- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.007
Skok zbog „ljubavi”?
Kada čujem vest da je neka mlada osoba oduzela sebi život zbog „nesrećne ljubavi”, verujem da svi mi koji imamo decu koja još nisu potpuno odrasla reagujemo kao roditelji i pitamo se kako je svima onima koji su tu osobu voleli, a koje je ona napustila na takav način. Dok saosećamo sa roditeljima te mlade osobe, postajemo empatični, i u njihovom tragičnom događaju počnemo da zamišljamo sebe i svoju decu. Pitanje koje sami sebi postavljamo je: „Da li bi to moglo da uradi i moje dete?” A takvo pitanje nas navodi na razmišljanje o načinima kako možemo u sopstvenoj porodici da predupredimo takav razvoj događaja.
Kao što inteligentni ljudi pokušavaju nešto da nauče iz tragičnog iskustva drugih, tako i inteligentno društvo može da uči iz tragičnih događaja koji se u njemu događaju. Najbolje se uči kada se postavlja pitanje: „Šta je moglo da se uradi drukčije, pa da se to ne desi?” Treba znati da se ljudi uvek logično ponašaju, da je njihovo ponašanje izraz neke unutrašnje logike, i da je upravo ta logika ono što je moglo da se promeni. Dakle, najčešće nije reč o nekakvoj nepromenljivoj sudbini pojedinca, već o nečemu što se moglo izbeći.
Sa decom i mladima treba razgovarati kako bismo otkrili njihova uverenja i uticali da promene ona za koja pretpostavljamo da su štetna. Doživljene ili pretpostavljene situacije neželjenog raskida, neuzvraćene zaljubljenosti, neočekivane prevare, i slične, otkrivaju kako mlada osoba razmišlja. Ljudi nikada ne reaguju na događaj kao takav, već uvek na značenje i važnost koju mu pripisuju. A u tome se veoma razlikujemo.
Roditelj treba da razgovara sa mladom osobom i, ako otkrije, da se suprotstavi uverenjima kao što su: „Ako on neće da se veže za mene, onda ja ništa ne vredim”; „Šta će mi život bez nje”; „On je smisao mog života”; „Kad mene više ne bude bilo, biće joj krivo”; „Od kada je otišao, nije mi ni do čega”; „Ako neće biti moja, neće biti ničija”; i slična. Roditelji ne treba da se plaše razgovora sa detetom, da će nešto pogrešiti i pogoršati stvar, jer istraživanja pokazuju da razgovor smanjuje verovatnoću destruktivnog ponašanja. Na osnovu razgovora roditelj će proceniti i da li je potrebno da potraži pomoć stručnjaka.
Decu pripremamo za život u kome postoje i negativni događaji. I zato od dece ne treba kriti negativne događaje već im treba pomoći da ih pravilno razumeju. Posle pete godine roditelj treba da jasno izrazi stav povodom takvog događaja. Izjava: „Glupo je ubiti se zbog nekoga”možda nije politički korektna, ali je važno da je dete čuje u fazi kada formira svoje stavove o životnim pitanjima.
Zoran Milivojević
Objavljeno: 07.05.2011.
Izvor: Politika
Kada čujem vest da je neka mlada osoba oduzela sebi život zbog „nesrećne ljubavi”, verujem da svi mi koji imamo decu koja još nisu potpuno odrasla reagujemo kao roditelji i pitamo se kako je svima onima koji su tu osobu voleli, a koje je ona napustila na takav način. Dok saosećamo sa roditeljima te mlade osobe, postajemo empatični, i u njihovom tragičnom događaju počnemo da zamišljamo sebe i svoju decu. Pitanje koje sami sebi postavljamo je: „Da li bi to moglo da uradi i moje dete?” A takvo pitanje nas navodi na razmišljanje o načinima kako možemo u sopstvenoj porodici da predupredimo takav razvoj događaja.
Kao što inteligentni ljudi pokušavaju nešto da nauče iz tragičnog iskustva drugih, tako i inteligentno društvo može da uči iz tragičnih događaja koji se u njemu događaju. Najbolje se uči kada se postavlja pitanje: „Šta je moglo da se uradi drukčije, pa da se to ne desi?” Treba znati da se ljudi uvek logično ponašaju, da je njihovo ponašanje izraz neke unutrašnje logike, i da je upravo ta logika ono što je moglo da se promeni. Dakle, najčešće nije reč o nekakvoj nepromenljivoj sudbini pojedinca, već o nečemu što se moglo izbeći.
Sa decom i mladima treba razgovarati kako bismo otkrili njihova uverenja i uticali da promene ona za koja pretpostavljamo da su štetna. Doživljene ili pretpostavljene situacije neželjenog raskida, neuzvraćene zaljubljenosti, neočekivane prevare, i slične, otkrivaju kako mlada osoba razmišlja. Ljudi nikada ne reaguju na događaj kao takav, već uvek na značenje i važnost koju mu pripisuju. A u tome se veoma razlikujemo.
Roditelj treba da razgovara sa mladom osobom i, ako otkrije, da se suprotstavi uverenjima kao što su: „Ako on neće da se veže za mene, onda ja ništa ne vredim”; „Šta će mi život bez nje”; „On je smisao mog života”; „Kad mene više ne bude bilo, biće joj krivo”; „Od kada je otišao, nije mi ni do čega”; „Ako neće biti moja, neće biti ničija”; i slična. Roditelji ne treba da se plaše razgovora sa detetom, da će nešto pogrešiti i pogoršati stvar, jer istraživanja pokazuju da razgovor smanjuje verovatnoću destruktivnog ponašanja. Na osnovu razgovora roditelj će proceniti i da li je potrebno da potraži pomoć stručnjaka.
Decu pripremamo za život u kome postoje i negativni događaji. I zato od dece ne treba kriti negativne događaje već im treba pomoći da ih pravilno razumeju. Posle pete godine roditelj treba da jasno izrazi stav povodom takvog događaja. Izjava: „Glupo je ubiti se zbog nekoga”možda nije politički korektna, ali je važno da je dete čuje u fazi kada formira svoje stavove o životnim pitanjima.
Zoran Milivojević
Objavljeno: 07.05.2011.
Izvor: Politika
