Član
- Učlanjen(a)
- 18.01.2013
- Poruka
- 6
Одломак из статије Ивана Михајлова „Како се бранио народ у Македонии“. Целу статију можете прочитати на: I. Mihajlov - Kak se braneshe naroda v Makedonija, а остале статиеје Ивана Михајлова на: Ivan Mihajlov - Statii.
У Скопљу
Скопска је епархија била једна од највечих македонских епархија и њен епархиски центар град Скопље са сигурношчу је играо главну улогу у животу тамошњег хришчанског становништва. Но Скопље има и други значај: он је први дигао заставу за ослобађање од црквеног ига грчкој патријаршии и први од свих бугарских градова затражио је бугарског црковног управитеља. На почетку 19-ог стољеча на Скопском је митрополитском трону светителствовао владика Захариј, Бугарин из Скопља; он је био много добар пастир и служио је на славјанском језику. После његове смрти Цариградска је патријаршија за Скопски трон послала владику Ананија, чисти Грк. Тад су се Скопљани подигли против владику Грка, протерали нежељеног пастира и настојили су да им се пошаље Бугарин. Овај се догађај десио около 1829 године или у почетку 1830 године. Патријаршија је подигла са Скопља Ананију, али је продужавала да шаље владике од тог типа, који су на паство смотрили као на стадо оваца: стригли га и угњетавали и били су незаинтересовани о његовој жељи- да се служи на његовог језика. Поређали су се владике Грци: Гедеон, Генадиј, Неофит, но нико се није могао задржати, зато што их је народ озбегавао. Као свог кандидата за владику Скопљани су енергично указивали на Иконома Димитрија, Бугарина из истог града, свештеник удовац и дуге године протосингел у митрополии. Најзад се патријаршија приклонила да пошаље друго лице, а имено митрополита Гавраила, Бугарина по мајци. Он је светителствовао од 1833 до 1842 године, кад се и упокоијо. Он је био много паметан и кротаг пастир и народне је интересе ценио високо. У његово је време саграђена градска црква „Св. Богородица“, освећена од њега на 1 мај 1835 године. У исто време су Скопљани довели за учитеља једног калуђера са Дебарског манастира „Св. Јован Бигорски“; овај се учитељ звао монах Павел Хорват и био је договорен од црквеног настојатељства за годишњу плату од 800 гроша. Школа је већ била смештена у једној општинској згради и учење је било бесплатно. У 1837 годину у њему се подучавало осим читање црквених књига и нешто из аритметике, географије и историје. У след смрти владике Гавраила, Скопљани, сад на челу са Хаџи Георгијем Поповичем, који је напустио трговију и потпуно се предао народних ствари, отварају нову борбу против патријаршије, и упорно траже да им се имењује владика из бугарског рода. Али је патријаршија опет не подала своје ухо на ову народну жељу те је послала опет Грка, а имено митрополита Јоакима. Нови је владика био тип фанариот- византинац. Он је на сваку цену смотрио да угађа бугарским првенцима: грижљиво је изучавао бугарски језик, читао је молитве на славјанском и подавао је спољашност да иде уз народ. Али је са хитрошћу и тајно упуштао интриге, много искусно је сејао семе непријатељства између чељнике народа у Скопљу. Успео ја да образује своју партију и већ је јавно отворио своје карте. Али, Бугари родољуби нису стајали скршћеним рукама. У кругу часног вође Г. Поповича наредили су се младе силе: Зафир Малев, Ѓоре Трајчов, Хаџи Кочо, Георгиј Карајовов и др. Кад је владика пробао да стави руку на народне школе и да уведе у њој грчког језика, поменута плејада борци, пламени патриоти, неустрашиви, енергични и штедри, спремају се и решени су да узвише бугарску школу на велику висоту. Граде удобну школску зграду у двора цркве „Св. Богородица“ и образују школски фонд- прва појава у Македонии. У тај су фонд унели по 5000 грошева браћа Поповичи, Б. Хаџикочови и Зафир Малев, а Константин Икономов је сам уложио 15 000 грошева. Он је подарио школи и своју властиту библиотеку од 500 књига и поставио је начело првој бугарској школској градској библиотеци у Македонии. Са своје стране су еснафи и црковно настојатељство унели значајне суме и фонд је надвишио 50 000 грошева. Услед образовања ваквог школског капитала, првенци су се побринули да нађу достојног учитеља. Таквог су намерили у лице знаменитог извонредног родољуба Јордана Хаџиконстантинова- Џина.
У току 1884 године Џин је био договорен за бугарског учитеља у Скопље са 5 000 гроша годишње заплате. Нови се учитељ најпре устремио да уреди школу и подигао је на висоти, која је била образац за македонске градове. У њој је било 200 ђака, много од којих су били из Тетова, Куманова, Реке, Призрена и др.
Владика је Јоаким намерио достојног противника, који је на мазних подмиљкивања одговарао са праведну и огњену рећ и на грчке је интриге поставио високо морални живот.
Џин је убрзо придобио срце народа и Јоаким се једноставно топио од злобе, али није могао да дејствује, зато што се народни Дух у Скопљана већ уцврстио и тамошњи се Бугарин већ слабо подавао интригама. Тако су ствари ишли све до Кримског рата (1854). Кад је рат био објављен, турска је влада ухапсила браћу Поповичи, због тога што су они били руски поданици а Хаџи Георгиј је добио да постане руски конзул у Скопљу око 1850 или 1851 године. Браћа су била затворена у Серу. Владика је сад добио благопријатан час за себе и наклеветио је свога непобедљивог непријатеља- Џина. Мјутесариф је позвао Бугарске првенце и строго им је заповедио да избаце из школе даскал Јордана (учитеља Јордана). Џин је отишао у кући Божидара Ботуша и тамо је отворио приватну школу, у коју је учио богатију дјецу и на тај се начин прехрањивао. Џин је престао да стоји на чело сазданој од њега школе само официјално. Али се сад он свецело предао откритој борби са грчким владиком. И у цркви, и у школи, и у кући, он је проповедао неуморни рат и служио се са најенергичнијим изразима да би окарактеризовао фанариотске аспирације, раскривајући планове свога противника Јоакима. Задњи, немоћан да се бори против бедног даскала (учитеља) тајно га је клеветио пред владом. У току ноћи 20-тог јануара 1857 год. стари стил, Џин је био ухапшен. На молбе првенаца, била је указана милост учитељу, и власти су му дозволили да сам добровољно остави град. На 23-ток (исти месец) цео је град свечано испратио великог ратника за народну правду. Велики је овај родољуб напустио Скопље, гдје је 9 година служио своме народу не пазећи на своју корист. Али се његово дело није пригушило. Напротив, његов се замјеник, Стојан Костов, показао тачно човјек за тај рад у то време. Он је опонирао владици врло искусно, на такт је одговарао тактом и мудро је продужио рат. Скопљани су се брзо привезли своме новоме учитељу и разумели су, да је он не мањи родољуб и несебичан радник. Насилно је уклонење љубимца Џина улило нову струју у борбу против Јоакима, зато што је народ разумео, да је први био жртва интриге Грка. Настао је већ нови моменат у црковној борби у Скопљу: не борба око пастира из свога рода, али већ борба о родној самостојној бугарској цркви. Кад је већ из Скопља био удаљен најенергичнији и бестрашни непријатељ- Јордан Џин, грчки је владика Јоаким започео да разиграва свога коња.
И тачно у то време (1858- 1860 г.) на челу Скопљана стао је Георгиј Карајовов. Време је тражило енергичног човјека, а он је био управо такав: мудар, искусан и смео. Карајовов је повео борбу против владику истовремено у целу епархију и наоружао се против ограбљивања сеоских маса од стране фанариота.
У 1860 године владичини људи су кренули да сабиру владичин данак. Свуда је становништво отказивало да даје. У селу Кучевишта, родно место великог народног пастира митрополита Натанаила, сељаци су одбили да плате, и изјавили су да не признају грчког владику за своју духовну главу. Мало после тог инцидента, у Скопљу су се сабрали највиднији првенци целе епархије. На том сабрању било је решено да се само тражи уклањање грчких псалтова (певаца) из цркава. Јоаким се пожалио мјутесарифу, који је са своје стране заплашио бугарске првенце затвором. Али задњи се не побојаше и началом 1861 год. у један недељни дан, сабрало се у Скопљу, у црковног двора, једно велико множество грађана и сељака из околине. Множество се упутило демонстративно према конаку и зајавило да народ жели у црквама да се не пева на грчки језик. Мјутесариф је успокојио демонстранте и обећао је да ће питање пренети у Цариграду. У 1868 год. владика Јоаким је прешао у Цариград. Скопљани су пред патријаршијом изјавили жељу да нови митрополит буде Бугарин и пре рукоположења да буде одобрен од стране становништва. На управу скопској епрхији Патријаршија је назначила вранског епископа Пајсија, родољуба Бугарина из Кукушке области. Он је дошао у Скопљу и успео је да увери првенце, да је и он добар патриот и да неће се делити паства. На 11 маја 1869 године служио је торжествену службу са целим духовенством. Али у души је скривао коварне планове. На 14 септембра исте године десио се велики сабор, који је одлучио да се епархија одрече патријаршије, и ако је Пајсије не следи, да буде прогнан. Тада је овај боју своју пројавио. Са оправдањем да има посао, отишо је из епархије и кренуо да организује своју партију. Разјарени је народ, преко једне комисије првенаца, поднео зајављење влади, у коме саопштава да цела Скопска епархија одбацује патријаршију и признаје за духовног началника Илариона Макариополског; исто тако је унапред било речено да се Пајсије не признаје за духовни началник. Пријатељи задњег у Скопљу су накљеветали Бугаре да су они тобож давали изјаве и неким европским конзулима против владе. Били су ухапшени много бугарских челника и били су подложени саслушања. Чаша се бугарског огорчења прелела. На 21 новембра, стари календар, 1860 г. на дан празника „Введења“, у Скопљу се десило едноцрквије и свештеници су за први пут избацили име владике Пајсија и поменули су име Илариона Макариополског. Тада су Скопљани створили нову бугарску црковну општину и изабрали су за претседника архимандрита Харалампија. Владика се вратио у ужасу, чинио је пробе за помирење, али залудно. А како и сама влада већ није обраћала никакву пажњу на његове интриге, он се затворио у митрополии. Услед Скопљана цела је епархија уследила њихов пример.
На 1-вом је марту 1870 године, стигло извештавање да на 28-ог фебруара стари стил (ст. ст.) је изашао Султански ферман око успостављања Егзархије. Тај дан, а и следећи, чаршија је била затворена. Велики празник. На 10-ог истог месеца у Скопљу су добили и сами текст фермана. Скопљани су са ужасом приметили, да њихова епархија није уписана у њега. На 31-ог истог месеца Мјутесариф је позвао првенце народне у свој конак. Он је прочитао ферман и објавио да Скопска епархија остаје у руководство патријаршије. На 1-ог априла сазива се велико сабрање у црковном дворишту, које је протестирало против фермана. Била је изабрана 40 члана комисија да ради на признање Скопској епархии за бугарску. Влада је желела да народну вољу задуши, и тим је поводом употребила све заплашујуће мере, али узалуд. Валија се сам лично јавио у Скопљу, послао је жандарме да одузму кључ митрополије и предао је Пајсију. Између тога је Пајсије, охрабљен успеха, пожелео да служи. Мјутесариф је издао заповед да му нико не пречи. Жене, деца, мужеви, су у један трен испунили црковно двориште и наоружани са камењем и дрвечем, очекивали су да се владика појави. Он се није осмелио да се појави ни кроз прозор митрополије. Цели је кордон стражара чувао митрополију. Тада је влада решила да употреби силу. Били су ухапшени сви бугарски учитељи и школе су биле затворене.
Цела је 1871 година прошла у очекивање, зато што је под утицајем ове буре било објављено да ће да се организује „истиљам“, т.е. пребројавање становништва, и ако се покаже да две тречине желе да буду под Егзархије, епархија ће одмах да уђе у област последње.
У току месеца априла 1872 године, спровео се истиљам и показало се да су девет десетине становништва желели да пређу под управе Бугарске егзархије. Турска влада није више могла противити се народној вољи и она је приброила Скопску епархију Егзархии. Одмах се сабрао епархиски сабор у Скопљу и за пастира своје епархије изабрао Доситеја, који је на 5-ог октомбра исте године свечано заузео Скопски митрополиски трон.
Кад је борба скопских Бугара достигла своји решитељњи врх и постало је јавно да фанариотско иго иде своме крају, скопски патријаршиски митрополит Пајсије, један лукави фанариот и политичар, употребио је нови пут, да би расцепио бугарско јединодушије. Он је непрекидно обилазио своју епархију, и радио је да се створи српска партија, која је требало да му послужи као штит и потпора у борби против Бугара, будући да су његови вештачки саздани Грци у Скопљу били једна занемарујуча и безсилна мањина.
А и сама српска пропаганда, која се појавила у 1865 године на иницијативу српског писца Милоша Милоевића, и која је касније нашла моћног укрепитеља у лице српског историчара Панте Срећковића, тражила је савезнике у саму Македонију. Такав је њењ савезник постао митрополит Пајсије. До Руско-турског рата, српска пропаганда није имала успеха ни у Скопљу, ни било где у Македонии. Али је после овог рата, српска пропаганда ушла у нову фазу. Српска је влада почела да шаље агитаторе у Македонии, који су сабирали ђаке и испраћали су их на стипендију у Србии.
Најпре се пропаганда устремила на Скопље, где је још живео стари српски пријатељ митрополит Пајсије. Грчкој су се митрополии у овај град дали богата средстава скојима је савезник Пајсије требао да приклони грчке општине у Скопљу, Куманова и Тетово да приме србизам и да се имењују српске општине. Али у Скопљу су се убрзо ови напори пропаганде осујетили.
У току 1890 године, уредило се конзулско питање између Србије и Турске и српски су се генерални конзули населили у три главна македонска града. Ови су задњи у својим рукама узели агитацију. Многа су сеоска деца из Скопског, Поречија и других места, били сабрани од ових официјалних агента и послани на школовање у Београд. Васцели вагони уџбеника, разне читљиве књиге, били су распрострањени по селима западне Македоније. Али најача се агитација водила у сами град Скопље. На 30-ом аугусту 1892 године у Скопљу се отворила прва српска школа у Македонији. Бугарска општина у граду протестује против отварања школе и на основи отоманског закона потражила је да школа буде затворена, због чега што у читавом граду није било суседства са 30 србоманских кућа, који би хтели школу. Мухтари су послали зајављење влади да у граду нема никаквих Срба и ови задњи су били приморани да затворе школу.
У току 1893 године, заузимањем грчког Скопског митрополита, руског и српског конзула, Срби су успели да заново отворе своју школу, али не већ као општина, али приватно и под директним надзором турској власти. Са овим заобилажењем закона просвете отварало се широко поље за рад на пропаганду. У скопског су конзулства били прибрани збир агитатора и сваки пут кад би се његде отварала школа, макар и на жељу само 2-3 куће, одмах би агитатор постао улитељ школе без џака..
По силе овог заобилажења закона, у току 1894 године у Скопљу се отворила и српска девојачка школа са интернатом и стипендију. Врх је тог успеха српска пропаганда достигла у току 1896 године. У Скопљу је био послан нови протосинђео Никифор са обећањем од патријаршије да буде рукоположен ѕа Скопски српски митрополит. Дотадашњи је протосинђео Дионисије био рукоположен за киријарх призренског трона. У Скопљу су се отворила четири српска хотела; довели су се два лекара и уредила се апотека са бесплатним лековима; оддани су били кредити српским досељеницима да отварају продавнице и продају нижим ценама.
Скопски Бугари нису стајали са скршченим рукама. Еснафи су се и парохије сплотиле; персоне, које су биле под сумњом да имају саућешће са Србима, биле су изоловани и сњима је била прекинута свака породична и друштвена веза.
Наступила је 1897 година. Турска је влада спровела официјално пребројавање гркоманима и србоманима. На страну српске пропаганде нашле су се 18 кућа. Српски је протосинђео морао бити махнут.
Тада је српска влада послала у Цариград архимандрита Фирмилијана Дражића и затражила је да он буде рукоположен за Скопског митрополита. Патријаршија се најзад приклонила да пошаље Фирмилијана као протосинђела у Скопљу и да га остави да он управља епархијом.
Силни су били и енергични протести скопских Бугара на челу са својим митрополитом. Но Срби су иза себе имали вољу врховне турске владе у Цариграду, поткрепу руског посланства и саму патријаршију. Са бугарске стране је само егзархија чинила силну опозицију, слабо поткрепљена са стране бугарске владе, која се тада водила по диктату царске Рисије. Фирмилијан се населио у Скопљу. Али то није трајало дуго. Грчка му је патријаршија наредила да иде у Солун, да би тамо био рукоположен у епископског чина од стране тамошњег грчког митрополита Атанасија. Али солунски Грци су устројили бурне манифестације против Фирмилијана и он је морао да напусти Солун, па тада је отишо далеко у један зафрлени манастир „Скалоти“ до Деде- Агач и тамо је био рукоположен на 15-тог јуна 1902 год. (стари календар). Он се није обрадовао на митрополитског жезла зато што је преминуо у току 1903 године. На упразњено место Фирмилијана био је рукоположен на 31-ог јануара 1903 године Севастијан Дебелковић, али је и он после једне године преминуо, па чак ни своју епархију није видео.
А тако су се надежи српских пропагандиста да виде васкрслу Ипекску патријаршију провалили. Захфалношћу сплотености македонских Бугара све су се усилбе Срба претвориле у прах. Македонија је сачувала своју част и достојанство и Скопље је, који је водио најхрабрију борбу против фанариота и Срба, записао светле и неизгладљиве странице своје историје, које нико не може да уклони. Та прошлост треба да буде поука не само за данашњу генерацију, али и светлост која осветљује пут будучих народних борба, све док Македонија не постане слободна и независна.
У Скопљу
Скопска је епархија била једна од највечих македонских епархија и њен епархиски центар град Скопље са сигурношчу је играо главну улогу у животу тамошњег хришчанског становништва. Но Скопље има и други значај: он је први дигао заставу за ослобађање од црквеног ига грчкој патријаршии и први од свих бугарских градова затражио је бугарског црковног управитеља. На почетку 19-ог стољеча на Скопском је митрополитском трону светителствовао владика Захариј, Бугарин из Скопља; он је био много добар пастир и служио је на славјанском језику. После његове смрти Цариградска је патријаршија за Скопски трон послала владику Ананија, чисти Грк. Тад су се Скопљани подигли против владику Грка, протерали нежељеног пастира и настојили су да им се пошаље Бугарин. Овај се догађај десио около 1829 године или у почетку 1830 године. Патријаршија је подигла са Скопља Ананију, али је продужавала да шаље владике од тог типа, који су на паство смотрили као на стадо оваца: стригли га и угњетавали и били су незаинтересовани о његовој жељи- да се служи на његовог језика. Поређали су се владике Грци: Гедеон, Генадиј, Неофит, но нико се није могао задржати, зато што их је народ озбегавао. Као свог кандидата за владику Скопљани су енергично указивали на Иконома Димитрија, Бугарина из истог града, свештеник удовац и дуге године протосингел у митрополии. Најзад се патријаршија приклонила да пошаље друго лице, а имено митрополита Гавраила, Бугарина по мајци. Он је светителствовао од 1833 до 1842 године, кад се и упокоијо. Он је био много паметан и кротаг пастир и народне је интересе ценио високо. У његово је време саграђена градска црква „Св. Богородица“, освећена од њега на 1 мај 1835 године. У исто време су Скопљани довели за учитеља једног калуђера са Дебарског манастира „Св. Јован Бигорски“; овај се учитељ звао монах Павел Хорват и био је договорен од црквеног настојатељства за годишњу плату од 800 гроша. Школа је већ била смештена у једној општинској згради и учење је било бесплатно. У 1837 годину у њему се подучавало осим читање црквених књига и нешто из аритметике, географије и историје. У след смрти владике Гавраила, Скопљани, сад на челу са Хаџи Георгијем Поповичем, који је напустио трговију и потпуно се предао народних ствари, отварају нову борбу против патријаршије, и упорно траже да им се имењује владика из бугарског рода. Али је патријаршија опет не подала своје ухо на ову народну жељу те је послала опет Грка, а имено митрополита Јоакима. Нови је владика био тип фанариот- византинац. Он је на сваку цену смотрио да угађа бугарским првенцима: грижљиво је изучавао бугарски језик, читао је молитве на славјанском и подавао је спољашност да иде уз народ. Али је са хитрошћу и тајно упуштао интриге, много искусно је сејао семе непријатељства између чељнике народа у Скопљу. Успео ја да образује своју партију и већ је јавно отворио своје карте. Али, Бугари родољуби нису стајали скршћеним рукама. У кругу часног вође Г. Поповича наредили су се младе силе: Зафир Малев, Ѓоре Трајчов, Хаџи Кочо, Георгиј Карајовов и др. Кад је владика пробао да стави руку на народне школе и да уведе у њој грчког језика, поменута плејада борци, пламени патриоти, неустрашиви, енергични и штедри, спремају се и решени су да узвише бугарску школу на велику висоту. Граде удобну школску зграду у двора цркве „Св. Богородица“ и образују школски фонд- прва појава у Македонии. У тај су фонд унели по 5000 грошева браћа Поповичи, Б. Хаџикочови и Зафир Малев, а Константин Икономов је сам уложио 15 000 грошева. Он је подарио школи и своју властиту библиотеку од 500 књига и поставио је начело првој бугарској школској градској библиотеци у Македонии. Са своје стране су еснафи и црковно настојатељство унели значајне суме и фонд је надвишио 50 000 грошева. Услед образовања ваквог школског капитала, првенци су се побринули да нађу достојног учитеља. Таквог су намерили у лице знаменитог извонредног родољуба Јордана Хаџиконстантинова- Џина.
У току 1884 године Џин је био договорен за бугарског учитеља у Скопље са 5 000 гроша годишње заплате. Нови се учитељ најпре устремио да уреди школу и подигао је на висоти, која је била образац за македонске градове. У њој је било 200 ђака, много од којих су били из Тетова, Куманова, Реке, Призрена и др.
Владика је Јоаким намерио достојног противника, који је на мазних подмиљкивања одговарао са праведну и огњену рећ и на грчке је интриге поставио високо морални живот.
Џин је убрзо придобио срце народа и Јоаким се једноставно топио од злобе, али није могао да дејствује, зато што се народни Дух у Скопљана већ уцврстио и тамошњи се Бугарин већ слабо подавао интригама. Тако су ствари ишли све до Кримског рата (1854). Кад је рат био објављен, турска је влада ухапсила браћу Поповичи, због тога што су они били руски поданици а Хаџи Георгиј је добио да постане руски конзул у Скопљу око 1850 или 1851 године. Браћа су била затворена у Серу. Владика је сад добио благопријатан час за себе и наклеветио је свога непобедљивог непријатеља- Џина. Мјутесариф је позвао Бугарске првенце и строго им је заповедио да избаце из школе даскал Јордана (учитеља Јордана). Џин је отишао у кући Божидара Ботуша и тамо је отворио приватну школу, у коју је учио богатију дјецу и на тај се начин прехрањивао. Џин је престао да стоји на чело сазданој од њега школе само официјално. Али се сад он свецело предао откритој борби са грчким владиком. И у цркви, и у школи, и у кући, он је проповедао неуморни рат и служио се са најенергичнијим изразима да би окарактеризовао фанариотске аспирације, раскривајући планове свога противника Јоакима. Задњи, немоћан да се бори против бедног даскала (учитеља) тајно га је клеветио пред владом. У току ноћи 20-тог јануара 1857 год. стари стил, Џин је био ухапшен. На молбе првенаца, била је указана милост учитељу, и власти су му дозволили да сам добровољно остави град. На 23-ток (исти месец) цео је град свечано испратио великог ратника за народну правду. Велики је овај родољуб напустио Скопље, гдје је 9 година служио своме народу не пазећи на своју корист. Али се његово дело није пригушило. Напротив, његов се замјеник, Стојан Костов, показао тачно човјек за тај рад у то време. Он је опонирао владици врло искусно, на такт је одговарао тактом и мудро је продужио рат. Скопљани су се брзо привезли своме новоме учитељу и разумели су, да је он не мањи родољуб и несебичан радник. Насилно је уклонење љубимца Џина улило нову струју у борбу против Јоакима, зато што је народ разумео, да је први био жртва интриге Грка. Настао је већ нови моменат у црковној борби у Скопљу: не борба око пастира из свога рода, али већ борба о родној самостојној бугарској цркви. Кад је већ из Скопља био удаљен најенергичнији и бестрашни непријатељ- Јордан Џин, грчки је владика Јоаким започео да разиграва свога коња.
И тачно у то време (1858- 1860 г.) на челу Скопљана стао је Георгиј Карајовов. Време је тражило енергичног човјека, а он је био управо такав: мудар, искусан и смео. Карајовов је повео борбу против владику истовремено у целу епархију и наоружао се против ограбљивања сеоских маса од стране фанариота.
У 1860 године владичини људи су кренули да сабиру владичин данак. Свуда је становништво отказивало да даје. У селу Кучевишта, родно место великог народног пастира митрополита Натанаила, сељаци су одбили да плате, и изјавили су да не признају грчког владику за своју духовну главу. Мало после тог инцидента, у Скопљу су се сабрали највиднији првенци целе епархије. На том сабрању било је решено да се само тражи уклањање грчких псалтова (певаца) из цркава. Јоаким се пожалио мјутесарифу, који је са своје стране заплашио бугарске првенце затвором. Али задњи се не побојаше и началом 1861 год. у један недељни дан, сабрало се у Скопљу, у црковног двора, једно велико множество грађана и сељака из околине. Множество се упутило демонстративно према конаку и зајавило да народ жели у црквама да се не пева на грчки језик. Мјутесариф је успокојио демонстранте и обећао је да ће питање пренети у Цариграду. У 1868 год. владика Јоаким је прешао у Цариград. Скопљани су пред патријаршијом изјавили жељу да нови митрополит буде Бугарин и пре рукоположења да буде одобрен од стране становништва. На управу скопској епрхији Патријаршија је назначила вранског епископа Пајсија, родољуба Бугарина из Кукушке области. Он је дошао у Скопљу и успео је да увери првенце, да је и он добар патриот и да неће се делити паства. На 11 маја 1869 године служио је торжествену службу са целим духовенством. Али у души је скривао коварне планове. На 14 септембра исте године десио се велики сабор, који је одлучио да се епархија одрече патријаршије, и ако је Пајсије не следи, да буде прогнан. Тада је овај боју своју пројавио. Са оправдањем да има посао, отишо је из епархије и кренуо да организује своју партију. Разјарени је народ, преко једне комисије првенаца, поднео зајављење влади, у коме саопштава да цела Скопска епархија одбацује патријаршију и признаје за духовног началника Илариона Макариополског; исто тако је унапред било речено да се Пајсије не признаје за духовни началник. Пријатељи задњег у Скопљу су накљеветали Бугаре да су они тобож давали изјаве и неким европским конзулима против владе. Били су ухапшени много бугарских челника и били су подложени саслушања. Чаша се бугарског огорчења прелела. На 21 новембра, стари календар, 1860 г. на дан празника „Введења“, у Скопљу се десило едноцрквије и свештеници су за први пут избацили име владике Пајсија и поменули су име Илариона Макариополског. Тада су Скопљани створили нову бугарску црковну општину и изабрали су за претседника архимандрита Харалампија. Владика се вратио у ужасу, чинио је пробе за помирење, али залудно. А како и сама влада већ није обраћала никакву пажњу на његове интриге, он се затворио у митрополии. Услед Скопљана цела је епархија уследила њихов пример.
На 1-вом је марту 1870 године, стигло извештавање да на 28-ог фебруара стари стил (ст. ст.) је изашао Султански ферман око успостављања Егзархије. Тај дан, а и следећи, чаршија је била затворена. Велики празник. На 10-ог истог месеца у Скопљу су добили и сами текст фермана. Скопљани су са ужасом приметили, да њихова епархија није уписана у њега. На 31-ог истог месеца Мјутесариф је позвао првенце народне у свој конак. Он је прочитао ферман и објавио да Скопска епархија остаје у руководство патријаршије. На 1-ог априла сазива се велико сабрање у црковном дворишту, које је протестирало против фермана. Била је изабрана 40 члана комисија да ради на признање Скопској епархии за бугарску. Влада је желела да народну вољу задуши, и тим је поводом употребила све заплашујуће мере, али узалуд. Валија се сам лично јавио у Скопљу, послао је жандарме да одузму кључ митрополије и предао је Пајсију. Између тога је Пајсије, охрабљен успеха, пожелео да служи. Мјутесариф је издао заповед да му нико не пречи. Жене, деца, мужеви, су у један трен испунили црковно двориште и наоружани са камењем и дрвечем, очекивали су да се владика појави. Он се није осмелио да се појави ни кроз прозор митрополије. Цели је кордон стражара чувао митрополију. Тада је влада решила да употреби силу. Били су ухапшени сви бугарски учитељи и школе су биле затворене.
Цела је 1871 година прошла у очекивање, зато што је под утицајем ове буре било објављено да ће да се организује „истиљам“, т.е. пребројавање становништва, и ако се покаже да две тречине желе да буду под Егзархије, епархија ће одмах да уђе у област последње.
У току месеца априла 1872 године, спровео се истиљам и показало се да су девет десетине становништва желели да пређу под управе Бугарске егзархије. Турска влада није више могла противити се народној вољи и она је приброила Скопску епархију Егзархии. Одмах се сабрао епархиски сабор у Скопљу и за пастира своје епархије изабрао Доситеја, који је на 5-ог октомбра исте године свечано заузео Скопски митрополиски трон.
Кад је борба скопских Бугара достигла своји решитељњи врх и постало је јавно да фанариотско иго иде своме крају, скопски патријаршиски митрополит Пајсије, један лукави фанариот и политичар, употребио је нови пут, да би расцепио бугарско јединодушије. Он је непрекидно обилазио своју епархију, и радио је да се створи српска партија, која је требало да му послужи као штит и потпора у борби против Бугара, будући да су његови вештачки саздани Грци у Скопљу били једна занемарујуча и безсилна мањина.
А и сама српска пропаганда, која се појавила у 1865 године на иницијативу српског писца Милоша Милоевића, и која је касније нашла моћног укрепитеља у лице српског историчара Панте Срећковића, тражила је савезнике у саму Македонију. Такав је њењ савезник постао митрополит Пајсије. До Руско-турског рата, српска пропаганда није имала успеха ни у Скопљу, ни било где у Македонии. Али је после овог рата, српска пропаганда ушла у нову фазу. Српска је влада почела да шаље агитаторе у Македонии, који су сабирали ђаке и испраћали су их на стипендију у Србии.
Најпре се пропаганда устремила на Скопље, где је још живео стари српски пријатељ митрополит Пајсије. Грчкој су се митрополии у овај град дали богата средстава скојима је савезник Пајсије требао да приклони грчке општине у Скопљу, Куманова и Тетово да приме србизам и да се имењују српске општине. Али у Скопљу су се убрзо ови напори пропаганде осујетили.
У току 1890 године, уредило се конзулско питање између Србије и Турске и српски су се генерални конзули населили у три главна македонска града. Ови су задњи у својим рукама узели агитацију. Многа су сеоска деца из Скопског, Поречија и других места, били сабрани од ових официјалних агента и послани на школовање у Београд. Васцели вагони уџбеника, разне читљиве књиге, били су распрострањени по селима западне Македоније. Али најача се агитација водила у сами град Скопље. На 30-ом аугусту 1892 године у Скопљу се отворила прва српска школа у Македонији. Бугарска општина у граду протестује против отварања школе и на основи отоманског закона потражила је да школа буде затворена, због чега што у читавом граду није било суседства са 30 србоманских кућа, који би хтели школу. Мухтари су послали зајављење влади да у граду нема никаквих Срба и ови задњи су били приморани да затворе школу.
У току 1893 године, заузимањем грчког Скопског митрополита, руског и српског конзула, Срби су успели да заново отворе своју школу, али не већ као општина, али приватно и под директним надзором турској власти. Са овим заобилажењем закона просвете отварало се широко поље за рад на пропаганду. У скопског су конзулства били прибрани збир агитатора и сваки пут кад би се његде отварала школа, макар и на жељу само 2-3 куће, одмах би агитатор постао улитељ школе без џака..
По силе овог заобилажења закона, у току 1894 године у Скопљу се отворила и српска девојачка школа са интернатом и стипендију. Врх је тог успеха српска пропаганда достигла у току 1896 године. У Скопљу је био послан нови протосинђео Никифор са обећањем од патријаршије да буде рукоположен ѕа Скопски српски митрополит. Дотадашњи је протосинђео Дионисије био рукоположен за киријарх призренског трона. У Скопљу су се отворила четири српска хотела; довели су се два лекара и уредила се апотека са бесплатним лековима; оддани су били кредити српским досељеницима да отварају продавнице и продају нижим ценама.
Скопски Бугари нису стајали са скршченим рукама. Еснафи су се и парохије сплотиле; персоне, које су биле под сумњом да имају саућешће са Србима, биле су изоловани и сњима је била прекинута свака породична и друштвена веза.
Наступила је 1897 година. Турска је влада спровела официјално пребројавање гркоманима и србоманима. На страну српске пропаганде нашле су се 18 кућа. Српски је протосинђео морао бити махнут.
Тада је српска влада послала у Цариград архимандрита Фирмилијана Дражића и затражила је да он буде рукоположен за Скопског митрополита. Патријаршија се најзад приклонила да пошаље Фирмилијана као протосинђела у Скопљу и да га остави да он управља епархијом.
Силни су били и енергични протести скопских Бугара на челу са својим митрополитом. Но Срби су иза себе имали вољу врховне турске владе у Цариграду, поткрепу руског посланства и саму патријаршију. Са бугарске стране је само егзархија чинила силну опозицију, слабо поткрепљена са стране бугарске владе, која се тада водила по диктату царске Рисије. Фирмилијан се населио у Скопљу. Али то није трајало дуго. Грчка му је патријаршија наредила да иде у Солун, да би тамо био рукоположен у епископског чина од стране тамошњег грчког митрополита Атанасија. Али солунски Грци су устројили бурне манифестације против Фирмилијана и он је морао да напусти Солун, па тада је отишо далеко у један зафрлени манастир „Скалоти“ до Деде- Агач и тамо је био рукоположен на 15-тог јуна 1902 год. (стари календар). Он се није обрадовао на митрополитског жезла зато што је преминуо у току 1903 године. На упразњено место Фирмилијана био је рукоположен на 31-ог јануара 1903 године Севастијан Дебелковић, али је и он после једне године преминуо, па чак ни своју епархију није видео.
А тако су се надежи српских пропагандиста да виде васкрслу Ипекску патријаршију провалили. Захфалношћу сплотености македонских Бугара све су се усилбе Срба претвориле у прах. Македонија је сачувала своју част и достојанство и Скопље је, који је водио најхрабрију борбу против фанариота и Срба, записао светле и неизгладљиве странице своје историје, које нико не може да уклони. Та прошлост треба да буде поука не само за данашњу генерацију, али и светлост која осветљује пут будучих народних борба, све док Македонија не постане слободна и независна.
