Stefan Uroš II Milutin Nemanjić

Cupidon
VIP
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
5.207
Stefan Uroš II Milutin Nemanjić








Стефан Урош II Немањић рођен је око 1253.године, припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243-1276),млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276-1282, краљ Срема 1282-1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322-1331).
Краљ Урош II који је управљао највећим делом Србије, био је још млад када је ступио на владу. „Он беше врло леп и љубазан човек, храбар и вичан боју, али свакако више ратник него дипломата. Значајна је код њега брза промена жена..."
Тако је о краљу Стефану Урошу II Милутину,хиландарски и архиепископ Данило, писао у "Историји Срба" чешки историчар Константин Јиречек.Насупрот Јиричеку, Владимир Ћоровић у својој "Историји Срба" истиче да је краљ Милутин "увек знао шта хоће и имао је амбиција и потеза правог државника... Ради власти, коју не би испустио ни по коју цену, он је газио преко свега; ни најрођенији му нису били поштеђени од свирепости, ако је само осећао да сметају његовим интересима... Његове очи, у индивидуално рађеним портретима у Нагоричану и Грачаници, криве и мале, имају нечег лукавог и пожудног, као две битне црте његовог карактера... Краљ Милутин је нарочито саблажњавао савремени свет својим поступцима према женама..."Није никакво чудо да два угледна историчара, толико векова касније, нису успела да се сложе око лика једног краља, кад ни Милутинови савременици, са Истока и Запада па ни у самој Србији нису увек разумевали његове државничке поступке.Живот краља Милутина био је испуњен многим загонетним догађајима. Државничке послове преплитао је са решавањем личних и животних питања, и то увек успешно, на личну корист и корист Србије. Њега су се бојали властодршци од Рима до Цариграда, нудећи му за жене своје сестре и кћерке ради политичког савезништва. А опет, и поред сведочења тројице његових византијских савременика Георгија Пахимера, Теодора Метохита и Нићифора Григоре и сведочења латинских писаца, о женидбама и љубавним везама краља Милутина данас се недовољно зна. Политичке игре и интереси принудили су савременике да прикривају број Милутинових женидби, редослед бракова, имена супруга, мајке Милутинове деце уводећи хронолошку збрку у интимни део живота српског краља.

Живот пре доласка на власт(1253-1282)


Милутин је на историјску сцену ступио 1267.године када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Краљ Урош I је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника,уместо старијег сина и мађарског зета Драгутина. Преговори су отпочели и на челу византијске делегације се налазио Јован XI Век (васељенски патријарх 1275-1282), али је већ у самом старту дошло до размимоилажења у ставовима две стране, која је оличена у Пахимеровом згроженом опису српског двора, и Драгутинове супруге,мађарске принцезе Катарине која је седела у старој хаљини и прела. Георгије Пахимер (1242–1310) византијски историчар и писац,живео у Константинопољу где је студирао право,а потом се заредио и постао главни адвокат цркве и главни судија на царском двору, био је веома литерарно активан. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да је настављено са преговорима. Они су се на крају завршили безуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви 1268.године. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краљатј.престолонаследника и додели му област на управљање.
После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије,а самог Уроша са власти 1276.збацује Драгутин, победивши га уз пмоћ мађарских снага код Гацког, после чега се Урош замонашио, а Драгутин постаје нови краљ. Сам процес је посредно подржала краљица Јелена, која је после тога добила на управу Зету, Требиње, горњи Ибар и Плав,а претпоставља се да је слично урадио и сам Милутин, и да је том приликом добио неке области на самосталну управу, док је једини који је после окончања борби устао против ове одлуке био српски архиепископ и Урошев пријатељ Јоаникије (1272-1276).
Он се у знак потеста повукао са свог положаја и последње године провео са бившим краљем који је умро 1.05.1277. године као монах Симон.

uros2.JPG

Млади краљевић Милутин,фреска из манастира Сопоћани
Владавина


Милутин је на власт дошао 1282. године Дежевским споразумом, када се са краљевског трона повукао његов старији брат Драгутин. Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је избио грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљања створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је оптерећивала побуна избацивање оца која је сматарана неморалном,а пресудна кап, која је искоришћена као повод за сазивање сабора, био је Драгутинов пад са коња при лову код Јелача почетком 1282.године и повреда ноге, која га је учинила готово непокретним на дуже време.
Сабор српске властеле је сазван у Дежеви и на њему је Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Дабром, Рудником и областима око данашњих Ариља и Прибоја. Сами извори о сабору су врло нејасни и не зна се шта је тачно довело до њега тј. да ли је властела приморала Драгутина на овај догађај, или је он схватио шта се спрема и самовољно предао власт. Такође се не зна са сигурношћу ко је требало да наследи Милутина, али се сматра да је једна од саборских одлука била и да Милутина наслеђују Драгутинови, а не његови синови.
Милутин је наследио братовљево учешће у великом савезу који је формирао краљ обе Сицилије Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства које је Михајло срушио 1261.године. Савез, који је настајао још 1267.године када је Михајло покушао да у Урошу I пронађе савезника, достигао је врхунац почетком осме деценије XIII века када је, после смрти папе Николе III (1277-1280) који је подржавао Михајла VIII и Лионску унију, нови папа постао Карлов човек Мартин IV (1281-1285) . Око Карла I су се поред Драгутина односно Милутина нашли:
· Филип Куртене, син Балудина II (1228-1261)и латински цар
· Млетачка република, која је до 1279. године била на Михајловој страни (имала је закључено примирје)
· Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II (1237-1271) и владар Тесалије)
· Георгије I Тертер, бугарски цар који је срушио провизантијског Јована Асена II (1279-1280)
Док је сам папа Мартин дао савезу благослов, проклевши Михајла VIII који је прихватио унију као расцеп од цркве и забранивши католичким владарима да сарaђују с њим. План је био да Милутин и Јован ударе на Македонију, а да Карло, Филип и Млечани ударе на сам Цариград.

Освајања по Византији

Исте године када је Милутин преузео власт у сарадњи са некадашњим византијским властелином Котаницом продире на југ и заузима оба (Горњи и Доњи) Полога (област око Тетова), Скопље, Злетово И Пијанец ( око данашњег Делчева). Паралелно са његовим нападима са југа је Византију напада Јован I Анђел који је такође имао значајнијих успеха. Кључни фактор ове коалиције били су Напуљски Анжујци и док су Милутин и Јован напредовали на Балканском полуострву, на Апенинском је уз финансијску помоћ Византије дошло 31.03.1282. године до велике народне побуне познате као, “Сицилијанско вечерње“ која је довела до протеривања Анжујаца са Сицилије и доласка снага Петра III Арагонског (1276—1285) на њу, приморавши Карла I да своје снаге спремљене за удар на Византију, окрене сукобу са краљевином Арагон и одбрану преосталих поседа. Овим потезом је Михајло VIII успео да уништи анжујску Краљевину обе Сицилије и трајно је онеспособи за дејство на Балкану. Са друге стране Јадрана, освајања су приближила Милутина и Јована и они су исте године учврстили свој савез удајом Јованове ћерке непознатог имена за Милутина, који је по ступању на престо отерао своју прву супругу Јелену.


Тесалка, којој ни име није утврђено, вероватно се веома кратко задржала у
Србији. Поједини историчари - полазећи од фреске у Ђурђевим Ступовима, на којој је први пут насликан Милутинов краљевски лик заједно са краљицом Јеленом сматрају да је реч управо о Тесалки. Јован Анђео је имао другу кћерку која се звала Јелена и за коју се зна да је била удата за Виљема де ла Роша. Јован Анђео није могао имати две кћерке истог имена.То је навело неке ауторе на закључак да је, пре брака са Тесалком, Милутин био ожењен Српкињом властелинског рода која се звала Јелена. Осликана у Ђурђевим Ступовима, 1282. године, ова Јелена је, могуће, била напуштена исте године ради краљевог брака са кћерком Јована Анђела.
После слома Карловог савеза, Михајло VIII се окренуо сређивању прилика на Балканском полуострву подигавши велику најамничку војску којом је планирао да сузбије Милутина и Јована. На почетку тог похода 11.12.1282.године недалеко од Родоста (Илаигита, турски назив је Текирдаг) Михајло умире, а команду над војском преузима његов син и наследник Андроник II.Он је без обзира на очеву смрт наставио поход, али га није сам повео, већ је на Србију послао најамљене Татаре у пљачкашки, а не у освајачки поход. Без обзира на то, Татари су представљали озбиљану војну снагу и Милутин се повукао пред њима, а њихови пљачкашки одреди су продрли до Липљана и Призрена. Њихово напредовање је зауставио набујали Бели Дрим у коме се део војске предвођен Чрноглавом подавио покушавајући да га преплива на коњима, док је сам вођа успео да га пређе, али је убијен у сукобу са српским одредима, а његова глава је натакнута на колац и послата Милутину. После тога су се други пљачкашки одреди повукли назад у Византију.

uros3.JPG
„Победа Милутина над Татарима“-литографија Анастаса Јовановића из 1852.
 
Natrag
Top