- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Pozorišna istorija
Slikar i balerina – tragedija u jednom činu
Zaboravljena prvakinja Narodnog pozorišta, mlada Poljakinja Eleonora Dobjecka, izdahnula je 1931. na rukama svog verenika, poznatog slikara Koste Hakmana, poljskog đaka. Na (Novom) groblju, „na kraju grada”, priređena je nezapamćena sahrana za jednog umetnika, a danas joj tamo ni groba nema
Kosta Hakman: Autoportret, 1928.
Primabalerina Eleonora – Nora Dobjecka
Kratka ljubavna priča dvoje umetnika dobrog imena – slikara Koste Hakmana i primabalerine Eleonore – Nore Dobjecke – danas je gotovo zaboravljena. A i ko bi se sećao nečega što je pre 80 godina bilo, iznenada došlo i... prošlo... Desilo se kao u onim baletima sa tužnim krajem, ili filmskim melodramama sa repertoara kinoteka. Sudbine ovih dvoje ljudi danas povezuju i neke tužne godišnjice: prošlo 80 od njene i 50 od njegove smrti. Bojimo se samo, da nema više nikoga da se seća Nore Dobjecke.
Slabo se seća nje i istorija naše igre. Dobjecka je kao nekakva njena „zaturena” stranica. Ostadoše tek bledi tragovi o jednoj davnoj, prerano preminuloj, prvakinji Baleta Narodnog pozorišta. Objektivno, ona i nije dugo bila ovde, čak nepunu sezonu. Međutim, ta 1930/31. zaista je bila njena sezona; u glavnim rolama najčešće je – mlada Nora Dobjecka. Ne zaboravimo, to je još uvek vreme značajnog prisustva ruskih emigranata-igrača na našoj sceni; njih najzaslužnijih za osnivanje Baleta u Beogradu (1923) i koji su doba njegovog „detinjstva” obojili svojom igrom. Pretpostavljamo, ako biste danas, čak i pred solidnije upućenim svetom, pomenuli ime ove balerine da bi kod većine prva pomisao bila: A, jedna od Ruskinja... E, ona to nije bila! Rođena je u Varšavi, kao i tadašnji novi šef Baleta Narodnog pozorišta Anton Romanovski, onaj koji će svoju mladu zemljakinju nagovoriti da se oprosti od Baleta u Lavovu i preseli u beogradski. Oboje ne sluteći da će ona ovde odigrati svoju poslednju predstavu, baletsku i životnu.
U Narodnom pozorištu nju je čekalo mesto jedne od dve „prve balerine”. Druga je bila prva velika „domaća” balerina – Nataša Bošković. Međutim, desilo se da je ova te sezone često bila na gostovanjima, tako da se beogradskoj publici u glavnim ulogama češće predstavljala mlada Poljakinja. Za tih nepunih godinu dana, ona je pripremila iprve role u premijernim baletima „Manevri na selu” i „Poziv na igru”, te u obnovljenoj „Šeherezadi”.
Lik Dobjecke najviše nam osvetljavaju redovi u Istoriji opere i baleta Narodnog pozorišta (do 1941. godine), autora Slobodana Turlakova. Osim pedantnih spiskova naslova, uloga, datuma, na tim stranicama su i fragmenti iz novinskih kritika dr Miloja Milojevića, dr Viktora Novaka, Branka Dragutinovića... Pred nama je pravi mali mozaik različitih ocena i sudova, a na bazi istog autor knjige zaključuje kako je Dobjecka hvaljena od kritike „rad svoje lepote, igračke gracije i tehničkih sposobnosti”.
E, sad onaj gorki deo priče. Ta jedina sezona u Beogradu nesretne Poljakinje završila se već u aprilu... A imala je samo 25. O tome je ista ova „Politika”, samo tada osam decenija mlađa (17. april 1931), pisala:
„Juče, pre podne, umrla je primabalerina Narodnog pozorišta Nora Dobjecka. U prvom ogranku proleća, u punom proleću mladosti, ugasila se nečujno, tiho kao lasta... Pre nekoliko dana, igrala je uRimskoga-Korsakova „Šeherezadu”. U subotu je bila na malom izletu, u Topčideru. Bila je zdrava, nasmejana, vedra. Čuvala je i od najbližih svojih jednu tajnu koja je za nju bila najveći događaj u životu: krajem meseca trebalo je da se uda za našeg jednog zemljaka, vrlo uglednog umetnika... I da otputuju prvih dana maja na svadbeni put. Smrt je pokosila. Za tri dana: grip, zapaljenje pluća, kraj... Molila je da joj obuku beli hiton, da joj donesu, posle, cveća, dosta cveća...Poslednje reči (upućene drugaricama) su joj bile: „Do viđenja, devojčice”... Mahnula im je iznemoglom rukom i ponovila: „Do svidanje, djevočki...”. Danas će da je sahrane na groblju, na kraj Beograda gde je mislila da će naći sreću...”
U svom opisu poslednjeg čina lične drame Eleonore Dobjecke, list „Vreme” manje je diskretan i saopštava čitaocima da je sklopila oči na rukama slikara g. K. Hakmana. Ta brza, neočekivana smrt jedne mlade umetnice šokirala je ne samo teatarski svet. Umrla je daleko od svojih: majke u Varšavi koju je materijalno pomagala i brata blizanca, takođe igrača. Ne samo da je Narodno pozorište preuzelo troškove sahrane, već je i kompletno osoblje došlo da se od nje oprosti.Kažu da Beograd nikad do tada nije tako masovno ispratio jednog umetnika, kao Dobjecku na groblju „na kraj grada”.
A na tom mestu nekad dalekom, koje zovemo Novo groblje, primabalerini više ni groba nema. Sve je prekrio zaborav.Tamo gde su je sahranili, danas je Aleja zaslužnih građana. Nema ni njene slike na zidovima hodnika na 3. spratu Narodnog pozorišta (tamo gde stanuje Balet), među izloženim fotografijama zaslužnih baletskih umetnika. Toliko se barem moglo.
----------------------------------------------------------------------
Bomba je pala na slike...
Balerine su bile inspiracija mnogim poznatim i nepoznatimslikarima i nije teško pretpostaviti da je „model” Kosti Hakmanu mogla biti njegova nesuđena draga. I za života, a možda i posle... – na slikama tužnih uspomena. Milica Hakman, kći slikareva, rođena dve decenije posle, inače diplomirani istoričar umetnosti, sa vrlo dobrim uvidom u ono što je ostalo iz opusa njenog oca, nema podataka da nekakva takva slika postoji ili je postojala. Ipak, ima dobre razloge da veruje da je toga moglo biti u ateljeu Koste Hakmana. Za vreme II svetskog rata, umetnik je, kao rezervni oficir, odveden u zarobljeništvo, u nemački logor u Dortmundu. I dok je bio tamo, na njegov atelje pala je bomba i žrtve su bila mnoga Hakmanova dela. Da li je na njima bilo i nesretne Nore Dobjecke... ? – Odgovora zasad nema.
-------------------------------------------------
Hakman prijatelj Beljanskog
U decembru će Spomen-zbirka Pavle Beljanski u Novom Sadu obeležiti 50 godina od smrti velikog slikara Koste Hakmana (B. Krupa, 1899 – Opatija, 1961). Naslov izložbe je „Pavle Beljanski – prijatelj umetnika: Kosta Hakman”, a biće realizovana u saradnji sa MSU u Beogradu. Autor izložbe je Jasmina Jakšić, kustos Spomen-zbirke, iz čije će kolekcije biti prikazano šest slika. Dokumentarni segment biće prepiska Hakmana i Beljanskog, umetnika i kolekcionara, čije prijateljstvo datira još iz ranih dvadesetih godina 20. veka. Iz perioda kada je Beljanski bio u diplomatskoj službi u Poljskoj, a Hakman student na Akademiji u Krakovu, u klasi Stanislava Vajsa. I nastavilo se to sve do Hakmanove smrti (1961). Četiri godine posle, u Beogradu je umro i njegov prijatelj Beljanski.
Muharem Šehović
Objavljeno: 24.07.2011.
Izvor: Politika
Slikar i balerina – tragedija u jednom činu
Zaboravljena prvakinja Narodnog pozorišta, mlada Poljakinja Eleonora Dobjecka, izdahnula je 1931. na rukama svog verenika, poznatog slikara Koste Hakmana, poljskog đaka. Na (Novom) groblju, „na kraju grada”, priređena je nezapamćena sahrana za jednog umetnika, a danas joj tamo ni groba nema
Kosta Hakman: Autoportret, 1928.
Primabalerina Eleonora – Nora Dobjecka
Kratka ljubavna priča dvoje umetnika dobrog imena – slikara Koste Hakmana i primabalerine Eleonore – Nore Dobjecke – danas je gotovo zaboravljena. A i ko bi se sećao nečega što je pre 80 godina bilo, iznenada došlo i... prošlo... Desilo se kao u onim baletima sa tužnim krajem, ili filmskim melodramama sa repertoara kinoteka. Sudbine ovih dvoje ljudi danas povezuju i neke tužne godišnjice: prošlo 80 od njene i 50 od njegove smrti. Bojimo se samo, da nema više nikoga da se seća Nore Dobjecke.
Slabo se seća nje i istorija naše igre. Dobjecka je kao nekakva njena „zaturena” stranica. Ostadoše tek bledi tragovi o jednoj davnoj, prerano preminuloj, prvakinji Baleta Narodnog pozorišta. Objektivno, ona i nije dugo bila ovde, čak nepunu sezonu. Međutim, ta 1930/31. zaista je bila njena sezona; u glavnim rolama najčešće je – mlada Nora Dobjecka. Ne zaboravimo, to je još uvek vreme značajnog prisustva ruskih emigranata-igrača na našoj sceni; njih najzaslužnijih za osnivanje Baleta u Beogradu (1923) i koji su doba njegovog „detinjstva” obojili svojom igrom. Pretpostavljamo, ako biste danas, čak i pred solidnije upućenim svetom, pomenuli ime ove balerine da bi kod većine prva pomisao bila: A, jedna od Ruskinja... E, ona to nije bila! Rođena je u Varšavi, kao i tadašnji novi šef Baleta Narodnog pozorišta Anton Romanovski, onaj koji će svoju mladu zemljakinju nagovoriti da se oprosti od Baleta u Lavovu i preseli u beogradski. Oboje ne sluteći da će ona ovde odigrati svoju poslednju predstavu, baletsku i životnu.
U Narodnom pozorištu nju je čekalo mesto jedne od dve „prve balerine”. Druga je bila prva velika „domaća” balerina – Nataša Bošković. Međutim, desilo se da je ova te sezone često bila na gostovanjima, tako da se beogradskoj publici u glavnim ulogama češće predstavljala mlada Poljakinja. Za tih nepunih godinu dana, ona je pripremila iprve role u premijernim baletima „Manevri na selu” i „Poziv na igru”, te u obnovljenoj „Šeherezadi”.
Lik Dobjecke najviše nam osvetljavaju redovi u Istoriji opere i baleta Narodnog pozorišta (do 1941. godine), autora Slobodana Turlakova. Osim pedantnih spiskova naslova, uloga, datuma, na tim stranicama su i fragmenti iz novinskih kritika dr Miloja Milojevića, dr Viktora Novaka, Branka Dragutinovića... Pred nama je pravi mali mozaik različitih ocena i sudova, a na bazi istog autor knjige zaključuje kako je Dobjecka hvaljena od kritike „rad svoje lepote, igračke gracije i tehničkih sposobnosti”.
E, sad onaj gorki deo priče. Ta jedina sezona u Beogradu nesretne Poljakinje završila se već u aprilu... A imala je samo 25. O tome je ista ova „Politika”, samo tada osam decenija mlađa (17. april 1931), pisala:
„Juče, pre podne, umrla je primabalerina Narodnog pozorišta Nora Dobjecka. U prvom ogranku proleća, u punom proleću mladosti, ugasila se nečujno, tiho kao lasta... Pre nekoliko dana, igrala je uRimskoga-Korsakova „Šeherezadu”. U subotu je bila na malom izletu, u Topčideru. Bila je zdrava, nasmejana, vedra. Čuvala je i od najbližih svojih jednu tajnu koja je za nju bila najveći događaj u životu: krajem meseca trebalo je da se uda za našeg jednog zemljaka, vrlo uglednog umetnika... I da otputuju prvih dana maja na svadbeni put. Smrt je pokosila. Za tri dana: grip, zapaljenje pluća, kraj... Molila je da joj obuku beli hiton, da joj donesu, posle, cveća, dosta cveća...Poslednje reči (upućene drugaricama) su joj bile: „Do viđenja, devojčice”... Mahnula im je iznemoglom rukom i ponovila: „Do svidanje, djevočki...”. Danas će da je sahrane na groblju, na kraj Beograda gde je mislila da će naći sreću...”
U svom opisu poslednjeg čina lične drame Eleonore Dobjecke, list „Vreme” manje je diskretan i saopštava čitaocima da je sklopila oči na rukama slikara g. K. Hakmana. Ta brza, neočekivana smrt jedne mlade umetnice šokirala je ne samo teatarski svet. Umrla je daleko od svojih: majke u Varšavi koju je materijalno pomagala i brata blizanca, takođe igrača. Ne samo da je Narodno pozorište preuzelo troškove sahrane, već je i kompletno osoblje došlo da se od nje oprosti.Kažu da Beograd nikad do tada nije tako masovno ispratio jednog umetnika, kao Dobjecku na groblju „na kraj grada”.
A na tom mestu nekad dalekom, koje zovemo Novo groblje, primabalerini više ni groba nema. Sve je prekrio zaborav.Tamo gde su je sahranili, danas je Aleja zaslužnih građana. Nema ni njene slike na zidovima hodnika na 3. spratu Narodnog pozorišta (tamo gde stanuje Balet), među izloženim fotografijama zaslužnih baletskih umetnika. Toliko se barem moglo.
----------------------------------------------------------------------
Bomba je pala na slike...
Balerine su bile inspiracija mnogim poznatim i nepoznatimslikarima i nije teško pretpostaviti da je „model” Kosti Hakmanu mogla biti njegova nesuđena draga. I za života, a možda i posle... – na slikama tužnih uspomena. Milica Hakman, kći slikareva, rođena dve decenije posle, inače diplomirani istoričar umetnosti, sa vrlo dobrim uvidom u ono što je ostalo iz opusa njenog oca, nema podataka da nekakva takva slika postoji ili je postojala. Ipak, ima dobre razloge da veruje da je toga moglo biti u ateljeu Koste Hakmana. Za vreme II svetskog rata, umetnik je, kao rezervni oficir, odveden u zarobljeništvo, u nemački logor u Dortmundu. I dok je bio tamo, na njegov atelje pala je bomba i žrtve su bila mnoga Hakmanova dela. Da li je na njima bilo i nesretne Nore Dobjecke... ? – Odgovora zasad nema.
-------------------------------------------------
Hakman prijatelj Beljanskog
U decembru će Spomen-zbirka Pavle Beljanski u Novom Sadu obeležiti 50 godina od smrti velikog slikara Koste Hakmana (B. Krupa, 1899 – Opatija, 1961). Naslov izložbe je „Pavle Beljanski – prijatelj umetnika: Kosta Hakman”, a biće realizovana u saradnji sa MSU u Beogradu. Autor izložbe je Jasmina Jakšić, kustos Spomen-zbirke, iz čije će kolekcije biti prikazano šest slika. Dokumentarni segment biće prepiska Hakmana i Beljanskog, umetnika i kolekcionara, čije prijateljstvo datira još iz ranih dvadesetih godina 20. veka. Iz perioda kada je Beljanski bio u diplomatskoj službi u Poljskoj, a Hakman student na Akademiji u Krakovu, u klasi Stanislava Vajsa. I nastavilo se to sve do Hakmanove smrti (1961). Četiri godine posle, u Beogradu je umro i njegov prijatelj Beljanski.
Muharem Šehović
Objavljeno: 24.07.2011.
Izvor: Politika