- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Стеван K. Христић
Датум рођења: 19. јун 1885.
Место рођења: Београд (Србија)
Датум смрти: 21. август 1958.
Место смрти: Београд (Србија)
Стеван Христић (Београд, 19. јун 1885 — Београд, 21. август 1958) је био српски композитор.
Рођен је у Београду као старији син министра и дипломате Косте Христића (1852-1927) и Лепосаве рођене Живадиновић. Био је унук председника Владе Николе Христића (1818-1911).
Својом свеукупном делатношћу је био најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Такође је, у време пред Први светски рат, боравио у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији српског музичког романтизма и националне боје (посебно самога Мокрањца), створио је особен музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских, импресионистичких и веристичких елемената у мелодији, хармонији и инструментацији. Ово је учинило да његова музика буде слушљива и блиска широком аудиторијуму. Пред премијеру балета „Охридска легенда“ изјавио је:
„Гледао сам, пре свега, да ово дело напишем тако да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет-петнаест стручњака што ће бити тамо...“ Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Напоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924.-1935., а 1937. је један од оснивача и првих професора Музичке академије, а касније је и једно време био њен ректор. Након Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (осн. 1950.). Осим ових уважених функција, носио је и највишу академску титулу, будући члан, најпре дописни (1948.-1950.), а затим и редовни (од 1950.) Српске академије наука и уметности (САНУ).
Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад с певањем „Чучук Стана“ (1907.), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертантне композиције, „Симфонијску фантазију за виолину и оркестар“ (дипломски рад у Лајпцигу) и „Рапсодија за клавир и оркестар“. Његова најзначајнија, и најпознатија, дела су (први у српској музици) ораторијум „Васкрсење“, изванредно „Опело у b-moll-у“, једина довршена опера „Сутон“ и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет „Охридска легенда“.
Христићев гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Један од куриозитета везаних за дело Стевана Христића, а који верно осликава бахат однос стручне и шире јавности према сопственим уметницима и култури, се односи на оперу „ Сутон“. 1958. године, Христић је за гостовање у Москви дописао једну балетску сцену. Упркос значају овог композитора, нотни запис (партитура) ове сцене не постоји, односно, изгубљена је. Једино што је сачувано је један аудио снимак који је у поседу Радио Београда.
Датум рођења: 19. јун 1885.
Место рођења: Београд (Србија)
Датум смрти: 21. август 1958.
Место смрти: Београд (Србија)
Стеван Христић (Београд, 19. јун 1885 — Београд, 21. август 1958) је био српски композитор.
Рођен је у Београду као старији син министра и дипломате Косте Христића (1852-1927) и Лепосаве рођене Живадиновић. Био је унук председника Владе Николе Христића (1818-1911).
Својом свеукупном делатношћу је био најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Такође је, у време пред Први светски рат, боравио у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији српског музичког романтизма и националне боје (посебно самога Мокрањца), створио је особен музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских, импресионистичких и веристичких елемената у мелодији, хармонији и инструментацији. Ово је учинило да његова музика буде слушљива и блиска широком аудиторијуму. Пред премијеру балета „Охридска легенда“ изјавио је:
„Гледао сам, пре свега, да ово дело напишем тако да буде приступачно и јасно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет-петнаест стручњака што ће бити тамо...“ Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Напоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924.-1935., а 1937. је један од оснивача и првих професора Музичке академије, а касније је и једно време био њен ректор. Након Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (осн. 1950.). Осим ових уважених функција, носио је и највишу академску титулу, будући члан, најпре дописни (1948.-1950.), а затим и редовни (од 1950.) Српске академије наука и уметности (САНУ).
Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад с певањем „Чучук Стана“ (1907.), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертантне композиције, „Симфонијску фантазију за виолину и оркестар“ (дипломски рад у Лајпцигу) и „Рапсодија за клавир и оркестар“. Његова најзначајнија, и најпознатија, дела су (први у српској музици) ораторијум „Васкрсење“, изванредно „Опело у b-moll-у“, једина довршена опера „Сутон“ и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет „Охридска легенда“.
Христићев гроб у Алеји великана на београдском Новом гробљу
Један од куриозитета везаних за дело Стевана Христића, а који верно осликава бахат однос стручне и шире јавности према сопственим уметницима и култури, се односи на оперу „ Сутон“. 1958. године, Христић је за гостовање у Москви дописао једну балетску сцену. Упркос значају овог композитора, нотни запис (партитура) ове сцене не постоји, односно, изгубљена је. Једино што је сачувано је један аудио снимак који је у поседу Радио Београда.
- Опус
- Васкрсење (ораторијум) (1912.)
- Сутон (опера) (1925.)
- Охридска легенда (балет) (1948.)
