MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Slike i priče o nesebičnoj hrabrosti volontera,spasilaca,specijalaca
- Začetnik teme Torrent Maniak
- Datum pokretanja
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Ljudi su naprvili nasip od 4km za manje od 12h. Nasip u Raci!
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Naš najmlađi drugar i volonterka
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
AZILANTI POMAŽU U ODBRANI OD POPLAVA! BEOGRAD
BEDEMI U ŠAPCU SE OJAČAVAJU
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Ispovest spasioca Gorske službe zbog koje će vam se vratiti vera u ljudski rod (FOTO)
Neprekidno, bez sna, hrane i vode, pripadnici Gorske službe spasavanja ulažu poslednji atom snage kako bi pomogli unesrećenom stanovništvu. Kada sve nedaće prođu, ostaće mnogo neispričanih priča ovih hrabrih momaka. Jednu dirljivu priču, prenosimo Vam ovom prilikom
Spasioci Gorske službe spasavanja Srbije, kao i pripadnici svih ostalih službi angažovanih na spasavanju ugroženih ljudskih života, od prvog dana su na terenu.
Neprekidno, bez sna, hrane i vode, svi oni ulažu poslednji atom snage kako bi pomogli unesrećenom stanovništvu. Kada sve nedaće prođu, ostaće mnogo neispričanih priča ovih hrabrih momaka. Ipak, imamo sreću da neke od njih zahvaljujući portalu Gorska služba spasavanja Srbije prenesemo javnosti i hvala im na tome.
“Hvala ti, Todore.
Tresu mi se ruke od adrenalina i brzo tražim po rancu da li sam poneo sve stvari koje će mi biti od koristi i pomoći. Već vidim da sam neke veoma važne zaboravio, a kako i ne bih, kada sam za 13 minuta od poziva na akciju bio u vozu “spakovan”. Trenutno je oko 07:00, i petak je. Putujem i razmišljam da li je tamo zaista toliko loše dok me drugi ljudi ovako pogubljenog, isprskanog od trčanja po barama i sa čizmama u rukama uzbuđeno gledaju.
Foto: gss.rs
Stižemo kod suda u Obrenovcu oko 9:30 i spremamo čamac, iznosimo opremu, kiša počinje da pada. Vatrogasci i policajci se okupili oko nas, vidimo im po očima i razgovoru da oni ništa još ne mogu da urade jer je voda uveliko poplavila niže delove grada.
Nemaju čamce a prijava za pomoć je sve više iz minuta u minut. Sud je trenutno najviša tačka na kojoj je sigurno, i po njihovim rečima ovde voda ne može i neće doći. U čamac ulazi naš šef Organ, Deda i ja, a Mlađa čeka kod automobila sa ostatkom tehničke opreme i suvom presvlakom. Čamac je uplovio u ulicu koja je do skoro bila prohodna za automobile i ljudstvo, sada to već više nije moguće. Sve je tako mirno, tiho, uplovljavamo u nepoznati kraj i imamo informacija za svega nekoliko adresa koje ćemo sada da tražimo, to nam je prioritet.
Foto: gss.rs
Stanica sve slabije radi, te smo svesni da ćemo uskoro biti odsečeni od sveta, a tako je i bilo ubrzo. Vadimo jedan par starijih, jednu, drugu, treću porodicu, više i ne brojimo. Ljudi sa okolnih kuća i krovova se deru, neki i psuju, svi bi da ih odvezemo na suvo i sigurno ali to trenutno nije moguće.
Jedan naš čamac (čamac GSS-a) i čamac još jednih dobrovoljaca-meštana smo operativni i dajemo sve od sebe. Oba čamca su na vesla što znači da sve to teče veoma sporo. Pitaju nas ljudi sa vrhova kuća gde su ostale službe a ne znaju da se i mi to takođe pitamo, te nemamo odgovor na ta pitanja, haos je svuda.
Sud, “najviša” tačka sa koje smo krenuli, je već posle sat vremena poplavljen. Vozilo sa ostatkom suve opreme, tehničkom opremom i našim četvrtim članom Mlađom je odsečeno od nas i više nemamo informacije o njemu.
Foto: gss.rs
Vršimo trijažu (odabir koga ćemo prvog evakuisati) i shvatamo da smo u velikom problemu. Idemo po pozivu po dete od 2 godine i po njegove roditelje a usput nailazimo na ženu u šoku kojoj je pozlilo-njeni ukućani se deru i prete jer nas ubeđuju da ona mora prva, sa druge strane dvoje starijih samo što voda nije potopila.
Agonija traje, mokri smo već 5 sati, ništa na nama nije suvo. Mozak radi 300 na sat jer čamac može da primi samo troje evakuisanih (plus nas dvoje koji pružamo pomoć i veslamo). Radimo kako moramo, sa drugim čamcem smo u kontaktu vizuelno i verbalno i uspevamo da evakuišemo sve što je u našoj mogućnosti, tako i prethodna tri slučaja.
Foto: Marko Todorović
Ostajemo u čamcu samo Deda i ja, Organ je morao da sredi stanicu. Pijemo kišnicu, ponekad od brzaka reke i po koji gutljaj prljave vode pomešane sa hemikalijama i kanalizacijom. Odvratan ukus ali razmišljanje o toj gluposti traje nepunih par sekundi. Velika većina kuća je “zaštićena” ogradama sa šiljcima koje je voda prelila svega nekoliko cenitmetara te se šiljci ne mogu videti.
Slušamo ljude sa kuća gde nema šiljaka, gde je kapija, kako da je otvorimo i da priđemo kućama po ljude. Ako se probuši gumeni čamac šta onda, ko će po nas spasioce doći kada ni po ljude niko ne dolazi, šta posle?! Svakoj kapiji prilazimo polako, rukama uranjamo i opipavamo gde su šiljci, žica, koliko je kapija ispod nivoa vode, pamtimo put kojim ćemo se vratiti.
Foto: Marko Todorović
Ubrzo krećemo i po porodicu koja je na prvom spratu kuće sa potkrovljem i spremamo se za prilazak po majku i dete od 5 meseci. Gledamo kuću, objašnjavamo ljudima da su na sigurnom (kao i ostalim porodicama) jer su visoko i da voda neće uskoro na tu visinu (nismo ni znali da će za samo nekoliko sati od toga voda preplaviti i drugi sprat u oblasti na kojoj smo dejstvovali), da samo neophodno ponesu i za sada samo ljudstvo evakuišemo, odnosno majku i dete kao prioritete.
Po njihovom navođenju sa terase prilazimo kapiji koju ne vidimo, opipavamo veslom gde je kapija i polako kočimo. Rukama sam zaronio, pipam šiljke. Odgurujem se sa sve čamcem i stižem do pokretnog dela kapije, opipavam bravu, sve sam niže skoro da zaronim i glavom.
Foto: Facebook/aleksandra.belic.9
Ne vredi, drmam kapiju, ne otvara se. Idem niže, i niže, stižem do kuke donjeg dela kapije, nekako je pomeram i kapija se otvara. Vrištim od sreće na glas, zbog toga što sam otvorio kapiju u vodi dubokoj oko 2m, zbog toga što možemo “bez” brige da priđemo ljudima i da im pomognemo…
Gledam Dedu iza mene, smeška se, srećan je i on to se vidi a ja to vrlo dobro znam. Ulazimo u “dvorište” a jedan iz porodice će: “Tu je ljuljaška koja se ne vidi, pazite na šipke, ovde je česma i stub, probajte da zaobiđete”. Ispod čamca škripi, još uvek je lagan jer nas je samo dvojica. Hladan znoj me obliva već po ko zna koji put danas. Molim Boga da sve bude dobro kada se čamac dodatno optereti sa ženom i detetom, njihovim stvarima.
Foto: Marko Todorović
Prilazimo prozoru kroz koje nam prvo daju dete u korpi, a ja ga stavljam među noge i čvrsto pribijam uz sebe. Pomeram peškir da pogledam i imam šta da vidim.
Osmeh malog anđela meni upućen. Zvuk oko mene nestaje, ništa ne čujem. Ne mogu da dođem sebi, želim da ga poljubim u nogicu ali šlem udara u “krov” korpe u kojoj dete leži. Kiša kaplje sa šlema po peškiriću sa kojim je pokriven a ja bih što duže da ga gledam.
Printskrin/ Youtube / mightyspass
“Majko, kako je ime ovom malom čoveku?”, upitah je. Ona će na to: “Todor, Todor mu je ime”.
Smeškam se i ja i mislim u sebi: Hvala ti, Todore, što si mi ulepšao ovaj tmuran dan, zahvaljujem mu se od sveg srca, a znam da i on tako misli. Ako je sve ovo ružan san, ti si Todore njegov najlepši deo.
Hvala ti, Todore.”
telegraf.rs
Neprekidno, bez sna, hrane i vode, pripadnici Gorske službe spasavanja ulažu poslednji atom snage kako bi pomogli unesrećenom stanovništvu. Kada sve nedaće prođu, ostaće mnogo neispričanih priča ovih hrabrih momaka. Jednu dirljivu priču, prenosimo Vam ovom prilikom
Spasioci Gorske službe spasavanja Srbije, kao i pripadnici svih ostalih službi angažovanih na spasavanju ugroženih ljudskih života, od prvog dana su na terenu.
Neprekidno, bez sna, hrane i vode, svi oni ulažu poslednji atom snage kako bi pomogli unesrećenom stanovništvu. Kada sve nedaće prođu, ostaće mnogo neispričanih priča ovih hrabrih momaka. Ipak, imamo sreću da neke od njih zahvaljujući portalu Gorska služba spasavanja Srbije prenesemo javnosti i hvala im na tome.
“Hvala ti, Todore.
Tresu mi se ruke od adrenalina i brzo tražim po rancu da li sam poneo sve stvari koje će mi biti od koristi i pomoći. Već vidim da sam neke veoma važne zaboravio, a kako i ne bih, kada sam za 13 minuta od poziva na akciju bio u vozu “spakovan”. Trenutno je oko 07:00, i petak je. Putujem i razmišljam da li je tamo zaista toliko loše dok me drugi ljudi ovako pogubljenog, isprskanog od trčanja po barama i sa čizmama u rukama uzbuđeno gledaju.
Foto: gss.rs
Stižemo kod suda u Obrenovcu oko 9:30 i spremamo čamac, iznosimo opremu, kiša počinje da pada. Vatrogasci i policajci se okupili oko nas, vidimo im po očima i razgovoru da oni ništa još ne mogu da urade jer je voda uveliko poplavila niže delove grada.
Nemaju čamce a prijava za pomoć je sve više iz minuta u minut. Sud je trenutno najviša tačka na kojoj je sigurno, i po njihovim rečima ovde voda ne može i neće doći. U čamac ulazi naš šef Organ, Deda i ja, a Mlađa čeka kod automobila sa ostatkom tehničke opreme i suvom presvlakom. Čamac je uplovio u ulicu koja je do skoro bila prohodna za automobile i ljudstvo, sada to već više nije moguće. Sve je tako mirno, tiho, uplovljavamo u nepoznati kraj i imamo informacija za svega nekoliko adresa koje ćemo sada da tražimo, to nam je prioritet.
Foto: gss.rs
Stanica sve slabije radi, te smo svesni da ćemo uskoro biti odsečeni od sveta, a tako je i bilo ubrzo. Vadimo jedan par starijih, jednu, drugu, treću porodicu, više i ne brojimo. Ljudi sa okolnih kuća i krovova se deru, neki i psuju, svi bi da ih odvezemo na suvo i sigurno ali to trenutno nije moguće.
Jedan naš čamac (čamac GSS-a) i čamac još jednih dobrovoljaca-meštana smo operativni i dajemo sve od sebe. Oba čamca su na vesla što znači da sve to teče veoma sporo. Pitaju nas ljudi sa vrhova kuća gde su ostale službe a ne znaju da se i mi to takođe pitamo, te nemamo odgovor na ta pitanja, haos je svuda.
Sud, “najviša” tačka sa koje smo krenuli, je već posle sat vremena poplavljen. Vozilo sa ostatkom suve opreme, tehničkom opremom i našim četvrtim članom Mlađom je odsečeno od nas i više nemamo informacije o njemu.
Foto: gss.rs
Vršimo trijažu (odabir koga ćemo prvog evakuisati) i shvatamo da smo u velikom problemu. Idemo po pozivu po dete od 2 godine i po njegove roditelje a usput nailazimo na ženu u šoku kojoj je pozlilo-njeni ukućani se deru i prete jer nas ubeđuju da ona mora prva, sa druge strane dvoje starijih samo što voda nije potopila.
Agonija traje, mokri smo već 5 sati, ništa na nama nije suvo. Mozak radi 300 na sat jer čamac može da primi samo troje evakuisanih (plus nas dvoje koji pružamo pomoć i veslamo). Radimo kako moramo, sa drugim čamcem smo u kontaktu vizuelno i verbalno i uspevamo da evakuišemo sve što je u našoj mogućnosti, tako i prethodna tri slučaja.
Foto: Marko Todorović
Ostajemo u čamcu samo Deda i ja, Organ je morao da sredi stanicu. Pijemo kišnicu, ponekad od brzaka reke i po koji gutljaj prljave vode pomešane sa hemikalijama i kanalizacijom. Odvratan ukus ali razmišljanje o toj gluposti traje nepunih par sekundi. Velika većina kuća je “zaštićena” ogradama sa šiljcima koje je voda prelila svega nekoliko cenitmetara te se šiljci ne mogu videti.
Slušamo ljude sa kuća gde nema šiljaka, gde je kapija, kako da je otvorimo i da priđemo kućama po ljude. Ako se probuši gumeni čamac šta onda, ko će po nas spasioce doći kada ni po ljude niko ne dolazi, šta posle?! Svakoj kapiji prilazimo polako, rukama uranjamo i opipavamo gde su šiljci, žica, koliko je kapija ispod nivoa vode, pamtimo put kojim ćemo se vratiti.
Foto: Marko Todorović
Ubrzo krećemo i po porodicu koja je na prvom spratu kuće sa potkrovljem i spremamo se za prilazak po majku i dete od 5 meseci. Gledamo kuću, objašnjavamo ljudima da su na sigurnom (kao i ostalim porodicama) jer su visoko i da voda neće uskoro na tu visinu (nismo ni znali da će za samo nekoliko sati od toga voda preplaviti i drugi sprat u oblasti na kojoj smo dejstvovali), da samo neophodno ponesu i za sada samo ljudstvo evakuišemo, odnosno majku i dete kao prioritete.
Po njihovom navođenju sa terase prilazimo kapiji koju ne vidimo, opipavamo veslom gde je kapija i polako kočimo. Rukama sam zaronio, pipam šiljke. Odgurujem se sa sve čamcem i stižem do pokretnog dela kapije, opipavam bravu, sve sam niže skoro da zaronim i glavom.
Foto: Facebook/aleksandra.belic.9
Ne vredi, drmam kapiju, ne otvara se. Idem niže, i niže, stižem do kuke donjeg dela kapije, nekako je pomeram i kapija se otvara. Vrištim od sreće na glas, zbog toga što sam otvorio kapiju u vodi dubokoj oko 2m, zbog toga što možemo “bez” brige da priđemo ljudima i da im pomognemo…
Gledam Dedu iza mene, smeška se, srećan je i on to se vidi a ja to vrlo dobro znam. Ulazimo u “dvorište” a jedan iz porodice će: “Tu je ljuljaška koja se ne vidi, pazite na šipke, ovde je česma i stub, probajte da zaobiđete”. Ispod čamca škripi, još uvek je lagan jer nas je samo dvojica. Hladan znoj me obliva već po ko zna koji put danas. Molim Boga da sve bude dobro kada se čamac dodatno optereti sa ženom i detetom, njihovim stvarima.
Foto: Marko Todorović
Prilazimo prozoru kroz koje nam prvo daju dete u korpi, a ja ga stavljam među noge i čvrsto pribijam uz sebe. Pomeram peškir da pogledam i imam šta da vidim.
Osmeh malog anđela meni upućen. Zvuk oko mene nestaje, ništa ne čujem. Ne mogu da dođem sebi, želim da ga poljubim u nogicu ali šlem udara u “krov” korpe u kojoj dete leži. Kiša kaplje sa šlema po peškiriću sa kojim je pokriven a ja bih što duže da ga gledam.
Printskrin/ Youtube / mightyspass
“Majko, kako je ime ovom malom čoveku?”, upitah je. Ona će na to: “Todor, Todor mu je ime”.
Smeškam se i ja i mislim u sebi: Hvala ti, Todore, što si mi ulepšao ovaj tmuran dan, zahvaljujem mu se od sveg srca, a znam da i on tako misli. Ako je sve ovo ružan san, ti si Todore njegov najlepši deo.
Hvala ti, Todore.”
telegraf.rs
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
MALO TELO, VELIKO SRCE Dečak jedva veći od lopate kojom puni džakove za nasip!
Blic | 21. 05. 2014. - 23:19h | Foto: RAS | Komentara: 0
Društvene mreže preplavljene su fotografijama koje svedoče o velikoj solidarnosti i požrtvovanosti volontera širom Srbije, dok pokušavaju da ublaže posledice katastrofalnih poplava koje su poharale našu zemlju. Ipak, neke fotografije svedoče o nečemu malo većem od truda...
Fotograija koju vidite nastala je tokom izgradnje novih nasipa koji bi trebalo da ojačaju odbranu Beograda od novog talasa poplava.
Dečak jedva da je veći od lopate kojom vedro i odlučno puni džakove za nasip koji bi trebalo da zaštiti njegov grad od vodene stihije.
Kao što se navodi u komentaru fotografije koju je postavio autor: "Malo telo, ali veliko srce!"
Blic | 21. 05. 2014. - 23:19h | Foto: RAS | Komentara: 0
Društvene mreže preplavljene su fotografijama koje svedoče o velikoj solidarnosti i požrtvovanosti volontera širom Srbije, dok pokušavaju da ublaže posledice katastrofalnih poplava koje su poharale našu zemlju. Ipak, neke fotografije svedoče o nečemu malo većem od truda...
Fotograija koju vidite nastala je tokom izgradnje novih nasipa koji bi trebalo da ojačaju odbranu Beograda od novog talasa poplava.
Dečak jedva da je veći od lopate kojom vedro i odlučno puni džakove za nasip koji bi trebalo da zaštiti njegov grad od vodene stihije.
Kao što se navodi u komentaru fotografije koju je postavio autor: "Malo telo, ali veliko srce!"
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Hvala ti, Todore!
Spasioci Gorske službe spasavanja Srbije, kao i pripadnici svih ostalih službi angažovanih na spasavanju ugroženih ljudskih života, od prvog dana su na terenu. Neprekidno, bez sna, hrane i vode, svi oni ulažu poslednji atom snage kako bi pomogli unesrećenom stanovništvu.
Kada sve nedaće prođu, ostaće mnogo neispričanih priča ovih hrabrih momaka. Ipak, imamo sreću da neke od njih čujemo i sačuvamo.
Hvala ti, Todore.
Tresu mi se ruke od adrenalina i brzo tražim po rancu da li sam poneo sve stvari koje će mi biti od koristi i pomoći. Već vidim da sam neke veoma važne zaboravio, a kako i ne bih, kada sam za 13 minuta od poziva na akciju bio u vozu "spakovan". Trenutno je oko 07:00, i petak je. Putujem i razmišljam da li je tamo zaista toliko loše dok me drugi ljudi ovako pogubljenog, isprskanog od trčanja po barama i sa čizmama u rukama uzbuđeno gledaju.
Stižemo kod suda u Obrenovcu oko 9:30 i spremamo čamac, iznosimo opremu, kiša počinje da pada. Vatrogasci i policajci se okupili oko nas, vidimo im po očima i razgovoru da oni ništa još ne mogu da urade jer je voda uveliko poplavila niže delove grada. Nemaju čamce a prijava za pomoć je sve više iz minuta u minut. Sud je trenutno najviša tačka na kojoj je sigurno, i po njihovim rečima ovde voda ne može i neće doći. U čamac ulazi naš šef Organ, Deda i ja, a Mlađa čeka kod automobila sa ostatkom tehničke opreme i suvom presvlakom. Čamac je uplovio u ulicu koja je do skoro bila prohodna za automobile i ljudstvo, sada to već više nije moguće. Sve je tako mirno, tiho, uplovljavamo u nepoznati kraj i imamo informacija za svega nekoliko adresa koje ćemo sada da tražimo, to nam je prioritet.
Stanica sve slabije radi, te smo svesni da ćemo uskoro biti odsečeni od sveta, a tako je i bilo ubrzo. Vadimo jedan par starijih, jednu, drugu, treću porodicu, više i ne brojimo. Ljudi sa okolnih kuća i krovova se deru, neki i psuju, svi bi da ih odvezemo na suvo i sigurno ali to trenutno nije moguće. Jedan naš čamac (čamac GSS-a) i čamac još jednih dobrovoljaca-meštana smo operativni i dajemo sve od sebe. Oba čamca su na vesla što znači da sve to teče veoma sporo. Pitaju nas ljudi sa vrhova kuća gde su ostale službe a ne znaju da se i mi to takođe pitamo, te nemamo odgovor na ta pitanja, haos je svuda.
Sud, "najviša" tačka sa koje smo krenuli, je već posle sat vremena poplavljen. Vozilo sa ostatkom suve opreme, tehničkom opremom i našim četvrtim članom Mlađom je odsečeno od nas i više nemamo informacije o njemu.
Vršimo trijažu (odabir koga ćemo prvog evakuisati) i shvatamo da smo u velikom problemu. Idemo po pozivu po dete od 2 godine i po njegove roditelje a usput nailazimo na ženu u šoku kojoj je pozlilo-njeni ukućani se deru i prete jer nas ubeđuju da ona mora prva, sa druge strane dvoje starijih samo što voda nije potopila. Agonija traje, mokri smo već 5 sati, ništa na nama nije suvo. Mozak radi 300 na sat jer čamac može da primi samo troje evakuisanih (plus nas dvoje koji pružamo pomoć i veslamo). Radimo kako moramo, sa drugim čamcem smo u kontaktu vizuelno i verbalno i uspevamo da evakuišemo sve što je u našoj mogućnosti, tako i prethodna tri slučaja. Ostajemo u čamcu samo Deda i ja, Organ je morao da sredi stanicu.
Pijemo kišnicu, ponekad od brzaka reke i po koji gutljaj prljave vode pomešane sa hemikalijama i kanalizacijom. Odvratan ukus ali razmišljanje o toj gluposti traje nepunih par sekundi. Velika većina kuća je "zaštićena" ogradama sa šiljcima koje je voda prelila svega nekoliko cenitmetara te se šiljci ne mogu videti.
Slušamo ljude sa kuća gde nema šiljaka, gde je kapija, kako da je otvorimo i da priđemo kućama po ljude. Ako se probuši gumeni čamac šta onda, ko će po nas spasioce doći kada ni po ljude niko ne dolazi, šta posle?!
Svakoj kapiji prilazimo polako, rukama uranjamo i opipavamo gde su šiljci, žica, koliko je kapija ispod nivoa vode, pamtimo put kojim ćemo se vratiti.
Ubrzo krećemo i po porodicu koja je na prvom spratu kuće sa potkrovljem i spremamo se za prilazak po majku i dete od 5 meseci. Gledamo kuću, objašnjavamo ljudima da su na sigurnom (kao i ostalim porodicama) jer su visoko i da voda neće uskoro na tu visinu (nismo ni znali da će za samo nekoliko sati od toga voda preplaviti i drugi sprat u oblasti na kojoj smo dejstvovali), da samo neophodno ponesu i za sada samo ljudstvo evakuišemo, odnosno majku i dete kao prioritete. Po njihovom navođenju sa terase prilazimo kapiji koju ne vidimo, opipavamo veslom gde je kapija i polako kočimo.
Rukama sam zaronio, pipam šiljke. Odgurujem se sa sve čamcem i stižem do pokretnog dela kapije, opipavam bravu, sve sam niže skoro da zaronim i glavom.
Ne vredi, drmam kapiju, ne otvara se. Idem niže, i niže, stižem do kuke donjeg dela kapije, nekako je pomeram i kapija se otvara. Vrištim od sreće na glas, zbog toga što sam otvorio kapiju u vodi dubokoj oko 2m, zbog toga što možemo "bez" brige da priđemo ljudima i da im pomognemo...
Gledam Dedu iza mene, smeška se, srećan je i on to se vidi a ja to vrlo dobro znam. Ulazimo u "dvorište" a jedan iz porodice će: "Tu je ljuljaška koja se ne vidi, pazite na šipke, ovde je česma i stub, probajte da zaobiđete". Ispod čamca škripi, još uvek je lagan jer nas je samo dvojica. Hladan znoj me obliva već po ko zna koji put danas. Molim Boga da sve bude dobro kada se čamac dodatno optereti sa ženom i detetom, njihovim stvarima.
Prilazimo prozoru kroz koje nam prvo daju dete u korpi, a ja ga stavljam među noge i čvrsto pribijam uz sebe. Pomeram peškir da pogledam i imam šta da vidim.
Osmeh malog anđela meni upućen. Zvuk oko mene nestaje, ništa ne čujem. Ne mogu da dođem sebi, želim da ga poljubim u nogicu ali šlem udara u "krov" korpe u kojoj dete leži. Kiša kaplje sa šlema po peškiriću sa kojim je pokriven a ja bih što duže da ga gledam.
"Majko, kako je ime ovom malom čoveku?", upitah je.
Ona će na to: "Todor, Todor mu je ime".
Smeškam se i ja i mislim u sebi: Hvala ti, Todore, što si mi ulepšao ovaj tmuran dan, zahvaljujem mu se od sveg srca, a znam da i on tako misli. Ako je sve ovo ružan san, ti si Todore njegov najlepši deo.
Hvala ti, Todore.
Autor: Stevan Mesarović, spasilac Gorske službe spasavanja Srbije
Spasioci Gorske službe spasavanja Srbije, kao i pripadnici svih ostalih službi angažovanih na spasavanju ugroženih ljudskih života, od prvog dana su na terenu. Neprekidno, bez sna, hrane i vode, svi oni ulažu poslednji atom snage kako bi pomogli unesrećenom stanovništvu.
Kada sve nedaće prođu, ostaće mnogo neispričanih priča ovih hrabrih momaka. Ipak, imamo sreću da neke od njih čujemo i sačuvamo.
Hvala ti, Todore.
Tresu mi se ruke od adrenalina i brzo tražim po rancu da li sam poneo sve stvari koje će mi biti od koristi i pomoći. Već vidim da sam neke veoma važne zaboravio, a kako i ne bih, kada sam za 13 minuta od poziva na akciju bio u vozu "spakovan". Trenutno je oko 07:00, i petak je. Putujem i razmišljam da li je tamo zaista toliko loše dok me drugi ljudi ovako pogubljenog, isprskanog od trčanja po barama i sa čizmama u rukama uzbuđeno gledaju.
Stižemo kod suda u Obrenovcu oko 9:30 i spremamo čamac, iznosimo opremu, kiša počinje da pada. Vatrogasci i policajci se okupili oko nas, vidimo im po očima i razgovoru da oni ništa još ne mogu da urade jer je voda uveliko poplavila niže delove grada. Nemaju čamce a prijava za pomoć je sve više iz minuta u minut. Sud je trenutno najviša tačka na kojoj je sigurno, i po njihovim rečima ovde voda ne može i neće doći. U čamac ulazi naš šef Organ, Deda i ja, a Mlađa čeka kod automobila sa ostatkom tehničke opreme i suvom presvlakom. Čamac je uplovio u ulicu koja je do skoro bila prohodna za automobile i ljudstvo, sada to već više nije moguće. Sve je tako mirno, tiho, uplovljavamo u nepoznati kraj i imamo informacija za svega nekoliko adresa koje ćemo sada da tražimo, to nam je prioritet.
Stanica sve slabije radi, te smo svesni da ćemo uskoro biti odsečeni od sveta, a tako je i bilo ubrzo. Vadimo jedan par starijih, jednu, drugu, treću porodicu, više i ne brojimo. Ljudi sa okolnih kuća i krovova se deru, neki i psuju, svi bi da ih odvezemo na suvo i sigurno ali to trenutno nije moguće. Jedan naš čamac (čamac GSS-a) i čamac još jednih dobrovoljaca-meštana smo operativni i dajemo sve od sebe. Oba čamca su na vesla što znači da sve to teče veoma sporo. Pitaju nas ljudi sa vrhova kuća gde su ostale službe a ne znaju da se i mi to takođe pitamo, te nemamo odgovor na ta pitanja, haos je svuda.
Sud, "najviša" tačka sa koje smo krenuli, je već posle sat vremena poplavljen. Vozilo sa ostatkom suve opreme, tehničkom opremom i našim četvrtim članom Mlađom je odsečeno od nas i više nemamo informacije o njemu.
Vršimo trijažu (odabir koga ćemo prvog evakuisati) i shvatamo da smo u velikom problemu. Idemo po pozivu po dete od 2 godine i po njegove roditelje a usput nailazimo na ženu u šoku kojoj je pozlilo-njeni ukućani se deru i prete jer nas ubeđuju da ona mora prva, sa druge strane dvoje starijih samo što voda nije potopila. Agonija traje, mokri smo već 5 sati, ništa na nama nije suvo. Mozak radi 300 na sat jer čamac može da primi samo troje evakuisanih (plus nas dvoje koji pružamo pomoć i veslamo). Radimo kako moramo, sa drugim čamcem smo u kontaktu vizuelno i verbalno i uspevamo da evakuišemo sve što je u našoj mogućnosti, tako i prethodna tri slučaja. Ostajemo u čamcu samo Deda i ja, Organ je morao da sredi stanicu.
Pijemo kišnicu, ponekad od brzaka reke i po koji gutljaj prljave vode pomešane sa hemikalijama i kanalizacijom. Odvratan ukus ali razmišljanje o toj gluposti traje nepunih par sekundi. Velika većina kuća je "zaštićena" ogradama sa šiljcima koje je voda prelila svega nekoliko cenitmetara te se šiljci ne mogu videti.
Slušamo ljude sa kuća gde nema šiljaka, gde je kapija, kako da je otvorimo i da priđemo kućama po ljude. Ako se probuši gumeni čamac šta onda, ko će po nas spasioce doći kada ni po ljude niko ne dolazi, šta posle?!
Svakoj kapiji prilazimo polako, rukama uranjamo i opipavamo gde su šiljci, žica, koliko je kapija ispod nivoa vode, pamtimo put kojim ćemo se vratiti.
Ubrzo krećemo i po porodicu koja je na prvom spratu kuće sa potkrovljem i spremamo se za prilazak po majku i dete od 5 meseci. Gledamo kuću, objašnjavamo ljudima da su na sigurnom (kao i ostalim porodicama) jer su visoko i da voda neće uskoro na tu visinu (nismo ni znali da će za samo nekoliko sati od toga voda preplaviti i drugi sprat u oblasti na kojoj smo dejstvovali), da samo neophodno ponesu i za sada samo ljudstvo evakuišemo, odnosno majku i dete kao prioritete. Po njihovom navođenju sa terase prilazimo kapiji koju ne vidimo, opipavamo veslom gde je kapija i polako kočimo.
Rukama sam zaronio, pipam šiljke. Odgurujem se sa sve čamcem i stižem do pokretnog dela kapije, opipavam bravu, sve sam niže skoro da zaronim i glavom.
Ne vredi, drmam kapiju, ne otvara se. Idem niže, i niže, stižem do kuke donjeg dela kapije, nekako je pomeram i kapija se otvara. Vrištim od sreće na glas, zbog toga što sam otvorio kapiju u vodi dubokoj oko 2m, zbog toga što možemo "bez" brige da priđemo ljudima i da im pomognemo...
Gledam Dedu iza mene, smeška se, srećan je i on to se vidi a ja to vrlo dobro znam. Ulazimo u "dvorište" a jedan iz porodice će: "Tu je ljuljaška koja se ne vidi, pazite na šipke, ovde je česma i stub, probajte da zaobiđete". Ispod čamca škripi, još uvek je lagan jer nas je samo dvojica. Hladan znoj me obliva već po ko zna koji put danas. Molim Boga da sve bude dobro kada se čamac dodatno optereti sa ženom i detetom, njihovim stvarima.
Prilazimo prozoru kroz koje nam prvo daju dete u korpi, a ja ga stavljam među noge i čvrsto pribijam uz sebe. Pomeram peškir da pogledam i imam šta da vidim.
Osmeh malog anđela meni upućen. Zvuk oko mene nestaje, ništa ne čujem. Ne mogu da dođem sebi, želim da ga poljubim u nogicu ali šlem udara u "krov" korpe u kojoj dete leži. Kiša kaplje sa šlema po peškiriću sa kojim je pokriven a ja bih što duže da ga gledam.
"Majko, kako je ime ovom malom čoveku?", upitah je.
Ona će na to: "Todor, Todor mu je ime".
Smeškam se i ja i mislim u sebi: Hvala ti, Todore, što si mi ulepšao ovaj tmuran dan, zahvaljujem mu se od sveg srca, a znam da i on tako misli. Ako je sve ovo ružan san, ti si Todore njegov najlepši deo.
Hvala ti, Todore.
Autor: Stevan Mesarović, spasilac Gorske službe spasavanja Srbije
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
22/05/2014 - 20:25
Pomozite nam da pronađemo heroja: Spasio 700 ljudi koji ga traže da mu zahvale!
U strašnoj situaciji koja je zadesila Obrenovčanine, pojavio se neko ko im je uneo sigurnost i uspeo da se pobrine za njihovu bezbednost. Nepoznati čovek, koga pamte po nadimku "Mlinar", spasao je oko 700 ljudi, koji ga sada traže u želji da mu se zahvale
Obrenovčani koji su spas od poplave pronašli u Osnovnoj školi ” Jefimija”, u potrazi su za čovekom koji je prema njihovim rečima spasio njih 700.
Ovaj čovek je došao 17. maja u ugroženo mesto i počeo da pomaže ljudima, koji navode da je ostao uz njih dok nije izvršena evakuacija poslednjeg deteta.
- Taj čovek je na sebi imao ronilačko odelo i florescentnu oranž jaknu. Bio je krupan, visok i crne kose. Dok su ga zvali preko radio-stanice oslovljavali su ga sa “MLINAR”, što mislimo da je verovatno neka šifra .Teško je i opisati rečima koliko se čovek trudio da nam pomogne, išao je od čoveka do čoveka, tešio nas, pričao sa decom i zakleo se pred svima da neće otići iz škole dok i poslednje dete ne bude evakuisano. Gledali smo u njega kao u Boga koji je došao s neba da nas spase - kaže za “Telegraf” jedna osoba koja se tada nalazila na licu mesta.
Foto: Tanjug/Srđan Ilić
Nepoznati heroj je rekao ljudima da je svoju porodicu ostavio u Beogradu, kako bi pomogao ugroženima i pored imena “Mlinar”, ne zna se mnogo o njemu. Kada su stigli policajci, ljudi su pitali za njegovo ime, ali tu informaciju nisu mogli dobiti. Sada žele da pronađu ovog divnog čoveka koji im je spasao živote i da mu se zahvale.
- Kada su stigla petorica policajaca on se obratio nama koji smo još preostali i rekao da će ipak morati da krene jer je morao da pomogne još nekim ljudima. Ispratili smo ga sa aplauzom i suzama – navodi očevidac.
Ljudi apeluju da svako ko zna išta o ovom čoveku javi, jer se neće smiriti dok mu se ne zahvale.
(Telegraf.rs)
Pomozite nam da pronađemo heroja: Spasio 700 ljudi koji ga traže da mu zahvale!
U strašnoj situaciji koja je zadesila Obrenovčanine, pojavio se neko ko im je uneo sigurnost i uspeo da se pobrine za njihovu bezbednost. Nepoznati čovek, koga pamte po nadimku "Mlinar", spasao je oko 700 ljudi, koji ga sada traže u želji da mu se zahvale
Obrenovčani koji su spas od poplave pronašli u Osnovnoj školi ” Jefimija”, u potrazi su za čovekom koji je prema njihovim rečima spasio njih 700.
Ovaj čovek je došao 17. maja u ugroženo mesto i počeo da pomaže ljudima, koji navode da je ostao uz njih dok nije izvršena evakuacija poslednjeg deteta.
- Taj čovek je na sebi imao ronilačko odelo i florescentnu oranž jaknu. Bio je krupan, visok i crne kose. Dok su ga zvali preko radio-stanice oslovljavali su ga sa “MLINAR”, što mislimo da je verovatno neka šifra .Teško je i opisati rečima koliko se čovek trudio da nam pomogne, išao je od čoveka do čoveka, tešio nas, pričao sa decom i zakleo se pred svima da neće otići iz škole dok i poslednje dete ne bude evakuisano. Gledali smo u njega kao u Boga koji je došao s neba da nas spase - kaže za “Telegraf” jedna osoba koja se tada nalazila na licu mesta.
Foto: Tanjug/Srđan Ilić
Nepoznati heroj je rekao ljudima da je svoju porodicu ostavio u Beogradu, kako bi pomogao ugroženima i pored imena “Mlinar”, ne zna se mnogo o njemu. Kada su stigli policajci, ljudi su pitali za njegovo ime, ali tu informaciju nisu mogli dobiti. Sada žele da pronađu ovog divnog čoveka koji im je spasao živote i da mu se zahvale.
- Kada su stigla petorica policajaca on se obratio nama koji smo još preostali i rekao da će ipak morati da krene jer je morao da pomogne još nekim ljudima. Ispratili smo ga sa aplauzom i suzama – navodi očevidac.
Ljudi apeluju da svako ko zna išta o ovom čoveku javi, jer se neće smiriti dok mu se ne zahvale.
(Telegraf.rs)
MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.677
Fotografija male Sare u poplavi je obišla svet: Upoznajte čoveka koji ju je spasao (VIDEO)
Autor: Blic online 23.05.2014. - 10:47
U trenucima najgore katastrofe u Svilajncu život jedne devojčice spasao je pribrani policajac.
Milan Ristić je ispričao kako je njegovu ćerku Saru spasao policajac Mirko Vukomanović, piše Blic.
"Bila je nervozna kada je sve počelo da se dešava. Bukvalno smo je izneli iz kreveta...Ona je osetila da se nešto dešava... Kada je došlo do toga da smo morali da je prenesemo do bagera, baš se mnogo potresla. Nikada je u životu nisam čuo da jače plače", rekao je Milan.
Policajac Vukomanović je došao do Sarinih roditelja i bacio se sa bagera u vodu i odmah je zgrabio Saru.
"Milan Ristić mi je dodao Saru i onda sam preneo Saru na suvo", rekao je policajac.
Autor: Blic online 23.05.2014. - 10:47
U trenucima najgore katastrofe u Svilajncu život jedne devojčice spasao je pribrani policajac.
Milan Ristić je ispričao kako je njegovu ćerku Saru spasao policajac Mirko Vukomanović, piše Blic.
"Bila je nervozna kada je sve počelo da se dešava. Bukvalno smo je izneli iz kreveta...Ona je osetila da se nešto dešava... Kada je došlo do toga da smo morali da je prenesemo do bagera, baš se mnogo potresla. Nikada je u životu nisam čuo da jače plače", rekao je Milan.
Policajac Vukomanović je došao do Sarinih roditelja i bacio se sa bagera u vodu i odmah je zgrabio Saru.
"Milan Ristić mi je dodao Saru i onda sam preneo Saru na suvo", rekao je policajac.