Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
SRBIJA KROZ HISTORIJU
Prvi Srpski ustanak Prvi srpski ustanak, podignut 14. februara 1804. godine u Orašcu, vrlo brzo je zahvatio Čačanski kraj. Pod komandom Kara-Đorđa Petrovića oslobođen je 18. marta Rudnik. Čačanski Turci, pristigli u pomoć rudničkoj podsadi, užurbano su krenuli natrag. U teškoj noćnoj borbi sa srpskim zasedama izgubili su oko 200 vojnika. Mnogi su stradali u Moravi, u strahu da ih na obali ne zatekne ustanička potera. Već sutradan počeli su da napuštaju svoju kasabu. Ustanici su pod komandom Lazara Mutapa i Milića Drinčića ušli u varoš 5. aprila 1804. Prema predanju, šanac i džamiju tukli su topovima.
U ustaničkim borbama u dolini Zapadne Morave u toku naredne godine istakle su se starešine čačanskog kraja: prota Milutin Ilić Gučanin, starešina Požeške nahije, i Raka Levajac, član Praviteljstvujušćeg sovjeta. U proleće 1807. iz Čačka je Milan Obrenović sa svojim pomoćnikom Lazarom Mutapom upravljao celom jugozapadnom Srbijom. Pod komandom svojih vojvoda, Čačani su učestvovali u velikim bitkama na Mišaru, Deligradu, Užicu, Beogradu, Sjenici, Suvodolu …
Čačak je 1808. godine imao 250 stanovnika. U šancu oko crkve nalazila se stalna posada sa dva topa. Početkom 1809. prvi put se pominje varoška škola. Učitelja je imalo i selo Zablaće. Za vreme ustanka podizane su nove i obnavljane zapustele crkve i manastiri. Značajna pažnja je posvećena i obučavanju vojnika. U Guči je egzercir-majstor Proka Slavonac neko vreme učio vojnim znanjima Dragačevce.
Kada je turska vojska 1813. godine napala Srbiju sa svih strana, u odbrani tekovina ustanka učestvovali su i ustanici iz Čačanskog kraja. Na Zlatiboru je krajnjim levim krilom vojske komandovao vojvoda Miloš Obrenović. Vojvode Lazar Mutap i arsenije Loma nalazili su se na Deligradu, koji je ostao u njihovim rukama i posle pada Beograda.
Oružje iz Prvog srpskog ustanka
Drška jatagana
Portret Karađorđa, rad Uroša Kneževića.
(kopija Vladimira Kecmana)
HADŽI-PRODANOVA BUNA 1814. GODINE Misao o novom ustanku protiv Turaka ni jednog trenutka nije zamirala. Nju su još više oživljavala turska nasilja i često proturanje vesti o mogućnosti rata Austrije sa Turskom. U ovakvoj situaciji sukob sa pratnjom muselima Latif-age u selu Trnavi kod Čačka pretvorio se krajem septembra 1814. godine u Hadži-Prodanovu bunu. Bez temeljnih priprema, podignuta neočekivano i u doba godine, koje nije pružalo garanciju da će ići na ruku višemesečnim borbama, koje su ustanici morali očekivati, ova buna nije imala velikih izgleda na uspeh i uglavnom je ostala u lokalnim okvirima. Turci su je bez većih napora uguđili svirepo se sveteći narodu Požeške i Kragujevačke nahije, koji je najmasovnije učestvovao u ovoj buni. Proti Matiji Nenadoviću javljeno je u Beč da „na Vračaru od Tašmajdana do Stambol-kapije s obe strane stoji parada od ljudi na kolje nabijenih.“
Posle propadti Prvog srpskog ustanka, neuspela Hadži-Prodanova buna bila je novi povod za najstražniji terpr. U decembru 1814. i januaru naredne godine u Beogradu je pogubljen veliki broj Srba, koje je pohvatao Imšir-paša u svom pohodu na pobunjenike. U Srbiju je počela da pristiže turska vojska, tako da je početkom 1815. godine brojala 8-10.000 ljudi.
Hadži-Prodan Gligorijević, crtež I.Uhlika, 1953. godine
Jatagani iz vremena Hadži-Prodanove bune
Deo stalne posatvke vezan za Hadži-Prodanovu bunu
(kopija Vladimira Kecmana)
Nabijanje na kolac na Stambol kapiji, rad Nikole Milojevića.
Drugi Srpski ustanak Početkom 1815. godine čačanski kraj je postao središte priprema za novi ustanak. Dogovor o ponovnom otpočinjanju rata sa Turcima na skupovima narodnih starešina u Rudovcima i Vreocima posle dolaska kneza Miloša Obrenovića u Crnuću pretvoren je u plan po kome je Arsenije Loma trebao da napadne Rudnik, Lazar Mutap Čačak, a Petar Topalović Kragujevac. Borbe su počele pre Cveti spontanim napadima na Turke u Jasenici, Dokmiru i Konjuši. Kada je Miloš Obrenović izašao pred okupljeni narod na saboru u Takovu 23. aprila 1815. godine, Rudnik je već bio oslobođen. Knez je prihvatio da stane na čelo ustanka i pred svojom kućom u Crnući razvio vojvodski barjak. Odavde su krenuli pozivi narodu da se diže na oružje i zatvara drumove Turcima.
Protiv Ustanika krenula je iz Beograda vojska pod komandom Imšir-paše. Uskoro su počeli prvi sukobi sa srbima na putu ka pobunjenoj teritoriji. Ratna dejstva, koja su preduzimali ustanici i Turci na teritoriji Rudničke i Požeške nahije, prvi s ciljem da zauzmu Čačak, a drugi da se održe u njemu, pretvorila se u veliku bitku od 25. aprila do 13. juna 1815.
Početni period bitke na Čačku trajao je od 25. aprila do 6. maja. Gospodar Jovan Obrenović i vojvoda Lazar Mutap napali su čačanski šanac, a knez Miloš Obrenović nastojao je da onemogući prolazak turske vojske iz Beograda. Srbi su ih dočekali na Liparu i Rudovcima i na putu kroz Rudničku nahiju zadržali deset dana. Tako je propala zamisao o energičnoj akciji protiv Turaka.
Bitka je rešena na prostoru između brda Ljubića i šanca u Čačku, u nekoliko uzastopnih bojeva, između 6. maja i 10. juna. Pošto su ustanici slomili prve turske juriše na Ljubić i stabilizovali front na Zapadnoj Moravi, knez Miloš Obrenović je otišao u Valjevsku nahiju. Svojim prisustvom na severozapadnom frontu ubrzao je pad Paleža i Valjeva. Kada se, oko 1. juna, vratio sa novim odredima ustanika i dva topa na Ljubić, obnovljene su borbe sa Turcima, koji su od ulaska u Čačak bili pod blokadom. Odred pod komandom Kara-Mustafe, poslan da drđi pod kontrolom južni pravac za povlačenje, potučen je u Dragačevu. U ovakvoj situaciji Imšir-paša je krenuo u odlučujući okršaj sa ustanicima. U boju 6. juna turska vojska je obuhvatila sa krila srpske položaje u podnožju brda i primorala ustanike da se povuku na Ljubić, ali se i sama vratila u čačanski šanac posle pogibije Imšir-paše. Ovaj momenat ostao je na obe strane nezapažen u toku dana i borba je trajala do noći. Na srpskoj strani poginuo je kraj svojih topova vojvoda Tanasko Rajić. I pored gubitka artiljerije. Srbi su se okupljali da dočekaju novi napad. Turci, nespremni da organizuju novu komandu, sa strahom su gledali na Ljubić i spremali se da napuste Čačak, koji je ostao bez hrane.
Period eksploatacije bitke započeo je 10. juna. Turci su izašli iz Čačka i pošli u pravcu Dragačeva. Bočna kolona se sukobila sa ustanicima na položaju Ploče i produžila nastupanje, a glavna pridvoričkim drumom prošla do Rtara, ge su je zaustavile čete prote Janka Mihailovića-Molera. Uskoro su pristigli i ustanici sa Ljubića i potpuno uništili tursku vojsku.
Bitka na Čačku je završena posle više od mesec i po dana borbi, 13. juna 1815. godine potpunim porazom najbolje turske vojske u Beogradskom pašaluku. Njeni gubitci su iznosili oko 7.000 vojnika.
Vezivanje glavne turske vojske za front u čačanskom kraju pogodovalo je nesmetanom razvoju ustanka u susednim nahijama. Na glas o kretanju kneza Miloša iz Rudničke nahije, kragujevački Turci, koji su se dotle hrabro držali, pobegli su iz varoši. U pohodu na neoslobođene krajeve vrlo brzo će biti zauzeti i ostali veći gradovi. Dolazak Huršid-paše na Drinu i Marašli-ali paše na Moravu onemogućiće zauzimanje poslednjih turskih uporišta u Srbiji.
JOVAN OBRENOVIĆ, portret iz 1836. godine, rad Uroša Kneževića
Kubura „ledenica“‘, prva polovina 19. veka.
Dar kneza Miloša Obrenovića Tanasiju Simiću
Tanasko Rajić na topu, slika Riharda Puhte
Sablja, prva polovina 19. veka.
Poklon kneza Miloša Obrenovića Trifunu Novakoviću iz Bresnice
Srpsko-Turski rat 1876-1878. Pripreme za rat sa Turskom 1876. na Zapadnomravskom pravcu počele su izvođenjem obimnih inžinjerijskih radova na utvrđivanju granice na Javoru. Ratnim planom bilo je predviđeno da se preduzme snažna ofanziva prema Sjenici i Bijelom Polju i spoji sa crnogorskom vojskom. Pošto je saopštena kneževa proklamacija za rat Ibarska vojska koncentrisala se ja Javoru južno od Ivanjice. U njenom sastavu nalazile su se Čačanska, Rudnička, Užička i Šabačka brigada i Dobrovoljački kor.
Glavna kolona Ibarske vojske doživela je neuspeh u frontalnom sudaru sa Turcima na Kalipolju. U borbi 6. jula 1876. palo je mnogo oficira i vojnika, a četovođa Lazar Mirković preoteo je iz ruku Turaka zarobljenu zastavu Moravskog bataljona. Pomoćna kolona oslobodila je Rašku, a jedan odred Ibarsku klisuru prema Kosovskoj Mitrovici. Na Javorskom frontu borbe su produžene u pograničnoj zoni zauzimanjem turskih položaja na Osman-pašinoj karauli, Vasiljevića kuli i Suvom Rtu. U avgustu i početkom septembra 1876. Turcu su posle žestokih borbi potisli srpsku vojsku na kušićske položaje, ali zbog njihove dubine dalji prodor je zaustavljen. Poraženi su na Čemernici i Pogledu. Srpska ofanziva za oslobođenje Javora ugasila se pogibijom majora Mihaila Ilića 5. septembra 1876. Pošto se front na Javoru stabilizovao Čačanska brigada I klaseupućena je na glavni front.
U Drugom srpsko-turskom ratu Javorskli korpus imao je defanzivnu ulogu. Zauzeo je Kladnicu i izašao na reku Deževku. Čačanska brigada I klase nalazila se u sastavu Ibarske divizije. Posle zauzimanja Prokuplja i Kuršumlije učestvovala je februara 1878. u borbama na Samokovskim položajima.
Deo stalne postavke vezan za ratove 1876-1878.
Revolver „nagan“ i fišeklija
Sablja poručnika Nikole Nikića
Pukovnik Ilija Čolak Antić, komandant Čačanske brigade I klase
Balkanski ratovi 1912-1913. Početkom XX veka Čačak je bio sedište Desetog pešadijskog puka, koji je nastavljao tradicije istoimenog bataljona stajaće vojske, formiranog posle Drugog srpsko-turskog rata 1878. godine. Ukazom od 27. marta 1897. pretvoren je u puk, a dve godine kasnije dobio ime „Takovski“. Na stalno stanovanje u Čačak prešao je 1903., izuzev 2. bataljona, koji je do balkanskih ratova ostao u Gornjem Milanovcu.
U Prvom balkanskom ratu Deseti pešadijski puk I poziva mobilisan je u Čačku i svečano ispraćen na front. Sa Avladžinice vojska čačanskog garnizona nekoliko puta je odlazila u rat, ali se nikada do tada nije vratila sa toliko uspeha i ostvarenih vekovnih težnji. Puk je nastupao u sastavu Šumadijske divizije I poziva preko Kosova i posle manje borbe kod Teneždolskog tesnaca učestvovao u oslobađanju Prizrena i Đakovice od Turaka. U sastavu Šumadijsko-albanskog odreda probio se kroz bespuća i učestvovao u posedanju Albanskog primorja.
Deseti puk II poziva učestvovao je novembra 1912. u zauzimanju Novog Pazara i borbi na Đurđevim stupovima. Posle završenih operacija bio je na posadnim dužnostima u Metohiji.
U Drugom balkanskom ratu 1913. Deseti pešadijski puk I poziva se istakao u bitci na Bregalnici. Na juriš je zauzeo Drenak i učestvovao u gonjenju Bugara, koje se završilo posedanjem Rajčanskog rida. Odavde je upućen na Vlasinski front, gde je Deseti puk II poziva već vodio uspešne borbe na Gramadi, Bosiljgradu i Carici.
Za zasluge u Drugom balkanskom ratu Deseti pešadijski puk „Takovski“ II poziva odlikovan je Ordenom Kara-Đorđeve zvezde sa mačevima IV reda, a Deseti puk I poziva Zlatnom medaljom za hrabrost.
Posle demobilizacije Deseti puk kadrovski upućen je u Prizren sa zadatkom da obezbeđuje granicu. Krajem septembra 1913. vodio je borbe sa pobunjenim Arbanasima kod Ljum-kule, Ujmišta i Bicana. U gušenju pobune učestvovalo je i mobilisano ljudstvo prvog poziva.
Mobilizacija na Avladžinici, slika nepoznatog autora.
Oružje iz Balkanskih ratova
Epoleta majora i odlikovanja princa Đorđa Karađorđevića
Sablja vojvode Stepe Stepanovića, početak 20. veka.
Primljena iz ruku Šukri-paše prilikom predaje Jedrena 26. marta 1913. godine
Prvi svetski rat 1914-1918. Čačanski kraj je na bojištima Prvog svetskog rata imao mobilisano ljudstvo jačine jedne pešadijske divizije i pripadnike oficirskog kora na najvišim komandnim položajima u srpskoj vojsci. Sa teritorije Desete pukovske komande 1914. na frontu su bili deseti pukovi sva tri poziva.
Deseti kadrovski puk postojao je samo dve godine. Imao je kratak, ali vrlo naporan borbeni put. Iz prištinskog garnizona upućen je komandi odbrane Beograda i sa jednim bataljonom učestvovao u borbama na Bežanijskoj kosi i Zemunu. Za vreme Kolubarske bitke novembra 1914. u borbama na Konatici i koti 238 imao je oko 2000 vojnika i oficira izbačenih iz stroja.
Deseti puk Takovski I poziva mobilsan je u Čačku. Za vreme Cerske bitke avgusta 1914. borio se u reonu Šapca. Njegov 3. bataljon razbio je 57. pešadijsku brigadu kod Loznice. Učestvovao je i u Sremskoj operaciji. Za vreme bitke na Drini, u borbama kod sela Pričinovića imao je velike gubitke. U Kolubarskoj bitci vodio je uspešne borbe sa Austrijancima na Zmijanju, Lisini, Volujaku i Vrapčem Visu.
Deseti puk II poziva u septembru i oktobru 1914. vodio je borbe na prilazima Drini, a zatim kod Han-Pijeska. U sastavu Užičke vojske bio je i jedan bataljon Desetog puka III poziva.
Na srpskom frontu u prvoj polovini 1915. zavladalo je zatišje posle velikih poraza Austrijske vojske. Deseti kadrovski puk i Deseti puk I poziva bili su u Beogradu, a Deseti puk II poziva na polžajima iznad Užica. Rane zadobijene u toku predhodne godine s teškom mukom su lečene.
Na severnoj granici Srbije Deseti kadrovski puk pod komandom potpukovnika Milivoja Momčilovića dočekao je udruženu ofanzivu austrougarske i nemačke vojske. U gradskom podotseku odbrane Beograda svojim junaštvom su nadmašili antičke obrasce hrabrosti jurišajući na neprijatelja, koga je u forsiranju velikih reka podržavala moćna artiljerija. Gubici puka bili su oko 1500 vojnika i 26 oficira. Novi su usledili tokom borbi u otstupanju i prelaska snegom zavejanih Albanskih planina. Njima se na ovom putu pridružio Deseti puk I i II poziva posle teških borbi sa Bugarima na Istočnoj granici. Deo trećeg poziva učestvovao je u borbama na Smederevskom otseku, a deo u okolini Čačka, koji je zauzela deseta Austrijska brdska brigada 1. novembra 1915. godine.
Posle povlačenja preko Albanije i oporavka u Bizerti i na Krfu od ljudstva iz Desete pukovske komande formiran je jedan puk. Na Solunskom frontu vodio je borbe na Golom Bilu, Vetreniku (1916), Obloj Čuki i Zapadnom Vetreniku (1917). U aprilu sledeće godine jurišna odeljenja Desetog puka izvela su prepad na Oblu Čuku. U bici na Dobrom Polju 15. septembra 1918. sa ostalim jedinicama Šumadijske divizije zauzeo je Zapadni Vetrenik i probio neprijateljski front. Na kraju rata samo je prošao kroz već oslobođen Čačak na putu za Sarajevo, gde će ostati do kraja svoga postojanja.
Vitrina posvećena potpukovniku Bogoljubu Moleroviću, pukovniku Mihailu Nediću i generalu Spasoju Tešiću
Telefon iz zemunice sa Solunskog fronta, pripadao pukovniku Mihailu Nediću
Uniforma
Revolver „Rast-Gaser“, početak 20. veka
Ustanak 1941. godine Na početku Drugog svetskog rata Čačak je u aprilu 1941. kratko vreme bio sedište komande Pete armije. Avioni ratnog vazduhoplovstva sa aerodroma u Preljini bombardovali su nemačke napadne kolone na granici sa Bugarskom. Jedinice 60. motorizovane divizije zauzele su grad 17. aprila. Ubrzo ih je zamenio 749. posadni puk i organizovao okupacionu upravu.
Posle aprilskog sloma Jugoslovenske kraljevske vojske grupa oficira se okupila u selu Brajići i pripremala oružane akcije protiv okupatora. U pripremama za ustanak članovi KPJ i skojevci organizovali su prikupljanje oružja, sklanjanje poljoprivrednih proizvoda i prve diverzije na putevima i prugama. Na planini Jelici, kod manastira Stjenika, 12. jula 1941. formiran je Čačanski partizanski odred „Dr Dragiša Mišović“. Sredinom jula imao je preko 500 boraca. U okolini su delovale i četničke jedinice, od kojih je najznačajniji Jelički četnički odred. Pošto su u septembru oslobodile Guču i Gornji Milanovac četničke i partizanske jedinice su ušle u Čačak 1. oktobra 1941. godine. U gradu su formirani zajednička komanda mesta i Narodnooslobodilački odbor. Organizovana je privredna aktivnost, saobraćaj, trgovina, novčani promet, rad zdravstvenih ustanova, snabdevanje izbeglica i izgnanika. Za odvijanje socijalnog programa raspisan je zajam. U gradu je izlazio list „Novosti“.
Oktobra 1941. Čačanski partizanski odred je sa četničkim snagama učestvovao u borbama za Kraljevo. Posle prekida opsade počeli su njihovi mežusobni sukobi. Od partizanske komande traženo je da se jedinice, koje su se borile na političkoj osnovi, preformiraju u četničke odrede, ukinu revolucionarni organi vlasti i skinu oznake, koje nemaju državna obeležja, a zatim je napadnut Čačak. U dvodnevnim borbama 7 i 8. novembra grad je odbranjen, a kada su četnici potisnuti iz Gornjeg Milanovca, usledilo je gonjenje prema Ravnoj Gori. Na pregovorima u Čačku 20. novembra 1941. neprijateljstva su obustavljena.
U nemačkoj ofanzivi protiv slobodne teritorije Čačanski partizanski odred je razbijen. Pod dramatičnim okolnostima iz grada je evakuisano oko 300 ranjenika. Nemački tenkovi ušli su u Čačak 28. novembra 1941. i mitriljirali njegove ulice. Štab odreda i članovi okružnog komiteta sa 250 boraca povukli su se do sela Radobuđe, a po povratku na svoju teritoriju bili potučeni. U Sandžak je odstupila prva i druga Takovska i peta Ljubićska četa i obrazovale Čačanski partizanski bataljon, jačine oko 200 boraca. On je 1. marta 1942. godine ušao u sastav Druge proleterske brigade.
Katanac i lanac sa kanapom kojim je bio vezan Ratko Mitrović 1941.
Puška „Mauzer“ M 1924, „Partizanka“; Puška „Mauzer“ M 1924.
Šinjel vojvode Petra Bojovića, vrhovnog inspektora oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije 1941.
Pohodna kapa majora Nikole Kosića iz 1941. godine
Petokrake zvezde iz 1941; traka sa natpisom „Partizan“, pripadala Žarku Glišoviću iz Parmenca; pištolj „Broving“ M 1910/22. pripadao Miloradu Ponjaviću iz Brusnice
izvor:cacakmuzej
Prvi Srpski ustanak Prvi srpski ustanak, podignut 14. februara 1804. godine u Orašcu, vrlo brzo je zahvatio Čačanski kraj. Pod komandom Kara-Đorđa Petrovića oslobođen je 18. marta Rudnik. Čačanski Turci, pristigli u pomoć rudničkoj podsadi, užurbano su krenuli natrag. U teškoj noćnoj borbi sa srpskim zasedama izgubili su oko 200 vojnika. Mnogi su stradali u Moravi, u strahu da ih na obali ne zatekne ustanička potera. Već sutradan počeli su da napuštaju svoju kasabu. Ustanici su pod komandom Lazara Mutapa i Milića Drinčića ušli u varoš 5. aprila 1804. Prema predanju, šanac i džamiju tukli su topovima.
U ustaničkim borbama u dolini Zapadne Morave u toku naredne godine istakle su se starešine čačanskog kraja: prota Milutin Ilić Gučanin, starešina Požeške nahije, i Raka Levajac, član Praviteljstvujušćeg sovjeta. U proleće 1807. iz Čačka je Milan Obrenović sa svojim pomoćnikom Lazarom Mutapom upravljao celom jugozapadnom Srbijom. Pod komandom svojih vojvoda, Čačani su učestvovali u velikim bitkama na Mišaru, Deligradu, Užicu, Beogradu, Sjenici, Suvodolu …
Čačak je 1808. godine imao 250 stanovnika. U šancu oko crkve nalazila se stalna posada sa dva topa. Početkom 1809. prvi put se pominje varoška škola. Učitelja je imalo i selo Zablaće. Za vreme ustanka podizane su nove i obnavljane zapustele crkve i manastiri. Značajna pažnja je posvećena i obučavanju vojnika. U Guči je egzercir-majstor Proka Slavonac neko vreme učio vojnim znanjima Dragačevce.
Kada je turska vojska 1813. godine napala Srbiju sa svih strana, u odbrani tekovina ustanka učestvovali su i ustanici iz Čačanskog kraja. Na Zlatiboru je krajnjim levim krilom vojske komandovao vojvoda Miloš Obrenović. Vojvode Lazar Mutap i arsenije Loma nalazili su se na Deligradu, koji je ostao u njihovim rukama i posle pada Beograda.
Oružje iz Prvog srpskog ustanka
Drška jatagana
Portret Karađorđa, rad Uroša Kneževića.
(kopija Vladimira Kecmana)
HADŽI-PRODANOVA BUNA 1814. GODINE Misao o novom ustanku protiv Turaka ni jednog trenutka nije zamirala. Nju su još više oživljavala turska nasilja i često proturanje vesti o mogućnosti rata Austrije sa Turskom. U ovakvoj situaciji sukob sa pratnjom muselima Latif-age u selu Trnavi kod Čačka pretvorio se krajem septembra 1814. godine u Hadži-Prodanovu bunu. Bez temeljnih priprema, podignuta neočekivano i u doba godine, koje nije pružalo garanciju da će ići na ruku višemesečnim borbama, koje su ustanici morali očekivati, ova buna nije imala velikih izgleda na uspeh i uglavnom je ostala u lokalnim okvirima. Turci su je bez većih napora uguđili svirepo se sveteći narodu Požeške i Kragujevačke nahije, koji je najmasovnije učestvovao u ovoj buni. Proti Matiji Nenadoviću javljeno je u Beč da „na Vračaru od Tašmajdana do Stambol-kapije s obe strane stoji parada od ljudi na kolje nabijenih.“
Posle propadti Prvog srpskog ustanka, neuspela Hadži-Prodanova buna bila je novi povod za najstražniji terpr. U decembru 1814. i januaru naredne godine u Beogradu je pogubljen veliki broj Srba, koje je pohvatao Imšir-paša u svom pohodu na pobunjenike. U Srbiju je počela da pristiže turska vojska, tako da je početkom 1815. godine brojala 8-10.000 ljudi.
Hadži-Prodan Gligorijević, crtež I.Uhlika, 1953. godine
Jatagani iz vremena Hadži-Prodanove bune
Deo stalne posatvke vezan za Hadži-Prodanovu bunu
(kopija Vladimira Kecmana)
Nabijanje na kolac na Stambol kapiji, rad Nikole Milojevića.
Drugi Srpski ustanak Početkom 1815. godine čačanski kraj je postao središte priprema za novi ustanak. Dogovor o ponovnom otpočinjanju rata sa Turcima na skupovima narodnih starešina u Rudovcima i Vreocima posle dolaska kneza Miloša Obrenovića u Crnuću pretvoren je u plan po kome je Arsenije Loma trebao da napadne Rudnik, Lazar Mutap Čačak, a Petar Topalović Kragujevac. Borbe su počele pre Cveti spontanim napadima na Turke u Jasenici, Dokmiru i Konjuši. Kada je Miloš Obrenović izašao pred okupljeni narod na saboru u Takovu 23. aprila 1815. godine, Rudnik je već bio oslobođen. Knez je prihvatio da stane na čelo ustanka i pred svojom kućom u Crnući razvio vojvodski barjak. Odavde su krenuli pozivi narodu da se diže na oružje i zatvara drumove Turcima.
Protiv Ustanika krenula je iz Beograda vojska pod komandom Imšir-paše. Uskoro su počeli prvi sukobi sa srbima na putu ka pobunjenoj teritoriji. Ratna dejstva, koja su preduzimali ustanici i Turci na teritoriji Rudničke i Požeške nahije, prvi s ciljem da zauzmu Čačak, a drugi da se održe u njemu, pretvorila se u veliku bitku od 25. aprila do 13. juna 1815.
Početni period bitke na Čačku trajao je od 25. aprila do 6. maja. Gospodar Jovan Obrenović i vojvoda Lazar Mutap napali su čačanski šanac, a knez Miloš Obrenović nastojao je da onemogući prolazak turske vojske iz Beograda. Srbi su ih dočekali na Liparu i Rudovcima i na putu kroz Rudničku nahiju zadržali deset dana. Tako je propala zamisao o energičnoj akciji protiv Turaka.
Bitka je rešena na prostoru između brda Ljubića i šanca u Čačku, u nekoliko uzastopnih bojeva, između 6. maja i 10. juna. Pošto su ustanici slomili prve turske juriše na Ljubić i stabilizovali front na Zapadnoj Moravi, knez Miloš Obrenović je otišao u Valjevsku nahiju. Svojim prisustvom na severozapadnom frontu ubrzao je pad Paleža i Valjeva. Kada se, oko 1. juna, vratio sa novim odredima ustanika i dva topa na Ljubić, obnovljene su borbe sa Turcima, koji su od ulaska u Čačak bili pod blokadom. Odred pod komandom Kara-Mustafe, poslan da drđi pod kontrolom južni pravac za povlačenje, potučen je u Dragačevu. U ovakvoj situaciji Imšir-paša je krenuo u odlučujući okršaj sa ustanicima. U boju 6. juna turska vojska je obuhvatila sa krila srpske položaje u podnožju brda i primorala ustanike da se povuku na Ljubić, ali se i sama vratila u čačanski šanac posle pogibije Imšir-paše. Ovaj momenat ostao je na obe strane nezapažen u toku dana i borba je trajala do noći. Na srpskoj strani poginuo je kraj svojih topova vojvoda Tanasko Rajić. I pored gubitka artiljerije. Srbi su se okupljali da dočekaju novi napad. Turci, nespremni da organizuju novu komandu, sa strahom su gledali na Ljubić i spremali se da napuste Čačak, koji je ostao bez hrane.
Period eksploatacije bitke započeo je 10. juna. Turci su izašli iz Čačka i pošli u pravcu Dragačeva. Bočna kolona se sukobila sa ustanicima na položaju Ploče i produžila nastupanje, a glavna pridvoričkim drumom prošla do Rtara, ge su je zaustavile čete prote Janka Mihailovića-Molera. Uskoro su pristigli i ustanici sa Ljubića i potpuno uništili tursku vojsku.
Bitka na Čačku je završena posle više od mesec i po dana borbi, 13. juna 1815. godine potpunim porazom najbolje turske vojske u Beogradskom pašaluku. Njeni gubitci su iznosili oko 7.000 vojnika.
Vezivanje glavne turske vojske za front u čačanskom kraju pogodovalo je nesmetanom razvoju ustanka u susednim nahijama. Na glas o kretanju kneza Miloša iz Rudničke nahije, kragujevački Turci, koji su se dotle hrabro držali, pobegli su iz varoši. U pohodu na neoslobođene krajeve vrlo brzo će biti zauzeti i ostali veći gradovi. Dolazak Huršid-paše na Drinu i Marašli-ali paše na Moravu onemogućiće zauzimanje poslednjih turskih uporišta u Srbiji.
JOVAN OBRENOVIĆ, portret iz 1836. godine, rad Uroša Kneževića
Kubura „ledenica“‘, prva polovina 19. veka.
Dar kneza Miloša Obrenovića Tanasiju Simiću
Tanasko Rajić na topu, slika Riharda Puhte
Sablja, prva polovina 19. veka.
Poklon kneza Miloša Obrenovića Trifunu Novakoviću iz Bresnice
Srpsko-Turski rat 1876-1878. Pripreme za rat sa Turskom 1876. na Zapadnomravskom pravcu počele su izvođenjem obimnih inžinjerijskih radova na utvrđivanju granice na Javoru. Ratnim planom bilo je predviđeno da se preduzme snažna ofanziva prema Sjenici i Bijelom Polju i spoji sa crnogorskom vojskom. Pošto je saopštena kneževa proklamacija za rat Ibarska vojska koncentrisala se ja Javoru južno od Ivanjice. U njenom sastavu nalazile su se Čačanska, Rudnička, Užička i Šabačka brigada i Dobrovoljački kor.
Glavna kolona Ibarske vojske doživela je neuspeh u frontalnom sudaru sa Turcima na Kalipolju. U borbi 6. jula 1876. palo je mnogo oficira i vojnika, a četovođa Lazar Mirković preoteo je iz ruku Turaka zarobljenu zastavu Moravskog bataljona. Pomoćna kolona oslobodila je Rašku, a jedan odred Ibarsku klisuru prema Kosovskoj Mitrovici. Na Javorskom frontu borbe su produžene u pograničnoj zoni zauzimanjem turskih položaja na Osman-pašinoj karauli, Vasiljevića kuli i Suvom Rtu. U avgustu i početkom septembra 1876. Turcu su posle žestokih borbi potisli srpsku vojsku na kušićske položaje, ali zbog njihove dubine dalji prodor je zaustavljen. Poraženi su na Čemernici i Pogledu. Srpska ofanziva za oslobođenje Javora ugasila se pogibijom majora Mihaila Ilića 5. septembra 1876. Pošto se front na Javoru stabilizovao Čačanska brigada I klaseupućena je na glavni front.
U Drugom srpsko-turskom ratu Javorskli korpus imao je defanzivnu ulogu. Zauzeo je Kladnicu i izašao na reku Deževku. Čačanska brigada I klase nalazila se u sastavu Ibarske divizije. Posle zauzimanja Prokuplja i Kuršumlije učestvovala je februara 1878. u borbama na Samokovskim položajima.
Deo stalne postavke vezan za ratove 1876-1878.
Revolver „nagan“ i fišeklija
Sablja poručnika Nikole Nikića
Pukovnik Ilija Čolak Antić, komandant Čačanske brigade I klase
Balkanski ratovi 1912-1913. Početkom XX veka Čačak je bio sedište Desetog pešadijskog puka, koji je nastavljao tradicije istoimenog bataljona stajaće vojske, formiranog posle Drugog srpsko-turskog rata 1878. godine. Ukazom od 27. marta 1897. pretvoren je u puk, a dve godine kasnije dobio ime „Takovski“. Na stalno stanovanje u Čačak prešao je 1903., izuzev 2. bataljona, koji je do balkanskih ratova ostao u Gornjem Milanovcu.
U Prvom balkanskom ratu Deseti pešadijski puk I poziva mobilisan je u Čačku i svečano ispraćen na front. Sa Avladžinice vojska čačanskog garnizona nekoliko puta je odlazila u rat, ali se nikada do tada nije vratila sa toliko uspeha i ostvarenih vekovnih težnji. Puk je nastupao u sastavu Šumadijske divizije I poziva preko Kosova i posle manje borbe kod Teneždolskog tesnaca učestvovao u oslobađanju Prizrena i Đakovice od Turaka. U sastavu Šumadijsko-albanskog odreda probio se kroz bespuća i učestvovao u posedanju Albanskog primorja.
Deseti puk II poziva učestvovao je novembra 1912. u zauzimanju Novog Pazara i borbi na Đurđevim stupovima. Posle završenih operacija bio je na posadnim dužnostima u Metohiji.
U Drugom balkanskom ratu 1913. Deseti pešadijski puk I poziva se istakao u bitci na Bregalnici. Na juriš je zauzeo Drenak i učestvovao u gonjenju Bugara, koje se završilo posedanjem Rajčanskog rida. Odavde je upućen na Vlasinski front, gde je Deseti puk II poziva već vodio uspešne borbe na Gramadi, Bosiljgradu i Carici.
Za zasluge u Drugom balkanskom ratu Deseti pešadijski puk „Takovski“ II poziva odlikovan je Ordenom Kara-Đorđeve zvezde sa mačevima IV reda, a Deseti puk I poziva Zlatnom medaljom za hrabrost.
Posle demobilizacije Deseti puk kadrovski upućen je u Prizren sa zadatkom da obezbeđuje granicu. Krajem septembra 1913. vodio je borbe sa pobunjenim Arbanasima kod Ljum-kule, Ujmišta i Bicana. U gušenju pobune učestvovalo je i mobilisano ljudstvo prvog poziva.
Mobilizacija na Avladžinici, slika nepoznatog autora.
Oružje iz Balkanskih ratova
Epoleta majora i odlikovanja princa Đorđa Karađorđevića
Sablja vojvode Stepe Stepanovića, početak 20. veka.
Primljena iz ruku Šukri-paše prilikom predaje Jedrena 26. marta 1913. godine
Prvi svetski rat 1914-1918. Čačanski kraj je na bojištima Prvog svetskog rata imao mobilisano ljudstvo jačine jedne pešadijske divizije i pripadnike oficirskog kora na najvišim komandnim položajima u srpskoj vojsci. Sa teritorije Desete pukovske komande 1914. na frontu su bili deseti pukovi sva tri poziva.
Deseti kadrovski puk postojao je samo dve godine. Imao je kratak, ali vrlo naporan borbeni put. Iz prištinskog garnizona upućen je komandi odbrane Beograda i sa jednim bataljonom učestvovao u borbama na Bežanijskoj kosi i Zemunu. Za vreme Kolubarske bitke novembra 1914. u borbama na Konatici i koti 238 imao je oko 2000 vojnika i oficira izbačenih iz stroja.
Deseti puk Takovski I poziva mobilsan je u Čačku. Za vreme Cerske bitke avgusta 1914. borio se u reonu Šapca. Njegov 3. bataljon razbio je 57. pešadijsku brigadu kod Loznice. Učestvovao je i u Sremskoj operaciji. Za vreme bitke na Drini, u borbama kod sela Pričinovića imao je velike gubitke. U Kolubarskoj bitci vodio je uspešne borbe sa Austrijancima na Zmijanju, Lisini, Volujaku i Vrapčem Visu.
Deseti puk II poziva u septembru i oktobru 1914. vodio je borbe na prilazima Drini, a zatim kod Han-Pijeska. U sastavu Užičke vojske bio je i jedan bataljon Desetog puka III poziva.
Na srpskom frontu u prvoj polovini 1915. zavladalo je zatišje posle velikih poraza Austrijske vojske. Deseti kadrovski puk i Deseti puk I poziva bili su u Beogradu, a Deseti puk II poziva na polžajima iznad Užica. Rane zadobijene u toku predhodne godine s teškom mukom su lečene.
Na severnoj granici Srbije Deseti kadrovski puk pod komandom potpukovnika Milivoja Momčilovića dočekao je udruženu ofanzivu austrougarske i nemačke vojske. U gradskom podotseku odbrane Beograda svojim junaštvom su nadmašili antičke obrasce hrabrosti jurišajući na neprijatelja, koga je u forsiranju velikih reka podržavala moćna artiljerija. Gubici puka bili su oko 1500 vojnika i 26 oficira. Novi su usledili tokom borbi u otstupanju i prelaska snegom zavejanih Albanskih planina. Njima se na ovom putu pridružio Deseti puk I i II poziva posle teških borbi sa Bugarima na Istočnoj granici. Deo trećeg poziva učestvovao je u borbama na Smederevskom otseku, a deo u okolini Čačka, koji je zauzela deseta Austrijska brdska brigada 1. novembra 1915. godine.
Posle povlačenja preko Albanije i oporavka u Bizerti i na Krfu od ljudstva iz Desete pukovske komande formiran je jedan puk. Na Solunskom frontu vodio je borbe na Golom Bilu, Vetreniku (1916), Obloj Čuki i Zapadnom Vetreniku (1917). U aprilu sledeće godine jurišna odeljenja Desetog puka izvela su prepad na Oblu Čuku. U bici na Dobrom Polju 15. septembra 1918. sa ostalim jedinicama Šumadijske divizije zauzeo je Zapadni Vetrenik i probio neprijateljski front. Na kraju rata samo je prošao kroz već oslobođen Čačak na putu za Sarajevo, gde će ostati do kraja svoga postojanja.
Vitrina posvećena potpukovniku Bogoljubu Moleroviću, pukovniku Mihailu Nediću i generalu Spasoju Tešiću
Telefon iz zemunice sa Solunskog fronta, pripadao pukovniku Mihailu Nediću
Uniforma
Revolver „Rast-Gaser“, početak 20. veka
Ustanak 1941. godine Na početku Drugog svetskog rata Čačak je u aprilu 1941. kratko vreme bio sedište komande Pete armije. Avioni ratnog vazduhoplovstva sa aerodroma u Preljini bombardovali su nemačke napadne kolone na granici sa Bugarskom. Jedinice 60. motorizovane divizije zauzele su grad 17. aprila. Ubrzo ih je zamenio 749. posadni puk i organizovao okupacionu upravu.
Posle aprilskog sloma Jugoslovenske kraljevske vojske grupa oficira se okupila u selu Brajići i pripremala oružane akcije protiv okupatora. U pripremama za ustanak članovi KPJ i skojevci organizovali su prikupljanje oružja, sklanjanje poljoprivrednih proizvoda i prve diverzije na putevima i prugama. Na planini Jelici, kod manastira Stjenika, 12. jula 1941. formiran je Čačanski partizanski odred „Dr Dragiša Mišović“. Sredinom jula imao je preko 500 boraca. U okolini su delovale i četničke jedinice, od kojih je najznačajniji Jelički četnički odred. Pošto su u septembru oslobodile Guču i Gornji Milanovac četničke i partizanske jedinice su ušle u Čačak 1. oktobra 1941. godine. U gradu su formirani zajednička komanda mesta i Narodnooslobodilački odbor. Organizovana je privredna aktivnost, saobraćaj, trgovina, novčani promet, rad zdravstvenih ustanova, snabdevanje izbeglica i izgnanika. Za odvijanje socijalnog programa raspisan je zajam. U gradu je izlazio list „Novosti“.
Oktobra 1941. Čačanski partizanski odred je sa četničkim snagama učestvovao u borbama za Kraljevo. Posle prekida opsade počeli su njihovi mežusobni sukobi. Od partizanske komande traženo je da se jedinice, koje su se borile na političkoj osnovi, preformiraju u četničke odrede, ukinu revolucionarni organi vlasti i skinu oznake, koje nemaju državna obeležja, a zatim je napadnut Čačak. U dvodnevnim borbama 7 i 8. novembra grad je odbranjen, a kada su četnici potisnuti iz Gornjeg Milanovca, usledilo je gonjenje prema Ravnoj Gori. Na pregovorima u Čačku 20. novembra 1941. neprijateljstva su obustavljena.
U nemačkoj ofanzivi protiv slobodne teritorije Čačanski partizanski odred je razbijen. Pod dramatičnim okolnostima iz grada je evakuisano oko 300 ranjenika. Nemački tenkovi ušli su u Čačak 28. novembra 1941. i mitriljirali njegove ulice. Štab odreda i članovi okružnog komiteta sa 250 boraca povukli su se do sela Radobuđe, a po povratku na svoju teritoriju bili potučeni. U Sandžak je odstupila prva i druga Takovska i peta Ljubićska četa i obrazovale Čačanski partizanski bataljon, jačine oko 200 boraca. On je 1. marta 1942. godine ušao u sastav Druge proleterske brigade.
Katanac i lanac sa kanapom kojim je bio vezan Ratko Mitrović 1941.
Puška „Mauzer“ M 1924, „Partizanka“; Puška „Mauzer“ M 1924.
Šinjel vojvode Petra Bojovića, vrhovnog inspektora oružanih snaga Kraljevine Jugoslavije 1941.
Pohodna kapa majora Nikole Kosića iz 1941. godine
Petokrake zvezde iz 1941; traka sa natpisom „Partizan“, pripadala Žarku Glišoviću iz Parmenca; pištolj „Broving“ M 1910/22. pripadao Miloradu Ponjaviću iz Brusnice
izvor:cacakmuzej
Poslednja izmena:
