Srpske epske pesme

[Byk]

Ропство Јанковић Стојана


Кадно Турци Котар поробише,
поараше дворе Јанковића,
заробише Смиљанић-Илију,
заробише Јанковић-Стојана.
У Илије млада оста љуба
млада љуба од петнаест дана;
у Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од неђеље дана.
У Стамбол и' одведоше Турци,
поклонише цару честитоме.
Тамо били за девет година
и десете за седам мјесеци,
тамо и' је царе потурчио,
код себе им дворе саградио.
Ал' бесједи Смиљанић Илија;
"Ој, Стојане, да мој мили брате,
сутра јесте петак, турски светац,
цар ће отић' с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
већ ти кради кључе од ризница,
ја ћу красти кључе од арова,
пак да пуста блага награбимо,
да узмемо два добра коњића,
да бјежимо у Котаре равне,
да гледамо робље неробљено,
да љубимо лице нељубљено."
И ту су се браћа послушала.
Кад освану петак, турски светац,
оде царе с Турцима у шетњу,
а царица с булама у шетњу;
Стојан краде кључе од ризница
а Илија кључе од арова,
награбише небројена блага,
па узеше два добра коњића,
побјегоше у Котаре равне.
Кад су били близу до Котара,
ал' говори Јанковић Стојане:
"О, Илија, да мој мили брате,
иди, брате, двору бијеломе,
а ја идем моме винограду,
винограду, моме рукосаду,
да прегледам мога рукосада:
ко га веже, ко ли га залама,
коме ли је допало у руке."
Од' Илија двору бијеломе,
Стојан оде своме винограду.
Нађе мајку Јанковић Стојане,
нађе мајку у своме винограду;
косу реже остарила мајка,
косу реже па виноград веже,
а сузама лозицу залива
и спомиње свог Стојана сина;
"Ој, Стојане, јабуко од злата!
Мајка те је већ заборавила,
снахе Јеле заборавит нећу;
сна'о Јело, неношено злато!"
Божио је Јанковић Сојане:
"Божија помоћ, сиротицо стара!
Зар ти немаш никога млађега
да тебека виноград уради,
већ посрћеш стара и невољна?"
Она њему боље одговара:
"Жив ми и здрав, делијо незнана!
Немам, рано, никога млађега,
до Стојана јединога сина.
Њега једног заробише Турци,
а и њега и Илију мога,
Стојанова брата стричевића.
Од Илије млада оста љуба,
млада љуба од петнаест дана;
мог Стојана млађа оста љуба,
млађа љуба од недеље дана.
Моја снаша адамско кољено,
чекала га за девет година
и десета за седам мјесеци
данас ми се млада преудаје;
ја не мого од јада гледати,
већ побего саду винограду."
Кад је Стојан разумио ријечи,
брзо оде двору бијеломе,
заста тамо кићене сватове;
љепо су га свати дочекали:
како с коња, таки за трпезу.
Кад се Стојан вина понапио,
поче Стојан тијо бесједити:
"Браћо моја, кићени сватови,
је ли тестир мало попјевати?"
Говоре му кићани сватови:
"Јесте тестир, делијо незнана!
Јесте тестир, а да зашто није?"
Кличе Стојан танко гласовито:
"Вила гњездо тица ластавица,
вила га је за девет година,
а јутрос га поче да развија;
долети јој сив-зелен соколе
од столице цара честитога,
па јој не да гњездо да развија."
Том се свати ништа не сјећају,
досјети се љуба Стојанова,
отпусти се од ручна дјевера,
брзо оде на горње чардаке
па дозива сеју Стојанову:
"Заовице, рођена сестрице!
Ето т' брата, господара мога!"
Кад зачула сеја Стојанова,
она стрча доље низ чардаке,
трипут совру очима прегледа
док је брацу лице угледала;
а кад брацу лице угледала,
руке шире, у лице се љубе,
једно друго сузама умива
од радости и од жеље живе.
Ал' говоре кићени сватови:
Господару, Јанковић-Стојане,
а сто ћемо ми за наше благо?
Ми смо млого истрошили блага
док смо твоју љубу испросили."
Бесједи им Јанковић Стојане:
"Стан'те, браћо, кићени сватови,
док се мало сестрице нагледам!
Ласно ћемо ми за ваше благо,
ласно ћемо, ако јесмо људи."
Кад се Стојан сестрице нагледа,
љепо Стојан свате даривао:
ком мараму, ком кошуљу танку,
младожењи рођену сестрицу.
И одоше кићени сватови.
Кад увече о вечери било,
иде мајка у двор кукајући,
она кука као кукавица
и спомиње свог Стојана сина:
"Ој, Стојане, јабуко од злата!
Стоју мајка, већ заборавила,
снахе Јеле заборавит нећу:
сна'о Јело, неношено злато!
Ко ће стару дочекати мајку?
Ко ће пред мене стару ишетати?
Ко ће стару запитати мајку:
'Јеси ли се уморила, мајко?"
Кад зачула љуба Стојанова,
ишетала пред дворе бијеле,
прима мајку на господске руке
и говори својој старој мајци:
"Ти не кукај, моја стара мајко!
Тебе стару огријало сунце:
ево теби твог Стојана сина!"
Кад угледа свог Стојана сина,
мртва мајка на земљицу паде.
Љепо Стојан оправи мајку,
како царски ваља и требује.

Dodato posle 6 Sati 5 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Сан царице Милице

Сан саснила царица Милица,
Сан саснила љуба Лазарева,
У Крушевцу, у шарену шанцу,
У питому мјесту маленоме,
Ђе се српско уставило царство,
Од Прижрјена веља Цариграда,
Цариграда српског цар Шћепана.
Чудан санак госпођа саснила,
Чудан санак, а у чуднији данак,
У суботу у очи неђеље,
Да би које не би чудо било,
Већ неђеље биљарске Ђурђевске.

У сану је царица виђела:
Да се вједро небо проломило,
Над Србиом тужном саломило,
Свје су звјезде сјеверу прјебјегле,
И на крају овога с'станиле;
Даница је крвава изашла,
Те побјегла југу крвавоме,
Сва у крви људској и коњичкој;
Сјајан мјесјец на земљицу пао,
Како пао у крв огрјезао,
Па у крви комади му тону,
А у крви људској и коњичкој,
Више људској него ли коњичкој;

Вас је свијет тмина прјетиснула,
Од осоја, па до тог присоја,
Од присоја па до тог истока,
Од истока до тамног запада,
Свуда тама, на све четир' стране,
Свуда тама ниђе свјета нема;
Сву је таму крвца огрјезнула,
Више људска, него ли коњицка;
Вас је свијет у крв огрјезнуо,
Као риба у морској пучини;
На сјевјеру виђела се види,
А виђела мала и незнатна,
Више личи, на ту помрчину,
Него на свјет божији бијели.

Сво виђело бљедо и сигаво,
Е реко би и није виђело;
Но се мљеко у ноћи провиђа.
Сав Крушевац гуја опасала.
Пола гује рода осојскога,
Друга пола рода присојскога.
Што је пола од осојска рода,
Она бјаше жута и зелена,
А та друга од рода присојска,
Она бјаше половину Лазо!

Половину бјаше љута црна,
А друга јој пола жута бјаше.
Двје се гује у једну салиле,
Четир боје у једну прјелиле.
Црна гуја крупна и дебела,
У главу је ријеп утурила,
На Крушевац главу наслонила,
А рјепом се на двор наслонила
Баш из двора србског цара Лазе.

На њој црној ниђе краја није.
Мало пођо, до два краја нађо,
Сибир воду мутну и крваву,
Ђе но тјече од југа сјевјеру,
На Сибиру ниђе брода њејма,
Већ на њојзи камјена мостина,
А камјена прегрдна мостина;
Прјеко које војска прјелазаше,
Србска војска модра и блиједа,
А по нешто и свијетла Лазо!

Како која војска наступаше,
Под војводам својим бранилцима,
На прокљету гољему мостину,
Тако ми се с моста отискива,
У Сибира мутна и крвава.
У Сибиру с' у кост претвараше,
Те ствараше те јаке стубове,
У Сибиру у води крвавој.
Прва војска на мост нам удари,
Прва војска наше Маћедије;
Друга војска из те Шумадије,
Шумадије те земље богате;
Трећа војска и Баната славна,
А за њима свје остале војске,
Свје ступаше и свје пропадоше,
У Сибира у води крвавој.
Ја јих Лазо разпознат немогох.
Мало појђох мио господару!

Од сјевјера ка западу тмином,
Мало пођох, другог краја најђох,
На, западу у тминоме крају,
На врљетној високој Планини,
Покрај мора сињег дебелога.
На њојзи је србска круно свјетла,
На њојзи је нешто мало војске,
И то Лазо војска србска бјаше;
Та се војска на врљети пење;
Сва је војска бона и рањава,
Сва је војска србска израњена.
Ну да видиш србско круно свјетло,
Ну да видиш мио господару!
Та да видиш ту гујину гадну:
Из главе јој војска излазаше!
Црна војска, та броја јој нема.
Чудна војска Лазо излазаше,
Чудна војска чуднија мложина:
Пола војске жуте и зелене,
А пола је жуте и прјецрне;
На првој је зелено одјело,
Ово зелено жутим изшарано
На другој је то црно одјело,
Сво је црпо жутим изшарано.
Црна војска, а црња јој сила,
А мложина, да јој броја њема.

Сва та Лазо силовита војска,
Ка Сибиру води текнијаше,
Текнијаше гољемој мостини.
Када војска на по моста дојђе,
Са србском се на њем удараше;
Те са Моста обје пропадаху,
Пропадаху у Сибира мутна.

Када војска на по моста бјаше,
Провали се мостина велика,
Не оста му ни трага ни гласа.
Опет војска Сибиру текњаше,
Ал' Сибира прјећи њемогаше;
Већ сва војска у Сибир падаше.
Како која војска пропадаше,
У Сибира мутна и крвава,
Тако ми се љеши надимаху,
Е реко би хоће оживјети;
Те удара смрадом њечувјеним;
Сибир вода даље односаше,
Односаше усмрђелу војску,
Односаше љешје усмрђело,
Пола људско, а пола коњичко.

Друга војска из главе јој куља.
Друга војска, а и друга сила.
Већа војска, већа црна сила,
Те по гуји даље удараше,
На другом се крају устављаше,
На другоме, а' на западноме,
Под врлетном високом планином.
Како која све по рједу војска,
Како која силовита војска,
Како која на планину појђе,
А за оном наше мало војске,
Наше војске боне и рањаве;
С планине се стрмо отискује,
У амбиса велика бездање,
У амбиса прјепуњена мраком.

Гром грмљаше муње сијеваху,
Те мораху силовиту војску,
Силовиту војску змијурине,
Е реко би сав се свијете Лазо!
Сав се свијет у ад претворио;
Те из ада страшила изљећу.
Ниђе живе душе од Србина,
Сву је земљу змија опасала,
Опасала па је позобала,
Љута змија, а са својом војском.

Неостале виле на брдима,
Нити оне красне самовиле,
А на нашим високим брдима
Ниђе ништа у свом свјету нема
До те једне големе хаждаје,
Што бљуваше силовиту војску,
Силовиту војску без прјестанка.
Ни мора јој ништа њемогаше,
Нити мора ни водана страшна.
Свуда војска ником изницаше.

Сан казива царица Милица.
Сан казива србском цару Лази,
А Лаза је сана саслушао.
Кад је Лаза сана саслушао,
Госпођа га кроз плач запиткује:
Казуј царе србска круно златна,
Казуј сана, од Крушевца главо,
Добро хоћеш, ама право кажи,
Ако мога сана разумијеш ?

Царе Лазо оборио главу,
Слушајући сана царичина,
Па је љуби кроз плач говорио:
Ја бога ти царице Милице,
Ја бога ти моја вјерна љубо,
Вјерна љубо висока госпођо!

Чудан санак уснила си љубо,
Чудан санак, а у чудан данак!
Добро хоћу, а зло казат морам:
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да се ведро небо цроломило,
Над Србиом нашом саломило:
То ће србско пропаднути царство,
Србско царство и србско господство.

Што су звјезде сјевјеру прјебјегле:
Оно ће нам остат' сиротиња,
Сиротиња слаба и нејачка,
Без заштите и без браниоца,
Без отаца и без хранилаца,
А под кровом тог неба ведрога.
За дом ће се туђин нагонити,
И снагом се њеноме служити;
Те ће своју славу вјеличати.
Што остаде моја вјерна љубо,
Што остаде госпођо Милице!
Што остаде на сјевјеру свјета,
Мало свјета модра и блиједа:
Оно ће се подић сиротиња,
Сиротиња слаба и нејака,
Кад одрасти и до снаге дојђе,
Потражиће своје, ђедовине;
Ал' ће туђин саломит' јој силу,
Те њом своју величати славу.
Сиротиња биће боја љубо,
Биће боја госпођо Милица!

Љута боја, дуга и крвава;
Ама заман госпођо Милице,
Ама заман наши јади вељи!
Што Даница крвава изађе,
Те побјеже југу крвавоме:
То ћеш остат' госпо удовица,
Удовица црна кукавица!
То ћеш остат' да Србиом владаш,
А у крви људској и коњичкој.
Остаће ти друге удовице,
Удовице црне кукавице,
Које ће ти к југу прјебјегнути,
Тамо тражит крова и заштите,
У јужноме Синишином царству;
Ал' и њему дуго бити неће.

Јер што госпо царице Милице!
Што Даница југу одлазаше,
А на југу тамну и крваву:
И тамо ће остат удовице,
Удовице црне кукавице;
Те прокукат' Србинова мајка,
Србинова и Србије мајка,
Та велика жива божьствена,
Тамо бјегат' у шуме пустаре,
Те градити цркве и олтаре,
Монастире божје задужбине;
У њима се живу Богу молит:
Ама заман Господ непомаже,
Тужном Србу, њејачкоме робљу.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је мјесјец, на земљицу пао,
У крви се људској утопио,
У тој људској и коњичкој крвци:
То ће теби госпођо Милице,
Царе Лазо изгубити главу!
Изгубиће русу са рамена,
Русу ћу му одсијећи главу,
На поругу свијету србскоме,
А на укор свом роду људскоме;
Те ти тако пропаднути Лазо,
А заједно са србскијем царством,
Србским царством и србским господством.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!

Да је сунце на земљицу пало,
Да се јарко сунце разпануло,
Те комађе на земљицу пало,
У крви се црној утопило:
Оно ће нам моја вјерна љубо,
Оно ће нам госпођо Милице,
Оно ће нам велике жалости!
Раздјелити народ свеколики,
Раздјелити у црно завити;
Те на вјеки браћу раздвојити:
Да брат брата свога непознаје,
Ни по вјери ни језику своме,
Те се брат' брата на вјеки туђити,
Ах, туђити горе њег туђина.
Авај, нама горе нег душмана!

Брат на брата моја црна љубо,
Брат на брата руку подизати,
У својој се крви утапати,
А за туђе ползе и користи,
А на своју тугу и невољу.
Што комађе од тог јарког сунца,
Што комађе госпођо Милице!
Што се свјетли пливајућ' по крви:
Оно ће се моја вјерна љубо,
Оно ће се госпођо Милице!
Наша свјета вјера сачувати,
Сачувати мутна и жалостна;
Пропаш ће нам цркве и храмови,
Пропаш ће нам бјели монастири,
Попалити школе свјеколике:
Те се србска изгубити слава,
У књигама србским попаљеним.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!

Да се парчад од тог јарког сунца,
Да се парчад у крви топљаху,
Па из крви више неизлазе:
Оно ће ти моја вјерна љубо,
Оно ће ти госпођо Милица!
Изтурчит' се Србадија млада,
Србадија тужни Јаничари;
Те на своје руке подизати,
И своју ће славу угасити,
Потлачити образ и поштење,
Потлачити вјеру и језика,
И свјетило крвцом помрчати:
Те пропасти србска слава стара,
Србска слава и србско поштење,
Србски образ и србско господство,
А настати туркушињ робље,
Што остане Срба нетурчених.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да је гуја Крушевац обвила,
Сав Крушевац и Србију нашу:
Оно ће се моја вјерна љубо,
Оно ће се госпођо Милице!
У њемука угњездјети Турци,
Црни Турци тежки насилници,
И латини божији издајници;
Те ће тако пропанути красна,
Пропанути србска царевина,
Царевина србска господштина,
Од Турака и од тих Латина:
Те Србија бити њихно робље,
Њихно робље, одсад па довјека.
Што на њојзи ниђе краја није:
То ће наше свеколико србство,
Пропанути, моја вјерна љубо,
Пропанути у робство завити,
Ах, у робство црно вјековито!

А то ти је све ова прилика,
Ев прилика моја вјерна љубо,
Моја љубо госпође Милице:
Само Лаза бориће се тужан,
Без помоћи Марка и Драгана,
Без помоћи Драга и Радоја,
И осталох Бана и жупана,
Без кнезова и војвода силних.
Бори ће се па ће и пропасти;
Те у црно увалити робље,
Упалити Србе и Србију.
Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице:
Да су до два краја на гујини!
Ово су ти ев' ове прилике:
Што је краја на Сибира води,
На Сибира вода прјевеликој;
На Сибира мутна и крвава,
И на њему мостина велика,
И на овом наша бљеда војска,
Наша бљеда и прјемодра тужна;
Што се с моста у Сибира руља,
Турајући, ту гујину војску,
Ону жуту и зелену војску,
Ону црну и прјежуту војску,
Што ми смрди смрадом прјеонаким:
Оно су ти србски соколови,
Оно су ти србски изгнаници,
Што ће с' борит за србско господство,
За крст часни и вјеру србинску,
Бориће се вјечно и довјека;
Но душмапа завладати неће,
Докле траје Срба и једнога.

Као што су и ти наши стари,
Наши стари и прјестари прједци,
Борили се на Сибира кљета,
За Сибира, а за србску пјесму,
Борили се, па и пропанули;
Те га туђи освојише људи,
Туђи људи и туђи народи.
Освојише Србе проћераше,
Да с' скитају по бијелу свјету,
Као пчела по шарјену цвјету.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Што си снила оног другог краја,
На високој стрмјеној планини,
И на њојзи војску убојиту,
Убојиту војску израњену,
Израњену и прјебону војску,
Оно мало србске тужне војске,
Оно мало огољеле војске,
Тек се виде плаветне доламе,
Тек се виде црвјене јаздије,
И чакшире бјеле издјеране,
Од чизама ни спомјена нејма,
А калпаци махом изсјечини,
Без челенка и без перјаница,
Што гујину војску одтурују,
У амбиса даље отискују:
Оно ти је моја вјерна љубо,
Оно ти је госпођо Милице!

Оно ти је комад, земље мале
Ђе ће нам се Србин заклањати,
С дивовима тужан братимити,
Са вилама тужан сјестримити,
Само да си госпођо Милице,
Тјек саклони од силних душмана,
Од Турака и тијех Латина.
Отље ће ти слобода изнићи,
Коју ће ти Србин доживјети,
Посље дугог прјечемјерног робства.

Што си снила моја вјерна љубо,
Што си снила госпођо Милице!
Да из главе те прокљете змије,
Излажаху до двје силне војске:
Једна војска жута и зелена,
А друга та жута и прјецрна,
И што су се двије змије љубо,
И што су се госпођо Милице!
Саставиле те у једну слиле,
Осојкиња и та присојкиња;
Те из главе изпуштају војске,
Изпуштају војске силовите,
Те на Сибир воду ударају,
И на ону високу планину:
Оно су ти моја вјерна љубо,
Оно су ти госпођо Милице!
Оно су ти до двје вјере туђе,
До двје вјере и до два народа,
Сложила се госпођо Милице,
Да позобљу србску царјевину,
Царјевину србску господштииу,
Да униште србску славу стару.

Што је војска жута и зелене,
Она ти је војска агарјанска,
Агарјанска војска пексимијска,
Пексимијска прјеко Црна мора
Незванога госта проклетога:
То је војска црне Турадије.
Што је војска моја вјерна љубо,
Што је војска госпођо Милице!
Што је војска црна и прјежута,
То је војска Гуга Аљемана,
Црних Гота и црних Јузуна:
То је војска тих латина црних,
Што нам нашу земљу отимају,
Што нам шокче Србадију луду,
Србадију луду неодраслу,

Тако царе сана казиваше,
Тако Лазо сана толковаше.
Тако снила госпођа Милица,
Тако снила честита царица,
Тако снила тако се и збило.

 

[Byk]

Бановић Страхиња

Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје! хитро похитајте,
"Седлајте ми од мегдана ђога,
"Окитите, што љепше можете,
"Опашите, што тврђе можете;
"Јел ја, ђецо, мислим путовати:
"Хоћу Бањску оставити града,
"Мислим ђога коња уморити
"И у гости, ђецо, одлазити,
"У тазбину у била Крушевца,
"К милу тасту старцу Југ-Богдану,
"Ка шурева девет Југовића;
"Тазбина ме та жељкује моја."
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд'ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане!
"Љубимо ти свиленога скута
"И десницу твоју билу руку,
"Ну потруди чудо и госпоство,
"И поведи мила зета твога,
"Ну доведи Страхинића бана
"У дворове и у куће наше,
"Да ми неку пошту учинимо."
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал' му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
"Ђе си, сине, Страхинићу бане?
"Зло ти било у Крушевцу вино!
"Зло ти вино, несретна тазбина!
"Виђи књигу, нечувених јада!
"Из убаха једна паде сила,
"Турски, сине, од Једрене царе,
"А цар паде у поље Косово,
"А цар паде, доведе везире,
"А везире, несретне већиле.
"Што је земље те облада царе,
"Сву је Турску силу подигао,
"У Косово поље искупио,
"Притискао све поље Косово,
"Уватио воде обадвије:
"Покрај Лаба и воде Ситнице
"Све Косово сила притиснула.
"Кажу, сине, и причају људи:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, сине, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје, сине, до Звечана,
"Од Звечана кажу од Чечана,
"Од Чечана врху до планине
"Турска сила притисла Косово.
"Под број, сине, на тефтере кажу
"Но у цара сто хиљада војске
"Некаквога царева спахије,
"Што имају по земљи тимаре
"И што једу љеба царевога
"И што јашу коње од мегдана,
"Што не носе по млого оружа,
"До по једну о појасу сабљу;
"У Турчина, у Турскога цара,
"Кажу, сине, другу војску силну
"Огњевите јањичаре Турке,
"Што Једрене држе кућу билу,
"Јањичара кажу сто хиљада;
"Кажу, сине, и говоре људи
"У Турчина трећу војску силну
"Некакога Туку и Манџуку,
"А што хуче, а што грдно туче.
"У Турчина војске свакојаке,
"У Турчина једну кажу силу,
"Самовољна Турчин-Влах-Алију,
"Те не слуша цара честитога,
"За везире никад и не мисли,
"За цареву сву осталу војску
"А колико мраве по земљици;
"Такву силу у Турчина кажу;
"Он беза зла, сине, проћи не шће,
"Не шће с царем, сине, на Косово,
"Окренуо друмом лијевијем,
"Те на нашу Бањску ударио,
"Те ти Бањску, сине, ојадио
"И живијем огњем попалио,
"И најдоњи камен растурио,
"Вјерне твоје слуге разагнао,
"Стару мајку твоју ојадио,
"Са коњем јој кости изломио,
"Вјерну твоју љубу заробио,
"Одвео је у поље Косово,
"Љуби твоју љубу под чадором,
"А ја, сине, кукам на гаришту,
"А ти вино пијеш у Крушевцу!
"Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
"О мој зете, Бог ми с тобом био!
"Што си, зете, јутрос подранио?
"Д у образ сјетно невесело?
"Од шта си се, зете, раздертио?
"На кога си с', зете, ражљутио?
"Ал' се шуре тебе насмијаше,
"У јеглени ружно говорише?
"Ал' шурњаје тебе не дворише?
"Ал' махану тој тазбини нађе?
"Кажи, зете, шта је и како је?"
Плану бане па му проговара:
"Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане!
"Ја сам с шурам' био у лијепо,
"А шурњаје господске госпође
"Дивно зборе, а дивно ме дворе,
"Тој тазбини мојој мане нема,
"Но да видиш, што сам невесео:
"Стиже књига од малене Бањске,
"Баш од моје остарјеле мајке;"
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
"И ако је моја данас љуба,
"Љуба моја, ал' је шћера твоја:
"Срамота је и мене и тебе;
"Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
"Мислиш ли ме мртва пожалити,
"Пожали ме док сам у животу.
"Молим ти се и љубим ти руку,
"Да даш мене ђеце деветоро,
"Ђецу твоју, а шуреве моје,
"Да ја, тасте, у Косово пођем,
"Да потражим душманина мога,
"А царева грдна хаинина,
"Који ми је робље заробио;
"А немој се, тасте, препанути,
"Ни за твоју ђецу убринути;
"Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
"Хоћу њима рухо пром'јенити,
"А у Турско рухо облачити:
"Око главе бијеле кауке,
"А на плећи зелене доламе,
"А на ноге меневиш чакшире,
"О појасу сабље пламените;
"Призват' слуге и казаћу јунак,
"Нека слуге коње оседлају,
"Оседлају, тврдо опасују,
"Нек пригрћу мрким међединам':
"Учинићу ђецу јањичаре;
"Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
"Каде са мном биду кроз Косово,
"А кроз војску цара ка Косову,
"Пред њима ћу бити делибаша,
"Нек се стиде и нек се препану,
"Нек се свога боје старјешине;
"Когођ стане у царевој војсци,
"Когођ стане с нама говорити,
"Стане Турски, окрене Мановски,
"Ја с Турцима могу проговорит',
"Могу Турски, и могу Мановски,
"И Арапски језик разумијем,
"И на крпат ситно Арнаутски;
"Проводићу ђецу кроз Косово,
"Сву ћу војску Турску уводити,
"Док ја нађем душманина мога,
"А Турчина силна Влах-Алију,
"Који ми је робље поробио;
"Нек шуреви биду у невољи,
"Ел сам, тасте, могу погинути,
"Код шурева не ћу погинути
"Јали ране ласно допанути."
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
"Страхињ-бане, ти мој зете мили!
"Виђех јутрос, да памети немаш.
"Што ми ђеце иштеш деветоро,
"Да ми ђецу водиш у Косово,
"У Косово, да их кољу Турци,
"Немој, зете, више проговарат',
"Не дам ђеце водит' у Косово,
"Макар шћери нигда не видио.
"Мио зете, дели Страхињ-бане!
"Рашта си се тако раздертио?
"Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
"Ал' ако је једну ноћ ноћила,
"Једну ноћцу шњиме под чадором,
"Не може ти више мила бити,
"Бог ј' убио, па је то проклето,
"Воли њему, него тебе, сине;
"Нека иде, враг је однесао!
"Бољом ћу те оженити љубом,
"С тобом хоћу ладно пити вино,
"Пријатељи бити до вијека;
"А не дам ти ђецу у Косово."
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут' ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с' зету и Богом се куну:
"Волимо те, Страхинићу бане!
"Но сву земљу нашу царевину;"
Ал' да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б'јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с' бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал' се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал' не може бане да га нађе;
Спушти с' бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија
Бије ногом десном и лијевом.
Кад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Крвав дервиш бјеше до очију;
Кад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво! дели Страхин-бане
"Од малене Бањске крај Косова."
Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
"Бре! дервишу, несретна ти мајка!
"Рашта пијеш? рашта се опијаш
"Те у пићу грдно проговараш
"И Турчина зовеш каурином.
"Шта помињеш некакога бана?
"Ово није Страхинићу бане,
"Но ја јесам цареви делија,
"Једеци се царски покидаше,
"У ордију Турску побјегоше,
"Све делије хитро потрчаше,
"Да једеке цару пофатамо;
"Ако кажем цару, ја везиру,
"Коју си ми ријеч бесједио,
"Хоћеш, стари, јада допанути."
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти делијо, Страхинићу бане!
"Знаш ли, бане, Не знали те јади!
"Да сам саде на Голеч-планини,
"Да те видим у царевој војсци,
"Познао бих тебе и ђогина,
"И твојега хрта Карамана,
"Кога волиш, него добра ђога.
"Знаш ли, бане од малене Бањске
"Познајем ти чело како ти је,
"И под челом очи обадвије,
"И познајем оба мрка брка.
"Знаш ли бане? не знало те чудо!
"Кад западох ропства у вијеку,
"Пандури ме твоји ухитише
"У Сухари врху на планини,
"У руке ме твоје додадоше,
"Ти ме баци на дно од тамнице,
"Те робовах и тамницу трпљех
"И зачамах за девет година,
"Девет прође, а стиже десета,
"А тебе се, бане, ражалило,
"Те ти зовну Рада тамничара,
"Твој тамничар на тамничка врата,
"Изведе ме к тебе у авлију.
"Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
"Кад запита и мене упита:
""Ропче моје, змијо од Турака!
""Ђе пропаде у тамници мојој!
""Мож' ли с', робе, јунак откупити.""
"Ти ме питаш, ја право казујем:
""Могао бих живот откупити!
""Тек да ми се двора доватити,
""Очевине и пак постојбине;
""Имао сам нешто мало блага,
""Млоге лаве и млоге тимаре,
""Могао бих откуп саставити;
""Ал' ми, бане, вјеровати не ћеш,
""Да ме пустиш двору бијеломе:
""Тврда ћу ти јамца оставити,
""Тврда јамца, Бога истинога,
""Другог јамца Божу вјеру тврду,
""Како ћу ти откуп донијети.""
"И ти, бане, повјерова мене,
"И пушта ме двору бијеломе,
"Очевини и тој постојбини;
"А кад дођох грдној постојбини,
"Тамо су ме јади забушили:
"У дворове, постојбину моју,
"У дворове куга ударила,
"Поморила и мушко и женско,
"На оџаку нико не остао,
"Но ти моји двори пропанули,
"Пропанули, па су опанули,
"Из дувара зовке проникнуле;
"Што су били лави и тимари,
"Појагмили Турци на миразе;
"Кад ја виђех дворе затворене:
"Неста блага, неста пријатеља;
"Нешто мислих, па на једно смислих:
"Мезилских се ја дофатих коња,
"Те отидох граду Једренету,
"Одох к цару и одох к везиру,
"Виђе везир, па доказа цару,
"Ја какав сам јунак за мегдана;
"Ођеде ме цареви везире,
"Ођеде ме и чадор ми даде;
"Цар ми даде од мегдана вранца,
"И даде ми свијетло оруже;
"Потписа ме цареви везире,
"Да сам војник цару до вијека.
"А ти, бане, данас к мене дође,
"Да ти узмеш твоје дуговање,
"А ја, бане, ни динара немам.
"Страхинићу, јада допануо!
"Ђе ти дође, да погинеш лудо
"У Косову у војсци царевој!"
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
"Богом брате! старишу дервишу!
"На поклон ти моје дуговање!
"Ја не тражим, брате, ни динара,
"Ни ја тражим твоје дуговање,
"Но ја тражим силна Влах-Алију,
"Који ми је дворе растурио,
"Који ми је љубу заробио;
"Кажи мене, старишу дервишу,
"Кажи мене мога душманина?
"Братимим те и јоште један пут,
"Немој мене војсци проказати,
"Да ме војска Турска не опколи."
Но се дервиш Богом проклињаше:
"Ти соколе, Страхинићу бане!
"Тврђа ми је вјера од камена,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш пола војске погубити,
"Невјерети учинити не ћу,
"Ни твојега љеба погазити
"И ако сам био у тамници,
"Доста си ме вином напојио,
"Бијелијем љебом наранио,
"А често се сунца огријао,
"Пуштио си мене вересијом;
"Не издадох ни додадох тебе,
"Не свјеровах, ели немах откуд;
"Од мене се немој побојати.
"А што питаш и разбираш, бане,
"За Турчина силна Влах-Алију,
"Он је бијел чадор разапео
"На Голечу високој планини;
"Тек ти хоћу, бане, проговорит':
"Јаши ђога, бјежи из Косова,
"Ел ћеш, бане, погинути лудо:
"У себе се поуздати немој,
"Ни у руку, ни у бритку сабљу,
"Ни у твоје копље отровано,
"Турчину ћеш на планину доћи,
"Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи
"Код оружа и код коња твога
"Жива ће те у руке фатити,
"Хоће твоје саломити руке,
"Живу ће ти очи извадити "
Насмија се Страхинићу бане:
"Богом брате, старишу дервишу!
"Не жали ме, брате, од једнога,
"Тек ме војсци Турској не прокажи."
А Турчин му ријеч проговара:
"Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
"Тврђа ми је Вјера од камена,
"Да ћеш саде ђога наљутити,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш сатрт' пола цару војске,
"Невјере ти учинити не ћу,
"Ни Турцима проказати тебе."
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
"О мој брате, старишу дервишу!
"појиш коња јутром и вечером,
"појиш коња на води Ситници,
"Ну увјеџбај, и право ми кажи,
"Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?"
А дервиш му право проговара:
"Страхин-бане, ти соколе Српски!
"Твоме ђогу и твоме јунаштву
"Свуд су броди, ђегођ дођеш води."
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с' бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
Ал' да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Канал сваки заспат' на уранку,
На уранку, кад огр'јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Колико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Косово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Ну се дигни, главу не дигао!
"Ну опасуј мукадем-појаса,
"И припасуј свијетло оруже,
"Ето к нама Страхинића бана,
"Сад ће твоју главу укинути,
"Са ће мене очи извадити."
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
"Душо моја, Страхињова љубо!
"Чудно ли те влашче препануло!
"Од њега си џаса задобила,
"Кад т' одведем граду Једренету,
"Бан ће ти се и онђе призират';
"Оно није Страхинићу бане,
"Већ је оно царев делибаша,
"К мене га је царе оправио,
"Јал' је царе, јал' Мемед везире,
"Да ме царе зове на предају,
"Да ја војску цару не растурам:
"Препали се цареви везири,
"Да им почем сабљу не ударим;
"Но да можеш оком погледати,
"Ти се, душо, немој препанути,
"Кад потегнем моју бритку сабљу,
"Те ошинем цар'ва делибашу,
"Нека другог већ не шиље к мене."
Страхинова проговара љуба:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Та л' не видиш? испале ти очи!
"Ово није цареви делија,
"Мој господар Страхинићу бане,
"Ја познајем чело како му је
"И под челом очи обадвије,
"И његова оба мрка брка,
"И под њиме пуљата ђогата,
"И жутога хрта Карамана;
"Не шали се главом, господару!"
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Како ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
"А ту ли си? јадан копилане!
"Копилане, царев хаинине!
"Чије ли си дворе похарао?
"Чије ли си робље поробио?
"Чију л' љубиш под чадором љубу?
"Излази ми на мегдан јуначки!"
Скочи Турчин ка' да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал' не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
"Копилане, Страхинићу бане!
"А шта ли си, влашче, промислило?
"Није с' ове бабе Шумадијнске,
"Да разгониш и да набрекујеш,
"Но је ово силан Влах-Алија,
"Што с' не боји цара ни везира,
"Што ј' у цара војске државине,
"Чини ми се сва царева војска,
"Као мрави по зеленој трави;
"А ти, море! мегдан да дијелиш!"
То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Како копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На троје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Кад удара силан Влах-Алија,
Кад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Кад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал' Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б'јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
"Љубо моја, тебе бог убио!
"Које јаде гледаш на планини?
"Но ти подби један комат сабље,
"Удри, љубо, мене, ја Турчина:
"Мисли, љубо, кога тебе драго."
Али Турчин љуто проговара:
"Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
"Нигда њему мила бити не ћеш,
"Пријекорна бити до вијека:
"Кориће те јутром и вечером,
"Ђе си била са мном под чадором;
"Мене бити мила до вијека,
"Одвешћу те Једренету граду,
"Наредићу тридест слушкињица,
"Нек ти држе скуте и рукаве,
"Ранићу те медом и шећером,
"Окитити тебе дукатима
"Саврх главе до зелене траве;
"Удри саде Страхинића бана!"
Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, ка' да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин-Влах-Алије,
А ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег'ву бијелу кауку,
Прес'јече му златали челенку,
И прес'јече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит' очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Ђе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Карамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
Те банову љубу доватило;
Ал' је женска страна страшивица,
Страшивица свака од пашчади,
Баци комат у зелену траву,
Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
Те се шњиме коље низ планину,
А Турчину очи испадоше,
Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага и срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат' низ планину,
Она шћаше бјежат' у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Крушевца,
У Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета у челенку.
Просу сузе низ господско лице:
"Весела ти наша царевина!
"Међер има у цара Турака,
"Међер има силнијех јунака,
"Који зета обранише мога,
"Кога данас у далеко нема."
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
"Немој ми се, тасте, раскарити,
"Ни ви, моје шуре, препанути;
"У цара се не нађе јунака,
"Да дохака мене и обрани;
"Да ви кажем, ко ме обранио,
"Од кога сам ране допануо:
"Кад дијелих мегдан са Турчином,
"О мој тасте, стари Југ-Богдане!
"Онда мене љуба обранила,
"Љуба моја, мила шћера твоја,
"Не шће мене, поможе Турчину."
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
"Повадите ноже деветоре,
"На комате кују искидајте."
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал' је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше:
"Шуре моје, девет Југовића!
"Што се, браћо, данас обрукасте?
"На кога сте ноже потргнули?
"Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
"Камо ножи, камо ваше сабље,
"Те не бисте са мном на Косову.
"Да чините с Турцима јунаштво,
"Десите се мене у невољи?
"Не дам вашу сестру похарчити,
"Без вас бих је могао стопити,
"Ал' ћу стопит' сву тазбину моју,
"Немам с киме ладно пити вино;
"Но сам љуби мојој поклонио."
Помало је такијех јунака,
Ка' што бјеше Страхинићу бане.

 

[Jurivaka]

Стари Вујадин

Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по од литру злата."
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
"О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји."
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијеће в'јећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
А да кажем за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајуи с највише планине,
Гледајуи доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."

 

[Jurivaka]

Ovo nije epska nego lirska narodna pjesma. Interesantna je po tome što potiče iz vremena dok naš narod još nije bio prihvatio hrišćanstvo.

1.

Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој!
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке
Свега доста биће теби.


2.

Ми идемо преко села
Вај дажду вај.
Вај Илија вај!
А облаци преко неба!
Вај дажду вај,
Вај Илија!
Ми стадосмо на сред села
А облаци на сред неба.
Ми стадосмо те играсмо.
Облаци се проломише
Росну кишу одпустише
Росну кишу без те туче
Беле туче љутог града.
Наше њиве оросише
Оросише натопише,
Плодном кишом напоише.
У даждице зелен венац.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
У Перуна ти громови
И громови оштре муње
Што натоне што пролећу.
Што пролећу и просећу
Те облаке пуне дажда.
Нек нам даде росне кише
Као дажда своје дреје
Своје дреје и одело.

 

[Byk]

Смрт Марка Краљевића

Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?
- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."
Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."
Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!
Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћеш з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;
А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним."
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.
А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;
Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,
Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."
Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,
Отпасује себи припасује.
Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на галију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.

 

[erinija]

Dodolske pesme je Vuk Karadzić uvrstao u lirske pesme koje se još nazivaju i ženskim, a one se dele na obredne i običajne, pesme o radu i uz rad(posleničke), verske pesme,porodične i ljubavne.

 

[erinija]

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
у тој војсци девет Југовића
и десети стар Јуже Богдане;
бога моли Југовића мајка:
да јој бог да очи соколове
и бијела крила лабудова,
да одлети на Косово равно,
и да види девет Југовића
и десетог стар-Југа Богдана.
Што молила, бога домолила;
бог јој дао очи соколове
и бијела крила лабудова,
она лети на Косово равно;
мртви нађе девет Југовића
и десетог стар Југ-Богдана,
и више њи девет бојних копља,
на копљима девет соколова,
око копља девет добри коња,
а поред њи девет љути лава.
Тад завришта девет добри коња,
и залаја девет љутих лава,
и закликта девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила,
већ узима девет добри коња
и узима девет љути лава,
и узима девет соколова,
пак се врати двору бијеломе.
Далеко је сне угледале,
мало ближе пред њу ишетале;
закукало девет удовица,
заплакало девет сиротица,
завриштало девет добри коња,
залајало девет љутих лава,
закликтало девет соколова;
и ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
ал завришта Дамјанов зеленко,
пита мајка Дамјанове љубе:
" Снао моја, љубо Дамјанова,
што нам вришти Дамјанов зеленко?
Ал` је гладан шенице бјелице,
али жедан воде са Звечана?"
Проговара љуба Дамјанова:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
нит је гладан шенице бјелице,
нити жедан воде са Звечана,
већ је њега Дамјан научио
до поноћи ситну зоб зобати,
од поноћи на друм путовати;
пак он жали свога господара
што га није на себи донио."
И ту мајка тврда срца била,
да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
али лете два врана гаврана:
крвава им крила до рамена,
на кљунове б`јела пјена тргла;
они носе руку од јунака
(и на руци бурма позлаћена),
бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
окретала, превртала њоме,
па дозивље љубу Дамјанову:
"Снао моја, Дамјанова љубо,
би л` познала чија ј` ово рука?"
Проговара Дамјанова љуба:
"Свекрвице, мајко Дамјанова,
ово ј рука нашега Дамјана,
јера бурму ја познајем, мајко,-
бурма са мном на вјенчању била."
Узе мајка руку Дамјанову,
окретала, превртала њоме,
пак је руци тијо бесједила:
"Моја руко, зелена јабуко,
гдје си расла, гдје л` си устргута!
А расла си на криоцу моме,
устргнута на Косову равном!"
Ал` ту мајка одољет не могла,
препуче јој срце од жалости
за својије девет Југовића
и десетим старим Југ-Богданом.