Staljin, Marksista crkvene škole

[sendi]

Zavera protiv despota

[h=2]Zavera protiv despota
[/h]Novosti

Kamenjev na suđenju priznao da je pripreman atentat na vođu. Suđenje bez branilaca, u publici agenti NKVD




DANA 19. avgusta 1936. godine, u Oktobarskoj sali Doma saveza u Moskvi počela je prva čudovišna predstava "otvoreni sudski proces" liderima opozicije. Na optuženičkoj klupi sedeli su uglavnom bivši lideri "nove" opozicije, Zinovjev, Kamenjev, Jevdokimov, Smirnov, Bakajev, Ter-Vaganjan, Mračkovski i drugi, pri čemu su se mnogi od njih već drugi put za dve godine našli na toj klupi. U grupi optuženih bilo je ukupno 16 osoba, koje su u optužnici nazvane "trockističko-zinovjevljevski teroristički centar".

Za vreme "sudske istrage", koja se odvijala do 24. avgusta, optuženi već nisu "poricali" krivicu. "Moj štetočinski boljševizam" - izjavio je Zinovjev - "pretvorio se u antiboljševizam, a zahvaljujući trockizmu došao sam do fašizma... Mi smo zauzeli mesto menjševika, esera i belogardejaca, koji nisu mogli otvoreno da se oglašavaju u našoj državi.".

Kamenjev je, sa svoje strane, govorio: "Je li slučajno što pored mene i Zinovjeva... sede emisari inostranih tajnih političkih ustanova, ljudi sa falsifikovanim ličnim kartama, sumnjivim biografijama i nesumnjivim vezama sa Hitlerom, sa Gestapoom? Ne! To nije slučajno!"

Optuženi su "drage volje" pričali i o svojoj ulozi u ubistvu Kirova i o planovima za ubistva Staljina, Molotova, Kaganoviča, Čubara, Kosiora i Ejhea. Prema rečima Zinovjeva, planirano je da se ubistvo Staljina izvrši za vreme Sedmog kongresa Kominterne 1935. godine. Taj čin je morao izazvati, kako su se oni nadali, ne samo pometnju u partiji nego i dovesti do moćnog pokreta za povratak na vlast Trockog, Kamenjeva i Zinovjeva.

Proces je smatran otvorenim. Ali u sali je bilo prisutno tek nekoliko desetina unapred odabranih "predstavnika javnosti". Ostali "gledaoci" bili su sve sami radnici NKVD.

Nikakve materijalne dokaze ili dokumente nije izneo A. J. Višinski, javni tužilac SSSR, a kolegijum Vrhovnog suda, sa Uljrihom na čelu, nije ih ni tražio. Čitava optužba bila je zasnovana na iskazima i priznanju samih optuženika. Na sudskim sednicama nisu učestvovali branioci: predlozi nekolicine inostranih advokata da uzmu ne sebe odbranu optuženih bili su odbačeni.

Zinovjev, Kamenjev i drugi optuženi sada su rehabilitovani, pa nema potrebe da detaljno govorimo o tome da je proces bio montiran. Međutim, 1936. godine poverenje partije i većine naroda u Staljina, NKVD i sovjetsko sudstvo još je bilo veliko. Kod malobrojnih su se pojavljivale sumnje, i malo ko se usuđivao da ih izrazi čak i među svojim bliskim prijateljima.

Neki od optuženih po sudskom predmetu "trockističko-zinovjevljevskog centra" neočekivano su počeli iskazima iz prethodne istrage dodavati nove iskaze - o svojim prestupnim vezama sa Buharinom, Rikovim, Radekom, Pjatakovom, Sokoljnikovom, Serebrjakovom, Uglanovom, Šljapnikovom i drugim, još neuhapšenim bivšim opozicionarima različitih pravaca. U vezi s tim, 21. avgusta 1936. godine u novinama je objavljena naredba Višinskog o sprovođenju istrage o učešću navedenih lica u kontrarevolucionarnoj zaveri. U preduzećima i ustanovama održavani su mitinzi sa zahtevom da se "do kraja istraže veze Buharina, Rikova, Tomskog i drugih sa prezrenim teroristima".

Ne čekajući takvu istragu, M. P. Tomski je izvršio samoubistvo. Po svedočenju njegovog sina Jurija Tomskog (jedinog preživelog člana te porodice), njegov otac se upucao odmah posle Staljinove neočekivane posete. Staljin, s flašom vina u rukama, banuo je u stan Tomskog u Kremlju i zaključao se s njim u radnoj sobi. Zatim se zaorila gromoglasna vika - Tomski je vikao na Staljina i nazivao ga nepristojnim rečima. Pošto je otvorio vrata radne sobe, Tomski je zahtevao da Staljin izađe napolje. Staljin je izašao krajnje ljut, a posle nekoliko minuta u radnoj sobi se razlegao pucanj.

Što se tiče Buharina, on se u drugoj polovini avgusta nalazio u planinama Pamira, gde je provodio odmor. On nije znao ništa o početku sudskog procesa. Čim je sišao sa planina u Frunze, saznao je za događaje u Moskvi. Bio je zapanjen, jer od Staljina nije očekivao takav obrt. Ali pored sve svoje relativne naivnosti, Buharin je shvatao da na moskovskom procesu ne izgovaraju slučajno njegovo ime, a takođe ni imena Tomskog i Rikova.

Buharin je mislio da će ga uhapsiti u Frunzeu. To se nije dogodilo. Tada je sav svoj prtljag ostavio tamo i kupio kartu za prvi avion za Moskvu, pošto je prethodno poslao Staljinu telegram s molbom da odgodi izvršenje presude, kako bi mu mogao prirediti suočavanje sa optuženima. Ali Buharina ni na aerodromu nisu dočekali čekisti, već lični automobil u kome je, osim vozača, sedela uznemirena A. M. Larina, Buharinova mlada žena. Staljin nije bio u Moskvi. Posle streljanja Zinovjeva, Kamenjeva, Jevdokimova i drugih, Staljin je sa zadovoljstvom saslušao priču čekista, koji su obavljali izvršenje presude, pa otputovao na odmor u Soči. Nekoliko dana Buharin nije izlazio iz kuće i nije se sastajao ni sa kim.

U novinama je 10. septembra objavljena vest Javnog tužilaštva SSSR o završetku istrage povodom ukazivanja nekih optuženika na upravo završenom procesu da su u njihovoj "kontrarevolucionarnoj delatnosti" učestvovali Buharin i Rikov. "Istragom nije ustanovljen pravni osnov za privođenje Buharina i Rikova na sudsku odgovornost, zbog čega se ovaj predmet obustavlja", pisalo je u saopštenju.

SUD BEZ MILOSTI
SUDSKI proces tokom 19-24. avgusta i smrtna presuda svim optuženima izazvali su novi talas represija, koji se valjao po čitavoj državi. U prvom redu, hapsili su bivše članove "levičarskih" opozicija. Novine su bile pune vesti o "raskrinkavanju" maskiranih trockista, od kojih se većina nije ni spremala da sakrije svoju prošlost.

 

[sendi]

Slepi poslušnik vođe

[h=2]Slepi poslušnik vođe
[/h]Novosti


Ministar policije Ježov brzo pao pod apsolutni uticaj Staljina. Jagoda smenjen, postavljen za komesara za vezu i ubrzo uhapšen




STALJIN i Ždanov su 25. septembra 1936. iz Sočija poslali telegram upućen Kaganoviču, Molotovu i drugim članovima Politbiroa. U telegramu je pisalo:

"Smatramo da je apsolutno neophodno i hitno imenovati druga Ježova na dužnost narodnog komesara za unutrašnje poslove. Jagoda očigledno nije bio na visini svog zadatka u poslu raskrinkavanja trockističko-zinovjevskog bloka. U tom poslu OGPU kasni četiri godine. O tome govore svi partijski radnici i većina oblasnih predstavnika NKVD."

Već sutradan Jagoda je bio smenjen sa dužnosti narodnog komesara za unutrašnje poslove i imenovan za narodnog komesara za vezu. Centralne novine su tog dana izašle sa velikim portretima dvojice novih narodnih komesara - N. I. Ježova, imenovanog za novog rukovodioca sovjetskih kaznenih organa, i Jagode. Jagoda nije dugo bio na čelu narodnog komesarijata za vezu: uhapšen je početkom 1937. godine.

N. I. Ježov se nije slučajno našao na dužnosti narodnog komesara za unutrašnje poslove. Taj čovek, kome je bilo suđeno da odigra jednu od kratkih ali strašnih uloga u istoriji države, relativno brzo se uzneo među Staljinove favorite. R. Konkvest, govoreći o usponu N. I. Ježova, u svojoj knjizi "Veliki teror" piše o njemu kao o "iskusnom i nemilosrdnom izvršiocu".

Polemišući sa Konkvestom, I. A. Sac, stari član partije, književnik i bivši sekretar A. V. Lunačarskog, dobar poznavalac zakulisne strane mnogih događaja iz tridesetih godina, u svojim uspomenama svedoči:

"Još pre tih 'visokih' dužnosti, Ježov je u CK rukovodio odeljenjem za partijske kadrove. Međutim, po reakcijama ljudi koji su ga dobro poznavali, on tada, u redovima srednjeg ranga partijske hijerarhije, uopšte nije bio 'nemilosrdni izvršilac', niti je to bio još ranije, na još nižem rangu. Radeći u provinciji, ostavljao je utisak nervoznog ali dobronamernog čoveka, pažljivog, lišenog šepurenja i birokratizma. Možda je to bila maska. Međutim, tačnije od svega jeste to da su Staljinov sistem i uticaj samog Staljina napravili od njega dželata. U svakom slučaju, Ježovljeva dalja uloga, ponašanje i sudbina bili su iznenađenje za mnoge koji su ga poznavali pre NKVD."

Ježov zaista nije bio neka demonska ličnost. Poreklom iz siromašne radničke porodice, rano je ostao siroče, pa je od svoje dvanaeste godine odgajan u porodici A. Šljapnikova. Ježov je stupio u boljševičku partiju 1917. godine. U mladosti se nije odlikovao ni podmuklošću, ni zlobnošću, ni bilo kakvim drugim primetnim porocima, koji su tako karakteristični, na primer, za mladog Beriju. Ali od prvog susreta sa Staljinom, koji se dogodio, očigledno, za vreme Staljinovog putovanja u Sibir 1928. godine, Ježov je potpao pod njegov apsolutni, gotovo hipnotički uticaj.

Staljin je to primetio i počeo brzo da unapređuje Ježova u sistemu partijsko-državne hijerarhije. Ježov je 1929. godine imenovan za zamenika narodnog komesara za zemljoradnju SSSR, a 1930. godine postao je upravnik odeljenja za raspodelu robe i odeljenja za kadrove CK. Iako nije bio čak ni član CK, postao je veoma uticajan u partijskom aparatu, jer su u nadležnosti odeljenja kojim je on rukovodio bila mnoga značajna imenovanja na dužnosti i premeštaji.

Posle Sedamnaestog kongresa partije, na kojem je Ježov prvi put izabran za člana CK, karijera mu je još munjevitije krenula naviše. Nije poznato zbog kakvih zasluge je međunarodni radnički pokret izabrao Ježova i za člana Izvršnog komiteta Kominterne. Ali 1935. godine on je već jedan od sekretara CK VKP (b) i predsednik Komisije za partijsku kontrolu. Tokom 1935-1936. godine Staljin je Ježovu poverio kontrolu rada NKVD, što se veoma nije svidelo Jagodi. Ježov je vršio ne samo opštu kontrolu nego je i aktivno učestvovao u pripremi sudskog procesa Zinovjevu i Kamenjevu, prisustvovao je saslušanjima, davao naređenja odgovornim radnicima NKVD.

Kao što piše A. Orlov u svojoj knjizi, Jagoda je veoma bolno doživljavao Ježovljevo mešanje u poslove NKVD i pratio je svaki njegov korak.

"U suštini, na kartu je stavljena Jagodina karijera. On je znao da ga članovi Politbiroa mrze i da ga se plaše. Pod njihovim uticajem, Staljin je 1931. godine u 'organe' uputio Akulova, člana CK, koji je trebalo da stane na čelo OGPU. Istina, Jagodi je ubrzo pošlo za rukom da diskredituje Akulova i ubedi Staljina da ga ukloni iz 'organa'. Ali Ježov je zaista bio Staljinov favorit i stoga je predstavljao neuporedivo veću opasnost."

Dalje, A. Orlov iznosi verziju koja nije lišena osnova:

"Vršeći kontrolu pripremanja sudskog procesa uperenog protiv Zinovjeva i Kamenjeva, Ježov je očigledno već znao da će Staljin, posle nekoliko meseci, da ga imenuje za narodnog komesara za unutrašnje poslove. Jedino time može da se objasni neobično interesovanje koje je on pokazivao za metode operativnog rada NKVD i za čisto tehničku stranu obrade zatvorenika. On je voleo da noću, u društvu Molčanova ili Agranova, bane u isledničke kabinete i posmatra kako islednici iznuđavaju iskaze zatvorenika."

NOVI LJUDI U "APARATU"
POSLE imenovanja Ježova za narodnog komesara došlo je do promena u aparatu NKVD. Uporedo sa Jagodom, bili su udaljeni, a kasnije i uhapšeni, mnogi njegovi zamenici i vodeći radnici, takođe i načelnici oblasnih uprava. Samoubistvo je izvršilo verovatno najmanje desetak-petnaestak istaknutih radnika NKVD. Ježov je doveo na rad u "organe" nekoliko stotina novih ljudi, uglavnom iz redova partijskih radnika srednjeg ranga. Međutim, mnogi saradnici koje je odgojio Jagoda, ostali su na svojim mestima, jer su Ježov i "njegovi ljudi" loše poznavali mehanizam rada kaznenih organa.

 

[sendi]

Nevini priznaju zločin

[h=2]Nevini priznaju zločin
[/h]Novosti

Godina 1937. počela je novim velikim političkim procesom – predstavom




GODINA 1937. počela je novim velikim političkim procesom - predstavom. Ovoga puta pred Vojnim kolegijumom Vrhovnog suda SSSR pojavilo se 17 lica, većinom čuvenih partijskih radnika, aktivnih učesnika u revoluciji i u građanskom ratu. Gotovo svi su, tokom 1924-1928. godine, bili pripadnici „ujedinjene“ opozicije, a zatim su se javno izjasnili da su raskinuli sa Trockim i bili vraćeni u partiju.

Pre nego što su uhapšeni, u jesen 1936. godine, ti ljudi su zauzimali značajna mesta u privrednom i partijskom aparatu, u organima štampe itd. Sada su svi bili optuženi za pripadnost tzv. paralelnom centru, za pripremu terorističkih akata, za špijunažu, za planove cepanja SSSR...

Proces „paralelnom centru“ odvijao se uz poštovanje nekih pravnih normi, koje su izostale na prethodnim suđenjima. Tako su optuženicima dodeljeni branioci koji nisu ni pokušavali da ih brane. Staljin je dozvolio da se na proces pozove veliki broj dopisnika iz inostranstva, kao i neki diplomati. Ali, tužilaštvo opet nije predočavalo nikakve dokumente ili materijalne dokaze krivice. Čim je Višinski najavio iznošenje na sudu dokumenata „n-ske obaveštajne službe“, otvoreno zasedanje suda zatvoreno je za javnost.

Prirodno se postavljalo pitanje šta je pobuđivalo optuženike, koji su, po podacima istrage, već odavno izgubili stid i savest, pretvorili se u ubice i diverzante, te nisu mogli ni da se nadaju milosti, šta ih je nateralo da „iskreno“ priznaju svoje zločine? Da bi sprečio pojavu sumnji, Višinski je gotovo svakom od tih „ubica, štetočina, izdajnika i špijuna“ postavljao pitanje o motivima njihovih iskrenih priznanja. Navešćemo samo jedan tipičan dijalog između Višinskog i Muralova, optuženog za organizaciju sabotaža i terorističkih akcija u Sibiru.

Višinski: „Mene interesuje zašto ste vi rešili da dajete istinite iskaze? Proučavajući istražni postupak, vidim da ste na nizu saslušanja negirali svoj ilegalni rad. Izložite motive zbog kojih ste odlučili da sve iznesete na sto...“

Muralov: „Po mom mišljenju, ovde postoje tri razloga koji su me terali da sve poričem... Ja sam vrlo plahovit, preosetljiv čovek. Kada su me uhapsili, bio sam uvređen, ljut. Drugi razlog je moja privrženost Trockom. Treći momenat, znate, u svakom poslu postoje krajnosti. Pa sam mislio, ako ja i dalje ostanem trockist, onda mogu postati barjaktar kontrarevolucije. To me je strašno uplašilo. Dok su pred mojim očima rasli kadrovi, industrija, poljoprivreda. Ja nisam slepac. I rekao sam sebi da se treba potčinjavati interesima one države za koju sam se aktivno borio u tri revolucije... Za mene je to bilo presudno, i rekao sam: dobro, idem i kazaću celu istinu...

Dana 17. januara 1937. list „Izvesti“ izašao je bez potpisa glavnog urednika Buharina.

Još u jesen 1936. godine, kada su uhapšeni Radek i Pjatakov, a pripreman je proces „paralelnom centru“, Buharin je očekivao hapšenje i istovremeno neprekidno pisao pisma Staljinu, na koja mu ovaj nije odgovarao. Međutim, Staljin je sa Buharinom i Rikovim vodio komplikovanu igru.

Po svedočenju Buharinove žene Larine, 7. novembra 1936. Buharin je rešio da sa suprugom pođe na proslavu Oktobra. Naravno, on se nije popeo na tribinu Mauzoleja nego je, na osnovu počasne karte novina „Izvesti“, prošao na tribinu pored Mauzoleja. Staljin je primetio Buharina. Neočekivano, Larina je videla kako se, kroz masu ljudi, prema Buharinu probija stražar. Pomislila je da će stražar predložiti Buharinu da hitno napusti Crveni trg. Ali, on je salutirao Buharinu i kazao: „Druže Buharine, drug Staljin je zahtevao da vam prenesem da stojite na mestu koje nije vaše. Popnite se na Mauzolej“.

Međutim, posle proslave počeo je najteži period u Buharinovom životu. Nisu ga pozivali u Lubjanku, nego su u Kremlju priređivali Buharinu jedno po jedno suočavanje i sa uhapšenim „levičarima“. Svi ti ljudi su govorili o svojim tobožnjim zločinačkim vezama sa Buharinom. Tako, na primer, J. Cetlin je izjavio kako mu je Buharin dao revolver i postavio ga na uglu Hercenove ulice, kojom je tog dana trebalo da prođe Staljin. Međutim, Staljinov automobil je prošao drugom ulicom i atentat nije izvršen.

Početkom februara 1937. godine u Buharinov kremljovski stan došla su trojica čekista i uručili mu nalog da se iseli iz Kremlja. Nikolaj Ivanovič se zbunio. Brinula ga je sudbina ogromne domaće biblioteke i arhiva. Kuda da ih preveze? Odjednom je zazvonio interni kremljovski telefon - „vertuška“. Zvao je Staljin.

„Pa, kako si, Nikolaje?“ - pitao je Staljin, kao da se ništa ne dešava. Buharin je kazao da su mu došli ljudi iz komandanture Kremlja s nalogom za hitno iseljavanje. Ne postavljajući mu druga pitanja, Staljin je glasno rekao: „Goni ih sve do đavola!“ Nezvani gosti su se, naravno, hitno povukli.