- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Споменик револуционарки плеса
Вендерсова посвета Пини Бауш, банкарски мешетари у „Маргиналном позиву”, филм Удају Хусеину, борац звани Хари Белафонте и Мадона – инкогнито
Из 3Д документарног филма „Пина” Вима Вендерса
61. БЕРЛИНСКИ ФЕСТИВАЛ
Берлин – Суморно берлинско преподне четвртог фестивалског дана својом лепотом је разведрио чудесан филм Вима Вендерса, дугометражни документарац рађен у 3Д технологији, који је захваљујући томе омогућио гледаоцима стоминутно, тродимензионално уживање у слици и музици, сценском покрету и игри. У свему ономе што је чинило и још увек чини чаробан свет плесних достигнућа легендарне револуционарке модерног балета – Пине Бауш.
Вендерсов филм „Пина” је прави филмски меморијал посвећен плесним револуционарима, самој Пини (преминула у јуну 2009.) и њеним верним следбеницима, сарадницима и градитељима чувеног Танц театра. Ово је и посвета уметности, људском телу и људском духу, трагалаштву за модерним и снажним балетским изразом у којем покрет, плес и поглед, надомешћују хиљаде речи. Вендерсова „Пина” гледа се у једном даху, са специјалним наочарима које гледаоцу омогућавају урањање у дубине позоришне сцене, стварајући му илузију сопственог кретања кроз простор, иза заверса, уз саме играче са свих страна света, који уједно сведоче о својим искуствима рада са Пином, њеној посвећености игри, њеним незаборавним кореографијама, које се смењују на великом платну. Филм са пуно ауторове нежности, за уживање и гледање у идеалним биоскопским условима...
Штета што се Вендерсов филм не приказује у берлинској конкуренцији у којој у прва три фестивалска дана влада и осредњост и бледуњавост. Делимично је од свега тога одскочио дебитантски амерички филм „Маргинални позив” Џеј Си Чандора, са Кевином Спејсијем, Полом Бетанијем, Деми Мур и Џеремијем Ајронсом у главним улогама, али више зато што има занимљиву и актуелну причу, него што је досегао значајне редитељске нивое.
Чанодоров филм драматизује финансијску кризу која је пре три године урушила Волстрит, кроз визуру банкарских инвестиционих мешетара који у својим облакодерима од стакла и метала кроје финансијску судбину света. Због резања трошкова банка отпушта велики број средовечних експерата, међу њима је и аналитичар задужен за контролу ризика, који свој УСБ стик са непријатним подацима предаје свом млађем сараднику. Овај пак суочен са могућношћу краха инвестиција покреће читав хијерархијски ланац менаџмента који ће се у два сата иза поноћи окупити како би донели одлуку да већ раном зором почну да продају на милионе безвредних акција. Свесни су да овакав поступак значи и крај њихових каријера и губљење угледа, али шта је то спрам позамашних бонуса које ће добити.
Чандоров филм изгледа боље када се препричава него када се гледа. Реч је о некој врсти камерне драме којом доминирају дијалози све самих оштроумних ликова, међусобно повезаних једино зависношћу одновца. Критика финансијских експерата као посебног друштвеног слоја и соја, проширена је делимично и на све оне којима је њихово мешетарење сасвим одговарало док год су „преко леба имали и погачу”, али недовољно да би се ово могло звати незаборавним филмом.
У такмичарском програму виђен је и аргентински филм „Награда” Пауле Маркович, у којем се ауторка враћа у детињство,ослањајући се на ликове мајке и ћерке које беже од политичког прогона, као и симпатична немачка комедија „Алманија – добродошли у Немачку”,натурализоване турске редитељке Јасмин Самдерели, која је овај филм снимила према сценарију своје сестре Несрин. Реч је шармантној усељеничкој причи, о разликама између истока и запада и о свему ономе што се може догодити када се сретну та два света. Филм нуди смех, буди позитивна осећања, али му није место у главном такмичарском програму, баш као ни филму „Викање на небо” Викторије Махони,који је у трку за „Златног медведа” ушао вероватно само зато што у њему игра Зои Кравиц, ћерка чувеног рокера Ленија Кравица.
И у паралелним програмима има разочарења. Рецимо, ишчекивани филм „Ђавољев двојник” Лија Тамахорија, настао према књизи Латифа Јахије једног од двојника Удаја Хусеина, крволочног сина ирачког председника Садама. Уместо узбудљивог биографског трилера, Тамахори се заправо бави Удајевим сексуалним животом. Све пршти од перверзија, па се стиче утисак да је Тамахори заправо снимао филм о себи (у приватном животу је познат као перверзњак). У улози Удаја и самог Латифа је Доминик Купер, а Удајеву љуваницу која се заљубљује у његовог двојника игра француска глумица Лудивин Сањије...
Срећом па је у Панорами био приказан и биографски документарац о славном америчком певачу, глумцу и великом борцу протива расизма Харију Белафонтеу, о његовом животу, каријери и вечитој борби против сегрегације. Хари Белафонте данас има 84 године, дочекао је, каже, да Америка добије и свог првог црног председника, који „још увек учи, мада споро”...
У Берлин је стигла и Мадона, што је вест која је узбуркала једино њене немачке фанове. Изјавила је да се неће нигде појављивати. Дошла је да обави послове на берлинском маркету. Да уговори дистрибуцију и промоцију свог новог филма који би премијерно требало да прикажеу Кану, ако га тамо буду желели.
-----------------------------------------------------------
Ходорковски као дисидент
Ни документарни филм о бившем руском нафтном олигарху Михаилу Ходорковском, није сасвим одушевио. Садашњи становник сибирског затвора, представљен је више као дисидент и политички противник Путина, него као бивши тајкун који је кројио разне судбине, па и сопствене земље, и уживао у благодетима свог сумњиво стеченог новца. Филм „Ходорковски” режирао је Сирил Тушчи који живи у Берлину. У 111 минута филма који је радио пет година, забележио је и изјаве људи који су приватно и пословно били повезани са Ходорковским, са мајком и његовим сином који живе у Америци, пријатељима и сарадницима који данас живе у Британији и Израелу.
Дубравка Лакић
Објављено: 14.02.2011.
Извор: Политика
Вендерсова посвета Пини Бауш, банкарски мешетари у „Маргиналном позиву”, филм Удају Хусеину, борац звани Хари Белафонте и Мадона – инкогнито
Из 3Д документарног филма „Пина” Вима Вендерса
61. БЕРЛИНСКИ ФЕСТИВАЛ
Берлин – Суморно берлинско преподне четвртог фестивалског дана својом лепотом је разведрио чудесан филм Вима Вендерса, дугометражни документарац рађен у 3Д технологији, који је захваљујући томе омогућио гледаоцима стоминутно, тродимензионално уживање у слици и музици, сценском покрету и игри. У свему ономе што је чинило и још увек чини чаробан свет плесних достигнућа легендарне револуционарке модерног балета – Пине Бауш.
Вендерсов филм „Пина” је прави филмски меморијал посвећен плесним револуционарима, самој Пини (преминула у јуну 2009.) и њеним верним следбеницима, сарадницима и градитељима чувеног Танц театра. Ово је и посвета уметности, људском телу и људском духу, трагалаштву за модерним и снажним балетским изразом у којем покрет, плес и поглед, надомешћују хиљаде речи. Вендерсова „Пина” гледа се у једном даху, са специјалним наочарима које гледаоцу омогућавају урањање у дубине позоришне сцене, стварајући му илузију сопственог кретања кроз простор, иза заверса, уз саме играче са свих страна света, који уједно сведоче о својим искуствима рада са Пином, њеној посвећености игри, њеним незаборавним кореографијама, које се смењују на великом платну. Филм са пуно ауторове нежности, за уживање и гледање у идеалним биоскопским условима...
Штета што се Вендерсов филм не приказује у берлинској конкуренцији у којој у прва три фестивалска дана влада и осредњост и бледуњавост. Делимично је од свега тога одскочио дебитантски амерички филм „Маргинални позив” Џеј Си Чандора, са Кевином Спејсијем, Полом Бетанијем, Деми Мур и Џеремијем Ајронсом у главним улогама, али више зато што има занимљиву и актуелну причу, него што је досегао значајне редитељске нивое.
Чанодоров филм драматизује финансијску кризу која је пре три године урушила Волстрит, кроз визуру банкарских инвестиционих мешетара који у својим облакодерима од стакла и метала кроје финансијску судбину света. Због резања трошкова банка отпушта велики број средовечних експерата, међу њима је и аналитичар задужен за контролу ризика, који свој УСБ стик са непријатним подацима предаје свом млађем сараднику. Овај пак суочен са могућношћу краха инвестиција покреће читав хијерархијски ланац менаџмента који ће се у два сата иза поноћи окупити како би донели одлуку да већ раном зором почну да продају на милионе безвредних акција. Свесни су да овакав поступак значи и крај њихових каријера и губљење угледа, али шта је то спрам позамашних бонуса које ће добити.
Чандоров филм изгледа боље када се препричава него када се гледа. Реч је о некој врсти камерне драме којом доминирају дијалози све самих оштроумних ликова, међусобно повезаних једино зависношћу одновца. Критика финансијских експерата као посебног друштвеног слоја и соја, проширена је делимично и на све оне којима је њихово мешетарење сасвим одговарало док год су „преко леба имали и погачу”, али недовољно да би се ово могло звати незаборавним филмом.
У такмичарском програму виђен је и аргентински филм „Награда” Пауле Маркович, у којем се ауторка враћа у детињство,ослањајући се на ликове мајке и ћерке које беже од политичког прогона, као и симпатична немачка комедија „Алманија – добродошли у Немачку”,натурализоване турске редитељке Јасмин Самдерели, која је овај филм снимила према сценарију своје сестре Несрин. Реч је шармантној усељеничкој причи, о разликама између истока и запада и о свему ономе што се може догодити када се сретну та два света. Филм нуди смех, буди позитивна осећања, али му није место у главном такмичарском програму, баш као ни филму „Викање на небо” Викторије Махони,који је у трку за „Златног медведа” ушао вероватно само зато што у њему игра Зои Кравиц, ћерка чувеног рокера Ленија Кравица.
И у паралелним програмима има разочарења. Рецимо, ишчекивани филм „Ђавољев двојник” Лија Тамахорија, настао према књизи Латифа Јахије једног од двојника Удаја Хусеина, крволочног сина ирачког председника Садама. Уместо узбудљивог биографског трилера, Тамахори се заправо бави Удајевим сексуалним животом. Све пршти од перверзија, па се стиче утисак да је Тамахори заправо снимао филм о себи (у приватном животу је познат као перверзњак). У улози Удаја и самог Латифа је Доминик Купер, а Удајеву љуваницу која се заљубљује у његовог двојника игра француска глумица Лудивин Сањије...
Срећом па је у Панорами био приказан и биографски документарац о славном америчком певачу, глумцу и великом борцу протива расизма Харију Белафонтеу, о његовом животу, каријери и вечитој борби против сегрегације. Хари Белафонте данас има 84 године, дочекао је, каже, да Америка добије и свог првог црног председника, који „још увек учи, мада споро”...
У Берлин је стигла и Мадона, што је вест која је узбуркала једино њене немачке фанове. Изјавила је да се неће нигде појављивати. Дошла је да обави послове на берлинском маркету. Да уговори дистрибуцију и промоцију свог новог филма који би премијерно требало да прикажеу Кану, ако га тамо буду желели.
-----------------------------------------------------------
Ходорковски као дисидент
Ни документарни филм о бившем руском нафтном олигарху Михаилу Ходорковском, није сасвим одушевио. Садашњи становник сибирског затвора, представљен је више као дисидент и политички противник Путина, него као бивши тајкун који је кројио разне судбине, па и сопствене земље, и уживао у благодетима свог сумњиво стеченог новца. Филм „Ходорковски” режирао је Сирил Тушчи који живи у Берлину. У 111 минута филма који је радио пет година, забележио је и изјаве људи који су приватно и пословно били повезани са Ходорковским, са мајком и његовим сином који живе у Америци, пријатељима и сарадницима који данас живе у Британији и Израелу.
Дубравка Лакић
Објављено: 14.02.2011.
Извор: Политика