- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Skulptura na Trgu nebrige
Dela srpskih vajara, ravnodušnošću sredine, ali i struke, ostaju na margini domaće likovne scene. Sedam decenija posle smrti Dušana Jovanovića Đukina, MSU javnosti otkrio veliko evropsko ime
JEDNA od najatraktivnijih izložbi poslednjih godina, po procenama mnogih stručnjaka, sigurno je ona na kojoj su predstavljene skulpture Dušana Jovanovića Đukina (1891-1945). Ova postavka Muzeja savremene umetnosti ima mnogostruki značaj i indikativna je na više planova. Najpre, region ima jedinstvenu priliku da u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića vidi delo srpskog umetnika evropskog ranga. Izložbom se otvara i daje mogućnost ponovnog sagledavanja, preispitivanja i novog vrednovanja umetnikovog opusa, do sada nepravedno zapostavljenog, iako je u domenu vajarstva nesumnjivo ostvario vrhunske domete. Njima se Đukin svrstava u sam vrh ne samo srpske, već i svetske moderne umetnosti.
S druge strane, to se događa čak sedam decenija posle vajareve smrti, što nedvosmisleno ukazuje na aljkav i ravnodušan odnos u afirmaciji skulpture, ne samo ovdašnje sredine, nego što je još i gore - struke. Da je reč o hroničnom zanemarivanju potvrđuje i to što izložena dela nisu otkrivena u nekakvoj dorćolskoj šupi, već su uredno zavedena u inventare čak tri prestonička muzeja.
Jovanovićev "Dobošar" mogao se videti u Narodnom muzej, doduše skrajnut u plakar-vitrinu na galeriji prvog sprata, a "Cvećarka" je bila u Protićevoj postavci u Muzeju savremene umetnosti. Mnoge druge skulpture skrivao je depo Muzeja grada Beograda, sve dok ih Rajka Bošković, kustoskinja MSU, nije povodom ove izložbe iznela na svetlost dana.
Jednu od najvećih srpskih umetnica 20. veka, devedesetogodišnju vajarku Olgu Jevrić, proslavila je međunarodna stručna kritika još na njenom prvom internacionalnom nastupu, na Venecijanskom bijenalu. Ali, nažalost, potom nije dobila neophodnu potporu u zemlji. Danas je (takođe sa zakašnjenjem) londonska Tejt galerija zainteresovana za otkup njenih dela, koja se u Beogradu i ne mogu videti. Izuzetak je jedno mala, kamerna skulptura u Muzeju Cepter.
Tragedija po srpsku kulturu je što je jedna sjajna generacija mladih vajara, stasalih osmedesetih godina prošlog veka - nestala. Reč je o generaciji koja je digla ruke od posla za koji je imala talenat i volju, za koji se školovala. Iz egzistencijalnih "motiva" većina se "preorijentisala" u grafičke ili dizajnere nameštaja. Neki su se i iselili. Na srpskoj likovnoj sceni, uz velika odricanja, opstao je jedino Zdravko Joksimović, kao i delo jednog od onih koji su odustali: "Visak" Dobrivoja Bate Krgovića. Ono svedoči o potencijalu koji je trebalo negovati na dobrobit naroda i njegove međunarodne afirmacije.
Manifestacija "Beli venčac" u Aranđelovcu, kao svojevrsni spomenar, svedoči o nekadašnjem "nacionalnom ključu" u umetnosti, pa "prevlast" ima ona nacija za koju se kliširano tvrdilo da je bolja od druge zbog romaničke tradicije, što se "čita" na izložbi pod vedrim nebom u parku Bukovičke banje. Za razliku od tog "herbarijuma", u Kikindi, na Međinarodnom simpozijumu skulpture "Tera", nacionalni ključ nije otvarao bravu ove jedinstvene vajarske smotre. U kolekciji kolonije vidan je moćan potencijal srpske skulpture u "konkurenciji" umetnika sa svih krajeva sveta.
Kliše da srednjovekovno nasleđe i danas utiče na tokove savremene umetnosti, posebno kad je reč o skulpturi, aktuelan je, u velikoj meri, i u starijoj (posebno), ali i u srednjoj generaciji srpskih istoričara i teoretičara umetnosti. Naravno, takav stav ide nauštrb shvatanja, prihvatanja i afirmacije skulpture na našem terenu. Dodamo li tome i brojnu "formaciju" apologeta srpskog "metafizičkog slikarstva", u kojoj prednjače srpski književnici kao teoretičari - "buka" je toliko jaka da se oni koji prepoznaju značaj, domete i iskorake skulpture u Srbiji jedva mogu čuti!
Dakle "bitka" za opstanak i spas skulpture u Srbiji se vodi vaninstitucionalno. Da nije tako, ne bi, na primer, bez ikakvog konkursa i stručnog suda, miljenica dva poznata srpska književnika - Drinka Radovanović "okitila" prestonicu silnim bistama srpskih vojvoda, niti bi njen "Nikola Tesla" bio prvo "umetničko delo" koje će namernicima, već na istoimenom beogradskom aerodromu, poželeti dobrodošlicu. Istovremeno, ne bi u nekim administrativnim provincijskim koridorima propadali gipsani originali skulptura jednog od najvećih srpskih vajara - Matije Vukovića. Zna li se gde su iseljene skulpture iz ateljea na Banovom brdu po smrti vajarke Angeline Gatalice? Šta je se delima Vide Jocić i njenom željom da atelje u Zvezdarskoj šimi, posle njene smrti, pripadne studentima završnih godina FLU na odseku za skulpturu?
ZABORAVLjENA VUKA VELIMIROVIĆ
NEDAVNO pronađena pisma "izvesne" Vuke Velimirović upućena Urošu Prediću, koja je otkupio Pančevački arhiv, otkrila su sasvim zaboravljeno ime srpske vajarke, učenice čuvenog Antoana Burdela. Živela je i radila u Parizu i za sobom ostavila opus od bar 200 skulptura. Zapis o njoj, međutim, ne može se pronaći ni u studijskom katalogu MSU "Skulptura u Srbiji 1900-1950", iako se dve njene vajane personifikacije uzdižu i danas sa krovnog venca turske ambasade u Beogradu, negdašnje Vračarske zadruge.
Izvor: Večernje novosti
Dela srpskih vajara, ravnodušnošću sredine, ali i struke, ostaju na margini domaće likovne scene. Sedam decenija posle smrti Dušana Jovanovića Đukina, MSU javnosti otkrio veliko evropsko ime
JEDNA od najatraktivnijih izložbi poslednjih godina, po procenama mnogih stručnjaka, sigurno je ona na kojoj su predstavljene skulpture Dušana Jovanovića Đukina (1891-1945). Ova postavka Muzeja savremene umetnosti ima mnogostruki značaj i indikativna je na više planova. Najpre, region ima jedinstvenu priliku da u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića vidi delo srpskog umetnika evropskog ranga. Izložbom se otvara i daje mogućnost ponovnog sagledavanja, preispitivanja i novog vrednovanja umetnikovog opusa, do sada nepravedno zapostavljenog, iako je u domenu vajarstva nesumnjivo ostvario vrhunske domete. Njima se Đukin svrstava u sam vrh ne samo srpske, već i svetske moderne umetnosti.
S druge strane, to se događa čak sedam decenija posle vajareve smrti, što nedvosmisleno ukazuje na aljkav i ravnodušan odnos u afirmaciji skulpture, ne samo ovdašnje sredine, nego što je još i gore - struke. Da je reč o hroničnom zanemarivanju potvrđuje i to što izložena dela nisu otkrivena u nekakvoj dorćolskoj šupi, već su uredno zavedena u inventare čak tri prestonička muzeja.
Jovanovićev "Dobošar" mogao se videti u Narodnom muzej, doduše skrajnut u plakar-vitrinu na galeriji prvog sprata, a "Cvećarka" je bila u Protićevoj postavci u Muzeju savremene umetnosti. Mnoge druge skulpture skrivao je depo Muzeja grada Beograda, sve dok ih Rajka Bošković, kustoskinja MSU, nije povodom ove izložbe iznela na svetlost dana.
Jednu od najvećih srpskih umetnica 20. veka, devedesetogodišnju vajarku Olgu Jevrić, proslavila je međunarodna stručna kritika još na njenom prvom internacionalnom nastupu, na Venecijanskom bijenalu. Ali, nažalost, potom nije dobila neophodnu potporu u zemlji. Danas je (takođe sa zakašnjenjem) londonska Tejt galerija zainteresovana za otkup njenih dela, koja se u Beogradu i ne mogu videti. Izuzetak je jedno mala, kamerna skulptura u Muzeju Cepter.
Tragedija po srpsku kulturu je što je jedna sjajna generacija mladih vajara, stasalih osmedesetih godina prošlog veka - nestala. Reč je o generaciji koja je digla ruke od posla za koji je imala talenat i volju, za koji se školovala. Iz egzistencijalnih "motiva" većina se "preorijentisala" u grafičke ili dizajnere nameštaja. Neki su se i iselili. Na srpskoj likovnoj sceni, uz velika odricanja, opstao je jedino Zdravko Joksimović, kao i delo jednog od onih koji su odustali: "Visak" Dobrivoja Bate Krgovića. Ono svedoči o potencijalu koji je trebalo negovati na dobrobit naroda i njegove međunarodne afirmacije.
Manifestacija "Beli venčac" u Aranđelovcu, kao svojevrsni spomenar, svedoči o nekadašnjem "nacionalnom ključu" u umetnosti, pa "prevlast" ima ona nacija za koju se kliširano tvrdilo da je bolja od druge zbog romaničke tradicije, što se "čita" na izložbi pod vedrim nebom u parku Bukovičke banje. Za razliku od tog "herbarijuma", u Kikindi, na Međinarodnom simpozijumu skulpture "Tera", nacionalni ključ nije otvarao bravu ove jedinstvene vajarske smotre. U kolekciji kolonije vidan je moćan potencijal srpske skulpture u "konkurenciji" umetnika sa svih krajeva sveta.
Kliše da srednjovekovno nasleđe i danas utiče na tokove savremene umetnosti, posebno kad je reč o skulpturi, aktuelan je, u velikoj meri, i u starijoj (posebno), ali i u srednjoj generaciji srpskih istoričara i teoretičara umetnosti. Naravno, takav stav ide nauštrb shvatanja, prihvatanja i afirmacije skulpture na našem terenu. Dodamo li tome i brojnu "formaciju" apologeta srpskog "metafizičkog slikarstva", u kojoj prednjače srpski književnici kao teoretičari - "buka" je toliko jaka da se oni koji prepoznaju značaj, domete i iskorake skulpture u Srbiji jedva mogu čuti!
Dakle "bitka" za opstanak i spas skulpture u Srbiji se vodi vaninstitucionalno. Da nije tako, ne bi, na primer, bez ikakvog konkursa i stručnog suda, miljenica dva poznata srpska književnika - Drinka Radovanović "okitila" prestonicu silnim bistama srpskih vojvoda, niti bi njen "Nikola Tesla" bio prvo "umetničko delo" koje će namernicima, već na istoimenom beogradskom aerodromu, poželeti dobrodošlicu. Istovremeno, ne bi u nekim administrativnim provincijskim koridorima propadali gipsani originali skulptura jednog od najvećih srpskih vajara - Matije Vukovića. Zna li se gde su iseljene skulpture iz ateljea na Banovom brdu po smrti vajarke Angeline Gatalice? Šta je se delima Vide Jocić i njenom željom da atelje u Zvezdarskoj šimi, posle njene smrti, pripadne studentima završnih godina FLU na odseku za skulpturu?
ZABORAVLjENA VUKA VELIMIROVIĆ
NEDAVNO pronađena pisma "izvesne" Vuke Velimirović upućena Urošu Prediću, koja je otkupio Pančevački arhiv, otkrila su sasvim zaboravljeno ime srpske vajarke, učenice čuvenog Antoana Burdela. Živela je i radila u Parizu i za sobom ostavila opus od bar 200 skulptura. Zapis o njoj, međutim, ne može se pronaći ni u studijskom katalogu MSU "Skulptura u Srbiji 1900-1950", iako se dve njene vajane personifikacije uzdižu i danas sa krovnog venca turske ambasade u Beogradu, negdašnje Vračarske zadruge.
Izvor: Večernje novosti