LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=2]Spomen-ploča Ivanu V. Laliću
[/h]Novosti
Pesniku Ivanu V. Laliću u utorak će svečano biti otkrivena spomen-ploča. Knjige “Pismo” i “Četiri kanona” nezaobilazne u srpskoj poeziji 20. veka
TRAJAN pečat u životnom i stvaralačkom putu Ivana V. Lalića (1931-1996) ostavila su tri prelomna događaja: uskršnje savezničko bombardovanje Beograda 1944, u kojem su poginula četiri njegova drugara u okolnim zgradama, a njegova čudom ostala netaknuta; dve godine kasnije kada je kao petnaestogodišnjak upoznao svoju buduću suprugu Branku koja je, kako je govorio “bila duh iz mojih pesama”; i leto 1989. koje je donelo tešku porodičnu tragediju, neočekivani gubitak starijeg sina Vlajka.
Ovom jednom od najvećih srpskih pesnika druge polovine 20. veka, što mu danas svi priznaju, bića otkrivena spomen-ploča, u utoak u 11.00 časova na zgradi u kojoj je živeo, u Internacionalnih brigada 39 u Beogradu. To je 19. obeležje u velikom kulturnom poduhvatu “Vratimo dug piscima”, koje vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” u saradnji sa beogradskim opštinama.
Tih i (pre)skroman, odmeren i delikatan, ljubazan i uvek spreman da pomogne, Lalić je potpuno odudarao od uobičajene predstave o razbarušenim i narcisoidnim pesnicima. Prevodilac sa nekoliko jezika, izvrstan poznavalac muzike, filozofije, teologije, slikarstva, istorije, astronomije, čovek izuzetnih intelektualnih kapaciteta, ubraja se u veoma uski krug najobrazovanijih pisaca koje smo imali.
Otac Vlajko bio je član “Mlade Bosne”, nekoliko puta hapšen, radio kao novinar, a majka Ljubica Bajić, ćerka poznatog kompozitora Isidora Bajića, rano je prekinula uspešnu pijanističku karijeru da bi se u potpunosti posvetila porodici. Muziku i knjige Ivan je zavoleo od ranih dečačkih dana. Uzimao je časove violine, svirao klavir i neumorno pisao pesme od kojih su neke inspirisane pomenutim stradanjima drugara. Branku je sreo pod neobičnim okolnostima, odmah posle rane smrti majke.
- Teško obolela Ivanova majka potražila je lek kod mog oca dr Stjepana Kašnera u vreme kada smo bili u Zagrebu. Posle njene smrti, a umrla je na moj rođendan, Vlajko je svog sina poslao u Opatiju da se malo oporavi i zamolio mog oca, koji me je poveo na skup lekara, da mu ponesemo knjige koje je Ivan voleo. Došli smo pred njegovu hotelsku sobu, Ivan je otvorio vrata, mene je strefio šlog od ljubavi i to je to... Imala sam 14 godina - priča nam Branka, koja je uporedo sa Filozofskim fakultetom završila Muzičku akademiju.
U Zagrebu je radio kao urednik za književnost Radio Zagreba i objavio prve knjige “Bivši dečak” (1955) i “Vetrovito proleće” (1956). U Beograd je prešao na poziv Aleksandra Vuča, radio u dva navrata kao sekretar Saveza književnika Jugoslavije, bio urednik u Izdavačkom zavodu Jugoslavije i dugogodišnji urednik u tada slavnoj redakciji “Nolita”. Svakom novom knjigom (“Vreme”, “Vatre”, “Vrtovi”, “Smetnje na vezama”, “Strasna mera”) zauzimao je sve značajnije mesto u našoj poeziji.
Zadovoljstvo postignutim pomućeno je 19. avgusta 1989, kada mu je sin poginuo u brodolomu nedaleko od Venecije, u buri koja je zdrobila njegovu jedrilicu. Po Brankinom kazivanju, Ivan se neposredno posle toga obratio Bogu da mu podari još samo sedam godina kako bi napisao ono što je osećao da nužno mora da ispeva. Dve godine kasnije objavio je pesničku zbirku “Pismo” za koju je dobio nagradu “Meša Selimović” za knjigu godine i još nekoliko priznanja. Nekoliko godina kasnije usledila su zaveštajna “Četiri kanona” - dve knjige nezaobilazne u srpskoj poeziji 20. veka.
Poslednje godine života proveo je u teškoj seti, osećajući se loše ali ne želeći da ide na lekarske preglede. Preminuo je od srčanog udara, verovatno izazvanog šećernom komom, 27. jula 1996. godine - 22 dana pre nego što se navršio rok koji je izmolio za sebe i svoju poeziju.
Na otvaranju spomen-ploče o Lalićevom stvaralaštvu govoriće Predrag Marković, ministar kulture, akademik Svetlana Velmar-Janković i Branislav Kuzmanović, predsednik opštine Vračar, dok će stihove kazivati glumac Dejan Čavić.
PREGRŠT NAGRADA
ZA pesnički i prevodilački opus Ivan V. Lalić dobio je najznačajnije domaće i strane nagrade, među kojima su “Zmajeva”, “Nolitova”, “Miloš Đurić”, “Branko Miljković”, “Tornton Vajlder” (SAD), “Meša Selimović”, “Stanislav Vinaver”, “Rosone d’oro” (Italija), “Vasko Popa”, “Žička hrisovulja”.
MLAĐI SIN
POČETKOM rata u bivšoj Jugoslaviji mlađi sin Lalićevih, Marko, koji je bio saksofonista i član grupe “Oktobar 1864” napustio je zemlju i otišao u Njujork gde je radio kao kamiondžija, konobar, muzičar, a poslednjih godina uspešni je menadžer prodavnica zdrave hrane. Sa suprugom Megan Di danas 40-godišnji Marko ima ćerku Anu (10) i sina Vlajka (5).
[/h]Novosti
Pesniku Ivanu V. Laliću u utorak će svečano biti otkrivena spomen-ploča. Knjige “Pismo” i “Četiri kanona” nezaobilazne u srpskoj poeziji 20. veka
TRAJAN pečat u životnom i stvaralačkom putu Ivana V. Lalića (1931-1996) ostavila su tri prelomna događaja: uskršnje savezničko bombardovanje Beograda 1944, u kojem su poginula četiri njegova drugara u okolnim zgradama, a njegova čudom ostala netaknuta; dve godine kasnije kada je kao petnaestogodišnjak upoznao svoju buduću suprugu Branku koja je, kako je govorio “bila duh iz mojih pesama”; i leto 1989. koje je donelo tešku porodičnu tragediju, neočekivani gubitak starijeg sina Vlajka.
Ovom jednom od najvećih srpskih pesnika druge polovine 20. veka, što mu danas svi priznaju, bića otkrivena spomen-ploča, u utoak u 11.00 časova na zgradi u kojoj je živeo, u Internacionalnih brigada 39 u Beogradu. To je 19. obeležje u velikom kulturnom poduhvatu “Vratimo dug piscima”, koje vode Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” u saradnji sa beogradskim opštinama.
Tih i (pre)skroman, odmeren i delikatan, ljubazan i uvek spreman da pomogne, Lalić je potpuno odudarao od uobičajene predstave o razbarušenim i narcisoidnim pesnicima. Prevodilac sa nekoliko jezika, izvrstan poznavalac muzike, filozofije, teologije, slikarstva, istorije, astronomije, čovek izuzetnih intelektualnih kapaciteta, ubraja se u veoma uski krug najobrazovanijih pisaca koje smo imali.
Otac Vlajko bio je član “Mlade Bosne”, nekoliko puta hapšen, radio kao novinar, a majka Ljubica Bajić, ćerka poznatog kompozitora Isidora Bajića, rano je prekinula uspešnu pijanističku karijeru da bi se u potpunosti posvetila porodici. Muziku i knjige Ivan je zavoleo od ranih dečačkih dana. Uzimao je časove violine, svirao klavir i neumorno pisao pesme od kojih su neke inspirisane pomenutim stradanjima drugara. Branku je sreo pod neobičnim okolnostima, odmah posle rane smrti majke.
- Teško obolela Ivanova majka potražila je lek kod mog oca dr Stjepana Kašnera u vreme kada smo bili u Zagrebu. Posle njene smrti, a umrla je na moj rođendan, Vlajko je svog sina poslao u Opatiju da se malo oporavi i zamolio mog oca, koji me je poveo na skup lekara, da mu ponesemo knjige koje je Ivan voleo. Došli smo pred njegovu hotelsku sobu, Ivan je otvorio vrata, mene je strefio šlog od ljubavi i to je to... Imala sam 14 godina - priča nam Branka, koja je uporedo sa Filozofskim fakultetom završila Muzičku akademiju.
U Zagrebu je radio kao urednik za književnost Radio Zagreba i objavio prve knjige “Bivši dečak” (1955) i “Vetrovito proleće” (1956). U Beograd je prešao na poziv Aleksandra Vuča, radio u dva navrata kao sekretar Saveza književnika Jugoslavije, bio urednik u Izdavačkom zavodu Jugoslavije i dugogodišnji urednik u tada slavnoj redakciji “Nolita”. Svakom novom knjigom (“Vreme”, “Vatre”, “Vrtovi”, “Smetnje na vezama”, “Strasna mera”) zauzimao je sve značajnije mesto u našoj poeziji.
Zadovoljstvo postignutim pomućeno je 19. avgusta 1989, kada mu je sin poginuo u brodolomu nedaleko od Venecije, u buri koja je zdrobila njegovu jedrilicu. Po Brankinom kazivanju, Ivan se neposredno posle toga obratio Bogu da mu podari još samo sedam godina kako bi napisao ono što je osećao da nužno mora da ispeva. Dve godine kasnije objavio je pesničku zbirku “Pismo” za koju je dobio nagradu “Meša Selimović” za knjigu godine i još nekoliko priznanja. Nekoliko godina kasnije usledila su zaveštajna “Četiri kanona” - dve knjige nezaobilazne u srpskoj poeziji 20. veka.
Poslednje godine života proveo je u teškoj seti, osećajući se loše ali ne želeći da ide na lekarske preglede. Preminuo je od srčanog udara, verovatno izazvanog šećernom komom, 27. jula 1996. godine - 22 dana pre nego što se navršio rok koji je izmolio za sebe i svoju poeziju.
Na otvaranju spomen-ploče o Lalićevom stvaralaštvu govoriće Predrag Marković, ministar kulture, akademik Svetlana Velmar-Janković i Branislav Kuzmanović, predsednik opštine Vračar, dok će stihove kazivati glumac Dejan Čavić.
PREGRŠT NAGRADA
ZA pesnički i prevodilački opus Ivan V. Lalić dobio je najznačajnije domaće i strane nagrade, među kojima su “Zmajeva”, “Nolitova”, “Miloš Đurić”, “Branko Miljković”, “Tornton Vajlder” (SAD), “Meša Selimović”, “Stanislav Vinaver”, “Rosone d’oro” (Italija), “Vasko Popa”, “Žička hrisovulja”.
MLAĐI SIN
POČETKOM rata u bivšoj Jugoslaviji mlađi sin Lalićevih, Marko, koji je bio saksofonista i član grupe “Oktobar 1864” napustio je zemlju i otišao u Njujork gde je radio kao kamiondžija, konobar, muzičar, a poslednjih godina uspešni je menadžer prodavnica zdrave hrane. Sa suprugom Megan Di danas 40-godišnji Marko ima ćerku Anu (10) i sina Vlajka (5).