Igra je jedna jako ozbiljna stvar koju dete može da igra a da ne naruši ni jedno pravilo, jer su sva pravila njegova. Kada vam dete kaže ‚‚vidi što mi je dobar svemirski brod," a ono pokazuje šišarku, ko tu u stvari ‚‚ne vidi"? Jedan put sam se igrao sa bratancem (kada je imao 4 godne) sa lego kockicama, terao me je da mu napravim dvorac za bika. Nije hteo kućicu, nije hteo kolibu niti tor već dvorac. Sve dok nisam napravio dvorac za bika on nije bio zadovoljan. A to se desilo baš onog trenutka kada sam se ubacio u njegov ‚‚trip" (ne znam kako da nazovem to stanje). I onda je došlo vreme za spavanje a ja nisam mogao da se odvojim od stola dok nisam napravio put po kome će da ide traktor i šumu iza koje živi juk (vuk). Naravno, on uvleko spava nekih 2 sata, ja još uvek dorađujem treći sprat dvorca koji je pao (jer sam laktom zakačio kraljicu koja je pala preko radnika, radnik preko kola...) da sutra možemo da nastavimo sa gradnjom tora za svinje...
U stvari, svi ste vi na neki način objasnili šta za vas čini igra. I svi ste u pravu. I sreća i radost i opuštanje i zabava i mir i istraživanje i...
Ako primetite svi ste navili po jednu, dve, pet, sedam stvari. Ali tek kada spojite sve gore navedene elemente (i one koje dolaze na mesto tri tačkica ali ne mogu da ih sestim, ipak je 02.25 ujutru) u jednu celinu vi dobijete ‚‚dete". To je ona iskra što vas čini vitalnim kada je u pitanju igra (zamišljena, stvarna, virtuelna). To dete se gubi sa normama, pravilima, odnosima uzrok-posledica. Čim dete počne da usvaja modele/obrasce starijih (braće/roditelja/rodbine) javlja se ono što je Kalimerčica rekla, dominacija/liderstvo i onda igra prelazi u fazu dokazivanja. Kod nekih odraslih je i dalje prisutan taj nivo.
Činimi se da dete u odraslom može da prepozna tu iskru i u njegovim očima nema rezlike između vršnjaka i odrasle osobe.
Ja se igram jer meni to predstvalja kao nekakav povratak, ne u prošlost nego povratak na nivo gde ne postoje pravila. Jer je, ipak, šišarka najbolji svemirski brod...