- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Više od hobija
Šraf po šraf – „porše”
Inž. Jovan Šušilović se oduvek bavio automobilima, sada i kao direktor prodaje tri svetske marke. Ipak, celu proteklu godinu potrošio je da sastavi samo za svoju dušu omiljenog četvorotočkaša
Inženjer saobraćaja Jovan Šušilović svoj život posvetio je automobilizmu, i to ne samo u profesionalnom smislu u kom se danas ostvaruje kao direktor ovlašćene prodaje vozila tri svetska auto-brenda u Beogradu, već i kroz posvećenost hobiju koji je izabrao iz potpuno ličnih razloga. Kada sat otkuca kraj radnog vremena ovaj četrdesetdevetogodišnji Beograđanin sa sebe svlači sako, zavrće rukave i ulazi u garažu gde u jednu ruku uzima alat, a u drugu tehnički prospekt u 15 tomova. Ta dva rekvizita samo su deo „arsenala” kojim se poslužio kako bi za godinu dana uspeo da sastavi sopstveni – „porše”!
Kada stigne na posao Šušilovića u uglu radionice danas čeka ljubimac kog je, kako kaže, pronašao ostavljenog u privatnoj garaži u Sremskoj Kamenici sa „dva prsta prašine na haubi”. Mašinu je od tadašnjeg vlasnika otkupio i dovezao u dvorište auto-salona u kom radi. Često je pod njim provodio vikend pa mu je žena u šali pretila brakorazvodnom parnicom, a kada ne bi ležao ispod automobila, slobodne sate trošio je pred lampom čitajući hiljade strana literature koju je „iskopao” u krajnje „konspirativnim” ćoškovima Interneta.
O tome da „porše” spada u najskuplje automobile, uglavnom nedostupne „običnom” svetu, ne treba trošiti reči. Želja mi je, međutim, bila je da pronađem povoljan primerak kome bih vratio sjaj i fabričke performanse tako da izgleda i ide kao da je u punoj snazi. Model koji sam otkupio bio je gotovo havarisan, slupan s prednje strane i jedva sam ga dovezao do garaže. Onda je usledio zabavni deo... – seća se Šušilović.
Skinuvši i poslednji šraf sa glave motora, bregaste osovine, prenosnog i kočionog sistema, izduvne grane i ostalih „kurblungajšni i cincilatora”, ubrzo se upustio u potragu za odgovorom na pitanje kako da sve to zameni i ponovo sastavi. Mesec dana mu je, kaže, trebalo da na internet sajtu „Poršeove” tjunerske kuće „Tekart” pronađe tehničku dokumentaciju i prospekte za model četvrte generacije „devetstojedanaestice“ koju je rasklopio.
Tada sam se po različitim onlajn forumima raspitao za savete i mišljenja. Javio mi se veliki broj zaljubljenika u „kareru” koji i sami po svojim garažama širom sveta rade sličnu stvar. Saznao sam da su mi neophodni različiti alati do kojih je veoma teško doći ili u ovlašćenom servisu koštaju mnogo novca. Većinu ih je nemoguće kupiti u zvaničnoj prodaji jer distributeri ove alate smatraju poslovnom tajnom – nastavlja Šušilović.
Neke delove uspeo je da kupi preko internet sajta „I-bej“ na kom se prodaje polovna roba, neke da pozajmi, a treće da napravi uz pomoć mehaničara u Beogradu. Od entuzijaste iz Nemačke sa kojim i danas vodi redovnu prepisku o napretku i „zdravlju” svog ljubimca na četiri točka tako je uspeo da pozajmi alat za nivelaciju pogonske osovine: zamolivši ga da mu predmet pošalje kod prijatelja u Ljubljanu, Šušilović se uputio za Sloveniju, uzeo alat, vratio se u Beograd, ugradio neophodni deo i sutradan ponovo otputovao u zemlju „zmajčeka” kako bi alat poslao nazad „kolegi” u Nemačkoj.
Kompletnu dijagnostiku, računarski program i kablove, nabavio sam iz Amerike, a preko „I-beja” sam pazario kočione diskove za ovaj model. Čovek koji mi ih je prodao ponudio mi je veoma povoljnu cenu i, u nameri da mi izađe u susret, rešio je da ih pošalje preko DHL kurirske službe. Zaista, stigli su za nekoliko dana, ali me je dostava iznela više nego sami delovi – priseća se Šušilović, dodajući da je neke komponente čekao i po više nedelja. Redovne poštanske linije možda su sporije, ali se njihovom upotrebom najviše uštedi, objasnio je. Originalni deo koji, na primer, košta od 700 do 800 evra u radnji, preko Interneta moguće je nabaviti za 200 do 250 dolara.
– Postoje alati koje je jednostavno nemoguće nabaviti i onda ste prinuđeni da ih sami pravite. Na osnovu kataloga rezervnih delova, nekoliko mehaničara uspelo je da mi napravi identične replike alata koji je više nego uspešno poslužio nameni. Neverovatno je šta sve ti ljudi rade u svojim radionicama po gradu. Kada sam slike fabrikovanih delova pokazao ljudima sa kojima se dopisujem na forumima, nisu mogli da veruju – objašnjava Šušilović.
Posvećenost svom hobiju on opravdava neskrivenom ljubavlju prema nemačkom automobilskom brendu, ali i osećaju koji ga obuzme kada se u osvetljenoj radionici nađe „jedan na jedan“ sa monumentalnom mašinom. Iako se preko zida kancelarije u auto-salonu u kom radi nalazi plakat sasvim drugog proizvođača, na uglu radnog stola Šušilović drži tri makete „poršea 911”.
Kolege me stalno „prozivaju“, ali to je jače od mene – priznaje.
Marko Luković
---------------------------------------------------
Prepoznatljiva marka
Kada je pre tačno pola veka Ferdinand Porše Mlađi skicirao prvi model automobila kasnije nazvanog „karera 911”, sin slavnog austrougarskog inženjera nije ni slutio da će stvoriti legendu koja će nadživeti kako celokupni asortiman tadašnje očeve fabrike u Štutgartu, tako i konstruktorsko-dizajnerska postignuća sa traka drugih svetskih proizvođača. Sa porastom broja pehara koji su „poršeovi” sportski vozači odlagali na police takmičarskih boksova, svetom je odzvanjalo oduševljenje ovom po mnogo čemu jedinstvenom mašinom. Najbolji svedok tome je broj prodatih primeraka pomenutog vozila koje je na tržište zvanično ušlo 1963. godine, ali i jednoglasan stav poznavaoca brzine prema kom je „porše karera 911” bez premca najprepoznatljiviji automobil u svetu. Prvenstvenu zaslugu za taj uspeh, smatraju upućeni, „devetstojedanaestici” doneli su originalni izgled, neponovljiv „personaliti” i poslovično kvalitetna izrada, teško dostižna za većinu konkurenata.
[objavljeno: 24/01/2010]
Politika magazin
Šraf po šraf – „porše”
Inž. Jovan Šušilović se oduvek bavio automobilima, sada i kao direktor prodaje tri svetske marke. Ipak, celu proteklu godinu potrošio je da sastavi samo za svoju dušu omiljenog četvorotočkaša
Inženjer saobraćaja Jovan Šušilović svoj život posvetio je automobilizmu, i to ne samo u profesionalnom smislu u kom se danas ostvaruje kao direktor ovlašćene prodaje vozila tri svetska auto-brenda u Beogradu, već i kroz posvećenost hobiju koji je izabrao iz potpuno ličnih razloga. Kada sat otkuca kraj radnog vremena ovaj četrdesetdevetogodišnji Beograđanin sa sebe svlači sako, zavrće rukave i ulazi u garažu gde u jednu ruku uzima alat, a u drugu tehnički prospekt u 15 tomova. Ta dva rekvizita samo su deo „arsenala” kojim se poslužio kako bi za godinu dana uspeo da sastavi sopstveni – „porše”!
Kada stigne na posao Šušilovića u uglu radionice danas čeka ljubimac kog je, kako kaže, pronašao ostavljenog u privatnoj garaži u Sremskoj Kamenici sa „dva prsta prašine na haubi”. Mašinu je od tadašnjeg vlasnika otkupio i dovezao u dvorište auto-salona u kom radi. Često je pod njim provodio vikend pa mu je žena u šali pretila brakorazvodnom parnicom, a kada ne bi ležao ispod automobila, slobodne sate trošio je pred lampom čitajući hiljade strana literature koju je „iskopao” u krajnje „konspirativnim” ćoškovima Interneta.
O tome da „porše” spada u najskuplje automobile, uglavnom nedostupne „običnom” svetu, ne treba trošiti reči. Želja mi je, međutim, bila je da pronađem povoljan primerak kome bih vratio sjaj i fabričke performanse tako da izgleda i ide kao da je u punoj snazi. Model koji sam otkupio bio je gotovo havarisan, slupan s prednje strane i jedva sam ga dovezao do garaže. Onda je usledio zabavni deo... – seća se Šušilović.
Skinuvši i poslednji šraf sa glave motora, bregaste osovine, prenosnog i kočionog sistema, izduvne grane i ostalih „kurblungajšni i cincilatora”, ubrzo se upustio u potragu za odgovorom na pitanje kako da sve to zameni i ponovo sastavi. Mesec dana mu je, kaže, trebalo da na internet sajtu „Poršeove” tjunerske kuće „Tekart” pronađe tehničku dokumentaciju i prospekte za model četvrte generacije „devetstojedanaestice“ koju je rasklopio.
Tada sam se po različitim onlajn forumima raspitao za savete i mišljenja. Javio mi se veliki broj zaljubljenika u „kareru” koji i sami po svojim garažama širom sveta rade sličnu stvar. Saznao sam da su mi neophodni različiti alati do kojih je veoma teško doći ili u ovlašćenom servisu koštaju mnogo novca. Većinu ih je nemoguće kupiti u zvaničnoj prodaji jer distributeri ove alate smatraju poslovnom tajnom – nastavlja Šušilović.
Neke delove uspeo je da kupi preko internet sajta „I-bej“ na kom se prodaje polovna roba, neke da pozajmi, a treće da napravi uz pomoć mehaničara u Beogradu. Od entuzijaste iz Nemačke sa kojim i danas vodi redovnu prepisku o napretku i „zdravlju” svog ljubimca na četiri točka tako je uspeo da pozajmi alat za nivelaciju pogonske osovine: zamolivši ga da mu predmet pošalje kod prijatelja u Ljubljanu, Šušilović se uputio za Sloveniju, uzeo alat, vratio se u Beograd, ugradio neophodni deo i sutradan ponovo otputovao u zemlju „zmajčeka” kako bi alat poslao nazad „kolegi” u Nemačkoj.
Kompletnu dijagnostiku, računarski program i kablove, nabavio sam iz Amerike, a preko „I-beja” sam pazario kočione diskove za ovaj model. Čovek koji mi ih je prodao ponudio mi je veoma povoljnu cenu i, u nameri da mi izađe u susret, rešio je da ih pošalje preko DHL kurirske službe. Zaista, stigli su za nekoliko dana, ali me je dostava iznela više nego sami delovi – priseća se Šušilović, dodajući da je neke komponente čekao i po više nedelja. Redovne poštanske linije možda su sporije, ali se njihovom upotrebom najviše uštedi, objasnio je. Originalni deo koji, na primer, košta od 700 do 800 evra u radnji, preko Interneta moguće je nabaviti za 200 do 250 dolara.
– Postoje alati koje je jednostavno nemoguće nabaviti i onda ste prinuđeni da ih sami pravite. Na osnovu kataloga rezervnih delova, nekoliko mehaničara uspelo je da mi napravi identične replike alata koji je više nego uspešno poslužio nameni. Neverovatno je šta sve ti ljudi rade u svojim radionicama po gradu. Kada sam slike fabrikovanih delova pokazao ljudima sa kojima se dopisujem na forumima, nisu mogli da veruju – objašnjava Šušilović.
Posvećenost svom hobiju on opravdava neskrivenom ljubavlju prema nemačkom automobilskom brendu, ali i osećaju koji ga obuzme kada se u osvetljenoj radionici nađe „jedan na jedan“ sa monumentalnom mašinom. Iako se preko zida kancelarije u auto-salonu u kom radi nalazi plakat sasvim drugog proizvođača, na uglu radnog stola Šušilović drži tri makete „poršea 911”.
Kolege me stalno „prozivaju“, ali to je jače od mene – priznaje.
Marko Luković
---------------------------------------------------
Prepoznatljiva marka
Kada je pre tačno pola veka Ferdinand Porše Mlađi skicirao prvi model automobila kasnije nazvanog „karera 911”, sin slavnog austrougarskog inženjera nije ni slutio da će stvoriti legendu koja će nadživeti kako celokupni asortiman tadašnje očeve fabrike u Štutgartu, tako i konstruktorsko-dizajnerska postignuća sa traka drugih svetskih proizvođača. Sa porastom broja pehara koji su „poršeovi” sportski vozači odlagali na police takmičarskih boksova, svetom je odzvanjalo oduševljenje ovom po mnogo čemu jedinstvenom mašinom. Najbolji svedok tome je broj prodatih primeraka pomenutog vozila koje je na tržište zvanično ušlo 1963. godine, ali i jednoglasan stav poznavaoca brzine prema kom je „porše karera 911” bez premca najprepoznatljiviji automobil u svetu. Prvenstvenu zaslugu za taj uspeh, smatraju upućeni, „devetstojedanaestici” doneli su originalni izgled, neponovljiv „personaliti” i poslovično kvalitetna izrada, teško dostižna za većinu konkurenata.
[objavljeno: 24/01/2010]
Politika magazin