духовна Мокрањчева дела јесу Опело у фис молу и Литургија.
Мокрањац је био велика инспирација за своје наследнике: опус Петра Коњовића израстао је из Мокрањчевог дела; српски најпознатији балет „Охридска легенда“ Стевана Христића израста из Мокрањчеве Десете руковети са Охрида.
У част Стевана Стојановића Мокрањца у Неготину се у септембру одржавају „Мокрањчеви дани“, престижно такмичење у хорском певању.

Аутор: Виолета Вучетић, Број 949, Рубрика Јубилеј
Извор: Православље



​

 

[crvendac_011]

Muzički primeri - rukoveti

​

​

 

[crvendac_011]

Duhovna muzika

​

 

[crvendac_011]

ЈА БИХ ХТЕО

Ти ћеш радити без обзира на то да ли ти се труд материјало награђује или не; награда за твој рад биће онако исто идеална, као што су и побуде за рад...” – писао је композитор Стеван Стојановић Мокрањац о томе шта му говори његов унутрашњи дух

Сиромах сам, зараде никакве немам. И старао сам се и заузимао, не бих ли какву год зараду нашао; но сво старање и заузимање оста безуспешно. Моје бедно и јадно стање нагони ме, те се обраћам Одбору Београдског певачког друштва, да ме, као свог члана, помогне, док се у мени и последња искра не угаси за сваки даљи могући рад за се и за општност. Ја држим да сваком моралном друштву ваља, а и мора лежати на срцу опстанак појединих чланова својих, а нарочито оних у којих се види, ако не силна даровитост, оно бар воља за рад. Надам се да и Одбор Певачког друштва неће сметнут’ с ума то старо, али важно правило.
С поштовањем Ст. Стој. Мокрањац
7. фебруара 1877. Године Београд

Ове редове написао је двадесетдвогодишњи младић из Неготина, даровити музичар, потоњи највећи српски композитор – Стеван Стојановић Мокрањац (1865–1914). Због мајсторских вођења гласова у његовим духовним делима, те њиховог сливања у хармонски богато ткање, упоређивали су га с великим Палестрином. Ове године навршава се век од како је творац „Руковети”, петнаест вокалних рапсодија – сплетова песама на народне мотиве, Литургије Светог Јована Златоустог и Опела у фис-молу, умро у Скопљу после дугогодишњег боловања.

Кућа на углу Господар Јевремове и Доситејеве улице где је своје београдске дане проживео велики композитор пореклом из Неготина

Редовно априлско подневно дружење грађана у центру Београда, почело је недавно у Јевремовој улици – улици сусрета, управо испред куће у којој је током прегалачких година живео Стеван Мокрањац с породицом. На том месту, 13. априла тачно у подне, свечаност су почете уз тонове Мокрањчевих композиција: ставова из Литургије Светог Јована Златоустог и Друге „Руковети”. Певао је староградски хор „Обилић”. Потом су наступили млади музичари из основне школе „Скадарлија”.

Баштина као надахнуће

На углу Доситејеве и Јевремове улице и даље стоји здање, велика кућа где је Стеван Мокрањац живео са супругом Маријом и сином Момчилом. Крај улаза, код броја 16, спомен-плоча обавештава пролазнике да је један део живота ту провео највећи српски композитор. Спомен-музеј Стевана Мокрањца смештен је у његовој родној кући у Неготину, где је и рођен 1856. године и где се сваке године одржава музички фестивал „Мокрањчеви дани”. Иначе, с унутрашње стране београдског пребивалишта композитора налази се поплочано двориште које би могло да послужи као својеврсни концертни простор на отвореном, током летњих месеци. За сада није тако. Двориште је тренутно приступачно само станарима куће.

Стеван Стојановић Мокрањац у Београду био је дугогодишњи хоровођа Београдског певачког друштва, музичког друштва „Корнелије”, професор музике у гимназији, Богословији, оснивач Српске музичке школе као и Гудачког квартета, те Савеза српских музичара. Године 1906. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а 1911. године за дописног члана Француске академије уметности. За многе, Мокрањчева музика друго је име за црквену молитву, духовно понирање, за музику уопште. Упркос неразвијеним музичким приликама и у бурном раздобљу у којем је живео, Стеван Мокрањац ипак је успео да се искаже као велики музички стваралац особеног израза, премда се држао изворног мелоса као надахнућа.
РУКОВЕТ

Руковети Стевана Стојановића Мокрањца његова су најпознатија световна дела. Лексички означавају оно што се при жетви може обухватити једном руком. Музички облик руковети представља повезивање неколико мелодија у заокружене целине. Ове вокалне рапсодије нису само израз богатства народних мелодија и хармонија. Текст и музика се у руковетима дубоко прожимају.​

Упоран у томе да се бави музиком, и да својим сународницима остави забележену народну и духовну музичку баштину, успео је да добије стипендију за школовање у иностранству. Основе теорије музике и композиције учио је у Минхену, Риму и Лајпцигу, све док је земља имала новаца за ту намену. По налогу Министарства просвете, вратио се у Београд без дипломе – када је био надомак циља. Та чињеница није га омела у раду. Јер, као што смо могли да се уверимо, Мокрањчев рад у домовини био је величанствен. Сва је прилика да је у свом пионирском послу уживао и да је био свестан огромне улоге која му је припала. С друге стране, био је професор без уџбеника, без штампаних дела, не увек с подршком званичника... ​

Ништа од обећања

Из редова писма супруге Марије Мокрањац, рођене Предић, које је написано после композиторове смрти, избијају горчина и незадовољство. Наиме, после штампаног првог дела Црквеног српског певања – Осмогласника, требало је чекати још читав низ година да би изашао други том. Објављен је тек две деценије после смрти Стевана Мокрањца, 1935. године. У писму се, између осталог каже:
„... На наваљивање Стеве Веселиновића, Стева је тражио шестомесечно одсуство из Богословије да би рукопис могао средити и преписати на чисто и предати маја месеца 1911. године када је била скупштина Архијерејског сабора. Најзад је завршио, али је био до крајности изнурен тим ноћним бдењем који пут до пет сати изјутра, да би се одморио два-три сата, па у Музичку школу ишао. Држала га је вера да ће бити достојно награђен за свој двадесетогодишњи рад и издатак који је имао због тога.
--------------------------------------​

​

ТВОЈЕ ПИСМО, КАО МОЦАРТОВА СОНАТА

... писао је супрузи Мици, тешећи је што их здравствене и друге прилике понекад осуђују на одвајање
У десетом тому Сабраних дела Стевана Стојановића Мокрањца, у књизи посвећеној његовом животу и делу (приредили Дејан Деспић и Властимир Перичић, издање Завода за уџбенике), у одељку који говори о „интимном лику композитора, преписци са члановима породице”, Татјана Марковић, између осталог, говори и о венчању Стевана Мокрањца и Марије Предић. Младенци су ступили пред олтар фебруара 1898. године у Саборној цркви у Београду. С Маријом Предић, Мокрањац се упознао док је био хоровођа певачког друштва „Корнелије”, још 1892. године. Она је потицала из имућне грађанске породице.
Већ прослављени диригент и композитор и његова две деценије млађа супруга добили су после свадбе велики број телеграма пријатеља, поштовалаца, певачких друштава, културних посленика. Годину дана доцније родио им се син Момчило. Занимљиво је да је Урош Предић (1857–1913), стриц Марије Мокрањац, био чест гост породице своје братанице. Чика Урош, како су га звали, премда годину дана млађи од Стевана, био је композиторов пријатељ-сапутник током боравка у Карловим Варима, односно, Карлсбаду. Болестан од бубрега, Стеван Мокрањац и његов пријатељ и таст славни сликар, ту су тражили лека својим болестима.Из бање је вољеној супрузи, само пола године после венчања Мокрањац писао: ​

„Драга Мицо,​

Оно што сад овде треба да буде исписано, и сама осећаш, за то Те молим да то место допуниш сама, јер, ако бих ја почео, бојим се, изгледао бих ти сањалица, а то не доликује озбиљном човеку. (...) Са висине од 636 метара над морском површином, кроз дурбин нишаним, где је све моје мило и драго. Чика Урош ми секундира. Будите сви здрави и весели. Твој
Стипан”

Ученице ОШ „Скадарлија” певају испред Мокрањчеве куће, априла 2014. године

Млада Мица Мокрањац по свој прилици није била баш задовољна што је њен супруг толико далеко од ње и одмара се у друштву младог чике Уроша Предића. Новаца да обоје проведу у бањи једноставно није било. Посао музичара није доносио богатство. Било како било, Мокрањац је жени писао свакодневно. Понекад и више пута дневно. Њено писмо мужу није сачувано, али је ту врло занимљив композиторов одговор:​

„Ти си у таквоме расположењу дошла и до тог закључка, да са браком престаје појезија, а настаје проза.... Али, душо моја, то је само фраза, и то погрешна фраза. Видиш душо, ја сад мислим обратно. У браку има појезије, и то оне праве, узвишене појезије. Само треба је наћи. На првоме месту, ваља осећати љубав, а уз њу стрпљивост, пожртвовање и самопрегоревање, па појезија сама собом долази. Када сам казао љубав, требало је све остале врлине да не споменем. Јер љубав обухвата све што је узвишено. Ако љубав имамо, онда ону свакодневну прозу никада нећемо осетити.”​

Карлсбад, 25. VIII 1898.
И две године касније, после операције у Бечу, Стеван Мокрањац обрео се у Карловим Варима. Одатле је својој вољеној написао нежно писмо којем су свакако претходили и нежни редови забринуте жене:​

„Твоје писмо, које сам данас примио, утицало је на мене као каква Моцартова соната. У њему су два главна мотива. Један је невин, несташан, детињски, а други је препун љубави и пажње према првоме мотиву. Мотиви су лепо и храмонично испреплетани, да их је милина слушати. Први мотив, кад му је ћеф, брбља, жубори, пева, паузира (спава), а други вазда лебди над првим. Па кад би овај уморан хтео да се одмори, да паузира, (спава), онда онај први несташко, својом слатком мелодијом, својим нежним прстићима отклапа очи првоме мотиву, буди га. Овај се буди, па се брижно и смешећи труди да умири несташка. И тако се непрестано развија ова љупка и нежна борба. Ова је музика чиста, ведра и свежа.” ​

----------------------------------

Ректор је казао да тражи 12 хиљада, али Стева је решио да тражи осам хиљада. Међутим, реше да му даду четири хиљаде. Када је Стева чуо за то решење, био је ван себе и отишао у Митрополију и све покупио и донео кући. Када сам га видела онако узрујаног, сав црвен дрхти претећи песницом, говорећи испрекидано јер је тешко дисао, спалићу све’... Сутрадан ме позове, пок. Митрополит (...). Када сам ја узела Стеву да браним и укратко испричам колико је он до сада труда, времена и новца уложио – он ми је рекао: 'Знам ја то све и не мислим да је Стеви том сумом све исплаћено за свагда, јер шта ћете, већа половина архијереја... не знају читати ноте, те им изгледа лакше на кваке и куке, као што је и до сада певано. Али, када се буде штампало – а то ћемо гледати да буде што пре, јер је преко потребно, онда ће бити достојно награђен (...)'

Мокрањчева „Литургија” и „Руковет” век после његове смрти испред куће у којој је својевремено живео у престоници

​

Али како дође турски рат, па 1913. Бугарски и 1914. година, Стевино здравље оронуло, а од обећања за штампање ништа и са том жељом оде и у гроб – да види своје дело штампано, као и Руковети” – завршила је овим речима писмо супруга Марија.

Други дух у мени

Четрнаест година пре смрти, која ће га задесити у Скопљу, 28. септембра 1914. године, Стеван Мокрањац, лечећи се од бубрега у Карловим Варима (јула 1900. године) писао је супрузи Мици и сину Момчилу:
„А овако шетам, мислим на вас, па у себи гунђам зашто да српски уметнички џеп није мало дубљи или зашто да ја нисам био мало практичнији, зашто нисам своју струку и време материјално искористио. Па се онда као решим да од сада будем практичнији, да свуда и на сваком кораку гледам само своју корист. Јест, али никакав други дух у мени – да ли зао или добар, ко би то решио, вели ми: Ти нећеш то учинити. Ти ћеш и даље као до сада радити за то што осећаш да треба радити. Радићеш јер мислиш да треба да оставиш за собом видну стазу којом си ишао. Радићеш јер си убеђен да свакоме народу – а колико тек српскоме – ваља посленика, ваља дела. Ти ћеш радити без обзира на то да ли ти се труд материјало награђује или не. Награда за твој рад биће онако исто идеална, као што су и побуде за рад. Ето видиш, овако од прилике говори ми тај унутарњи дух, и ја се срдим на њега, али му се опет повинујем. Ја бих хтео лубендињу. А он ми вели, да се то не може постићи у српскоме народу, код кога је уметност тек у зачетку, и где има тако мало мецена и публике која разуме...”
ПРЕБЛАГИ УРОШ

И СВИРАЦ ОД МОКРАЊА​

Описујући шетњу по бањи са Урошем Предићем, Мокрањац је написао и следећу духовиту песму:

У недељу после јарког сунца,
То је било око десет сати -
Накани се преблаги Урошу
И са њима свирац од Мокрања.
Па пођоше, куд их очи воде...
Очи воде, танке ноге носе.
Па пођоше кроз гору чарну!​

(26. VII 1898. Карлсбад)​

Уз највише почасти и у присуству великог броја поштовалаца музике, кости Стевана Мокрањца пренесене су у Београд 1923. године где почивају на Новом гробљу.

Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин Забавник​

 

[maja_jevtic]

100 godina od smrti Stevana Mokranjca
IZVOR: B92, TANJUG
Čuveni srpski kompozitor i muzički pedagog Stevan Stojanović Mokranjac umro je 28. septembra 1914. godine, ostavljajući za sobom brojna dela koja su obeležila muzičku istoriju Srbije.

Bio je horovodja Beogradskog pevačkog društva i član Srpske kraljevske akademije. Muziku je studirao na Velikoj školi u Beogradu i na konzervatorijumima u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, a po povratku u otadžbinu osnovao je Srpsku muzičku školu i Beogradski gudački kvartet.

Njegove kompozicije odlikuje izvanredan, umnogome neprevazidjen, smisao za umetničku obradu narodnih pesama, pri čemu su rukoveti vrhunski domet naše muzike, a crkvena pojanja nesumnjivo medju najistaknutijim delima celokupnog pravoslavnog bogosluženja. Napisao je i više muzikoloških studija.

Njegova najpoznatija dela su petnaest "Rukoveti", "Primorski napevi", "Kozar", solo pesma "Lem-Edim", scenska muzika za "Ivkovu slavu", crkvena muzika "Opelo", "Akatist Bogorodici", "Liturgija".

U Hramu svetog Save na Vračaru jutros je održana liturgija i parastos povodom stogodišnjice smrti Mokranjca. Pozivu patrijarha Irineja odazvalo se čak 50 horova iz Srbije i regiona, navodi se na sajtu SPC. Združenim horom od više od 1.000 pevača rukovodio je maestro Bojan Suđić koji je i inicijator tog događaja.

“Na dan kada je pre tačno 100 godina umro Stevan Mokranjac, pruža se jedinstvena prilika da se u našem najvećem hramu čuju remek dela srpske duhovne muzike u izvođenju do sada neviđenog broja pevača”, naveli su iz SPC.

Povodom obeležavanja stogodišnjice smrti Stevana Stojanovića Mokranjca (1856-1914), Kulturni centar Beograda, Mokranjčeva zadužbina i Zadužbina Ilije M. Kolarca, uz podršku Grada Beograda, ovog vikenda, 27. i 28. septembra organizuju manifestaciju "Osu se nebo zvezdama" koja se održava u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.

 

[maja_jevtic]

"Osu se nebo zvezdama" 100 godina od smrti Mokranjca
Povodom obeležavanja stogodišnjice smrti Stevana Stojanovića Mokranjca (1856-1914), Kulturni centar Beograda, Mokranjčeva zadužbina i Zadužbina Ilije M. Kolarca, uz podršku Grada Beograda, organizuju manifestaciju "Osu se nebo zvezdama" koja će se održati 27. i 28. septembra u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.

​

U okviru dvodnevne manifestacije, planirano je da se izvedu različiti programi koji predstavljaju celokupnu Mokranjčevu delatnost. Predviđeni su: dokumentarna izložba o životu i radu Mokranjca, prikazivanje filma, koncerti horova, prezentacija Mokranjčeve instrumentalne muzike, predavanja, kao i program namenjen najmlađoj publici. Svi učesnici manifestacije – autori, organizatori, izvođači i predavači, odriču se honorara i učešće u programu smatraju svojim doprinosom obeležavanju godišnjice našeg velikog kompozitora.

PROGRAM SUBOTA, 27. septembar 2014.

11:00 - Velika dvorana Koncert Kako se sluša Mokranjac - Mala škola bontona Hor Dečjeg kulturnog centra Beograd, dirigent: Nevena Ivanović Voditelj: Miloš Milovanović Program: Mokranjac i narodne melodije Kao deo ciklusa, koji Centar za muziku Zadužbine Ilije M. Kolarca neguje već nekoliko godina, najmlađoj publici biće predstavljena dela Mokranjca, kao i narodne pesme u kojima je često tražio inspiraciju. Najmlađi izvođači će predstaviti odlomke Mokranjčeve Druge rukoveti, Primorskih napjeva i Liturgije (Tebe pojem), kao i narodne pesme Kolovođa, Ajde Jano, Razgranala grana jorgovanai bogomoljačku pesmu Marijo slavna.

12:00 – Muzička galerija Otvaranje dokumentarne izložbe Mokranjčevo doba, život i rad Dokumentarnu izložbu su za ovu priliku osmislili organizatori. Materijal za izložbu su na raspolaganje stavili Prvo beogradsko pevačko društvo, Muzej Krajine, Negotin i Muzikološki institut SANU. Izložba sadrži printove/reprodukcije slika koje opisuju život i rad Mokranjca, kao i prilike i mesta na kojima je boravio. Printove prati i tekst koji posetiocu nudi biografske informacije o Mokranjcu, kao i o prilikama u Srbiji u njegovo vreme. Predavanje Mokranjac i “Stara Srbija”, predavač: Srđan Atanasovski Kao predstavnik mlađe generacije muzikologa publici će o Mokranjčevim rukovetima (koje su i tema njegovog doktorata koji privodi kraju) govoriti Srđan Atanasovski, istraživač-saradnik Muzikološkog instituta SANU.

13:00 – Muzička galerija Film Mokranjac zauvek, režija: Miomir Miki Stamenković Produkcija: Dom kulture Stevan Mokranjac, Negotin, Zastava film, 2006 O životu Stevana Stojanovića Mokranjca postoji malo autentičnih filmskih zapisa. Film Mokranjac zauvek, nastao je na inicijativu Doma kulture Stevan Mokranjac iz Negotina, a povodom proslave 150. godišnjice rođenja velikog kompozitora. 19:00 – Muzička galerija Predavanje Delatnost i delo Stevana Mokranjca, predavač: prof. dr Sonja Marinković Muzikolog i redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu prof. dr Sonja Marinković govoriće o kompozitorovom bogatom opusu, kao i o njegovom upornom i posvećenom radu na širenju i popularizaciji muzike i predstaviti što obuhvatnije Mokranjčev opus i delatnost.

20:00 – Velika dvorana Koncert Zvezda vodilja muzičke Srbije Prvo beogradsko pevačko društvo, dirigent: Svetlana Vilić Uvodna reč: akademik Dejan Despić, predsednik Mokranjčeve zadužbine Prvo beogradsko pevačko društvo, najstariji hor u Srbiji, osnovano je 1853. godine. Horovođe Društva su bili svi najznačajniji kompozitori i dirigenti u Srbiji. Hor je bilo sastavni deo života Stevana Mokranjca i još više, ono što ga je opredelilo da svoj život posveti muzici. Zahvaljujući tridesetogodišnjem uspešnom radu Mokranjca u svojstvu umetničkog rukovodioca i dirigenta, tokom vremena identifikovan je kao Mokranjčev hor. Od pevačkog društva koje je osnovala grupa građana u vreme Kneževine Srbije, hor je prerastao u nacionalnu instituciju koja neguje tradiciju. U novije vreme, Društvo je ostvarilo niz uspešnih gostovanja i postiglo velike uspehe na prestižnim festivalima. Od 2004. godine, dirigent i umetnički rukovodilac Društva je Svetlana Vilić.

NEDELJA, 28. septembar 2014.

11:00 – Velika dvorana Koncert iz ciklusa Kolarčev podijum kamerne muzike Klavirski duo Snežana Nikolajević – Vesna Kršić
Gost: Milan Milić, udaraljke Program: Mokranjac - Pet fuga i Kozar u transkripciji za dva klavira; Peta, Sedma, Osam i Petnaesta rukovet u transkripciji za dva klavira i udaraljke Pristupajući Mokranjčevom opusu sa novim saznanjima, viđenjem i estetičkim kriterijumima, klavirski duo Snežana Nikolajević i Vesna Kršić, koje su u toku kontinuiranog tridesetogodišnjeg zajedničkog muziciranja obogatile scenu mnogim premijernim izvođenjima, odlučile su da predstave Mokranjčeva dela u novom svetlu.

12:00 – Muzička galerija Predavanje Da li je Stevan Mokranjac prvi srpski etnomuzikolog?, predavač: prof. dr Dimitrije O. Golemović Prof. dr Dimitrije O. Golemović, redovni profesor Fakulteta muzičke umetosti u Beogradu i jedna od vodećih ličnosti srpske etnomuzikologije danas, govoriće o Mokranjčevom dragocenom radu na očuvanju srpske kulture i nasleđa.

18:00 – Hol Velike dvorane Koncert Gudački kvartet Mokranjac – Miroslav Pavlović (violina), Bojana Jovanović (violina), Tomislav Milošević (viola), Đorđe Milošević (violončelo) Program: Mokranjac – Fuga, Glinka – Gudački kvartet, Despić – Počasnica Stevanu Mokranjcu Gudački kvartet Mokranjac je osnovan 2010. godine sa željom da nastavi tradiciju prvog gudačkog kvarteta na teritoriji Srbije, koji je osnovao Mokranjac 1889. godine u Beogradu. Ovaj koncert predstavlja osvrt na Mokranjčevu aktivnost kao violiniste, kamernog muzičara i kompozitora instrumentalne muzike.

20:00 - Velika dvorana Koncert Hor Obilić - AKUD Branko Krsmanović i Akademski hor Collegium musicum dirigent: Darinka Matić-Marović Program: Mokranjac – Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog Hor Radio televizije Srbije dirigent: Bojan Suđić Program: Tragom Mokranjca.

Akademski hor Obilić ove godine proslavlja 130 godina postojanja. Danas hor deluje u okviru društva Branko Krsmanović. Od osnivanja, 1884. godine, Obilić predstavlja jedan od najznačajnih činilaca naše muzičke scene, pa i šire. Za svojih 130 godina ansambl je nastupao u najpoznatijim dvoranama sveta (Karnegi hol u Njujorku, Muzikferajn u Beču i dr.), učestvovao na velikom broju internacionalnih festivala i takmičenjima i sarađivao sa istaknutim orkestrima u zemlji i inostranstvu. Sa dirigentom Darinkom Matić- Marović, ansambl neguje duhovnu muziku ruskih, bugarskih i domaćih kompozitora, među kojima dela Stevana St. Mokranjca zauzimaju posebno mesto.

Akademski hor Collegium musicum čine studentkinje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Ovaj hor za svojih 43 godine postojanja održao je preko 3000 koncerata u zemlji i inostranstvu, a izuzetno uspešne nastupe imao je na renomiranim svetskim festivalima. Na svim međunarodnim takmičenjima na kojima je učestvovao, hor je osvajao najviša priznanja. Dirigent hora od njegovog osnivanja je Darinka Matić - Marović.

Hor Radio - televizije Srbije oglasio se prvim koncertom pre više od sedam decenija i afirmisao se kao vodeći profesionalni vokalni ansambl, priznat široko van granica svoje zemlje. Hor je postigao izvanredne uspehe na brojnim turnejama u zemlji i inostranstvu i dobitnik je mnogih priznanja. Sva značajna dela Mokranjčevog opusa, Hor je snimio sa dirigentom Mladenom Jaguštom i danas u arhivama postoji trostruki kompakt disk izuzetne umetničke vrednosti. Na čelu Hora od 2005. godine je maestro Bojan Suđić, koji je pored izvođenja već standardnog horskog repertoara, sa ovim ansamblom nastavio svoju misiju predstavljanja novih dela domaćih autora i manje poznatih ili ređe izvođenih ostvarenja iz svetske kulturne baštine.

ULAZ SLOBODAN
Organizatori manifestacije: Mokranjčeva zadužbina, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Kulturni centar Beograda,
Manifestaciju podržali: Grad Beograd, Sekretarijat za kulturu
Posebna zahvalnost: Prvo beogradsko pevačko društvo, Muzej Krajine, Negotin, Muzikološki institut SANU, Dom kulture Stevan Mokranjac, Negotin
"Osu se nebo zvezdama" 100 godina od smrti Mokranjca
Povodom obeležavanja stogodišnjice smrti Stevana Stojanovića Mokranjca (1856-1914), Kulturni centar Beograda, Mokranjčeva zadužbina i Zadužbina Ilije M. Kolarca, uz podršku Grada Beograda, organizuju manifestaciju "Osu se nebo zvezdama" koja će se održati 27. i 28. septembra u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.

​

U okviru dvodnevne manifestacije, planirano je da se izvedu različiti programi koji predstavljaju celokupnu Mokranjčevu delatnost. Predviđeni su: dokumentarna izložba o životu i radu Mokranjca, prikazivanje filma, koncerti horova, prezentacija Mokranjčeve instrumentalne muzike, predavanja, kao i program namenjen najmlađoj publici. Svi učesnici manifestacije – autori, organizatori, izvođači i predavači, odriču se honorara i učešće u programu smatraju svojim doprinosom obeležavanju godišnjice našeg velikog kompozitora.

PROGRAM SUBOTA, 27. septembar 2014.

11:00 - Velika dvorana Koncert Kako se sluša Mokranjac - Mala škola bontona Hor Dečjeg kulturnog centra Beograd, dirigent: Nevena Ivanović Voditelj: Miloš Milovanović Program: Mokranjac i narodne melodije Kao deo ciklusa, koji Centar za muziku Zadužbine Ilije M. Kolarca neguje već nekoliko godina, najmlađoj publici biće predstavljena dela Mokranjca, kao i narodne pesme u kojima je često tražio inspiraciju. Najmlađi izvođači će predstaviti odlomke Mokranjčeve Druge rukoveti, Primorskih napjeva i Liturgije (Tebe pojem), kao i narodne pesme Kolovođa, Ajde Jano, Razgranala grana jorgovanai bogomoljačku pesmu Marijo slavna.

12:00 – Muzička galerija Otvaranje dokumentarne izložbe Mokranjčevo doba, život i rad Dokumentarnu izložbu su za ovu priliku osmislili organizatori. Materijal za izložbu su na raspolaganje stavili Prvo beogradsko pevačko društvo, Muzej Krajine, Negotin i Muzikološki institut SANU. Izložba sadrži printove/reprodukcije slika koje opisuju život i rad Mokranjca, kao i prilike i mesta na kojima je boravio. Printove prati i tekst koji posetiocu nudi biografske informacije o Mokranjcu, kao i o prilikama u Srbiji u njegovo vreme. Predavanje Mokranjac i “Stara Srbija”, predavač: Srđan Atanasovski Kao predstavnik mlađe generacije muzikologa publici će o Mokranjčevim rukovetima (koje su i tema njegovog doktorata koji privodi kraju) govoriti Srđan Atanasovski, istraživač-saradnik Muzikološkog instituta SANU.

13:00 – Muzička galerija Film Mokranjac zauvek, režija: Miomir Miki Stamenković Produkcija: Dom kulture Stevan Mokranjac, Negotin, Zastava film, 2006 O životu Stevana Stojanovića Mokranjca postoji malo autentičnih filmskih zapisa. Film Mokranjac zauvek, nastao je na inicijativu Doma kulture Stevan Mokranjac iz Negotina, a povodom proslave 150. godišnjice rođenja velikog kompozitora. 19:00 – Muzička galerija Predavanje Delatnost i delo Stevana Mokranjca, predavač: prof. dr Sonja Marinković Muzikolog i redovni profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu prof. dr Sonja Marinković govoriće o kompozitorovom bogatom opusu, kao i o njegovom upornom i posvećenom radu na širenju i popularizaciji muzike i predstaviti što obuhvatnije Mokranjčev opus i delatnost.

20:00 – Velika dvorana Koncert Zvezda vodilja muzičke Srbije Prvo beogradsko pevačko društvo, dirigent: Svetlana Vilić Uvodna reč: akademik Dejan Despić, predsednik Mokranjčeve zadužbine Prvo beogradsko pevačko društvo, najstariji hor u Srbiji, osnovano je 1853. godine. Horovođe Društva su bili svi najznačajniji kompozitori i dirigenti u Srbiji. Hor je bilo sastavni deo života Stevana Mokranjca i još više, ono što ga je opredelilo da svoj život posveti muzici. Zahvaljujući tridesetogodišnjem uspešnom radu Mokranjca u svojstvu umetničkog rukovodioca i dirigenta, tokom vremena identifikovan je kao Mokranjčev hor. Od pevačkog društva koje je osnovala grupa građana u vreme Kneževine Srbije, hor je prerastao u nacionalnu instituciju koja neguje tradiciju. U novije vreme, Društvo je ostvarilo niz uspešnih gostovanja i postiglo velike uspehe na prestižnim festivalima. Od 2004. godine, dirigent i umetnički rukovodilac Društva je Svetlana Vilić.

NEDELJA, 28. septembar 2014.

11:00 – Velika dvorana Koncert iz ciklusa Kolarčev podijum kamerne muzike Klavirski duo Snežana Nikolajević – Vesna Kršić
Gost: Milan Milić, udaraljke Program: Mokranjac - Pet fuga i Kozar u transkripciji za dva klavira; Peta, Sedma, Osam i Petnaesta rukovet u transkripciji za dva klavira i udaraljke Pristupajući Mokranjčevom opusu sa novim saznanjima, viđenjem i estetičkim kriterijumima, klavirski duo Snežana Nikolajević i Vesna Kršić, koje su u toku kontinuiranog tridesetogodišnjeg zajedničkog muziciranja obogatile scenu mnogim premijernim izvođenjima, odlučile su da predstave Mokranjčeva dela u novom svetlu.

12:00 – Muzička galerija Predavanje Da li je Stevan Mokranjac prvi srpski etnomuzikolog?, predavač: prof. dr Dimitrije O. Golemović Prof. dr Dimitrije O. Golemović, redovni profesor Fakulteta muzičke umetosti u Beogradu i jedna od vodećih ličnosti srpske etnomuzikologije danas, govoriće o Mokranjčevom dragocenom radu na očuvanju srpske kulture i nasleđa.

18:00 – Hol Velike dvorane Koncert Gudački kvartet Mokranjac – Miroslav Pavlović (violina), Bojana Jovanović (violina), Tomislav Milošević (viola), Đorđe Milošević (violončelo) Program: Mokranjac – Fuga, Glinka – Gudački kvartet, Despić – Počasnica Stevanu Mokranjcu Gudački kvartet Mokranjac je osnovan 2010. godine sa željom da nastavi tradiciju prvog gudačkog kvarteta na teritoriji Srbije, koji je osnovao Mokranjac 1889. godine u Beogradu. Ovaj koncert predstavlja osvrt na Mokranjčevu aktivnost kao violiniste, kamernog muzičara i kompozitora instrumentalne muzike.

20:00 - Velika dvorana Koncert Hor Obilić - AKUD Branko Krsmanović i Akademski hor Collegium musicum dirigent: Darinka Matić-Marović Program: Mokranjac – Liturgija Sv. Jovana Zlatoustog Hor Radio televizije Srbije dirigent: Bojan Suđić Program: Tragom Mokranjca.

Akademski hor Obilić ove godine proslavlja 130 godina postojanja. Danas hor deluje u okviru društva Branko Krsmanović. Od osnivanja, 1884. godine, Obilić predstavlja jedan od najznačajnih činilaca naše muzičke scene, pa i šire. Za svojih 130 godina ansambl je nastupao u najpoznatijim dvoranama sveta (Karnegi hol u Njujorku, Muzikferajn u Beču i dr.), učestvovao na velikom broju internacionalnih festivala i takmičenjima i sarađivao sa istaknutim orkestrima u zemlji i inostranstvu. Sa dirigentom Darinkom Matić- Marović, ansambl neguje duhovnu muziku ruskih, bugarskih i domaćih kompozitora, među kojima dela Stevana St. Mokranjca zauzimaju posebno mesto.

Akademski hor Collegium musicum čine studentkinje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Ovaj hor za svojih 43 godine postojanja održao je preko 3000 koncerata u zemlji i inostranstvu, a izuzetno uspešne nastupe imao je na renomiranim svetskim festivalima. Na svim međunarodnim takmičenjima na kojima je učestvovao, hor je osvajao najviša priznanja. Dirigent hora od njegovog osnivanja je Darinka Matić - Marović.

Hor Radio - televizije Srbije oglasio se prvim koncertom pre više od sedam decenija i afirmisao se kao vodeći profesionalni vokalni ansambl, priznat široko van granica svoje zemlje. Hor je postigao izvanredne uspehe na brojnim turnejama u zemlji i inostranstvu i dobitnik je mnogih priznanja. Sva značajna dela Mokranjčevog opusa, Hor je snimio sa dirigentom Mladenom Jaguštom i danas u arhivama postoji trostruki kompakt disk izuzetne umetničke vrednosti. Na čelu Hora od 2005. godine je maestro Bojan Suđić, koji je pored izvođenja već standardnog horskog repertoara, sa ovim ansamblom nastavio svoju misiju predstavljanja novih dela domaćih autora i manje poznatih ili ređe izvođenih ostvarenja iz svetske kulturne baštine.

ULAZ SLOBODAN
Organizatori manifestacije: Mokranjčeva zadužbina, Zadužbina Ilije M. Kolarca, Kulturni centar Beograda,
Manifestaciju podržali: Grad Beograd, Sekretarijat za kulturu
Posebna zahvalnost: Prvo beogradsko pevačko društvo, Muzej Krajine, Negotin, Muzikološki institut SANU, Dom kulture Stevan Mokranjac, Negotin