Slobodan Marković (Libero Markoni)

[Mr.Worldwide]

Slobodan Marković
(Libero Markoni)

Izvor:Wikipedia

Susreti i rastanak




- Mislim da je on mene prvi put primetio kada sam imala devetnaest godina. Bilo je to jednom prilikom kada sam se bukvalno sudarila s njim. Događaj se zbio na uglu Makenzijeve i Ulice Koče kapetana, na ulazu u staru kafanu "Novi Beograd": prolazila sam tuda, Slobodan je upravo izlazio. "Gle ti male", izustio je i odmerio me od glave do pete. "Izađi Ričarde, da vidiš čudo", doviknuo je nekom unutra, a ja sam mnogo godina docnije saznala da je Ričard zapravo njegov sabrat, slikar Slava Bogojević. Mislim da sam bila crvena kao bulka, dok sam žurno odmicala ulicom plašeći se da se osvrnem. Bio je tako lep…


Prošle su dve decenije od tog slučajnog susreta, Slobodan je već uveliko ušao u istoriju srpske književnosti, antologije i udžbenike, dok je ona bila kustos od karijere u Muzeju pozorišne umetnosti.


- Došao je nenajavljen, banuo oko jedanaest, kao "advokat" slikara Dragana Savića, kome je Muzej dugovao neki novac na ime honorara. Ostao je do pola tri, a da Dragana nije ni spomenuo. Kad je ušao, ponovo me je odmerio, onako, i pitao odakle sam? "Sa Čubure", promucala sam. "Sa moje Čubure?!", upitao je zgranuto, kao da ne veruje da sam mu ipak promakla. Nisam znala kako da ga oslovim a da ne pokažem da ga poznajem odavno. Odlučila sam se na – pesniče! "Pesniče, moramo da zaključamo muzej", promucala sam i raspršila magiju njegove priče. A poveravao nam je šta je doživeo za vreme sopstvene kliničke smrti. Čudesna priča, ali i velika čast; jer on to nije pričao u kafani, već nama, zbunjenim a zadivljenim ženicama, kustosima… Valjda nas je procenio? Bio je april, mutilo se na kišu, a toplo, kao usred leta. On u beloj uniformi. Pružio je dlan, pa rekao: "Pale su dve kapi. Ja ću opet doći!" Uzdrhtala, vratila sam se u sobu Vere Petrović i rekla joj s uzdahom: "Ja bih ovog čoveka mogla da volim". "I ja", odgovorila mi je.


Viđala ga je, potom, kad god je dolazio u Trnsku ulicu, u kuću neke ruske porodice u kojoj je pronalazio utočište od života kad mu dođe. Tu je živeo njegov advokat, a on je stalno bio u nekakvim razvodima.


- Ponovo smo se sreli licem u lice tek aprila 1980. godine, ispred "Beograđanke". Opet sam se zbunila. Bilo je neočekivano. Hteo je tada da mi pokloni knjigu "Jednom u gradu ko zna kom", koja je upravo objavljena, ali je "Prosvetina" knjižara preko puta već bila zatvorena. Odveo me je na kasato i kafu u beli salon hotela "Park", koji se nalazi na mestu gde je nekad bila njegova omiljena kafana "Složna braća". Bio je bled i govorio mi je neke stihove; uznemirila sam se toliko da sam samu sebe štipala za nogu da se ne bih odala. Nikada mi nije poverio šta je to, koji su to stihovi, uvek se zagonetno smeškao. Danas pomišljam da su to oni koje je, mnogo kasnije, posvetio meni? Posle me je ispratio do vrata, a moja mama je rekla: "Oh, imamo goste!" Od tada smo bili zajedno, sve do 30. januara 1990. kada me je prevario i otišao predskazavši u jednoj svojoj tek napisanoj pesmi sopstvenu smrt. Ostavila sam ga tog dana samog nakratko, otišla na sahranu Todi Čolaku…


Boem sa leptir-mašnom


Priča da njegovo udvaranje nipošto nije bilo trivijalno: godilo je i rastapalo led. Do tog susreta pred "Beograđankom" je, priznaje, svako udvaranje doživljavala kao laž. I, odjednom, pojavio se Slobodan sa ogromnim iskustvom koji nije primenio nijedan muški trik da bi je osvojio.


- Ne samo mene već i moju majku. Ona je oduvek želela sina, a sa Slobodanom je dobila i zeta i sina. On je u našu kuću i naše živote uneo nov duh, a moja mama je za njega, čak i kad bi zgrešio, govorila: "Božji stvor". Štitila ga je od mene, čak i od njega samog, a on joj je to uzvraćao iskrenošću i poštovanjem. Govorio je: "Kad pređem ovaj sveti prag, znam da sam na sigurnom" i time bespotrebno kupovao indulgencije. On je, zapravo, osvojio svakog ko ga je upoznao.


Osvajao je svojim šarmom akademike i alase, kneževe i konduktere, sveštenike i umetnike, političare i polusvet… Pa, iako je oduvek strogo vodio računa o svojoj spoljašnosti, o svom odevanju, na primer (pesnik mora poštovati formu), umeće s ljudima mu je donelo zvanje boema: poslednjeg pravog beogradskog boema s leptir-mašnom. Ponekad i u uniformi admirala!


Iza razbarušenog ponašanja i mondenskog izgleda i života natopljenog vinom krilo se ono što je zbunjivalo mnoge, a čime su zabrinute majke s manje ili više uspeha pokušavale da zabludele sinove vrate na pravi put. Slobodan je, naime, za sobom imao – delo. Ogromno, izuzetno vredno i neponovljivo. Bio je novinar, pesnik, prozni pisac, scenarista, slikar, prevodilac, svetski putnik i ko zna šta još. Objavio je šezdeset dve knjige, još dve su štampane posle njegove, ipak, prerane smrti, a slike, koje je stvarao strasno kao i pesme, danas krase domove prijatelja i kelnera širom sveta.


Ostavština


Da je preživeo taj 30. januar 1990, Slobodan bi danas imao sedamdeset pet. Možda bi ga život zaskočio već na sledećoj krivini, možda ne bi preživeo sve ono što se događalo njegovoj voljenoj zemlji, možda bi plovio svetskim morima tražeći negde sigurnu luku, ko zna, ali njegova Ksenija, njegovi prijatelji, veruju da bi danas bio tu, među njima.


Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, kraj Miloša Crnjanskog. Pričalo se da su tada, u času ukopa, zvonila zvona sa Visokih Dečana, a da su kaluđeri sa tugom podsećali na amanet da njihov grešni brat Elefterio bude sahranjen upravo tu, kod njih, u njihovoj lavri.


Dan pre smrti Libero Markoni je napisao pesmu u kojoj je opisao blisku budućnost: "Biće to divan pad. /Obožavani mrtvac. I u ime svega, /poneće me na rukama grad /kao kneza poslednjega". A zatim još: "I u moj obožavani Dvor /uleteće da raznesu /oružje, riznicu, al’ u besu /zaboraviće o r e o l!"


Takoreći odmah posle sahrane, dok mnogi koji su ga znali nisu mogli da poveruju da Slobodana zaista nema, izvesna poetesa koja nikad neće ući u čitanke, sa rešenjem u rukama je uletela u njegov atelje na ćuviku solitera u Ulici Franca Rozmana, poviše Južnog bulevara. Oni koji su joj izdali rešenje su, kao i ona sama, poverovali da je njen "stambeni problem" veći od ostavštine velikog pisca?!


- Sve dok nisam upoznala Slobodana, verovala sam da je čoveka moguće proceniti po onome što čita. Ali, u njegovom slučaju, to je bilo nemoguće. Jer, u svojoj biblioteci je pohranio gotovo četiri hiljade knjiga sa delima iz najrazličitijih oblasti. Kako proceniti takvog? Pa, za to je nedovoljan ceo ljudski vek…


Odmah sam, još slomljena bolom, pokrenula postupak ocenjivanja njegovog umetničkog dela i ostavštine!


Tako je pokojni Slobodan "komisijski" postao velikan: delo mu je ocenjeno, a ostavština proglašena za izuzetnu kulturnu i umetničku vrednost.


Danas je ta ostavština, smeštena u ogromne drvene sanduke, pohranjena u Skupštini opštine Vračar (Čubura) i u Arhivu Srbije. Ali, to nipošto ne znači da je na sigurnom. Jer, ona je, kako se to kaže, predmet ostavinskog spora. Na nju, po zakonu, pravo polažu Ksenija i troje Slobodanove dece. Deca ne žele da ona ostane celovita, u komadu, svako bi svoj deo, svoju četvrtinu rukopisa, dokumenata, slika, knjiga, polica, autorskih prava…


- Neposredno posle njegovog odlaska formiran je odbor za izgradnju Muzeja Libera Markonija. Opština Vračar je, čak, namenski izdvojila jedan plac iza "Pejtona", na uglu Mačvanske i Makenzijeve ulice, kao investitori su se pojavila braća Karić, ali je potonja vlast SPO-a to zemljište prodala nekoj banci. Po njemu je prozvan skver na kraju Makenzijeve, a tu je i tesna "Prosvetina" knjižara koja je dobila ime "Libero". To je sve, to je, uostalom, predskazao. Bliži se dan kada će njegova ostavština biti podeljena, raskomadana. Uplašena da će sve to netragom nestati u lavirintu vremena, podnela sam Sekretarijatu za kulturu Skupštine Beograda predlog projekta kompakt-diska Slobodan Marković. To je nova tehnologija koja zaista omogućuje da se nečije delo sačuva, još i da bude pristupačno svakom. Tako je pohranjeno i delo Danila Kiša, sa zadovoljstvom sam pregledala taj ce-de, bio mi je uzor kada sam pripremala projekat za mog Slobodana. To nije skupo, ako se uzme u obzir značaj njegovog dela. Neko mi je rekao da, zbog skeniranja, cena može da bude oko dvesta pedeset hiljada dinara?! Čekala sam odgovor tri meseca.


Onda je lično otišla u Sekretarijat za kulturu i dobila nezvaničnu informaciju da projekat o Slobodanu Markoviću, pesniku, književniku, slikaru, scenaristi, novinaru, putopiscu i ko zna šta još - "nema osnova"!


- Sahranjuju ga ponovo, bespovratno. Time sahranjuju i deo mene, delić svakog iz te njegove danas zaboravljene generacije.

 

[Mr.Worldwide]

Semjuel Beket

Semjuel Beket

Izvor:Wikipedia

Slobodan Marković (Skoplje 26. oktobar 1928. - 30. januar 1990. Beograd), srpski pesnik. Poznat i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“.



Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci.


Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar i slikar, boem.


Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu.


Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.




Prilažemi članak novinara Miloša Lazića na godišnjicu smrti našeg poznatog umetnika i intervju koji je obavio sa Ksenijom Šukuljević-Marković:


Živeti s Liberom


Slobodan Marković, poznati pesnik, književnik, slikar, putopisac, scenarista i boem, umirao je u više navrata: poslednji put se to dogodilo 30. januara 1990. Postoji bojazan da, ovih dana, umre još jednom, kad bude rasparčana njegova obimna ostavština. Priča o Liberu Markoniju, ljubavi i vremenu provedenom zajedno nastala je na osnovu kazivanja njegove supruge




Nedirnut deo Liberovog ateljea


Ksenija Šukuljević-Marković je muzejski savetnik: ceo svoj radni vek je provela u Muzeju pozorišne umetnosti u Gospodar-Jevremovoj ulici, u Beogradu. Magistarsku titulu, koju je još onomad stekla na Filološkom fakultetu, na književnosti, spominje samo u službenom saobraćanju. Objavila je više stručnih radova među kojima su i neka veoma važna dela: "Stvaralaštvo Huga Klajna", "Drame Đure Jakšića na beogradskim scenama", "Nataša Bošković, primabalerina, koreograf i pedagog", "Stvaralaštvo Milana Ajvaza", "Nina Kirsanova, primabalerina, koreograf i pedagog", "Pedeset godina Muzeja pozorišne umetnosti Srbije", zbornike "Bojan Stupica" i "Mata Milošević"…


Mnoge izložbe u Beogradu, Jugoslaviji i inostranstvu nose njen potpis.


Priredila je i dve knjige Slobodana Markovića: "Južni bulevar" i "Zapiši to, Libero". Objavila je njegovu biografiju i bibliografiju svih štampanih dela. Pripremila je za štampu zbirku Slobodanovih izabranih pesama i crteža pod naslovom "Čubura među golubovima". Autor je izložbe "Život i rad Slobodana Markovića (1928-1990)" koja je priređena u Narodnoj biblioteci Srbije 2000. godine povodom Međunarodnog susreta pisaca.


Prezime Marković je dodala svom devojačkom početkom osamdesetih. "Mojoj Kseniji" – glasi posveta u Slobodanovoj zbirci pesama "Južni bulevar", objavljenoj posmrtno.


Živi na Čuburi, u Ulici Filipa Kljajića, odmah iza "Pejtona".


(Neka mi predani čitalac ne zameri na suvoparnosti ove "službene biografije" moje drage sagovornice; ona je, naime, samo kratak prilog istinskom životu i njegov kontrapunkt, što će i sam primetiti ako ga ovde ne izda strpljenje.)


Bež’te deco


Možda još samo po neki Čuburac pamti da se nekad, na uglu Njegoševe i Baba-Višnjine ulice, nalazila fabrika za izradu plutanih čepova. Kada je prestala Da radi, zaposeli su je stanari i prekrojili po sopstvenoj meri. Na to šta se u toj zgradi nekad nalazilo podsećali su samo pampuri rasuti svuda po prostranom dvorištu.


Tu, na tom uglu, počinje Ksenijina neobična povest satkana od čednih uspomena i strasne ljubavi. Jer, u tom čudnom zdanju je, u vreme najranijih sećanja, živeo čovek koji će obeležiti i njen život.


Malo ko je u kraju znao da se iza boemske razbarušenosti mladog pesnika, sina gospođa Jelene, skrivalo strogo vaspitanje stare građanske porodice. Slobodan je rođen u Skoplju 1928. godine, gde mu je otac Dimitrije P. Marković, tada oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, bio na službi. On nije upamtio da su živeli i u Ljubljani, gde je prestala očeva vojna služba. Onda su došli u Beograd, gde je bivši oficir postao novinar lista "Pravda", u kojem je radio do kraja života. Dimitrije je pisao pesme, pripovetke i romane, a objavio je knjigu pripovedaka "Kaplar Tima" 1938. Iste godine je objavio i prvi udžbenik iz novinarstva "Veština biti novinar" i – umro. Poluvojni dril i očevo cepidlačenje na tačnosti ostavili su trag: Slobodan je celog svog života bio u zavadi s vremenom i vazda kasnio, makar da je nešto započeo ili nekud pošao na vreme.


Detinjstvo je proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu, u uglednoj i staroj srpskoj porodici po kojoj se (valjda i danas?) jedan kraj grada naziva – Protina mahala. Kada su u Peć ušli balisti i Italijani, izbegao je majci u Beograd, ali je, svejedno, 1943. bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji, onoj što se nalazila na mestu gde danas nastaju ove novine, pa studirao južnoslovensku književnost u Beogradu i Zagrebu.


Ali tada, kada ga je Ksenija kao desetogodišnja curica prvi put videla, njegovo lice je već bilo osenčeno tugom, a hod poduprt vinom. Pamti, kada je prolazio Baba-Višnjinom, neka starica je s prozora opominjala decu: "Bež’te, evo ide onaj pesnik!"


Jednom je neko dete zaneto igrom zaostalo nasred ulice a ostali su s užasom iz sigurnih skrovišta posmatrali kakvo će se zverstvo zbiti. "Onaj pesnik" je uzeo dete, podigao ga uvis kao da će ga vinuti u nebo, poljubio ga u kosicu i nežno spustio na tle. Posle tog otkrića Ksenija je, lično, kamenom razbila prozor babi i s dečjim prkosom izdržala prekore svoje dobre majke. Mnogo godina kasnije saznala je da je on tada, sa dvadeset dve godine, za sobom već imao jedan nesrećan brak iz kojeg je izašao uskraćen za ljubav i sina.


- Onda je moja starija sestra, već studentkinja književnosti, donela kući njegovu knjigu pesama "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu" – seća se Ksenija živo. – Upozorila me je da to nije literature za mene; bila je to bačena rukavica i ja sam iz inata, dok je ona bila na predavanjima, naučila jednu njegovu poemu naizust. Za mene on više nije bio mladić što zamiče našom ulicom, već pesnik. Viđala sam ga tada često u najrazličitijim prilikama…


Živeti u mašti. Pokušavao sam. Mora da sam pokušavao. Maštati. To nije prava reč. Ni živeti. Nije važno. Pokušavao sam, dok je u meni šetkala divlja zver ozbiljnosti, besneći, ričući, kidajući s mene komad po komad. Radio sam sam. Sam samcit, skriven od svih..."
(Semjuel Beket)






Semjuel Berkli Beket, autor koji se bavio egzistencijalističkim temama a sam nije bio egzistencijalista, čiji radovi su pesimistički ali u kojima gotovo uvek na kraju pobeđuje volja za životom, kod kojeg je očaj samo prilika za samoispitivanje, a materijalna oskudica idealna slika životnog sivila u kojem se neprestano mešaju dobro i zlo, napredno i nazadno, duhovno i telesno, vodeći borbu u samom središtu smisla - ljudskom umu. Smatraju ga jednim od najznačajnijih pisaca XX veka, promoterom minimalizma u književnosti i ključnim autorom teatra apsurda".






Semjuel Beket rodio se u u Foksroku, predgrađu Dablina, u Irskoj. Porodica je posedovala veliku kuću, sa baštom i teniskim terenom. Trkalište, železnička stanica, kao i celokupni obližnji ambijent koji je okruživao njihovo imanje igraće, kasnije, u Beketovim delima značajnu ulogu. Samjuelov otac bio je geometar, a majka medicinska sestra.






Vraćam se i ljudima koji hodaju po zemlji, hodaju često s teretom na plećima. Možda sam ih slabo procenio, ali mislim da nisam. Zapravo, nisam ni pokušao da ih procenim. Hteo bih još samo jednom da pokušam shvatiti, da počnem shvatati kako takva bića uopšte mogu da postoje."
(Semjuel Beket)






U 14. godini upisali su ga u Portora Royal School, školu koju su pohađala deca pripadnika srednje klase. Semjuel Beket bio je izuzetno nadaren za sport, tako da se ubrzo našao u kriket timu, gde je postao prepoznatljiv po ubistvenoj levici, kojom je veoma jako i precizno udarao lopticu. Kasnije će postati jedini laureat Nobelove nagrade za književnost koji je ušao u Wisden Cricketers Almanack", bibliju" kriketa.






Na Triniti koledžu u Dablinu od 1923. do 1927. godine učio je i usavršavao romanske jezike. Nakon diplomiranja 1928. godine preselio se u Pariz, gde je radio kao vanredni profesor na Ecole Normale Superieure. Ovde ga je prijatelj Thomas MacGreevy upoznao sa zemljakom, Džejmsom Džojsom, autorom jednog od prvih modernih romana Uliks" (1922). Ovo poznanstvo ostaviće dubok trag na Semjuela, mada nasuprot uvreženom mišljenju, Beket nikada nije bio Džojsov lični sekretar.






Oslonio sam se na prividnosti, iako sam osećao da su isprazne."
(Semjuel Beket)






1929. godine Beket je objavio svoje prvo delo, esej u kojem je branio književno stvaralaštvo svog prijatelja, Džojsa. Ipak, ovo prisno prijateljstvo ohladnelo je kada je on odbio udvaranje Džojsove ćerke, Lusi. U ovom periodu izašla je i prva Beketova kratka priča, Pretpostavka". Naredne godine osvojio je i književnu nagradu za poemu Whoroscope", za koju ga je inspirisala biografija Rene Dekarta.






1930. godine Beket se vratio na Triniti koledž kao predavač francuskog, ali je brzo izgubio interesovanje za ovaj poziv. Sistem obrazovanja mu se ni malo nije dopadao, a da bi se izrugao akademcima, kojima je forma uvek važnija od suštine, jedne večeri u Društvu modernog jezika u Dablinu, održao je detaljan govor o francuskom autoru iz Tuluza, Jean du Chas-u, osnivaču pokreta Concentrism", tek na kraju svog govora otkrivši da je kompletnu priču izmislio i da ne postoje ni autor ni pokret. Svoja iskustva sa Trinitija ovekovečio je u poemi Patuljak" (1934) po ugledu na Geteovo delo Godine učenja Viljema Majstera".






Na Dablinskom univerzitetu se nalazi krem Irske: bogati i debeli."
(Semjuel Beket)






Period nakon odbacivanja profesorske karijere, Beket je posvetio putovanju Evropom. Tokom boravka u Londonu, 1931. godine, objavio je kritičku studiju o francuskom autoru, Marselu Prustu. Ali samo nekoliko godina kasnije, nakon očeve smrti, proveo je dve godine na psihijatrijskom lečenju u Tavistock Clinic, gde je imao priliku da prisustvuje jednom od predavanja čuvenog doktora Karla Gustava Junga. Tema ovog predavanja bila je nikad ispravno rođeni", aspekt koji će postati očigledan u kasnijim Beketovim delima.






Roditi se... to znači živeti onoliko vremena koliko je potrebno da se sazna šta je ugljenik u slobodnom gasovitom stanju, zatim zahvaliti i otići."
(Semjuel Beket)






1932. godine napisao je svoj prvi roman, ali nije mogao da pronađe izdavača. Svi su ga odbilii. Knjiga je važna jer će mnoge ideje iznete u njoj iskoristiti u svojim kasnijim delima. Sam roman, u originalu, objavljen je tek tri godine po njegovoj smrti. Ovaj period obeležen je snažnim Džojsovim uticajem, pa tako ponekad izgleda kao da je jedina svrha dela da pokaže autorovu učenost (što je i bila istina, Beket je posedovao veoma opširno znanje). Ipak, već su vidljive neke njegove osobenosti: pesimizam, crni humor, ironija, fizička neaktivnost, zaranjanje u sopstvene misli...






1934. godine objavio je nekoliko eseja koji su se bavili radovima irskih pisaca koji u to vreme nisu imali značajnije uspehe, stvarajući na taj način nešto što će se kasnije prepoznati kao okvir modernističkog kanona irske poezije.






Da, napokon ću biti prirodan; ako budem patio više, a onda manje, neću iz toga stvarati nikakve zaključke; manje ću slušati svoje ja; neću više biti ni hladan ni vruć, biću mlak, umreću mlak, bez entuzijazma."
(Semjuel Beket)






1935. godine Beket se zainteresovao za film i izrazio je želju da uči kod Sergeja Ezenštajna u Moskvi. Međutim, na njegovu pismenu molbu čuveni kinematograf nikada nije odgovorio, jer se u to vreme nalazio u karantinu bolujući od velikih boginja.






1936. godine završio je rad na romanu Marfi" i uputio se na putovanje Nemačkom. Naredne godine na kratko se vratio u Irsku, gde je objavio ovaj roman, a potom ga i preveo na francuski jezik. Tokom ovog boravka u rodnoj zemlji posvađao se sa majkom, što ga je samo utvrdilo u nameri da se trajno preseli u Pariz.






1938. godine nožem u grudi ubo ga je ulični makro i gotovo ga ubio. Zahvaljujući Džojsu, Beket je dobio poseban apartman u bolnici. Publicitet koji je okruživao ubadanje privukao je pažnju Suzanne Deschevaux-Dumesnil, sa kojom se znao od ranije, ali sa kojom je tek sada uspostavio dubok i prisan odnos. Iako je prvobitno nameravao da sudski goni makroa, na kraju je od toga odustao, jer nije imao volje da se vuče po sudnicima, ali i zato što mu se napasnik učinio ljubaznim čovekom, sa dobrim manirima. Oprostio mu je ispad i nastavio dalje.






Koliko ću lepih stvari, važnih stvari odbaciti od straha, od straha da ne padnem u staru grešku, od straha da neću završiti na vreme, od straha da me ne zahvati, poslednji put, još jedan talas tuge, nemoći i mržnje. Raznovrsni su oblici kojima se nepromenljivost teši zbog svoje bezobličnosti."
(Semjuel Beket)






Kao državljanin vojno neutralne države tokom Drugog svetskog rata, Beket je mogao da ostane u Parizu i nakon okupacije, ali se on, ipak, ubrzo pridružio francuskom pokretu otpora i radio uglavnom kao kurir. Nekoliko puta je uspeo da izbegne klopke Gestapoa. Nakon izdaje jednog od članova otpora, on i Suzan su morali da pobegnu na jug Francuske, u još uvek neokupiranu zonu, gde su se do kraja rata krili u selu Roussillon, pomažući pokret iz pozadine. U ovom periodu napisao je i roman Watt", koji je objavio tek 1953. godine. Nakon rata država Francuska ga je odlikovala za hrabrost.






1945. godine Beket, tokom kratke posete Dablinu, u sobi svoje majke doživljava otkrovenje u kojem mu se prikazala cela njegova književna budućnost. Ovo otkrovenje, nalik proročkom snu, izvšilo je ključni uticaj na njegovu dalju karijeru.






Shvatio sam da je Džojs išao koliko god je mogao daleko u pravcu koji je najbolje poznavao", ispričao je Beket svom prijatelju Knowlson-u. Džojs se uvek trudio da što više obogati svoje delo. Shvatio sam da je moj put u osiromašavanju, u oduzimanju a ne u dopunjavanju."






Beket se fokusirao na siromaštvo, neuspehe, izgon i gubitak. Suštinski, shvatio je da njegova umetnost mora biti subjektivna i da u potpunosti treba da crpi ideje iz ličnog unutrašnjeg života.






Znam da ću se vratiti ovamo, k sebi... i ne bih više odlazio iz sebe, ne bih više tražio od sebe ono što nemam."
(Semjuel Beket)






Period posle Drugog svetskog rata njegovi biografi nazivaju srednjim i kreativno najplodnijim. Ovo je period u kojem je napisao svoje četiri drame (među kojima posebno mesto svakako zauzima Čekajući Godoa", ali i drama Krapova poslednja traka" u kojoj opisuje svoje iskustvo u majčinoj sobi i otkrovenje koje je doživeo), ali i tri romana
(koje neki nazivaju trilogijom" mada to nije bila autorova namera):
Moloj" (1951), Malone umire" (1951) i Bezimeni" (1953).






Dok roman Moloj" (koji je napisao ranije, ali za kojeg nije uspevao da pronađe izdavača, a pronašao ga je samo zahvaljujući Suzaninoj upornosti) još uvek robuje konvencionalnom romanu (vreme, mesto, radnja i zaplet), već u romanu Malone umire" Beket dobrim delom izostavlja radnju i zaplet, premda su mesto i protok vremena ipak indikovani. U poslednjem romanu, Bezimeni" ostvario je svoju zamisao u potpunosti, i mesto i vreme su nestali. Njegovi romani satkani su od unutrašnjeg dijaloga, misli samog autora se prepliću sa radnjom. Tako u romanu Malone umire", mi zapravo ne znamo kako se glavni lik zove, jer mu autor menja ime u skaldu sa trenutnim raspoloženjem, ali i zbog toga što smatra da je ime nevažno, da je ono samo maska onome što sam pisac želi da kaže, marioneta kojom se služi da ne bi sebe otvoreno ogolio pred čitaocima, ali i zbog toga što se Beket neprestano pitao koje je njegovo (ljudsko) pravo ja". Da li je to ono ja" koje diktira pisanje ili ono ja" koje to diktiranje, zajedno sa radnjom, posmatra?






Otkriti formu kojom će se oblikovati haos, to je danas zadatak umetnika."
(Semjuel Beket)






Za mene lično, roman Malone umire" predstavljao je svojevrsno otkrovenje. Kratke, sažete i jasne rečenice, isprepletane misli, svojevrsni portret umetnika koji luta pokušavajući da pronađe smisao, ali koji je sputan okolnostima i okruženjem. Od prve rečenice, od prve reči, ovaj roman vas uvlači u sebe i svoj svet, a onda, zapravo, shvatite da nigde niste ni putovali, da ste to vi, da je to vaš svet, da ste se pronašli, možda i ne tražeći se. (Nekada nisam znao kuda idem, ali sam znao da ću negde stići, znao sam da će se završiti ova duga slepa etapa.") Prisustvujete kreativnom činu prateći stvaraoca tokom procesa, nalazite se na samom izvoru, na vrhuncu nadahnuća kada se ideje prepliću, delo je još uvek mlado, još uvek se oblikuje. (Muškarac se zvao Samoscat. Kao otac. Kršteno ime? Ne znam. Neće mu trebati. Koji ga bolje poznaju zovu ga Sapo. Koji su to? Ne znam. Nekoliko reči o njegovoj mladosti. To je potrebno. Bio je to prerano sazreli dečak. Slabo je bio nadaren za nauke, a i nije video korist od onih koje su mu nudili da uči. Prisustovao je nastavi odsutnog duha.") Beket u ovom romanu manifestuje savršenu prirodnost i neposrednost, kojom vas prosto kupuje na prvu loptu. Jednostavno, nemate utisak da čitate neku knjigu, već da pomažete njeno stvaranje, da razgovarate sa autorom o mislima i planovima koji mu se vrzmaju po glavi. (Bio je ovo zgodan pasus. Biće još bolje kad nastavim za nekoliko trenutaka.") On u ovom delu slika portret umetnika zanesenjaka, fantasta koji se gubi u sopstvenim izmišljenim svetovima, koji životu prilazi filozofski a ne praktično i zato je na kraju, sasvim očekivano, poražen od surove stvarnosti. (Jer niko mu nikada nije pritekao u pomoć, niko mu nije pomogao da izbegne trnje i zamke kojima je posut put pravednika, nego je morao da se osloni samo na vlastite skromne mogućnosti i sredstva... I još uz to, ukupno je primio veoma malo novčanih darova, i u vrlo malim novčanim iznosima. To ne bi imalo nekih posledica, da je on umeo zarađivati novac, bilo znojem svoga lica, bilo svojom inteligencijom. Ali nije.")






1952. godine Beket je izdao svoje remek-delo, Čekajući Godoa". Za ovu dramu dobio je mnoga priznanja, a kritika je pisala da je uspeo u nečemu što je teoretski nemoguće, napisao je dramu u kojoj se ne dešava ništa, a koja drži publiku prikovanu za stolice. Ali, kao što je to čest slučaj sa Beketom, njega pogrešno tumače. Dva junaka iz ove predstave nisu skitnice, kako se to uglavnom misli. Beket to nigde nije zapisao. To su samo ljudi bačeni u najosnovniji oblik postojanja. Ljudski racio ne može da se pomiri s tim da se nešto događa slučajno, bez svrhe, pa tako i ova dva čoveka osmišljavaju besmisao čekanjem Godoa za koga nisu sigurni ni da li postoji, ali koji im je potreban kako bi se nečemu nadali. Bez nade, život je samo ogoljena scena bez smisla. Beketa neprestano zaokupljuje misterija ljudskog postojanja.






Jer ljudima nije dovoljno da trpe, oni hoće razlog..."
(Semjuel Beket)






Od ovog perioda Beket se opredeljuje da sva svoja dela piše isključivo na francuskom, jer mu ovaj jezik omogućava da piše bez stila", prevodeći sopstvena dela na engleski.






... Onaj koji je mnogo čekao, čekaće zauvek."
(Semjuel Beket)






Uspeh Godoa" otvorio mu je vrata svih pozorišta na svetu, nove drame koje je pisao odmah su postavljane na scenu, a čak je i sam jedno vreme bio upravnik.






1961. godine dobio je nagradu međunarodnih izdavača, koju je te godine podelio sa Borhesom. Iste godine ozvaničio je, doduše tajnim venčanjem i iz čisto praktično-administrativnih razloga, svoju vezu sa Suzan.






Period nakon 1960. godine jeste period lične i književne transformacije. Počinje da piše za radio, televiziju i film, ali njegova dela poprimaju sve više minimalistički stil. Tako je napisao dramu Dah", koja traje 35 sekundi i nema likova, dok se drama iz 1972. Ne ja", sastoji gotovo samo od Beketovih reči pokretna usta, ostatak scene u mraku". U ovom periodu vratio se i poeziji sačinjenoj od šest reči.






Ukoliko me ne voliš, onda nikada neću biti voljen. Ukoliko te ne volim, onda nikada neću voleti."
(Semjuel Beket)






1969. godine, dok se nalazio na odmoru u Tunisu, do njega je stigla vest da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Suzan je vest dočekala samo jednom rečju: Katastrofa!" Beket je u celosti bio posvećen svojoj umetnosti, izbegavao je svako javno eksponiranje, sve vrste medija, a sada će uslediti mnogobrojni intervjui, nagrnuće horde mladih pisaca i obožavalaca, neprekidno će ga pozivati na skupove i svečane večere. Beket je zato prihvatio nagradu, ali je odbio da prisustvuje zvaničnoj ceremoniji i održi govor.






Završio sam analizu samoga sebe. Otišao sam u svemir, znao sam da ću tamo jednom naći svoje mesto, stari svemir me štiti, stari svemir pobednik. Srećan sam, znao sam da ću jednoga dana biti srećan. Ali nisam pametan."
(Semjel Beket)






17. jula 1989. godine Suzan je umrla, a nedugo za njom, 22. decembra umro je i Semjuel Beket. Sahranjeni su jedno pored drugog, a na zajedničkom spomeniku ispisana je samo jedna jedinstvena rečenica, koju je sam Beket sastavio: Bilo koja boja, sve dok je siva."






Doduše, ostalo mi je i srce od olovke, naravno, ali šta vredi i srce od olovke bez papira? (Semjuel Beket)






Uglavnom zahvaljujući medijima, danas vlada opšte pogrešno uverenje da je Beketa isključivo zanimala siva, prljava, osakaćena strana života. To nije tačno. Celoga života njega su zanimala pitanja: Kako smo nastali i koja je svrha našeg postojanja? Ko smo mi; koja je naša prava priroda? Na šta čovek misli kada kaže Ja"? On je smatrao da su teme koje preovlađuju u svetskoj književnosti zapravo površne, da kriju suštinske probleme i pravu patnju, što postaje očigledno kada se ljudsko postojanje svede na osnovni nivo, kada se skinu društvene maske. Ostavljen na ogoljenoj sceni, čovek je primoran da ponire u sebe i potraži odgovore na suštinska pitanja.






Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan."
(Jovan Dučić)






Beket je oslobodio dramu i fikciju robovanja konvencionalnim zapletima i jedinstvu mesta i vremena, ohrabrio mnoge na eksperimentalno pisanje, bio jedan od najznačajnijih modernista... Njegova dela spadaju među ona, koja je Umberto Eko definisao kao, otvorena". Autor ne nameće svoje mišljenje, čitaoci su tumači, što je prvi kao model postavio Sjeren Kjerkegor, danski religiozni filozof, što su kasnije promovisali egzistencijalisti, a čemu je među prvima u umetnosti težio Kafka. Suštinski, Beket je sproveo u delo upravo ideje egzistencijalista i ovaplotio koncept �teatra apsurda" koji je zamislio Alber Kami. Ponavljanje je antipod hrononološkom protoku vremena. Svi Beketovi likovi su njegovi dvojnici. Filozofski, svoj izvor pronašao je kod Lesinga, Kanta i Šopenhauera. Danas ga smatraju prorokom avangarde i postmoderne.






Živeti. Izgovaram tu reč, a ne znam njeno značenje. Pokušavao sam to, a nisam znao šta pokušavam. Možda sam, na kraju krajeva, ipak živeo, a da toga nisam ni bio svestan." (Semjuel Beket)