Sta je dusa?

[cobi63]

Šta Biblija stvarno kaže!

Da pogledamo malo o čenju Starog Zaveta. Videli smo da Jevreji koji su živeli u helenističkom svetu su priznali da su uzeli doktrinu o besmrtnosti duše od Platona. Nigde se to ne nalazi u jevrejskom Pismu.

1 Mojsijeva 2:7: „ A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.”

Pogledajmo pažljivo: Čovek – načinjen od prašine zemaljske, a ne iz duha „postao je” duša živa. Duša je ono što je čovek. To nije nešto što čovek ima.

Jevrejski jezik dalje dokazuje ovu ideju. Jevrejska reč prevedena kao „duša” u 1 Mojsijeva 2:7 u „Ovlašćenoj verzija Biblije” (Authorized Version) je nefeš. Nefeš, uopšteno, označava ono što privremeno ima fizički život. To znači stvorenje čiji izvor života dolazi kroz disanje. To je ista reč koja se koristi često u prvom poglavlju Postanja i drugde i odnosi se na životinje.

Pogledajmo, na primer, Prva Mojsijeva 1:24: „ Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive [nefeš] po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako ”

Ovde je izraz „žive duše” identičan jevrejskoj reči „duša” koja se koristi u 1 Mojsijevoj 2:7 i kroz ceo Stari Zavet. U biblijskoj upotrebi, divlja zver je takođe „duša”!

U Levitskoj knjizi 21:11 , Brojevi 6:6, Agej 2:13 i na drugim mestima reč nefeš se koristi čak i za mrtvo telo.

Nefeš jasno nema ništa sa bilo kojom vrstom besmrtne duše u čoveku. Duša nije odvojeni entitet od tela. To je telo! Čovek je nefeš. On je duša!

Mnogi dodatni starozavetni tekstovi otkrivaju jasno smrtnost – a ne besmrtnost – duše. Jezekilja 18:4, 20, na primer, izjavljuje da duša umre! Pročitajte za sebe: „Koja duša zgriješi ona će umrijeti.” Ako su duše besmrtne, kako ona može da umre? To je direktna kontradikcija izraza!

Nije ni čudo što jevrejski naučnici i danas moraju da ukazuju na Platona, kao poreklo doktrine o besmrtnosti duše!

 

[cobi63]

Novi Zavet kaže sledeće:


Sigurno ćemo ovde pronaći biblijske dokaze za besmrtnost duše?
Ali, da li ih stvarno nalazimo?

U Novom Zavetu, „duša” je prevod grčke reči psuche. Psuche prevod jevrejskoj reč nefeš. Kao i nefeš, psuche se često prevodi „život” pored prevoda „duša”.

Psuche se koristi dva puta u Novom zavetu za niže životinje, tačno na isti način kao i jevrejski nefeš što se odnosi na život životinja. U ova dva teksta (Otkrivenje 8:9 i 16:3), psuche je prevedeno kao „život” i „dušu” a odnosi se na život morskih stvorenja.

Reč psuche nema bilo kakvu IDEJU „duha suštine” ili „besmrtne duše”!

Isus Hristos, u stvari, izjavljuje da je Bog u stanju da uništi nečiju dušu (grčki psuche ili život) u vatri Gehene (Matej 10:28).

Reči besmrtna duša se ne nalaze nigde u Bibliji – Stari Zavet ili Novi. Reč besmrtni pojavljuje se samo jednom u celoj Bibliji – u 1. Timoteju 1:17, gde se izričito odnosi na Isusa Hrista!

Reč besmrtnost će se naći samo u Novom zavetu, gde se javlja manje od pet šest puta. Jedan od tih mesta – 1. Timoteju 6:16 jasno kaže da od svih ljudi, Isus Hrist „ sam ima besmrtnost”! Rimljanima 2:7 ohrabruje hrišćane da „traže … besmrtnost.” Ako je čovek već besmrtan, on ne bi morao da to traži!

1. Korinćanima 15. – poglavlje o vaskrsenju u Bibliji – pokazuje da hrišćanin „stavlja na sebe” besmrtnost u budućem vaskrsenju mrtvih (vidi stihove 50-54).

Kao što je Isus jasno izjavio: „Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je” (Jovan 3:6). Čovek – rođen od tela – je telo. On nije bio stvoren sa svojstvima besmrtnosti. On je samo privremeno fizičko postojanje. „Jer si prah, i u prah ćeš se vratiti”, rekao je Bog Adamu (Gen 3:19).

Tek kada je smrtan čovek „ponovo rođen” u budućem vaskrsenju, on će konačno obući besmrtnost i biti duh! Zašto bi vaskrsenje tela bilo potrebno ako je duša već u raju? Duša ne ide na nebo! Smrtna duša – fizičkog života čoveka – umire i pretvara se u prah.

Novi Zavet, dakle, uči vaskrsenje – ustajanje iz mrtvih – u direktnoj suprotnosti sa paganskom grčkom idejom o besmrtnoj duši. Vaskrsenje je naša jedina nada u večni život! Hristovo vaskrsenje je tip ili preteča vaskrsenja koje Bog obećava svima koji mu se pokoravaju (Jovan 5:28-29, 11:25, 8:11 Rim. Fil. 3:10-11).

Čovek nema nade budućeg života u samom sebi!

 

[cobi63]

DA ANALIZIRAMO ponovo još DETALJNIJE :

Stvaranje coveka :

I stvori Gospod Bog coveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh zivotni ; i POSTA covek dusa ziva.
1 Mojsijeva 2,7.

Prah zemaljski nije sporan ali su sporni DUH ZIVONI i DUSA ZIVA iz ovog teksta gore.

Da bismo bolje razumeli ovaj stih stvaranja coveka da unesemo ove kljucne reci iz jevrejskog originala !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

ONDA IZGLEDA TO OVAKO :

I stvori Gospod Bog coveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos RUAH i posta covek NEFES.
1 Mojsijeva 1,27.

Reč RUAH pojavljuje se 379 puta u starom Zavetu sa velikim brojem znacenja.
Duh, vetar, dah, hrabrost, razum, osecanje, volja, namera,ljutina, raspoloženje, moralni karakter, sediste osecanja,.
ON COVEKU NE DAJE BOGOLIKOST JER GA IMAJU I LJUDI I ZIVOTINJE.

Jer sto biva sinovima ljudskim to biva i STOCI, jednako im biva ; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju ISTI duh RUAH i covek nije ništa bolji od stoke.
Propovednik 3,19.

Šta biva sa ljudima i zivotinjama kad Bog oduzme i kada daje RUAH ?

Uzmes im duh RUAH, GINU i u prah svoj vracaju se.
Posaljes duh RUAH svoj, postaju…
Psalam 104,29,30.

Nisu živi kadai m bog uzme RUAH duh zivota .

RUAH napusta telo prilikom smrti. Psalam 146,4.
I vraca se Bogu propovednik 12,7.
Ali to nije nešto sto može da misli i deluje i oseca.
To je samo ISTA iskra zivota u coveku i u ZIVOTINJAMA ali ništa zivo, koja u sklopu sa telom daje zivo biće od tela i kostoju nazvano ziva dusa.

Druga važna reč je NEFES !

Ona se pojavljuje u Starom Zavetu 745 puta i prevodi se sa preko 40 razlicitih pojmova.

Kao na primer, dusa, zivot, osoba, duh, srce,volja, zadovoljstvo, pa čak i smrt i LES.
4 Mojsijeva 5,2. 9,6.7.10

Da li NEFES ima besmrtnost u sebi ?

SAM BOG NAM DAJE ODGOVOR :

Gle sve su duse NEFES moje , kako dusa NEFES oceva tako i dusa NEFES sinovlja moja je, koja dusa NEFES zgresi ona će poginuti.
Jezekija 18,4.

Dusa NEFES dakle nije besmrtna, ona može poginuti.
To kaže lično Bog, koji sam jedini ima besmrtnost.
1 Timotija 6,16.

Zapazimo upozorenje apostola Pavla, koji je svojevremeno lično suočio grčke mislioce na brdu Mars u antičkoj Atini (Dela 17:15-34). Grcima u Kolosi u Maloj Aziji on je napisao:

„Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.” (Kol. 2:8).



Lično Isus Hrist je upozorio „ Ukidajući riječ Božiju svojijem običajem koji ste postavili;” (Marko 7:13). „ No zaludu me poštuju”, rekao je žaleći, „ učeći naukama i zapovijestima ljudskima” (Matej 15:9).

 

[cobi63]

Duh u čoveku?





Sada ko je iskren i procita pazljivo i analizira date argumente može bez problema da razume jednu dodatnu osnovnu istinu iako često istina može da boli ili da smeta.

(Malo ljudi je ovu istinu ikada shvatilo)



Iako čovekov materijal „duša” – a to su njegovo telo i njegovi fizički životni procesi – su propadljivi i propadaju posle smrti, kako je moguće da Bog na kraju vaskrne nekog pojedinca?

Ako je sve fizičko i pretvara se u prah, šta je to što ostaje od jedne ličnosti što će biti VERACENO? Kako su njegova ličnost, njegova sećanja i njegov karakter sačuvani kod Bog do dana vaskrsenja?



Odgovor je jednostavno kao sto smo rekli I VIDELI GORE da nije sve o čoveku fizički aspekt! Biblija naziva ovu nefizičku komponentu KAO STO SMO VIDELI „duh [hebrejski ruah, grčki pneuma] u COVEKU” (Jov 32:8; Zech 12:1;. 1. Korinćanima 2:11).. To je u čoveku i to zajedno sa telom sacinjava ZIVO BIćE A NIJE SAMO ZIVO BIćE.



Ovaj duh RUAH ILI PNEUMA u čoveku, nema svesti odvojeno od fizičkog ljudskog mozga. To nikako nesme da se pomeša sa izmišljenim konceptom svesne besmrtne duše.
Mrtvi ne znaju ništa„, Biblija izjavljuje (Propovednik 9:5, 10). U dan čovekove smrti, njegove misli propadaju ”(Psalam 146:4). Biblija jasno slike smrt kao san – stanja nesvest (Knjiga proroka Danila 12:2).

CEO SVET JE OZBILJNO PREVAREN.

TO KAžE BOG SVETO PISMO ISTORIJA KOMENTARI STRUCNJACI ZA PREVOD I KOMENTARE BIBILJE.

Teolozi namerno zatvaraju oci pred ovim cinjenicama i izgovaraju se da ovo nije važno za spasenje jer nemaju odgovora kada poneka prosvetljena dusa postavi pitanje?

Jedna zabluda otvara put drugoj.

Njima je ocigledno važno da prime svoju platu ali istina ne.

I te kako je važno da spasenje ne zavisi od nas nego od Boga da bi ga ljudi tražili i kako se spasavaju da bi imali ispravan pristup Bogu i SPASENJUDA BI GA STVARNO I DOBILI!!!!!!!!!!!!!!!!!

Ne postoje bilo kakvi biblijski osnovi za veru da „besmrtna duša” preživljava u svesnom stanju nakon smrti.


Tokom vekova hrišćanske vere, bezbroj propovedi su propovedane i bezbroj pamfleta su pisani pokušavajući da dokažu besmrtnost duše. Nakon pažljivog i otvorenog preispitaivanja, pokazano je da su svi oni prepuni grešaka.


Da ponovimo da je doktrina o besmrtnosti duše je izgrađena na temeljima biblijskih pogrešnih prevoda, pogrešnih pretpostavka i aljkavog istraživanja. Malo njih je imali duhovne hrabrosti da iznova pogledaju bez predrasuda ovo pitanje i prihvate istinsko Biblijsko učenje.


Činjenica je da kada je jasno svrgnuta lažna doktrina o besmrtnoj duši, zajedno sa njom pada podjednako paganski i lažni koncept raja i pakla – jedan od stubova tradicionalnog hrišćanstva!



Sotona đavo je uspeo – za sada – da prevari ceo svet (Otkrivenje 12:9). On je bio prvi koji je uveo ideju da čovek zaista ne umre nego da je nasledno besmrtan. „nećete vi umrijeti,” lagao je Satana Evu u rajskom vrtu (Postanje 3:4).


Božja budućnost za čovečanstvo je daleko uzvišenija od uobičajene slike besmrtne duše koja lebdi na oblacima i drndanja harfe u večnost. Za one koji to izaberu i ispunjavaju uslove, postoji život posle smrti kroz vaskrsenje. Ali taj život će doći kroz ponovno rođenje, kao besmrtno duhovno biće u samu Božju porodicu – putem budućeg vaskrsenja iz mrtvih!


Vreme je da se odbace bajke i ljudske tradicije i da se razume veliki smisao i svrha ljudskog života koja je otkrivena u Bibliji!


KO CE imati hrabrosti da pogleda i prizna ovo za sebe?

Naravno da može još mnogo, mnogo toga da se napise i objavi u prilog ove teme.
Ali je i ovako već predugacko.

Nazalost moralo je biti tako da bi se zabluda sto jasnije razotkrila i da bi Bozja ,Biblijska istina jasnije zasvetlela.

Neka Bog rasvetli um iskrenim citaocima da prepoznaju i da ispitaju istinu.
Nikako da prihvate sve zdravo za gotovo, nego da ispitaju nepristrasno sto je ovde u prilog ovoj vaznoj temi receno.

Neka je slava Bogu!!!

 

[kamenicvet]

zatvorite ovu temu.dusa postoji i besmrtna je.

 

[cobi63]

na 2 stranice mog pisanj i biblijskih argumeta ti napises jednu recenicu i mislis da si time osporio sve sto je napisano.Tesko da to tako ide,moras da naucis da u diskutovanju to ne prolazi bez valjanih dokaza

 

[Attila]

Kako objašnjavaš Luka 16:19-31?

 

[Mindfulness]

Nasao sam sta kaze budisticko ucenje o tome sta je dusa, pa rekoh da prekopiram taj tekst ovde

Možemo reći da postoje dve vrste sopstva -- iskustveno sopstvo (atta paṭilābhā) i metafizičko sopstvo. Iskustveno sopstvo jeste ono koje pojedinac doživljava -- svoje misli, osećanja, karakterne crte i sklonosti, kao i osećanje da smo izdvojeni i autonomni u odnosu na druga bića. Ovakvo sopstvo sigurno da postoji, mada se ono neprekidno menja i evoluira. Za metafizičko sopstvo se veruje da je jedna nepromenljiva osnova, supstrat, koja predstavlja suštinu svake individue. U nekim se tradicijama ona naziva duh ili duša. U Budino vreme, upanišadski mudraci hinduizma počeli su da razvijaju ideju da je cilj religijskog života da to metafizičko sopstvo (ātman) spoji sa sopstvom sveta (Brahman) ili da uvidi kako je ovo prvo zapravo isto što i drugo. Buda je shvatio da je pojam metafizičkog sopstva zapravo plod pogrešne spekulacije o empirijskom sopstvu, podstaknute strahom od smrti, željom za zadovoljstvima i žudnjom za večnim postojanjem. Rečju, radi se o jednoj rafiniranijoj verziji sebičnosti, obmane, narcizma i samopromocije, a što je sve u velikoj meri deo i svakodnevnog života. Za Budu, sloboda i trajna sreća dolaze od uviđanja anattā kao istine, dakle činjenice da ne postoji metafizičko sopstvo. U čuvenoj Anattalakkhaṇa sutti on kaže: "Telo nije sopstvo, osećaji, opažaji, mentalne konstrukcije i svest nisu sopstvo, jer kada bi to bili, tada ne bi bili prolazni i mogli biste svome telu reći: 'Budi ovakvo. Ne budi onakvo.' Ali pošto telo, sopstvo, osećaji, opažaji, mentalne konstrukcije i svest jesu prolazni i ne možete da im kažete: 'Budi ovakvo. Ne budi onakvo', oni nisu sopstvo... Kada dobro upućen učenik vidi ovako, on se okreće od tela, osećaja itd., okreće se od svega toga i u njemu strasti blede; kad strasti blede, on je slobodan, a kada je slobodan, o zna da je slobodan. On zna da nema više preporađanja, proživljen je svetački život, učinjeno ono što je trebalo učiniti i ništa nije preostalo" (S.III,59).

 

[cobi63]

Kako objašnjavaš Luka 16:19-31?

zar tu ima sta da se objasnjava?Iz aviona se vidi da je to samo prica koju je Isus ispricao,alegorija.Drugo Biblija uvek dokazuje sama sebe,znaci sto kaze na jednom estu na drugom ima potvrdu toga sto ovde nije slucaj,a da ne krecemo sada u detalje poput toga koliko je Avramovo krilo jer u njega svi staju spaseni,pa onda duse koje imaju prst i jezik,kako to da duh ima telesne osobine,pa granica izmedju raja i pakla odmah tu,kakav li je onda taj raj u kome slusaju krike onih u paklu i jos gore mogu da ih gledaju.Eto,ako mozes na ovo da odgovris iz Biblije.,sam za sebe,meni nije potrebno ja sam jasno izneo Biblijski stav o tome u koji ja verujem

 

[Kalimerčica]

О ДУШИ

Преподобног Максима Исповедника

​

П Р Е Д Г О В О Р​

У новије време (крај прошлог и почетак овога века) у животу наше Цркве, како у практичном животу (богослужења, правоживља и др.) тако и у теологији, појавиле су се многе девијације, па и отворене и очигледне заблуде (да не кажемо јереси, иако је то прави назив за многа новачења). Најизразитије, и нешто што је верни и благочестиви народ прво уочио, и против тога се спонтано (и оправдано) побунио било је учење о смртности душе. Велика се прашина дигла око тога. Полемисало се, као у стара времена, како на највишим нивоима (црквене пуноће), међу епископима и свештенством, тако и у обичном народу, по трговима, улицама, пијацама. Свак је у свом мишљењу и веровању упорствовао. Свак је износио доказе и аргументе, како је знао и умео. И, нико никога није успео да убеди у супротно. Стварала се деоба у народу. И продубљивала.
У жељи да допринесемо превазилажењу тог нездравог, и за многе душе пагубног стања, одлучили смо да позовемо у помоћ једног од најпознатијих теолога Свете Цркве Православне, Преподобног Максима Исповедника, који је несумњив и непоречан ауторитет по питањима вере. Стога овде предлажемо читаоцу кратко дело тог Светог Оца: О ДУШИ (трактат), у преводу са грчког оригинала, уверени да ће његова реч затворити уста „измишљачима нове вере“. Ово дело, као и многа друга из пера овог великог Исповедника Цркве Православне написано је пре више од хиљаду и триста година, али ништа није изгубило од јасноће и своје богословске дубине.
Поред овог кратког дела, Преподобни Максим се бавио питањем душе и у два своја писма. Тако у шестом писму Епископу кизичком Јовану (PG 91, 424), он поново и свестрано истражује питање бестелесности душе, док у седмом писму презвитеру Јовану (PG 91, 433), Преподобни истражује питање стања душе после смрти и доказује да душа и после смрти задржава своју разумну енергију и не лишава се ниједне своје природне силе, што такође, непобитно сведочи о бесмртности душе, као што је и овде, у овом трактату, показано и доказано.

Блаженог Максима Монаха​

О ДУШИ​

Пре свега ћу поставити критеријуме којима душа може бити схваћена. Затим, кроз шта се показује њено постојање. После тога, да ли она има своју одређену суштину, или је њена суштина неодређена. Иза тога следи, да ли је (душа) проста или сложена. Затим, да ли је смртна или бесмртна. И најзад, да ли је она разумна или неразумна. Сва ова питања, у већини случајева, би се поставила у разговору о души, јер су то најглавнија питања која могу окарактерисати њено својство. Као доказе за утврђивање онога што истражујемо користићемо опште појмове, којима ће јасно бити потврђено оно што имамо у рукама. А ради краткоће и ради користи држаћемо се само оних расуђивања која су неопходна за предмет истраживања који ће сада бити доказан. Да би схватање било јасно и лако, увешћемо и извесну спремност за суочавање са супротним аргументима. Дакле, започнимо слово.

Шта је критеријум за схватање душе?​

Све што постоји спознаје се чулима, или се поима умом. И оно што потпада под област чула, има довољан доказ саму чувственост, јер заједно са уочавањем у нама се ствара и представа о датом предмету. Али оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава.

Постоји ли душа?​

Тело наше покренуто, или се покреће споља или изнутра. А да се не покреће споља јасно је по томе што се оно не покреће на начин као кад га неко гура или вуче, као што се, на пример, померају бездушни предмети. Изнутра, опет, покретано, не покреће се на природан начин, као, на пример, ватра. Јер ватра не престаје да се креће све док не престане да буде ватра, као што тело, поставши мртво, не креће се, остајући телом. Према томе, ако се тело не покреће споља, као што се померају бездушни предмети, нити природно као, на пример, ватра, онда је очигледно да га покреће душа, која му и живот даје. Ако се, дакле, показује да душа даје живот нашем телу, онда је јасно да се сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно.

Да ли је душа суштина?​

Да је она суштина показује се из следећег: најпре, природно, треба да буде речено шта је дефиниција суштине, будући да је она суштина. Затим, каква је та суштина будући да је једна и иста по броју, али је способна да прима стања супротна једно другом.
По свему је јасно да душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом. Ако се, дакле, својство суштине изражава у способности примања стања која су супротна једно другом, онда је јасно да и за душу важи иста таква дефиниција. Дакле, душа је суштина. Затим, ако је тело суштаство, онда је неопходно да је и душа суштаство. Јер не може бити да оно што се оживљава има суштину, а оно што га оживљава да нема суштину. Зар се може рећи да ће оно што је ништа и нема своју суштину бити узрок онога што има своју суштину? Или, опет, ако нешто има живот у другоме, и без тог другог не може постојати, који ће онда безумник рећи да је оно узрок тог другога од кога има живот?

Да ли је душа бестелесна?​

Горе је показано да се душа налази у телу. Треба, дакле, видети како се она налази у телу? Ако је додата телу као што камичак стоји уз камичак, онда је и душа тело. Онда се не може говорити да је читаво тело прожето душом, јер је (у том случају) душа додата само једном његовом делу. А ако се она помешала и стопила са њим, онда за душу треба рећи да је сложена из много делова, а не да је проста, што се одбацује самим појмом душе. Јер оно што је састављено из више делова може бити и дељиво. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава. Није, дакле, душа тело, него је бестелесна.
Још: ако је душа тело, да ли се она покреће изнутра или споља? Нити се покреће споља, зато што се не гура и не вуче као бездушни предмети; нити се покреће изнутра, као што се покрећу бића са душом, јер би било неумесно говорити „о души душе“. Она, свакако, није тело: дакле, бестелесна је.
И опет: ако је душа тело, има ли (она) чулна својства и храни ли се? Не, она се не храни. И ако се храни, не храни се телесно, као (што се храни) тело, него бестелесно, јер се храни речју и мишљу.
Стога, она нема чулна својства, јер (очима) се не може видети ни праведност, ни храброст, нити ишта од таквих појава, јер су оне својства душе. Она, заиста, није тело. Дакле, она је бестелесна.

Да ли је душа проста?​

Да је душа проста показује се, углавном, оним чиме је доказано да је бестелесна. Ако она није тело, јер је свако тело састављено, а оно што је састављено сложено је из делова, а она (душа) није многоделна. Будући бестелесна она је проста, јер није састављена из делова.

Да ли је душа бесмртна?​

Ја мислим да ономе што је просто (по својој природи) следује бесмртност. А на који начин долазимо до таквог закључка? Слушај. Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било. Јер оно што је пропадљиво пропада деловањем нечега супротног њему. Због тога све што је пропадљиво, то је растављиво. А растављиво је сложено. А сложено је многоделно. Оно што је из делова састављено, јасно је да се састоји из различитих делова. А оно што је различито, то није истоветно. Према томе, будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна.
И опет, оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе. А распада се чим престане то дејствујуће начело. Оно, пак, што се не покреће од нечег другог, него има способност кретања само од себе, као што је душа самопокретна, никада не престаје да буде, јер ономе што је самопокретно следује то да је увек покретно. Оно што се увек креће, непрестано је. Оно што је непрестано, бескрајно је. Бескрајно је непропадљиво. А непропадљиво је бесмртно. Према томе, ако је душа самопокретна, као што је горе показано, онда је она непропадљива сагласно приложеном закључку.
И још: ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је. Зло је оно што се противи добру, стога га оно и разрушава. Јер тело нема другог зла осим страдања, болести и смрти, као што су и његове врлине – лепота, живот, здравље и снага. А зла душе су страшљивост, раскалашност, завист и томе слично. Па ипак, све то не лишава њу живота и кретања. Дакле, она је бесмртна.

Да ли је душа разумна?​

Да је наша душа разумна, свако ће показати на основу много чега, а пре свега по томе што је сама и пронашла (разне) вештине које су корисне у животу. Јер нису се вештине појавиле тек тако, или случајно, јер нико не може рећи ни доказати да су оне неделотворне и бескорисне за живот. Дакле, ако вештине доприносе ономе што је корисно у животу, онда то што је корисно заслужује да буде похваљено. А оно што је за похвалу створено је разумом. Вештине су открића душе. Дакле, наша душа је разумна.
Затим, пошто наша чула сама по себи нису довољна за поимање ствари, показује се да је наша душа разумна. Јер, за разумевање бића ми се не задовољавамо само чулним доживљајима, јер не желимо да будемо обманути у погледу њих. Ево, на пример: ствари које су различите по природи, - да ли су једнаке по облику и сличне једна другој по боји? – чулно осећање је немоћно да расуди. Будући неразумна, чулна осећања могу да нам пруже само лажну представу о стварима, док их ми постижемо разумом. А да је заиста све тако, видимо по томе што оне појаве чије постојање, облик, боју и тд. органи чула преносе уму (чиме се и ограничава њихова улога) душа затим уме да употреби на корист, да направи избор и претвори их у оно што нама одговара. Према томе, ако постојећим стварима органи чула, будући неразумни, могу дати лажну представу, постоји ум који о свему расуђује, и све истински спознаје као што јесте. Ум је разумни део душе. Дакле, душа је раумна.
Још: ми ништа не спроводимо у дело од онога што најпре нисмо себи представили. То није ништа друго до вредност душе. Јер ум јој није придодат споља, као и спознаја постојећих ствари, него као да она сама мисаоним силама, из саме себе, уређује ствари. Због тога се у њој најпре прави преднацрт неке ствари, а затим се спроводи у дело. Вредност душе није ништа друго до да све чини са разумом. Јер је већ показано да она прави разлику између спознаја које јој пружају органи чула. Дакле, душа је разумна[10].

Шта је душа?​

Суштина бестелесна, разумна, која обитава у телу, саузрок живота.

Шта је ум (νους)?​

Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).

Шта су размишљања (φρενες)?​

То су силе душе према нечему што се тиче ствари, које се путем разума доносе (нека врста усаглашених појмова).

Шта је то начин (обичај) (τροπος)?​

То је оно стање душе, што је произашло из навике.

Шта је то осећање?​

Орган душе, сила чула која је у стању да прима утиске од спољних ствари.

Шта је то дух (πνευμα)?​

Суштина без форме, која претходи сваком покрету.

Крај (дела) Блаженог Максима Монаха „О души“

​

Превод са грчког оригинала и предговор
Епископ АРТЕМИЈЕ​