Суочен са разноразним мишљењима о томе шта је то Символ, коме је упућен, како је настао и најпосле са читавим спектром разноразних тумачења, усуђујем се да дам свој мали допринос овој важној теми. Уистину, за верника, он је од егзистенционалног ( животног ) значаја, док за оне друге представља камен спотицања и стену саблазни о коју се разбијају многи. Покушаћу да кроз разговор са члановима форума, дођемо до истине. Пре самог осврта на сам текст, важно је размотрити историјске услове у којима су живели људи који су Символ донели, као и разлоге његовог доношења, а затим приступити тумачењу овог свештеног Символа, онако како су га и припадници ране Цркве доживљавали. Свако добронамерно расуђивање је добродошло, уз стрпљење које ће нам итекако бити потребно. За сами почетак, ево текста Символа:
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века.
Амин.
Из изложеног се види да је у Символу изложено учење о: 1.) Богу Оцу 2.) Богу Сину, Господу нашем Исусу Христу 3.) Његовом оваплоћењу 4.) Страдању, и смрти 5.) Васкрсењу 6.) Вазнесењу на Небо 7.) Његовом другом доласку на земљу, страшном суду и вечном царству Његовом 8.) Светом Духу 9.) Цркви Христовој 10.) Крштењу 11.) Васкрсењу мртвих 12.) Вечном животу.
Dodato posle 24 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
О Символу: историјски пресек
Још за време док су апостоли проповедали Христову науку, и после тога, дакле већ у првим вековима хришћанства, појављивали су се многи лажни учитељи, који су правили смутње и извртали истине хришћанске вере. Да би што лакше сузбили та лажна учења, не само апостоли, него је и сама Црква на својим саборима састављала и прописивала и кратке обрасце исповедања вере. Ти су се обрасци називали Символи вере, што значи образац вере, правило вере. Такви обрасци веровања неопходни су за наше спасење јер је сам Господ рекао " да онај који не буде веровао, биће осуђен ", а Свети апостол Павле вели да " без вере није могуће угодити Богу ".
Током историје, постојало је више образаца вере, најпознатији су Апостолски; Символ Светог Атанасија Великог; Символ Светог Григорија Неокесаријског и други.
Од 4. века је у Цркви највише у употреби Символ састављен на Првом васељенском сабору у Никеји ( 325. год. ), и допуњен на Другом сабору у Цариграду ( 381 ). То је управо овај Символ о којем данас говоримо, и који на свакој Литургији Црква понавља " докле не дође ". Принудни узрок састављања Символа било је Аријево јеретичко учење, који је погрешно учио о Сину, и касније духоборачко учење. О томе ћемо подробније када та то дође време. Толико у најкраћем, за сада. Направићу малу паузу због посла, па можемо кренути на само тумачење. Не заборавимо да је правилно протумачен Символ правилно схваћен Символ. а правилно схваћен одређује наш живот по њему односно, по принципима Писма и Предања, како је то неко овде рекао. Све то има дубок животни смисао, за мене, за вас, за живот света.
Dodato posle 7 Sati 33 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ПРВИ ЧЛАН СИМВОЛА
Бог хришћанског Откривења, Бог Светога Писма и који је у Предању Цркве, није безлично биће, није безлики Апсолут, равнодушан за судбину човека.Монотеизам хришћана није монотеизам философа. Међутим, Он се разликује и од ограниченог монотеизма таквих религиозних традиција какве су јудаизам и ислам, које, признавајући живог и личног Бога Старог Завета, не дозвољавају да је тај Бог као Личност различит од своје савршене Суштине и да је, да тако кажем, способан да изиђе из Своје усамљености, да буде више него од једног Лица, ограничен Својом усамљеношћу. Пуноћа откривења садржана је у Новом Завету: Син Божији је постао човек и учинио нас способним да примимо Духа Светога који од Оца исходи. Један и личан Бог хришћанства је Тријединство Лица. Зато је васкрсли Христос послао своје ученике " идите и научите све народе крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа ".
Први члан Символа, у коме ми исповедамо веру u " Једнога Бога " односи се на Прво Лице Пресвете Тројице, на Оца, који јесте личносно начело неразделног Бога једнако иманентном Трима Лицима. Сва Три - Отац, Син и Дух Свети су Бог. Не " три Бога : већ " Бог један ", једна Суштина, једно суштаство или Природа у три Ипостаси, Лица. Снагом овог савршеног јединства Божанског Битија, Лица Пресвете Тројице не разликују се сем по начинима постојања, својственим сваком од Лица: нерођеност Оца, рођење Сина, исхођење Духа. Треба додати да ова лична својства установљују троструку везу која, омогућавајући да се разликују Отац, Син и Свети Дух, треба да нас научи да позитивно доводимо у везу свако Лице са друга два Лица и да их никада не раздвајамо у својим мислима. Тако, када говоримо о Оцу " Сведржитељу " и " Творцу" нећемо заборавити да је Он све створио својом Речју и да је иста творачка сила својствена и Духу животворном.
Приметићемо да израз " Сведржитељ " заправо значи " Господар свега ", тј. Бог који све у битију држи. Само Бог Библије, који је Своје име открио Мојсеју када му је рекао " ја сам онај што јест ", само је он Творац у апсолутном смислу ове речи. Створитељ битија из небитија. Он није Божански Занатлија, није Демијург, устројитељ вечне, безобличне материје, неког предбитијног хаоса. Ако је Бог створио све " ни из чега " не треба уображавати да је стварању света, као могућности битија, претходило неко " ништа ". " Ништа " није почетак који би се могао супротставити савршеном Битију Бога. Овај израз добија смисао само у односу на тварно битије, које је почело да постоји без било каквог претходног услова у односу на овај " почетак ", већ само по свемогућој вољи Бога. Ипак не треба мислити да нас непостојање спољашњих услова обавезује да претпостављамо како је Бог саздао све " из Себе Самог ", путем својеврсне еманације или екстериоризације. Свет није окрњено или смањено Божанство, већ битије потпуно ново, коме је Творац дао живот, Чија творевина није била условљена неком унутрашњом неопходношћу. Стварање је акт потпуно слободан, добровољни дар воље Божије а не несвестан, нехотичан поступак.Устројство васељене приморава нас да признамо благост, мудрост, љубав Творца који је испунио свет смислом и дао му највише назначење, подредивши га личносним и слободним бићима створеним " по обличју Божијему ".
Библијски израз " небо и земљу " који означава цео космос, све оно што постоји и што је створио Бог, у светоотачком тумачењу добија значење " оно што је два ", указујући на постојање реалности духовне и реалности телесне, невидљивог света небеских духова и видљивог света, са којим смо ми тесно повезани биолошким условима нашег постојања на земљи. Ми видимо да разликовање " неба " и " земље " никако не води неопходности да се призна геоцентрична космологија. Уопште, требало би рећи да " конфликт између науке и религије " овде изгледа вештачки изазван. Одиста, неће нам се путем истраживања космичких пространстава открити духовна бесконачност тварне васељене. И тим пре неће нам нуклеарна физика, анализирајући структуру материје, дати свемогућу Енергију Творца која даје битије " свему видљивом и невидљивом ".
Dodato posle 1 47 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ДРУГИ ЧЛАН СИМВОЛА
И у Једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца Рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, рођеног а не створеног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало.
У Символу постоји очигледна непропорционалност: на један члан који се односи на Прво Лице Пресвете Тројице долази шест чланова који се односе на Друго Лице. То је лако објаснити: исповедање вере у једног свемогућег Бога, Творца васељене, заједничко је било како јудаизму, тако и хришћанству, али сасвим је другачије када се говори о личности и делу Господа нашег Исуса Христа.
Веза Бога Оца са Сином пре свега поставља питање о монотеизму ( једнобожју ): Нови Завет јавно сведочи Божанство Христа, али ни у ком случају не одриче стари монотеизам. Отац и Син су једно, то објављује Сам Господ, али различито поимање тог јединства, различити приступи овој истини изазвали су веома опречна мишљења. Била су дата два погрешна решења овог питања. Једно припада модалистима који су одрицали било какву разлику између Оца и Сина, а друго аријанцима који су одрицали пуноћу Божанства Сина. С друге стране, човештво у Господу нашем Исусу Христу покреће питање о саодносу човештва и Божанског у Његовом Бићу. Спорови поводом тога разбуктали су се у време после редакције нашег Символа вере, и Црква је била принуђена да изврши прецизирање, нарочито на Саборима у Ефесу ( 431 ) и Халкидону ( 451 ), онога што се већ подразумевало у Никеоцариградском Символу.
Овде морамо подвући да чланови Символа вере, који се односе на Личност Господа нашег Исуса Христа и Његово дело, као и одређења потоњих Васељенских сабора ни у ком смислу не треба разматрати као неоснована размишљања, која су, да тако кажем, замутили чистоћу евангелске благовести, будући да Црква штити у овим догматима саму основу новозаветног откривења - благовест спасења датог човеку у Исусу Христу. Ипак, ако Христос није Бог и човек реално у свој пуноћи, бездан између Божанског и човечанског је несавладив. Вратићу се још једном овом питању када будем говорио о члановима Символа који се односе на Оваплоћење и Искупљење.
Од шест чланова Символа вере који се односе на Друго Лице Свете Тројице први говори о онтолошкој тј. о предвечној вези Сина са Оцем. Осталих пет чланова говоре о спасењу света кроз Исуса Христа.
Црква у другом члану свог Символа вере исповеда пре свега једног Сина Божијег. Овим се одбацује јеретичко учење о усиновљењу по ком је Исус само човек ког је усинио Бог. Само Исус Христос по својој природи јесте Син Божији. Синовство хришћана који кроз крштење постају у Христу синовима Божијим никако не потире суштинску разлику између нетварног и тварног битија. Ми остајемо синови Божији по благодати, Христос је Син Бога по природи. И само зато што је Христос Син Божији по природи, ми можемо постати синовима Божијим по благодати.
Исповедајући Сина - од Оца рођеног пре свих векова - ми не кажемо да ово рођење једноставно претходи стварању, већ тврдимо да је оно ван времена, будући да појам времена јесте повезан са појмом тварног. Зато у Јеванђељу читамо: - Пре него Аврам настаде, Ја јесам - , а не - Ја сам био - , што би указивало само на претхођење у времену. Рецимо да је тврдња да је ово Рођење - пре свих векова - била упућена против богохулних речи аријанаца о Сину: - било је време када Њега није било -.
Син - Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог - стога јер мимо личног начела ( тј. личних својстава по којима ми разликујемо једно Лице Пресвете Тројице од другог ), три Божанска Лица апсолутно су идентична, о чему пише и Свети Григорије Ниски: - Уколико ми исповедамо непроменљиву природу Бога, ми не одричемо разлике између Узрока и Узрокованог, и само у овоме уочавамо по чему се један од другог разликују -. Да би се изразила савршена сличност између Оца и Сина, апостол Павле нам каже да је Христос - икона Бога - . У Посланици Јеврејима однос Сина према Оцу изражен је следећим речима: - сјај славе и обличје бића Његовог -. Један од Отаца 3. века, Свети Григорије Чудотворац, епископ Неокесарије, веома лепо и сажето је изложио богословље иконе у свом исповедању вере: - Један Бог, Бог Отац Слова живог, Премудрости ипостасне, и Силе, и Образа Господ, Један од једног, Бог од Бога, Образ и Изображење Бога, Слово девствено, Мудрост која обухвата све, И Творачка Сила сваколике твари, истински Син истинског Оца, Невидљиви Невидљивог, Нетљени Нетљеног, Бесмртни Бесмртног, Присносуштни Присносуштног -.
Прецизирајући речено на почетку другог члана Символа, Црква увек исповеда, насупрот Арију и његовим присталицама, Сина - рођеног, а не створеног -, будући да предвечно рођење Сина од Оца као и исхођење Духа Светог јесте акт Божанског унутартројичног односа који нема ништа заједничког са створеним. Ово значи да се чак ни аналогија не може повући између рођења Сина од Оца и стварања света које јесте акт ad extra Пресвете Тројице, зато што, као што је то дивно рекао Свети Григорије Неокесариски: - нема у Тројици ничег створеног или неважног, нема ничег донетог, што раније није постојало а потом произишло -.
Да би се заувек завршило са сваком двосмисленошћу, оци Васељенског Никејског сабора објавили су да је Син - једносуштан Оцу -. То је био логички закључак претходних тврдњи: савечност и равнобожанственост Божанских Лица, њихово апсолутно суштинско јединство. Снага термина била је у томе што је он искључивао сваку неодређеност. Јеретици аријанци су се радо користили час изразима из Светог Писма, тумачећи помоћу, наводно, истинитих закључака у корист своје теорије, час нејасним формулацијама, које су могле бити схваћене вишезначно. Зато, после неопходних разјашњења, сви православни учитељи Цркве су напослетку дошли управо до овог термина. Једносуштност Божанских Лица један је од основних догмата истинског хришћанског учења.
Други члан Символа вере завршава се тврдњом да је све дело Сина,. Ово је одјек учења јасно израженог у Новом Завету. Све створено јесте творевина Трију Божанских Лица. Ипак свако од њих је узрок битија на посебан, управо Њему својствен начин. Ако је Отац првоначални Узрок а Дух Узрок усавшавајући, онда Реч може да се назове Узроком делатним.
Символ не говори о томе дуго, већ само потврђује у Предању устаљено веровање једноставним речима: - кроз Њега је све створено -. Ова се краткоћа може лако објаснити: с једне стране, овај догмат, дат у Јеванђељу, није постао међу хришћанима објекат спорова, а с друге стране, Символ јесте исповедање вере и у њега не треба уносити мисаоне конструкције које, ма како биле моћне, не могу да претендују на њихово увођење у правило вере.
Ево, са тумачењем другог члана свештеног Символа, направићу малу паузу, како бих дао времена за лагано ишчитавање. Напомињем да је ово моје православно сведочење, будући да мисија нас верних и јесте у томе: у сведочењу, како речима тако и делом, без навалентности којима обилују разноразни ловци душа људских тј. секте.
ТРЕЋИ ЧЛАН СИМВОЛА
Kоји је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек.
И док други члан Символа вере говори о Сину и Његовој предвечној и онтолошкој вези са Оцем, трећи члан говори о Његовом Оваплоћењу.
Новозаветно откривење торжествено објављује да Месија ког чека Израиљ, оваплоћена Реч Божија, истовремено јесте и испуњење и превазилажење Старог Завета. Пророци су јасно прорекли да ће са доласком Месије, тј. Изасланика Свевишњег наступити нова ера. Они су тачно одредили и лик овог Месије: тако, у књизи пророка Исаије, указан је лик пониженог и увређеног Роба. С друге стране, остајући верна строгом монотеизму, јеврејска богословска мисао предвидела је персонализацију Божанске Премудрости, али никада није поредила личност Месије-ослободитеља са ипостасном Божанском Премудрошћу. Осим тога, у последњим вековима пре наше ере међу Јеврејима је цветала ксенофобија и национализам, који су бацили сенку на старо пророчанско универзално виђење Месије. За многе је очекивани Месија био Онај Који ће обновити јеврејску државу. Чак и апостоли, све до Педесетнице, нису могли да се ослободе сличних схватања.
Трећи члан Символа вере одјек је јеванђелске истине: - И Логос постаде тело и настани се међу нама -. Црква је увек снажно штитила учење о Оваплоћењу од оних који су одрицали или пак извитоперивали истину, која чини основу наше вере у спасење. Приликом анализе претходног члана Символа, истакао сам колико је ревносно Црква говорила о Исусу Христу као истинском Богу и истинском Човеку. Православље је водило оштру борбу против докета који су својим мистичким дуализмом одрицали реалност Оваплоћења. Управо на ове јеретике и мисли Свети Јован Богослов у својој 1. посланици када каже: - По овоме распознавајте Духа Божијега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста -. А у својој 2. посланици он пише: - Јер многе варалице изиђоше у свет, који не признају Исуса Христа да је у телу дошао; такав је варалица и антихрист -. На тај начин, Свето Писмо нас чува не само од јереси докета већ исто тако и од сваког псевдоспиритуализма који за центар свог учења нема Исуса Христа, оваплоћену Реч Божију.
Оваплоћење је догађај ком нема равног у историји спасења. То је догађај који је из корена променуо историју, будући да се Оваплоћењем Речи однос између Бога и човека потпуно променио. У хришћанском поимању време се посматра линеарно а не циклично тј. време има свој почетак, који је обележило стварање света, и свој крај, знамење ког ће бити Страшни Суд. И на једном месту, ова права линија прекида се Оваплоћењем. Апостоли и хришћани првих векова су, без сумње, поимали сав значај Оваплоћења, које су они оправдано поимали као почетак есхатолошког доба о ком су говорили пророци. Свети Иринеј Лионски, тај духоносац богочовечанских сразмера краја 2. века, еру која је наступила Оваплоћењем назвао је - novissima tempora -, најновија времена, тј. времена потоња.
Једноставност термонологије Символа вере и сажетост догматских објашњења је очигледна. Овде треба указати и на то да је у коментарима претходног члана Символа речено: о свесном одбијању сваког гностичког богословствовања.
О узроку Оваплоћења речено је: - ради нас људи и ради нашег спасења -. Испразним и бесмисленим расуђивањима о томе да ли би дошло до Оваплоћења и Искупљења да није било првородног греха, у правилу вере нема места. С друге стране, формулација овог члана Символа вере, у потпуности је у складу са Светим Писмом: - Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом. Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине -,претпоставља свеопште спасење људи. Тешко да је потребно додати да се речи Символа - ради нас људи - односе не само на тај члан, већ и на све следеће где се говори о домостроју ( икономији ) оваплоћене Речи. Речи - сишао с Небеса -, наравно, не односе се на нешто материјално: оне указују на безгранично Божанско снисхођење кроз Оваплоћење и наглашавају сву реалност овог догађаја, тајанствени значај ког је тако лепо и истинито изразио у писму у свом Догмату Свети Софроније:- Оваплотио се Онај Који нема плот; прихвата наш лик Онај Који по Божанској својој Суштини нема зраке спољашње или видљиве, добија тело попут нашег Онај Који је бестелесан; постаје уистину Човек, не престајући да буде Бог; у утроби Матере Његове виде Њега Који пребива у наслону Предвечног Оца; Он, ванвременски, добија почетак у времену, и све то не по Својој самовољи, већ истински и одиста понизивши Себе у целости, по вољи Оца и Својој Вољи; Он је узео сву нашу људску природу, узео плот, једносуштну плоти нашој, разумну душу - попут душе наше, ум - попут ума нашег, јер то чини човека -. Треба истаћи да ваља правилно тумачити од апостола Павла преузету реч - понизио -, будући да се Христос Оваплоћењем одрекао не Божанске Своје Природе, већ славе, коју је Он имао пре Свог овоземаљског постојања и Коју је Он само једном јавио кроз Преображење. Оваплоћење Речи није за собом повукло никакву промену јединствене Божанске Природе. Ова истина вере одражена је у Lex orandi Цркве. Тако, у једној од молитава Литургије Светог Јована Златоустог, ми читамо: - Но, ипак, ради неисказаног и безмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј -. Црква исповеда да се Господ наш - оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве - и то одговара ономе о чему подробно казује Јеванђеље. Спомињање имена Пречисте Дјеве Марије наглашава човечанско у Спаситељу нашем, Месији из рода Давидова, о ком је говорио Стари Завет. Оваплоћење се догодило не само по предвечном савету Пресвете Тројице, већ и по сагласности Пресвете Дјеве. У овој вером пуној послушности речи Божијој, црквено Предање види одговор на Евино оглушење. Свети Јустин у првој половини 2. века пише: - Ми схватамо да је Христос постао човек кроз Дјеву да би непослушност због змијиног наговора била укинута на исти начин на који је и настала. Одиста, Ева, девствена и непорочна, поверовавши змијиним речима, породила је непослушност и смрт. Дјева Марија, познавши веру и радост када је у благој вести коју Јој је донео архангел Гаврило сазнала да ће Дух Господњи сићи на Њу и да ће Је сила Свевишњега осенити тако да ће од Ње бити Рођен Син Божији, одговорила је: - нека ми буде по речи твојој -. И тако, Он се родио од Ње, Онај о Ком толико говори Свето Писмо... Кроз Њега Бог побеђује царство змијино и оних анђела или људи који су змији слични постали, и избавља од смрти оне који се кају због грехова својих и верују у Њега -. Овај Отац, толико близак поколењу апостола, догматски нам веома прецизно открива основе на којима почива хришћанско поштовање Пресвете Богородице. Кроз Оваплоћење Христос својом човечијом природом постаје у свему нама сличан, осим у греху.
Пново ћу направити малу паузу како бих одморио руку и тастатуру.
Dodato posle 1 41 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ЧЕТВРТИ ЧЛАН СИМВОЛА
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао, и био погребен.
Дело спасења које је учинио Господ наш Исус Христос целовито је и недељиво. Оваплоћење, Смрт на Крсту, Васкрсење чине сукцесивне етапе спасења.
Члан Символа вере који говори о страстима указује да се то десило - у време Понтија Пилата -. Тако се наглашава историчност Страсти Господњих. И док се хипотетички подвизи паганских богова и хероја смештају у веома далеку прошлост, спасоносно дело Христово одиграло се у једном одређеном историјском тренутку и на конкретном месту.
Указујем на понављање речи - за нас - које су нам већ познате из члана Символа који говори о Оваплоћењу: искупитељска смрт Исуса Христа јесте источник праштања и помирења не само за све људе, већ и за сваког верујућег понаособ. Између Христа и сваког хришћанина постоји лична веза, и сваком од нас упућен је Његов позив: - Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде -.
Смрт на Крсту неодвојива је од Васкрсења, али посебно се ваља чувати свих погрешних тумачења којима се Страстима Господњим одузима њима иманентна слава, и ако нам је Васкрсење Господње јавило Његову победу, онда је смрт Његова на Крсту несумњиво значила пораз сила зла. Речи распетога Исуса - или, или, лима савахтани - речи су месијанског псалама који говори не само о страдању праведника, већ и о његовом уповању на Господа. И оне се требају схватити заједно са песмом раба Јехове и са последњим речима Исуса на самрти: - Сврши се -. Предање свуда истиче славу иманентну Страстима: на Истоку Крст је увек - животворни -, а у западној литургици страсти ( Пасија ) се обично називају - славнима - или - блаженима -. Овакво поимање правилно одражава православна иконографија којој је страно свако болесно виђење Распећа. Из овог не треба извлачити закључак да се Црква пренебрегава великим страдањима Исуса распетога. Напротив, Крсна смрт донела је палом човеку искупљење и помирење са Господом - то је један од основних догмата хришћанског учења. Лажно је, или у крајњој мери, одвише штуро тумачење овог догмата по ком искупљење постаје етичко-правна категорија. Управо оваква тенденција, почевши од средњег века, оставила је трага на западно богословље а на уштрб убедљивом реализму старе хришћанске мисли. Етичко-правни аспект наглашава увреду која је Господу нанета првородним грехом, а која тражи освету да би се смирио праведан Божији гнев. Смрт оваплоћеног Сина Божијег представља такву жртву помирења. Православна мисао, утемељена на Светом Писму, исто као и литургијско и древно светоотачко Предање, другачије поима Искупљење: првородни грех био је горки плод слободе који је човеку дао њехов Творац. Бог је желио да Му се клањају и да Га воле слободна бића, јер само слобода даје љубави смисао. Без могућности самоопределења, дакле и могућности одбијања, љубав човека према Богу била би само одраз љубави Бога према Самоме Себи, слично одсјају светлости у огледалу. Изабравши зло, човек је изневерио своје призвање и нашао се у ропству супостата. Међутим, Бог није дао човеку да га страсти невољно однесу. Неки Оци, нпр. Свети Иринеј Лионски и Теофил Антиохијски, Божанску снисходљивост објашњавају незрелошћу првих људи. Иако је човек погрешио као слободан, он није у потпуности био одговоран за свој грех. Дело помирења учињено је кроз Исуса Христа, истинског Бога и истинског Човека. Предавши Себе вољној Смрти, Он је у потпуности уништио њену власт, јер смрт није могла да победи Богочовека. О томе латинска химна Victime Paxali овако пева: - Између смрти и живота започета је необична борба. Творац живота, умревши, живи и царује -. Човек без греха, Првенац новог човека, ослобођен од ропства ђаволу, Христос, стоји пред Оцем као чиста жртва, као непорочни Агнец. Жртвени аспект Смрти Исуса Христа, тесно је повезан са Старим Заветом, који је испуњен и превазиђен. Жртвовање старог Закона учињено је да би се задобила Божанска милост, да би Бог благоволео да очисти грехе. Они су били весници и праобрази жртве Христове, Онога, како се каже у Литургији Светог Јована Златоустог, Који је - предао нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве -. Христова жртва није само последња, она је једина права жртва, о чему се говори у Посланици Јеврејима: - Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса; Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најпре за своје грехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувек приневши самога себе. Јер закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а реч заклетве после закона, поставља Сина вавек савршеног -.
После Своје Смрти Господ је погребен, Његово Тело остало је у гробу до трећег дана. За време Свога земаљског служења Господ нам је више пута говорио о Свом погребењу: - Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка -, и још: - Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи -.
Сишавши у Пакао као Ослободитељ, победивши својом смрћу смрт која се увукла у свет кроз грех, Христос је постао Нови Адам, Првенац новога рода који ће захваљујући својој вези са Христом Побједитељем поново моћи да се сједини са Богом.
ПЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму.
Вера у Васкрсење Исуса Христа основа је хришћанског учења, те стога апостол Павле у својој посланици Коринћанима каже:" А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша ". Апостоли су сведоци Христа васкрслога. Јер Васкрсење представља величанствену пројаву месијанства Исуса и Његове Божанске природе. Однос према овом догађају је граница која раздваја веру од неверја и то, ван сумње, за сва поколења до краја времена.
То што је већина Јевреја одбијала да призна у васкрслом Исусу Месију, или негирајући реалност Васкрсења или не извлачећи никакве закључке, значи да им, у крајњем случају, сама идеја васкрсења из мртвих није била туђа. Изузетак чине Садукеји. Ситуација међу паганима је била другачија: хришћанско проповедање општег васкрсења и Васкрсења Христовог које се већ свршило они су веома тешко прихватали. Данас ми веома лако заборављамо да философски појам неке бесмртне душе и библијске идеје васкрсења мало шта повезује. Управо су зато речи апостола Павла на Ареопагу дочекане са саркастичним песимизмом. То је разлог равнодушности већине Јевреја и пагана према Божанском знамењу.
За верујућег човека ком је вером дато да разуме значење овога догађаја, Васкрсење Господа Исуса Христа представља торжество живота над смрћу, ослобођење од проклетства које је висило над Адамовим потомством. Зато Васкрс јесте празник велике радости, о ком православна литургика пева нарочито лепо: " Пасха света данас нам се показала: Пасха нова света; Пасха таинствена; Пасха бсечасна; Пасха, Христос избавитељ; Пасха непорочна; Пасха велика; Пасха верних; Пасха која нам двери рајске отвара; Пасха која освећује све верне ". За стари Израиљ, Пасха је била сећање на ослобођење од египатског ропства, за Цркву - нови Израиљ - Пасха хришћанска је сећање, памјат, на ослобођење од ропства смрти. Она је и блага вест свеопштег васкрсења које је реално започело са Васкрсењем Христовим.
Црква о великој тајни Васкрсења не говори само на васкршњој служби, већ и сваке недеље. Темом Васкрса прожет је цео обред крштења. Новорођени духовно напушта ропство сатани и почиње живот у Христу. " Или зар не знате, каже апостол Павле, да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу ". Сам тренутак Васкрсења Господњег измиче било каквој знатижељи човека ( Еванђелисти тај догађај не описују ). Зато православна иконографија, верна Предању, не изображава моменат Васкрсења, већ само јављање васкрслог Господа Исуса Христа, Ког су видели многи. Свети апостол Павле чак каже да се Господ наш " јавио одједном више од пет стотина браће ", додавши " од којих су већина и сада живи ", и тако апостол дајући на знање Коринћанима, који су могли да имају сумњу у реалност Васкрсења Господа, да они о томе могу сазнати од сведока. Ипак, јављање Христа ( Christophanie, Христофанија ) није било тако грандиозно да би натерало све људе, или макар све житеље Јерусалима, да поверују у Васкрсење Господа Исуса Христа..Такав ће бити Други Долазак Христов, када ће се Он јавити у слави да суди живима и мртвима. До тада, сваки ће човек имати слободу избора, и за оне који буду желели да буду сасуд Божанске благодати, утешне су речи васкрслог Христа: " блажени који не видеше а повероваше ". Стога читава поколења хришћана, чак и двадесет векова након апостолских сведочанстава, кличу: " Васкрсење Христово видевши, поклањамо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном. Крсту Твоме поклањамо се Христе и свето Васкрсење Твоје појемо и славимо ".Слично женама мироносицама, хришћани духовно усходе ка Гробу, да би чули реч Анђела који носи благу вест. Хришћанин не може да се ограничи на разумно прихватање стварности Васкрсења. Сваки хришћанин треба да је у стању да заједно са апостолом каже: " Са Христом се разапех; А живим - не више ја, него живи у мени Христос ". Хришћанин се налази у парадоксалној позицији. Он живи у овом свету, али својом повезаношћу са Христом, он кида своје везе са тим светом, јер " свет овај " не жели да прихвати Христа као своју главу.
Символ вере тврди да је Господ васкрсао " у трећи дан, по Писму ". Смисао ових речи је далеко дубљи него што се то на први поглед може учинити. Оне заправо садрже двоструко позивање на Стари Завет ( под речју " Писмо " овде се подразумева Стари Завет ). Као прво, то је директно позивање на сведочанство пророка из књиге пророка Јоне. Наш Господ говори " о знаку Јоне " као о праобразу свог погребења и устајања. Другим речима, позивајући се на Стари Завет, васкрсли Христос на путу за Емаус открива својим ученицима Писмо: " О безумни и спорог срца на веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос све то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и свију пророка, разјасни им што је у свим Писмима о њему писано ". Господ апостолима каже: " Ово су речи које сам вам говорио још док сам био са вама, да се мора испунити све што је о мени писано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им отвори Ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећег дана ". Ваља рећи и то да су Јевреји под речима " Закон ", " Пророци " и " Псалми " подразумевали цело Писмо у складу са јеврејском поделом Библије на три дела.
У катихизису првих хришћана позивање на старозаветна сведочанства о Васкрсењу Христовом имала су веома велики значај. Ми се у то веома лако можемо уверити ако прочитамо шта је апостол Павле рекао народу на дан Педесетнице.
шести члан символа
и који се вазнео на небеса и седи с десне стране оца.
Oбјављујући спасоносно дело господа нашег исуса христа, после члана о тродневном његовом васкрсењу, символ вере говори о његовом вазнесењу и седању " с десне стране оца ". тиме се завршава низ чланова символа који говоре о овоземаљском животу
христовом. време оваплоћења, или тачније, пребивање оваплоћеног христа на земљи, завршава се вазнесењем. ипак, са потоњом епохом цркве која ће се завршити другим и славним доласком господа, овоземаљски живот христов, тесно је повезан. на везу ових двају периода у светом писму се указује на два начина. пре свега, начином његове композиције: свети еванђелиста лука завршава своје јеванђеље речима о вазнесењу и почиње књигу дела детаљнијим описом овог догађаја. унутрашњи аспект новога завета доноси нам спаситељеве речи којима се наглашава да његово вазнесење на небо не значи никакав одлазак. на последњим речима христовим, овде већ наведеним, темељи се увереност цркве у непрекидну бригу спаситеља о њој. одговор на ове речи ми налазимо и у кондаку службе вазнесења у источном обреду.
вазнесење је венац христове жртве: заклани агнец стоји пред оцем јављајући у својој богочовечанској личности васпостављање јединства између бога и човека. стога ми у посланици јеврејима читамо: " а он, приневши једну жртву за грехе, занавек седе с десне стране бога ". искупљујућа смрт на крсту, васкрсење и вазнесење толико су тесно повезани да господ о њима говори као о недељивој целини: " и када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи ".
силазак са небеса о ком се говори у трећем члану може бити упоређен са вазнесењем само у једном смислу - у смислу самоумањења ( кеносис ) сина божијег које почиње оваплоћењем и завршава се вазнесењем. и, осим тога, не треба заборављати да његово самоумањење ниуколико није изменило односе унутар тројице, будући да је троипостасни бог непреложан и неизменљив, син онтолошки повезан са оцем и светим духом независно од било каквих конкретних историјских околности. с друге стране, ваља нагласити нарочити карактер вазнесења, и то прослављање богочовека. христос је нови адам, глава обновљеног човека који је управо кроз њега од сада и заувек у слави " с десне стране оца ". из тога видимо да искупљење није једноставно скидање проклетства изазваног грехом, јер слава коју је човек стекао у исусу христу остаће непреложна. зато апостол павле каже: " да вам бог господа нашег исуса христа, отац славе, даде духа мудрости и откривења да га познате. и просветљене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе наслеђа његова у светима. и каква је неизмерна величина силе његове на нама који верујемо по дејству силне моћи његове. коју учини у христу васкрсавши га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима. изнад сваког началства, и силе, и власти, и господства, и изнад сваког имена што се може назвати, не само у овом веку, него и у будућем ".
дакле, вазнесење никако није " разоваплоћење " бога речи, јер у историји спасења, према њеном току који се одвија према предвечној вољи пресвете тројице, нема кретања у супротном правцу. новозаветно учење о цркви, телу христовом, докучиво је само кроз веру у то да се христос вазнео и сео с десне стране оца. христос излива на цркву божански живот на органски начин по принципу сагласја главе и удова. бог отац " све покори под ноге његове, и њега постави изнад свега за главу цркви, која је тело његово ". трезвено богословље не одриче снагу ове тврдње, јер би се у противном лишило снаге других тврдњи светога писма, нпр. тврдње која предсказује члановима цркве могућност да постану " причасници божанске природе ". исто тако, једино у вези са учењем цркве као о телу христовом, ми можемо разумети тајанствену реч спаситељеву коју нам доноси четврто јеванђеље: " заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот ". управо зато што вазнесење није одлазак, педесетница је неопходни продужетак о чему господ јасно говори: " но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама ". иако педесетницом називамо одређени догађај ( силазак светога духа на педесети дан по васкрсу ), све време постојања цркве, које почиње са тим догађајем, може се поимати као непрекидна педесетница, будући да живот цркве није ништа друго до делање светога духа. између осталог, током сваке евхаристије свештеник моли господа да пошаље светога свога духа на народ, на свете дарове.
христос, поставђи жртва по својој вољи, помирио је човека са господом, кроз вазнесење је човештво у христу сједињено са божанским, и он седа с десне стране оца. до сваког човека лично је да стиче понуђено му спасење кроз исуса христа. да слобода човека не би била уништена, бог предлаже спасење, али га не намеће. после оваплоћења, као и пре њега, човек се рађао у греху, као роб зла. међутим, од времена испуњења спасоносног дела христовог, човеку је дата могућност да, поставши део тела христовог, постане део нове творевине. стога је човек требало да буде пријемчив за благодат која му жури у сусрет, јер својим властитим снагама он ништа неће моћи да уради. управо у томе црква одлучно подучава против сваког поимања спасења по пелагију. ипак, ово нужно мешање бога ниуколико не претпоставља пасивност човека, и свако треба да памти речи које је учитељ упутио својим ученицима за сва времена: " ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде ". да би се свукао стари и обукао нови човек, потребна је непрекидна аскеза. ако крштење представља одрицање од власти сатане и дела његових и јесте сједињење са телом христовим, онда је неопходна непрекидна борба како би се сачувало стечено и како би се стекли плодови. ово духовно усхођење, ма како тешко било, дешава се усред несумњивог оптимизма хришћанског вероучења, зато што верујући слуша речи свога спаситеља које одржавају његову бодрост и учвршћују наду: " у свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет ".
напомена: не знам из ког разлога, али видим да не могу да пошаљем пост у којем постоје велика слова. стога, речи које се иначе увек пишу великим словом, попут: бог, свети дух, вазнесење, син божији, оваплоћење, црква, тело христово итд. , овде су, не мојом вољом, написане малим почетним словом. због чега је ово важно, објаснићу мало касније. молим за извињење свих оних који знају о чему говорим. претпостављам да је нека техничка грешка.
СЕДМИ ЧЛАН СИМВОЛА
Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
Вера у Други Долазак Христов чини једну од основа хришћанског учења у целини, и сваки покушај да се хришћанство " де-есхатологизује ", тј. да се избрише или да се значај овог догмата минимализује представља извитоперење благовести хришћанства. Да би се схватио значај овог догмата у Цркви, потребно га је размотрити на прави начин. Хришћанско поимање времена и историје за нас представља хоризонталну линију: постоји почетак - стварање света, потом трагичан чин човека, његов пад; централни догађај је Оваплоћење, и напослетку - Други Долазак. Дакле, како је Христова жртва јединствен догађај, тако ће и Коначни суд бити јединствен и коначан. То је чврсто веровање Цркве и зато је пети Васељенски сабор ( 553 ) осудио низ оригенистичких ставова, заснованих, супротно Откривењу, на цикличном поимању времена. Есхатолошка тежња чини једну од основа православног сакраменталног богословља. Зато сабирање хришћана на евхаристијској вечери није само сећање на догађај који се одиграо у прошлости и који се " актуализује " кроз тајну, већ је прожето есхатолошком надом месијанског сабрања, тј. Цркве. Ово посебно истиче Свети апостол Павле у својим речима koje следе после оних о установљењу тајне Причешћа: " Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође ". Речи Господа, које нам преноси еванђелиста Матеј ( " Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега " ), јесу есхатолошка смерница. Евхаристијска заједница представља праобраз Цркве сабране у Царству које ће доћи. У старом хришћанском документу Дидахи ( 1-2 век ) прославља се ова нада: " Као што је овај хлеб ( који ломимо ) био расијан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева земље у Царство Твоје " Опомени се Господе, Цркве Твоје, да је избавиш од сваког зла и да је усавршиш у љубави Твојој; и сабери је од четири ветра њу-освећену, у Царство Твоје, које си јој припремио ".
Први хришћани живели су у ишчекивању повратка Христовог, и они су ово своје нестрпљење исказивали кратком арамејском изреком коју наводи апостол Павле " маран ата ". Међутим, Господ је упозоравао своје ученике да се чувају жеље да тачно сазнају време Другог Доласка. Апостол Павле призивајући Солуњане да бдију, писао им је: " Јер ви сами знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи ". Хришћани увек треба да очекују Парусију, али ово очекивање не треба да се претвори у испразну радозналост и искушавање Божанске Промисли. Црква се чува извођења брзоплетих закључака на основу неких места из књига пророка Данила или из Апокалипсе, док припадници секти свих времена ово злоупотребљавају како би са математичком тачношћу одредили моменат Парусије или да би стигматизовали неког од својих припадника. Овакве шпекулације не само да противурече Господњем учењу, већ представљају потврду једног потпуног незнања оних који потпадају по саблазан сличних потрага. Такви људи ништа не знају о правилима јудејске апокалиптике, која су данас добро позната захваљујући многобројним документима из 2. века пре Христа па до 2. века после Христа.
Ми смо већ инсистирали на разлици двају долазака Господњих у свет: Први долазак се десио кроз самоумањење ( кеносис - види напред ). Други долазак ће за све значити пројављење силе Божије. У Символу се на ово указује речима " Са славом... ". Од краја света овога нестаће могућност било какве промене, све ће постати непреложно као ванвременско. Зато нам Господ казује: " И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни ". Ову апсолутну ванвременост има у виду Свети Јован Богослов у Откривењу када говори о другој смрти. Страшни Суд ће представљати пуну победу Христову над свим силама зла које, без обзира на Крст и Васкрсење, не желе да признају свој пораз.
Обратићемо пажњу на то да се у Светом Писму, као и Символу вере, истиче да је Страшни Суд свекозмички догађај. Христос долази као Цар васељене. О томе читамо: " А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи ".
Рецимо и то да је у православној иконографији тема Страшног Суда изображавана на различите начине. Испрва као символички сиже о пастиру који раздваја овце од коза ( храм Светог Аполинарија у Равени, приближно 520. година ), а касноје имамо реалистично изображење Христа који се јавља на " облацима " и седи на Престолу међу апостолима, да би судио живима и мртвима које буди труба Арханђела ( Сабор у Теорчелу, 11. век ).
Седми члан Символа вере завршава се речима "Његовом царству неће бити краја ". Ових речи у Символу које је утврдио 2. Васељенски сабор ( 381 ) још нема у Исповедању вере никејских отаца. Оне су укључене у Символ са Циљем да се оповргне јерес Маркела који је сматрао да ће се Царство Христово завршити са крајем времена. Ово мишљење не противуречи његовом модалистичком богословљу по ком Тројица представља само привремени модус Божанског Битија који ће на крају времена постати једна монада.
Већ у Символу Антиохијског сабора ( 341 ) налазимо следећу формулацију: " Који ће поново доћи да суди живима и мртвима и пребиваће као Цар и Бог во вјеки ".
У радосном ишчекивању славно доласка Господњег, хришћани кличу: " Нека дође Благодат Твоја и нека прође овај свет! Осана Богу Давидову". Међутим, спознајући сву слабост свог грешног јестаства они се смерно моле: " Када дођеш Боже на земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије ( Кондак месопусне недеље ).
Dodato posle 21 Sati 33 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ОСМИ ЧЛАН СИМВОЛА
И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, Који је говорио кроз пророке.
Исказавши своју веру у Личност и дело Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, Црква потом изражава своју веру у Треће Лице Пресвете Тројице. Оци 1. Васељенског сабора само су поменули веровање Цркве у постојање Светога Духа. Ово се објашњава тим што су они, пре свега, своју пажњу обратили на учење о Речи Божијој, на она додирна места католичанског Православља и аријанства. Ипак, спорови који су трајали током читавог четвртог века нису могли да се не дотакну пневматологије, зато што нису само аријанци одрицали Божанственост Светога Духа, већ и хришћани који, одбацујући Аријеву доктрину која се тицала спора, нису прихватили Божанственост и јединосуштност Духа. Стога су оци тог времена требали да заштите православно учење о Трећем Лицу Пресвете Тројице, дакле о унутартројичним односима. Други Васељенски сабор, сазван 381. године у Константинопољу, поново је у потпуности осудио Аријево учење и нарочито указао на јерес Македонијана који је одрицао Божанственост Светога Духа. Оци Цркве су јасно и недвосмислено прогласили пуноћу Божанства Светога Духа. Ипак, да не би уплашили неке од конзервативаца који су се противили свакој новој формулацији, чак ако је она савршено изражавала веру Цркве, они нису укључили у Символ вере речи " Бог " и " Јединосуштни " везано за Светог Духа. Ова опрезност донела је своје плодове и јерес " пневматолога " ( тј. оних који су устали против Духа ) била је, фактички, побеђена, а тројична терминологија, која изражава веровање Цркве, коначно утврђена.
Хришћанско исповедање Светога Духа као посебног Лица Свете Тројице укорењено је у новозаветном Откривењу, пре свега у речима Спаситеља нашега: " Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа ".
Ни на један начин не одбацујући монотеизам Синајског откривења и утврђујући принцип бројчаног јединства Божанског Бића, хришћанско учење исповеда монотеизам не као једнолично, већ тројично. О овој Божанској тајни веома лепо говори Свети Григорије Богослов: " Стари Завет јасно је проповедао Оца; Нови нам је открио Сина и упутио ( указао ) на Божанство Духа; сада пребива са нама Дух, дарујући нам јасно познање о Њему. Проповедање Сина пре него се исповеди Божанство Оца, као и оптерећивати нас проповедју о Духу Светоме пре него што је признат Син ( речи су моје помало смеле ), било би донекле опасно...Било је потребно да је Тројична Светлост постепено озаривала просвећене, као што је говорио Давид ( Пс. 39,6 ) усхођењем, од славе до славе и преуспевањима. Спаситељ је после тога много тога рекао својим ученицима и имао нешто што, како је Он то говорио, ученици нису могли да носе. Спаситељ је рекао и да ће нас свему научити Дух који ће доћи. За мене је ово само Божанство Духа ". Предивних ли речи богоумног Светог Григорија, како га својевремено назваше Свети из рода нашега, Јустин Ћелијски.
Пресвета Тројица је источник Божанства - Отац који даје Сину Своју сушност рађањем а Светом Духу исхођењем. Стога, у складу са учењем самог Спаситеља, Символ вере потврђује да Свети Дух исходи од Оца. Различито постојање Сина и Духа претпоставља разлику Ипостаси. Црква инсистира на овој тврдњи, али у исто време Свети Оци признају да ум човеков не може да схвати у чему је та разлика. Свети Григорије Богослов пише: " Шта је то нисхођење? Објасни ми нерођеност Оца: тада ћу се и ја усудити да говорим о рођењу Сина и о нисхођењу Духа; проникнувши у тајну Божију, обојица ћемо осетити радост ".
Свети Јован Дамаскин у неколико речи каже како никакав напор ума не може да открије оно " како " је био рођен Син и како исходи Дух. На Западу пак схоластичко богословље је покушавало да објасни рођење и исхођење полазећи од психолошких аналогија. Истина, блажени Августин, епископ Ипона, премда се користио овом методом, увек је у њему видео само поређење које је помагало људском уму да се приближи Тројичној тајни, и ниуколико није сматрао да оно представња рационално објашњење божанских унутартројичних односа. Ево шта он пише: " Што се тиче разлике између рођења и исхођења - ја не знам и не могу, нити сам у стању ишта да досегнем ".
Православна Црква речи " од Оца исходи " сматра за пун и достатни израз своје вере. Као противтежу јеретицима, који су тврдили да је Дух тваран, заштитници Православља су истицали да Дух исходи непосредно од Оца. Управо о овоме говори Свети Григорије Богослов: " Свети Дух, будући да од Оца исходи, није твар ".
На западу, почевши од 5. века, тринитарно богословље кренуло је другим правцем: да би се у борби са аријанцима одбранила Божанственост Сина и да би се истакла веза између Духа и Сина, почело се тврдити, у почетку од случаја до случаја, а затим систематски, да Свети Дух исходи од Оца и Сина ( Filioqe ). Даљим развојем ове концепције, испрва у Шпанији а потом у Галији и Немачкој, дошло је до измене Васељенског Символа вере: убачена је била реч " филиокве ". Рим ову допуну није одобрио. Међутим, почетком 11. века, када је папство у потпуности постало зависно од немачких императора, ова новина је била прихваћена као " Кредо " и у Риму. Ово захтева два објашњења: као прво, зато што је ова допуна изражавала учење које није било засновано на Откривењу, и као друго, зато што је текст " Креда " био једнострано измењен, тј. само у Западној Цркви која је тако нарушила католичанско начело саборности. Уколико Свети Дух исходи само од Оца, то не значи да је Он туђ Сину. Свети Јован Дамаскин пише: " ... кажемо и да Дух Свети исходи од Оца, називамо Га " Духом Оца ", али не кажемо да Он исходи од Сина и да је Он Дух Сина ". У прелепом Символу вере Светог Григорија Неокесаријског ( 3. век ), на који сам се већ позивао када сам говорио о учењу о Речи, читамо: " И Један Дух Свети, који од Бога има битије и који се кроз Сина јавио, тј. као човек. Лик Сина савршено савршеног, живот, узрок живота, источник свети, светост, дародавац освећења, у ком се јавио Бог Отац. Јер је над свима и у свима, и Бог Син, Који је кроз векове ". Дакле, уколико онтолошким и предвечним редом Дух исходи од Оца, онда је, са месијанске тачке гледишта, Он јављен кроз Сина: " Ми исповедамо, - пише Свети Јован Дамаскин, - да је он ( тј. Дух Свети ) нама дат и јављен кроз Сина ".
Свети Дух јесте источник сваког освећења. Уочи Својих Страсти, Спаситељ говори о доласку Духа и ово обећање се испуњава на дан Педесетнице. Живот Цркве није ништа друго до тај догађај који је овековечен у тајнама. Присуство Духа Светог коренито разликује Цркву од сваке друге заједнице и даје јој чврстину у тешким временима.
Свети Дух је делатан, јер освећује сваког хришћанина. Примајући благодат Духа Светога, ми се обраћамо Господу " Ава оче ". Стога апостол Павле и каже за Духа Светога да је " Дух усиновљења ": " Овај Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија ".
Ми исповедамо у Символу вере Духа Животворног, јер благодат коју он даје чини нас правим " причасницима божанске природе ". То не треба поимати у пантеистичком смислу, али не треба ни лишавати Свето Писмо његовог правог значења и узимати ово као метафору.
ДЕВЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА
У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Шта је то Црква? На то питање данас постоје многи одговори. Одговор на ово питање, међутим, који нам даје Свето Писмо јесте да је Црква сабрање ( гр. " синаксис " ) свих хришћана једног места, односно града на једном месту, под једним епископом, или предстојатељем, ради приношења жртве благодарности Богу, тј. конкретна Литургијска заједница. О овоме јасно сведочи Свети апостол Павле када каже Коринћанима: " када се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама...". Израз " сакупљате се " очигледно се односи на Евхаристијско окупљање. Еклисиолошке консеквенце овога јасно могу бити проследоване у изворима прва три века. Прва од тих консеквенци јесте та да локална евхаристијска заједница добија назив " Црква " ( Еклисиа ) или чак " Црква Божија " ( Еклисиа Тоу Теоу ) већ код поменутог апостола Павла. Пажљиво изучавање његове 1. Коринћанима, 11. главе, показује да назив Еклисиа бива употребљен у једном динамичном смислу: када се ви сакупљате на сабрање, тј. када постајете Еклисиа. То значи да изрази: " сабрати се заједно ", " скупљати се заједно на једно исто место ", " Вечера Господња " итд., јесу истоветни са изразима еклисиолошким: " Црква " или " Црква Божија ". Друга последица јесте та да се локална заједница или општина назива " целом Црквом " тј. " целокупном Црквом ", и то опет у списима Светог Павла. Чињеница је: у литератури најмање трију првих векова локална Црква је називана " Црквом Божијом " или целокупном Црквом, или чак католичанском ( катхолики ) Црквом, и то опет у вези са конкретном евхаристијском заједницом или општином, и опет почевши од Апостола незнабожаца.
Исти је случај и код Светог Игњатија Антиохијског, што јасно показује његова еклисиологија, по којој је евхаристијска општина потпуно идентична са целокупном Црквом сједињеном у Христу. Дакле, та " целокупна Црква ", " која пребива у једном извесном граду ", " сакупљала се је ", специјално недељом ради " ломљења хлеба ". Овај синаксис ( скуп, сабрање ) био је једини и јединствени у том дотичном месту, у том смислу што је он укључивао у себе " целокупну Цркву ". Дакле, појам Црква у Новом Завету не указује на једну апстракцију, већ на једну реалну евхаристију, Литургију.
Протојереј Георгије Флоровски, пишући о еклисиологији, каже: " Грчки термин Црква, који су још употребљавали први хришћани како би показали ту нову славну реалност којој су имали свест да припадају, претпоставља и указује на једну врло јасну концепцију о томе шта је за њих била Црква. Изабрана очигледно под утицајем начина на који је употребљена у Септуагинти, та реч је истицала следећа два основна гледишта: органски продужетак двају Завета и заједнички карактер хришћанског битовања ".
Представљајући нам Цркву као објекат вере, Символ нас подсећа управо на ово о чему сам тренутак раније говорио: Црква је сабрање чија је улога првенствено везана за историју спасења.
У време Свог земног живота Господ Исус Христос нам је рекао да ће Он бити њен Творац. И многи новозаветни текстови говоре да је Христос њена глава. Јеврејска реч " Кахал " значи " сабрање Израиља по Божијем призиву ". У Петој књизи Мојсејевој читамо: " да не заборавиш оних ствари које су виделе очи твоје...Онај дан кад стајасте пред Господом Богом својим код Хорива, кад ми Господ рече: сабери ми народ да им кажем речи своје...И он јави вам завет свој, који вам заповеда да држите, десет речи, које написа на две плоче камене ". Срећемо и термин " кахал-еклезиа-еклисиа " којим се означавају свечана народна сабрања у Јерусалиму. Дакле, овај термин се никада не среће ван религијског контекста, што одговара његовој употреби у Новом Завету као и у хришћанској литератури првих времена,где се њим изражава и помесна заједница и сабрање верних ради приношења жртве благодарности. Исто тако, да поновим, често се среће и термин " Црква Божија ".
У Символу вере, Црква се одређује као Једина, Света, Саборна и Апостолска. Ова Цркви својствена одређења чине једно недељиво јединство, будући да је свако од њих повезано са осталим. Иако различита по смислу, ни једно од њих се не може изоставити. Другим речима, погрешно је тумачити посебно или изостављати неко од њих, јер се тако изопачава смисао осталих. На пример, православно поимање јединства повезано је са одређеним поимањем саборности.Није залуд Свети Кипријан Картагински свој рад против расколника насловио: " О јединству Саборне Цркве ". Када се говори о учењу Цркве ваља се чувати нетачности и двосмислености. Треба избегавати две крајњости: с једне стране, одвећ " духовно " поимање Цркве којим се брише њен друштвени и устројитељски аспект; са друге стране, сувише наглашени институционализам којим се засењује духовна страна Цркве. Овде није дозвољен дуализам, подвојавање, као што је то случај у протестантској еклисиологији: са једне стране духовно стадо изабраних, а са друге - устројитељске заједнице.
Црква је Једна. Господ наш Исус Христос је основао само једну Цркву којој је Он обећао Своју помоћ и која је пуноправни чувар еванђелске благе вести. У стара времена ова тврдња није тражила доказе већ је била истина коју и у наше време хришћани који су остали верни Предању тако поимају. Не може постојати више Цркава, као што не може постојати ни више Истина. Према обичајима из апостолских времена заиста се понекад говори о " Црквама ", имајући у виду помесне заједнице, али то ниуком случају не претпоставља плурализам, као што Евхаристија која се служи на многим местима не значи неко делење Христа, Друга је ствар када се термин " црква " употребљава да би се означиле дисидентске хришћанске заједнице. У том случају овај термин нема уже богословско значење, већ се под њим подразумева нека хришћанска заједница.
Када кажемо да је Црква једна, ми подразумевамо сву пуноћу ове тврдње. Појму јединства Цркве придајемо двојаки смисао. Постоји јединство у времену: Црква данас је у суштини иста као и Црква из времена Апостола и Светих Отаца првих векова. Постоји и просторно јединство: Помесне Цркве које исповедају у чистоти православну веру и које чувају апостолско наслеђе међусобно су у заједници, оне имају једног Творца и Главу - Христа.
Црква је Света. Црква је Света јер ју је основао Христос, она служи једино Господу. Она, као невеста, " нема мрље ни боре, или што томе слично...света и непорочна ". Код Климента Александријског налазимо веома дубокоумне редове: " Ако светим називамо самог Господа или здање подигнуто у славу Његову, како не назвати светом Цркву која је постала света у познању Славе Божије? Није ли она достојно Бога светилиште, које није плод руку људских или уметника, већ које је постало храм по вољи Божијој? ". Света по призвању, Црква је носилац благодати коју Дух непрестано излива на њу од дана Педесетнице. Ова се благодат преноси на све њене чланове, испрва кроз крштење, а потом преко других Тајни. Живот у Цркви јесте живот у Христу и ништа више, и стога овакав живот јесте увек аскеза која искључује сваку пасивност.
Црква је Саборна ( Католичанска ). Уколико у грчком световном језику термин " саборни " ( католичански ) значи само " свеопшти ", онда он у језику Цркве добија посебну нијансу: саборност ( католичанство ) била је једнако својствена Цркви још у временима када су је чинила неколицина палестинских ученика, као и данас када је присутна на пет континената ( или седам, или колико већ, како данас наука изјављује ). Блага вест спасења коју је донео Господ Исус Христос јесте блага вест за целокупно човечанство. У Христу су избрисане све расне и културне разлике, као што пише Свети апостол Павле: " Јер нема разлике између Једеја и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају ". Ова општост Цркве представља пуноћу у којој, по православном учењу, свака личност може да " процвета ", стога је супротстављеност дела и целине превладана у Цркви чији живот одражава живот Господа Тројединог. Саборност значи и не пристајање на секташки партикуларизам. Управо тај аспект је наглашен у старим светоотачким текстовима, у којима налазимо термин " саборни " ( католичански ). Тако у натпису на Посланици " Мучеништво Светог Поликарпа " ( 3. век ) читамо: " Црква Божија, која пребива у Смирни, Цркви Божијој у Филомелони и свим заједницама у свету које припадају Светој Саборној Цркви...". Средином другог века на питање судије мученик Пионије одговара да је он хришћанин. Међутим, за тај одговор је речено да је непотпун, те су га питали којој он Цркви припада, на шта је мученик одговорио: " Цркви Саборној ". Под термином " саборни " овде се подразумева истинска Црква коју је основао Христос. Управо у овом значењу овај термин се употребљава у документима Сабора, између осталог, у догматским одлукама Отаца Првог Васељенског сабора ( 325 ).
Црква је Апостолска. Она је Апостолска јер су је основали Апостоли и јер она верно чува Благу вест Спаситеља коју су они преносили. У овом смислу " апостолност " је синоним за " истинитост ". Стога " апостолност ", у пуном смислу те речи, може да се односи само на " Unam Sanctam " ( Једина Света ), тј. на Цркву Православну. Континуитет апостолског наслеђа јесте неопходан услов. али ниуколико довољан. Законски наследници апостола јесу епископи, који верно чувају апостолско учење. Они имају право да говоре речи истине и да тумаче Предање. Њима, сваком посебно и свима заједно, припада право да уче ( Potestas docendi ). Епископи ( наследници апостола ) и њихови представници ( свештеници ) у име Цркве приносе бескрвну жртву будући да се на њих односе Спаситељеве речи: " Ово чините у мој спомен ". Они имају право да вежу и разрешавају, на њима је обавеза да чувају духовно стадо које им је Господ поверио. Православна Црква никада није доводила у сумњу то да епископство није ни bene esse ( угодност ) ни plene esse, већ сама природа. Стога Свети Игњатије чак пише да треба " на епископа гледати као на самог Спаситеља ". Ипак, ово не значи да је епископ самовластан. Напротив, он мора да следи Предање Цркве и да буде у несумњивој заједници са свим епископима православним којима припада пуноћа власти у складу са васељенским устројством Цркве наслеђеним од апостола. С друге стране, ако због својствене им способности учења, која проистиче из апостолског наслеђа, законски епископи поседују право да званично тумаче учење Цркве ( а стога и изузетно право да одлучују од Цркве јеретике ), онда целом народу хришћанском припада право да штити веру од различитих изопачења. Управо у јединству пастира и целог хришћанског народа верног благој вести Спаситељевој и вери апостолској, пројављује се саборно јединство Свете Цркве.
ДЕСЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА
Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
Овај члан Символа вере подсећа нас на то да исповедање вере започиње крштењем. Објавити да је остављење грехова једино могуће кроз крштење значи признати да сједињење са Христом у Цркви представља једини прави пут спасења. У стара времена крштавали су се обично одрасли који су пре тога упознавани са хришћанским учењем. Крштавајући се, неофити су знали да то означава раскид са претходним животом. Данас, са изузетком оних земаља у којима се Црква налази у мисионарском положају, Тајна Крштења се врши друкчије: крштавају се одојчад како би постала причасници хришћанског живота, јер Спаситељ је рекао: " Пустите децу нек долазе к мени ". У оба случаја поштовање овог члана Символа вере јесте обнављање завета при крштењу који је дат или лично или у лицу кума или куме. Током Литургије Символ вере се поје или чита пред анафору. На овај начин верни народ се благовремено подсећа на завет крштења те то звучи као ехо речи апостола Павла који нас упозорава: " Али човек нека испита себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије ".
Члан Символа вере који се односи на крштење следи одмах после члана који говори о Цркви и овакав поредак је логичан, јер у заједницу коју је Христос основао, не може се ући на други начин до крштењем. И тако, ова Света Тајна јесте почетак хришћанског живота, кроз њу се човек духовно рађа и, као што је већ речено, од самог почетка се претпоставља прекид са свим што не припада Царству Божијем. Овде нема компромиса: " Нико не може два господара служити; јер или ће једног мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати ". Апостол Павле пише Римљанима: " Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо живети са њиме. Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем ".
У обреду крштења издвајају се два момента: моменат прекида - " Одричеш ли се сатане и свега његовог, и служења његовог, и гордости његове? ", и моменат повезивања " Примаш ли Христа? ". У прва хришћанска времена сваки део обреда крштења обиловао је символима. Међутим, неки аспекти те символике увелико надилазе границе алегорије. Црква их брижљиво чува, премда данас они нису свима јасни. Свети Оци, говорећи о крштењу, инсистирали су на скидању старог човека, као и на облачењу беле ризе која је говорила о чистоти која се стицала кроз Тајну.
Познато је да се у Православној Цркви, осим у појединачним случајевима, крштење увек врши погружавањем. У томе је садржан сав значај ове Тајне. Ми у " Апостолским установама " читамо следећу молитву: " Освети воду ову, како би се крштавани разапели заједно са Христом, умрли са Њим, били погребени са Њим и васкрсли са Њим кроз усиновљење ".
Објашњавајући значење трократног погружавања - " изображења три васкрсна дана " - Свети Кирило Јерусалимски ( 4. век ) пише: " Како је чудно и задивљујуће! Ми заправо нисмо умрли, и заправо нисмо погребени, и пошто смо били разапети нисмо васкрсли. Међутим, подражавајући Њему, ми задобијамо стварно спасење. Христос је одиста био разапет, и одиста је био положен у гроб, и одиста је васкрсао. И то је било учињено из љубави према нама, да би, подражавањем учествујући у Његовим страдањима, ми задобили стварно спасење ". Сада је јасно да не само због везаности за прошлост Православна Црква остаје верна древном начину вршења Тајне Крштења. Она то чини узимајући у обзир и светост овог обреда. Несумњиво је да крштавање без погружавања повлачи за собом нестанак символике својствене овој Тајни. У Православној Цркви после Тајне Крштења следи Тајна Миропомазања која у римокатоличкој цркви носи назив " конфирмација ". Одиста, ако крштење знаменује духовно рођење, онда миропомазање јесте потврда харизматичког укључења у хришћанску заједницу благодаћу Духа Светога. Обично на крају следи Тајна Причешћа. За неофите ( новообраћене ) то је пуно сједињење са Христом и обећање новом хришћанину да ће он постати причасник торжества у Царству које долази. Тиме се завршава процес преображавања крштењем и миропомазањем. На тај начин примање хришћанства обједињује три Тајне: Крштење, Миропомазање и Евхаристију, и, као што смо видели, то није случајна веза. То није спајање трију служби из практичних разлога, већ процес који има дубоки мистички смисао.
У Символу вере ми исповедамо " једно крштење " ( unum baptisma). То је свечана потврда једног крштења. Апостол Павле о томе јасно говори Ефесцима: " Један Господ, једна вера, једно крштење. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима њима ". Исто као што исповедамо да је Господ наш основао само једну Цркву, ми исповедамо и то да постоји само једно крштење, јер је Једна и нераздјелна Пресвета Тројица у име Које нас крсте, као што је рекао Спаситељ. Стога Црква не понавља крштење и прима у своје крило без поновног крштења јеретике који су раније били крштени у име Оца, Сина и Светога Духа у складу са 7. каноном 2. Васељенског сабора ( 381 ). " Реалност " крштења у овом случају условљена је правилним вршењем тајне с тачке гледишта садржаја и форме, с једне стране, и припадности онога који је вршио обред крштења некој хришћанској заједници која исповеда првобитни догмат о Пресветој Тројици, с друге стране. Крштење се не понавља ако се неки хришћанин одрекне вере а касније моли Цркву да га прими у своје лоно. Јер печат Бога на сваком крштењу је неизбрисив. Погрешан поступак сина не кида његове везе са оцем, исто ко што велики број грехова и њихова тежина не бришу могућности које су добијене Крштењем. Пут покајања је увек отворен, о чему нам Господ говори у причи о блудном сину.
Крштење је непоновљив моменат у човековом животу, јер се кроз ову Тајну крштавани оправдава пред Богом и не захваљујући сопственим заслугама, већ благодарећи мирењем и спасењем које је донео Спаситељ. Проклетство које се наднело над човеком после првородног греха било је укинуто жртвом Оваплоћене Речи. Бити крштен значи постати део обновљеног човека чија је Глава Нови Адам - Христос. Међутим, оно што ми задобијамо у Христу јесте слобода у пуном смислу те речи, тј. могућност избора. У тренутку хришћанског посвећења Божија благодат силази на нас, али на нама је да умножимо таланте које смо добили. Уколико то не чинимо, на нас ће се сручити гнев Божији, као што нам говори Јеванђеље. Међутим, оном који извршава заповести Божије обећане су неизрециве тајне Божанске сапричасности, а то је коначни циљ свих који су се " у Христа крстили ".
ЈЕДАНАЕСТИ И ДВАНАЕСТИ ЧЛАН СИМВОЛА
Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.
Већ смо говорили о важности места које заузима у хришћанском учењу есхатологија, окренутост ка " крају " света. Заборавити на то значило би поћи путем већ познатог изопачавања еванђелске благе вести, свести Откривење на конформистичку етику. И док је за јелинску философију, због њој својственог цикличног поимања времена, васкрсење мртвих представљало бесмислицу, хришћанско учење, које зна за библијско линеарно поимање времена, види у васкрсењу мртвих оправдање историје. Ако пажљиво проучимо Платонову идеју бесмртности душе видећемо да је она веома далеко од хришћанског догмата о животу човека у будућем веку.
У Символу вере налазимо веома карактеристичан израз " чекам ( на црквенословенском: чају ) васкрсење мртвих ". У грчком се ово преноси глаголом који има два значења. С једне стране, он означава субјективно очекивање верних, о чему нам говори крај Апокалипсе (" Да, дођи Господе Исусе " ). С друге стране, објективна чињеница: васкрсење мртвих је неминовно. Васкрсење из мртвих није само благочестиво уповање, то је апсолутна истина која је у основи вере хришћана. Ипак, ако је за пагане ова вера била чудна, за већину Јевреја она је била потпуно природна. Ново у хришћанској вери било је то што је благосно васкрсење из мртвих повезано са искупитељским чином Исуса Христа. " Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек ". Зато апостол Павле и пише Солуњанима: " Нећемо, пак, браћо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде ". Одиста, хришћанско учење је усклик наде, зато у истрајности мученика нема ништа заједничког са мирноћом античких мудраца пред неизбежним крајем. Како је дирљива у свом узвишеном спокоју молитва на огњу Светог мученика Поликарпа: " Господе Боже Свемогући, Оче Исуса Христа, Твог возљубљеног и благословеног Чада, Којим смо Те познали, Боже анђела и сила, Боже твари и свих праведника, који живе Твојим присуством: благословим Те што ме удостоји да на данашњи дан и у овај час будем убројан у Твоје мученике и да пијем из чаше Христа Твога, како бих васкрсао у вечни живот душе и тела, у нетљености Духа Светога ".
Никео-цариградски Символ вере говори о " васкрсењу мртвих ". Старо римско Credo , да би се истакао буквални смисао овог догађаја, указује на " васкрсење плоти ". Ипак, термин " плот " овде ваља схватити у значењу " личност " јер знамо " да тело и крв не могу наследити Царства Божијег ". Васкрсење у вечни живот претпоставља промену, прелазак из тљеног у нетљено. Апостол Павле после низа поставки о томе како ће доћи до васкрсења јасно каже: " Сије се тело душевно, устаје тело духовно ". Несумњиво да су тело васкрсло и тело погребено један исти субјекат, али модус њиховог постојања је различит. Да би се ово схватило ваља имати на уму шта за апостола Павла значи категорија духовног која је повезана са категоријом Божанског. Тело духовно јесте тело преображено благодаћу: " Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети ". Христос васкрсли је " првенац оних који су умрли ". Хришћанин свим својим бићем мора имати то уверење, јер они који верују морају у овом свету да се понашају као " деца светлости ". Учешће у Светој Евхаристији је залог вечног живота, на шта нас често подсећају током Литургије. Одиста, управо у Тајни Евхаристије, есхатолошки моменат је можда најизраженији. Тајна Вечера је претходница прославе у дворима Царства на коју смо позвани. Силазак Светога Духа на Свете Дарове у моменту епиклезе, Педесетницу преноси у време садашње, и преображава победу Другога Доласка. Источна литургика посебно наглашава везу са Педесетницом, с једне стране, са Другим Доласком и Свеопштим Васкрсењем, с друге. Субота уочи Педесетнице посвећена је, пре свега, упокојенима, и молитва на коленима на вечерњој служби недељног дана празника Педесетнице садржи предокушај Свеопштег Васкрсења: " Твоју благодат у свима исповедамо...".
У Свеопштем Васкрсењу, којим се завршава историја овог света, хришћани виде пре свега победу Христа, чији је весник било Васкрсење Господње у зору трећег дана. Међутим, " Дан Господњи " биће и дан судњи. Знамо да ће и " изићи они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда ". То ће бити коначно раздвајање доброг семена од плеве. Ником другом, до самом Господу, не припада да то раздвајање учини, а до њега ће доћи на Страшном Суду. Тада неће бити мешања добра и зла, јер ништа нечисто неће ући у Царство Небеско, и ништа се неће моћи променити у људским судбинама. Са оне стране времена биће само они који не подлежу промени. Осуда значи удаљавање од Господа заувек. По Промислу Божијем човек је позван на ово преображавање, обожење, сједињење са Господом. У " будућем веку " све што ће бити удаљено од Господа сматраће се предато смрти. То ће и бити друга смрт, она о којој у књизи Откривења говори Свети Јован Богослов. Ова смрт означава Божији заборав. Оне који нису хтели да спознају Господа, Он неће препознати. Оне који су Га препознали и који су Њему служили просијаће у неизрецивој и вечној слави.
Символ вере почиње свечаном потврдом вере у Господа. То није само интелектуални чин већ претпоставља целокупно предавање душе и одговор душе. У Христу, посредством Духа Светога, живот верних се преображава, зато што хришћанин, иако живи у " овом свету " није од " овог света ". Његов поглед је усмерен, устремљен, ка Царству светлости, зато се Символ вере и завршава радосним исповедањем надања у васкрсење и живот будућег века у ком више неће бити " ни болести, ни жалости, ни уздисаја ".
Dodato posle 18 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ако не вечерас, сутра ћу сигурно, ако Бог да, изнети завршне речи везано за Символ вере. Потом ћу изнети изворе које сам користио приликом његовог тумачења, а што сам хтео да избегнем, како би се предупредила беспотребна цитатологија и копи-пејстовање са међумрежја. Уосталом, сматрам да је много важније шта је написано од онога ко је писао. Јер иза онога што је написано без сумње стоји ауторитет Светога Писма И Светога Предања, а не казивање по науци овог света. Ако је тако, а видећемо да јесте, сасвим је беспотребно наводити изворе, када је потпуно јасно да они вуку корене из горе наведена два Извора.Стога сам и наслутио на самом почетку да ће нам стрпљење итекако бити потребно.
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века.
Амин.
Из изложеног се види да је у Символу изложено учење о: 1.) Богу Оцу 2.) Богу Сину, Господу нашем Исусу Христу 3.) Његовом оваплоћењу 4.) Страдању, и смрти 5.) Васкрсењу 6.) Вазнесењу на Небо 7.) Његовом другом доласку на земљу, страшном суду и вечном царству Његовом 8.) Светом Духу 9.) Цркви Христовој 10.) Крштењу 11.) Васкрсењу мртвих 12.) Вечном животу.
Dodato posle 24 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
О Символу: историјски пресек
Још за време док су апостоли проповедали Христову науку, и после тога, дакле већ у првим вековима хришћанства, појављивали су се многи лажни учитељи, који су правили смутње и извртали истине хришћанске вере. Да би што лакше сузбили та лажна учења, не само апостоли, него је и сама Црква на својим саборима састављала и прописивала и кратке обрасце исповедања вере. Ти су се обрасци називали Символи вере, што значи образац вере, правило вере. Такви обрасци веровања неопходни су за наше спасење јер је сам Господ рекао " да онај који не буде веровао, биће осуђен ", а Свети апостол Павле вели да " без вере није могуће угодити Богу ".
Током историје, постојало је више образаца вере, најпознатији су Апостолски; Символ Светог Атанасија Великог; Символ Светог Григорија Неокесаријског и други.
Од 4. века је у Цркви највише у употреби Символ састављен на Првом васељенском сабору у Никеји ( 325. год. ), и допуњен на Другом сабору у Цариграду ( 381 ). То је управо овај Символ о којем данас говоримо, и који на свакој Литургији Црква понавља " докле не дође ". Принудни узрок састављања Символа било је Аријево јеретичко учење, који је погрешно учио о Сину, и касније духоборачко учење. О томе ћемо подробније када та то дође време. Толико у најкраћем, за сада. Направићу малу паузу због посла, па можемо кренути на само тумачење. Не заборавимо да је правилно протумачен Символ правилно схваћен Символ. а правилно схваћен одређује наш живот по њему односно, по принципима Писма и Предања, како је то неко овде рекао. Све то има дубок животни смисао, за мене, за вас, за живот света.
Dodato posle 7 Sati 33 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ПРВИ ЧЛАН СИМВОЛА
Бог хришћанског Откривења, Бог Светога Писма и који је у Предању Цркве, није безлично биће, није безлики Апсолут, равнодушан за судбину човека.Монотеизам хришћана није монотеизам философа. Међутим, Он се разликује и од ограниченог монотеизма таквих религиозних традиција какве су јудаизам и ислам, које, признавајући живог и личног Бога Старог Завета, не дозвољавају да је тај Бог као Личност различит од своје савршене Суштине и да је, да тако кажем, способан да изиђе из Своје усамљености, да буде више него од једног Лица, ограничен Својом усамљеношћу. Пуноћа откривења садржана је у Новом Завету: Син Божији је постао човек и учинио нас способним да примимо Духа Светога који од Оца исходи. Један и личан Бог хришћанства је Тријединство Лица. Зато је васкрсли Христос послао своје ученике " идите и научите све народе крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа ".
Први члан Символа, у коме ми исповедамо веру u " Једнога Бога " односи се на Прво Лице Пресвете Тројице, на Оца, који јесте личносно начело неразделног Бога једнако иманентном Трима Лицима. Сва Три - Отац, Син и Дух Свети су Бог. Не " три Бога : већ " Бог један ", једна Суштина, једно суштаство или Природа у три Ипостаси, Лица. Снагом овог савршеног јединства Божанског Битија, Лица Пресвете Тројице не разликују се сем по начинима постојања, својственим сваком од Лица: нерођеност Оца, рођење Сина, исхођење Духа. Треба додати да ова лична својства установљују троструку везу која, омогућавајући да се разликују Отац, Син и Свети Дух, треба да нас научи да позитивно доводимо у везу свако Лице са друга два Лица и да их никада не раздвајамо у својим мислима. Тако, када говоримо о Оцу " Сведржитељу " и " Творцу" нећемо заборавити да је Он све створио својом Речју и да је иста творачка сила својствена и Духу животворном.
Приметићемо да израз " Сведржитељ " заправо значи " Господар свега ", тј. Бог који све у битију држи. Само Бог Библије, који је Своје име открио Мојсеју када му је рекао " ја сам онај што јест ", само је он Творац у апсолутном смислу ове речи. Створитељ битија из небитија. Он није Божански Занатлија, није Демијург, устројитељ вечне, безобличне материје, неког предбитијног хаоса. Ако је Бог створио све " ни из чега " не треба уображавати да је стварању света, као могућности битија, претходило неко " ништа ". " Ништа " није почетак који би се могао супротставити савршеном Битију Бога. Овај израз добија смисао само у односу на тварно битије, које је почело да постоји без било каквог претходног услова у односу на овај " почетак ", већ само по свемогућој вољи Бога. Ипак не треба мислити да нас непостојање спољашњих услова обавезује да претпостављамо како је Бог саздао све " из Себе Самог ", путем својеврсне еманације или екстериоризације. Свет није окрњено или смањено Божанство, већ битије потпуно ново, коме је Творац дао живот, Чија творевина није била условљена неком унутрашњом неопходношћу. Стварање је акт потпуно слободан, добровољни дар воље Божије а не несвестан, нехотичан поступак.Устројство васељене приморава нас да признамо благост, мудрост, љубав Творца који је испунио свет смислом и дао му највише назначење, подредивши га личносним и слободним бићима створеним " по обличју Божијему ".
Библијски израз " небо и земљу " који означава цео космос, све оно што постоји и што је створио Бог, у светоотачком тумачењу добија значење " оно што је два ", указујући на постојање реалности духовне и реалности телесне, невидљивог света небеских духова и видљивог света, са којим смо ми тесно повезани биолошким условима нашег постојања на земљи. Ми видимо да разликовање " неба " и " земље " никако не води неопходности да се призна геоцентрична космологија. Уопште, требало би рећи да " конфликт између науке и религије " овде изгледа вештачки изазван. Одиста, неће нам се путем истраживања космичких пространстава открити духовна бесконачност тварне васељене. И тим пре неће нам нуклеарна физика, анализирајући структуру материје, дати свемогућу Енергију Творца која даје битије " свему видљивом и невидљивом ".
Dodato posle 1 47 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ДРУГИ ЧЛАН СИМВОЛА
И у Једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца Рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога Истинитог од Бога Истинитог, рођеног а не створеног, Једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало.
У Символу постоји очигледна непропорционалност: на један члан који се односи на Прво Лице Пресвете Тројице долази шест чланова који се односе на Друго Лице. То је лако објаснити: исповедање вере у једног свемогућег Бога, Творца васељене, заједничко је било како јудаизму, тако и хришћанству, али сасвим је другачије када се говори о личности и делу Господа нашег Исуса Христа.
Веза Бога Оца са Сином пре свега поставља питање о монотеизму ( једнобожју ): Нови Завет јавно сведочи Божанство Христа, али ни у ком случају не одриче стари монотеизам. Отац и Син су једно, то објављује Сам Господ, али различито поимање тог јединства, различити приступи овој истини изазвали су веома опречна мишљења. Била су дата два погрешна решења овог питања. Једно припада модалистима који су одрицали било какву разлику између Оца и Сина, а друго аријанцима који су одрицали пуноћу Божанства Сина. С друге стране, човештво у Господу нашем Исусу Христу покреће питање о саодносу човештва и Божанског у Његовом Бићу. Спорови поводом тога разбуктали су се у време после редакције нашег Символа вере, и Црква је била принуђена да изврши прецизирање, нарочито на Саборима у Ефесу ( 431 ) и Халкидону ( 451 ), онога што се већ подразумевало у Никеоцариградском Символу.
Овде морамо подвући да чланови Символа вере, који се односе на Личност Господа нашег Исуса Христа и Његово дело, као и одређења потоњих Васељенских сабора ни у ком смислу не треба разматрати као неоснована размишљања, која су, да тако кажем, замутили чистоћу евангелске благовести, будући да Црква штити у овим догматима саму основу новозаветног откривења - благовест спасења датог човеку у Исусу Христу. Ипак, ако Христос није Бог и човек реално у свој пуноћи, бездан између Божанског и човечанског је несавладив. Вратићу се још једном овом питању када будем говорио о члановима Символа који се односе на Оваплоћење и Искупљење.
Од шест чланова Символа вере који се односе на Друго Лице Свете Тројице први говори о онтолошкој тј. о предвечној вези Сина са Оцем. Осталих пет чланова говоре о спасењу света кроз Исуса Христа.
Црква у другом члану свог Символа вере исповеда пре свега једног Сина Божијег. Овим се одбацује јеретичко учење о усиновљењу по ком је Исус само човек ког је усинио Бог. Само Исус Христос по својој природи јесте Син Божији. Синовство хришћана који кроз крштење постају у Христу синовима Божијим никако не потире суштинску разлику између нетварног и тварног битија. Ми остајемо синови Божији по благодати, Христос је Син Бога по природи. И само зато што је Христос Син Божији по природи, ми можемо постати синовима Божијим по благодати.
Исповедајући Сина - од Оца рођеног пре свих векова - ми не кажемо да ово рођење једноставно претходи стварању, већ тврдимо да је оно ван времена, будући да појам времена јесте повезан са појмом тварног. Зато у Јеванђељу читамо: - Пре него Аврам настаде, Ја јесам - , а не - Ја сам био - , што би указивало само на претхођење у времену. Рецимо да је тврдња да је ово Рођење - пре свих векова - била упућена против богохулних речи аријанаца о Сину: - било је време када Њега није било -.
Син - Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог - стога јер мимо личног начела ( тј. личних својстава по којима ми разликујемо једно Лице Пресвете Тројице од другог ), три Божанска Лица апсолутно су идентична, о чему пише и Свети Григорије Ниски: - Уколико ми исповедамо непроменљиву природу Бога, ми не одричемо разлике између Узрока и Узрокованог, и само у овоме уочавамо по чему се један од другог разликују -. Да би се изразила савршена сличност између Оца и Сина, апостол Павле нам каже да је Христос - икона Бога - . У Посланици Јеврејима однос Сина према Оцу изражен је следећим речима: - сјај славе и обличје бића Његовог -. Један од Отаца 3. века, Свети Григорије Чудотворац, епископ Неокесарије, веома лепо и сажето је изложио богословље иконе у свом исповедању вере: - Један Бог, Бог Отац Слова живог, Премудрости ипостасне, и Силе, и Образа Господ, Један од једног, Бог од Бога, Образ и Изображење Бога, Слово девствено, Мудрост која обухвата све, И Творачка Сила сваколике твари, истински Син истинског Оца, Невидљиви Невидљивог, Нетљени Нетљеног, Бесмртни Бесмртног, Присносуштни Присносуштног -.
Прецизирајући речено на почетку другог члана Символа, Црква увек исповеда, насупрот Арију и његовим присталицама, Сина - рођеног, а не створеног -, будући да предвечно рођење Сина од Оца као и исхођење Духа Светог јесте акт Божанског унутартројичног односа који нема ништа заједничког са створеним. Ово значи да се чак ни аналогија не може повући између рођења Сина од Оца и стварања света које јесте акт ad extra Пресвете Тројице, зато што, као што је то дивно рекао Свети Григорије Неокесариски: - нема у Тројици ничег створеног или неважног, нема ничег донетог, што раније није постојало а потом произишло -.
Да би се заувек завршило са сваком двосмисленошћу, оци Васељенског Никејског сабора објавили су да је Син - једносуштан Оцу -. То је био логички закључак претходних тврдњи: савечност и равнобожанственост Божанских Лица, њихово апсолутно суштинско јединство. Снага термина била је у томе што је он искључивао сваку неодређеност. Јеретици аријанци су се радо користили час изразима из Светог Писма, тумачећи помоћу, наводно, истинитих закључака у корист своје теорије, час нејасним формулацијама, које су могле бити схваћене вишезначно. Зато, после неопходних разјашњења, сви православни учитељи Цркве су напослетку дошли управо до овог термина. Једносуштност Божанских Лица један је од основних догмата истинског хришћанског учења.
Други члан Символа вере завршава се тврдњом да је све дело Сина,. Ово је одјек учења јасно израженог у Новом Завету. Све створено јесте творевина Трију Божанских Лица. Ипак свако од њих је узрок битија на посебан, управо Њему својствен начин. Ако је Отац првоначални Узрок а Дух Узрок усавшавајући, онда Реч може да се назове Узроком делатним.
Символ не говори о томе дуго, већ само потврђује у Предању устаљено веровање једноставним речима: - кроз Њега је све створено -. Ова се краткоћа може лако објаснити: с једне стране, овај догмат, дат у Јеванђељу, није постао међу хришћанима објекат спорова, а с друге стране, Символ јесте исповедање вере и у њега не треба уносити мисаоне конструкције које, ма како биле моћне, не могу да претендују на њихово увођење у правило вере.
Ево, са тумачењем другог члана свештеног Символа, направићу малу паузу, како бих дао времена за лагано ишчитавање. Напомињем да је ово моје православно сведочење, будући да мисија нас верних и јесте у томе: у сведочењу, како речима тако и делом, без навалентности којима обилују разноразни ловци душа људских тј. секте.
ТРЕЋИ ЧЛАН СИМВОЛА
Kоји је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с Небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек.
И док други члан Символа вере говори о Сину и Његовој предвечној и онтолошкој вези са Оцем, трећи члан говори о Његовом Оваплоћењу.
Новозаветно откривење торжествено објављује да Месија ког чека Израиљ, оваплоћена Реч Божија, истовремено јесте и испуњење и превазилажење Старог Завета. Пророци су јасно прорекли да ће са доласком Месије, тј. Изасланика Свевишњег наступити нова ера. Они су тачно одредили и лик овог Месије: тако, у књизи пророка Исаије, указан је лик пониженог и увређеног Роба. С друге стране, остајући верна строгом монотеизму, јеврејска богословска мисао предвидела је персонализацију Божанске Премудрости, али никада није поредила личност Месије-ослободитеља са ипостасном Божанском Премудрошћу. Осим тога, у последњим вековима пре наше ере међу Јеврејима је цветала ксенофобија и национализам, који су бацили сенку на старо пророчанско универзално виђење Месије. За многе је очекивани Месија био Онај Који ће обновити јеврејску државу. Чак и апостоли, све до Педесетнице, нису могли да се ослободе сличних схватања.
Трећи члан Символа вере одјек је јеванђелске истине: - И Логос постаде тело и настани се међу нама -. Црква је увек снажно штитила учење о Оваплоћењу од оних који су одрицали или пак извитоперивали истину, која чини основу наше вере у спасење. Приликом анализе претходног члана Символа, истакао сам колико је ревносно Црква говорила о Исусу Христу као истинском Богу и истинском Човеку. Православље је водило оштру борбу против докета који су својим мистичким дуализмом одрицали реалност Оваплоћења. Управо на ове јеретике и мисли Свети Јован Богослов у својој 1. посланици када каже: - По овоме распознавајте Духа Божијега: сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста -. А у својој 2. посланици он пише: - Јер многе варалице изиђоше у свет, који не признају Исуса Христа да је у телу дошао; такав је варалица и антихрист -. На тај начин, Свето Писмо нас чува не само од јереси докета већ исто тако и од сваког псевдоспиритуализма који за центар свог учења нема Исуса Христа, оваплоћену Реч Божију.
Оваплоћење је догађај ком нема равног у историји спасења. То је догађај који је из корена променуо историју, будући да се Оваплоћењем Речи однос између Бога и човека потпуно променио. У хришћанском поимању време се посматра линеарно а не циклично тј. време има свој почетак, који је обележило стварање света, и свој крај, знамење ког ће бити Страшни Суд. И на једном месту, ова права линија прекида се Оваплоћењем. Апостоли и хришћани првих векова су, без сумње, поимали сав значај Оваплоћења, које су они оправдано поимали као почетак есхатолошког доба о ком су говорили пророци. Свети Иринеј Лионски, тај духоносац богочовечанских сразмера краја 2. века, еру која је наступила Оваплоћењем назвао је - novissima tempora -, најновија времена, тј. времена потоња.
Једноставност термонологије Символа вере и сажетост догматских објашњења је очигледна. Овде треба указати и на то да је у коментарима претходног члана Символа речено: о свесном одбијању сваког гностичког богословствовања.
О узроку Оваплоћења речено је: - ради нас људи и ради нашег спасења -. Испразним и бесмисленим расуђивањима о томе да ли би дошло до Оваплоћења и Искупљења да није било првородног греха, у правилу вере нема места. С друге стране, формулација овог члана Символа вере, у потпуности је у складу са Светим Писмом: - Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом. Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине -,претпоставља свеопште спасење људи. Тешко да је потребно додати да се речи Символа - ради нас људи - односе не само на тај члан, већ и на све следеће где се говори о домостроју ( икономији ) оваплоћене Речи. Речи - сишао с Небеса -, наравно, не односе се на нешто материјално: оне указују на безгранично Божанско снисхођење кроз Оваплоћење и наглашавају сву реалност овог догађаја, тајанствени значај ког је тако лепо и истинито изразио у писму у свом Догмату Свети Софроније:- Оваплотио се Онај Који нема плот; прихвата наш лик Онај Који по Божанској својој Суштини нема зраке спољашње или видљиве, добија тело попут нашег Онај Који је бестелесан; постаје уистину Човек, не престајући да буде Бог; у утроби Матере Његове виде Њега Који пребива у наслону Предвечног Оца; Он, ванвременски, добија почетак у времену, и све то не по Својој самовољи, већ истински и одиста понизивши Себе у целости, по вољи Оца и Својој Вољи; Он је узео сву нашу људску природу, узео плот, једносуштну плоти нашој, разумну душу - попут душе наше, ум - попут ума нашег, јер то чини човека -. Треба истаћи да ваља правилно тумачити од апостола Павла преузету реч - понизио -, будући да се Христос Оваплоћењем одрекао не Божанске Своје Природе, већ славе, коју је Он имао пре Свог овоземаљског постојања и Коју је Он само једном јавио кроз Преображење. Оваплоћење Речи није за собом повукло никакву промену јединствене Божанске Природе. Ова истина вере одражена је у Lex orandi Цркве. Тако, у једној од молитава Литургије Светог Јована Златоустог, ми читамо: - Но, ипак, ради неисказаног и безмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј -. Црква исповеда да се Господ наш - оваплотио од Духа Светог и Марије Дјеве - и то одговара ономе о чему подробно казује Јеванђеље. Спомињање имена Пречисте Дјеве Марије наглашава човечанско у Спаситељу нашем, Месији из рода Давидова, о ком је говорио Стари Завет. Оваплоћење се догодило не само по предвечном савету Пресвете Тројице, већ и по сагласности Пресвете Дјеве. У овој вером пуној послушности речи Божијој, црквено Предање види одговор на Евино оглушење. Свети Јустин у првој половини 2. века пише: - Ми схватамо да је Христос постао човек кроз Дјеву да би непослушност због змијиног наговора била укинута на исти начин на који је и настала. Одиста, Ева, девствена и непорочна, поверовавши змијиним речима, породила је непослушност и смрт. Дјева Марија, познавши веру и радост када је у благој вести коју Јој је донео архангел Гаврило сазнала да ће Дух Господњи сићи на Њу и да ће Је сила Свевишњега осенити тако да ће од Ње бити Рођен Син Божији, одговорила је: - нека ми буде по речи твојој -. И тако, Он се родио од Ње, Онај о Ком толико говори Свето Писмо... Кроз Њега Бог побеђује царство змијино и оних анђела или људи који су змији слични постали, и избавља од смрти оне који се кају због грехова својих и верују у Њега -. Овај Отац, толико близак поколењу апостола, догматски нам веома прецизно открива основе на којима почива хришћанско поштовање Пресвете Богородице. Кроз Оваплоћење Христос својом човечијом природом постаје у свему нама сличан, осим у греху.
Пново ћу направити малу паузу како бих одморио руку и тастатуру.
Dodato posle 1 41 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ЧЕТВРТИ ЧЛАН СИМВОЛА
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао, и био погребен.
Дело спасења које је учинио Господ наш Исус Христос целовито је и недељиво. Оваплоћење, Смрт на Крсту, Васкрсење чине сукцесивне етапе спасења.
Члан Символа вере који говори о страстима указује да се то десило - у време Понтија Пилата -. Тако се наглашава историчност Страсти Господњих. И док се хипотетички подвизи паганских богова и хероја смештају у веома далеку прошлост, спасоносно дело Христово одиграло се у једном одређеном историјском тренутку и на конкретном месту.
Указујем на понављање речи - за нас - које су нам већ познате из члана Символа који говори о Оваплоћењу: искупитељска смрт Исуса Христа јесте источник праштања и помирења не само за све људе, већ и за сваког верујућег понаособ. Између Христа и сваког хришћанина постоји лична веза, и сваком од нас упућен је Његов позив: - Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде -.
Смрт на Крсту неодвојива је од Васкрсења, али посебно се ваља чувати свих погрешних тумачења којима се Страстима Господњим одузима њима иманентна слава, и ако нам је Васкрсење Господње јавило Његову победу, онда је смрт Његова на Крсту несумњиво значила пораз сила зла. Речи распетога Исуса - или, или, лима савахтани - речи су месијанског псалама који говори не само о страдању праведника, већ и о његовом уповању на Господа. И оне се требају схватити заједно са песмом раба Јехове и са последњим речима Исуса на самрти: - Сврши се -. Предање свуда истиче славу иманентну Страстима: на Истоку Крст је увек - животворни -, а у западној литургици страсти ( Пасија ) се обично називају - славнима - или - блаженима -. Овакво поимање правилно одражава православна иконографија којој је страно свако болесно виђење Распећа. Из овог не треба извлачити закључак да се Црква пренебрегава великим страдањима Исуса распетога. Напротив, Крсна смрт донела је палом човеку искупљење и помирење са Господом - то је један од основних догмата хришћанског учења. Лажно је, или у крајњој мери, одвише штуро тумачење овог догмата по ком искупљење постаје етичко-правна категорија. Управо оваква тенденција, почевши од средњег века, оставила је трага на западно богословље а на уштрб убедљивом реализму старе хришћанске мисли. Етичко-правни аспект наглашава увреду која је Господу нанета првородним грехом, а која тражи освету да би се смирио праведан Божији гнев. Смрт оваплоћеног Сина Божијег представља такву жртву помирења. Православна мисао, утемељена на Светом Писму, исто као и литургијско и древно светоотачко Предање, другачије поима Искупљење: првородни грех био је горки плод слободе који је човеку дао њехов Творац. Бог је желио да Му се клањају и да Га воле слободна бића, јер само слобода даје љубави смисао. Без могућности самоопределења, дакле и могућности одбијања, љубав човека према Богу била би само одраз љубави Бога према Самоме Себи, слично одсјају светлости у огледалу. Изабравши зло, човек је изневерио своје призвање и нашао се у ропству супостата. Међутим, Бог није дао човеку да га страсти невољно однесу. Неки Оци, нпр. Свети Иринеј Лионски и Теофил Антиохијски, Божанску снисходљивост објашњавају незрелошћу првих људи. Иако је човек погрешио као слободан, он није у потпуности био одговоран за свој грех. Дело помирења учињено је кроз Исуса Христа, истинског Бога и истинског Човека. Предавши Себе вољној Смрти, Он је у потпуности уништио њену власт, јер смрт није могла да победи Богочовека. О томе латинска химна Victime Paxali овако пева: - Између смрти и живота започета је необична борба. Творац живота, умревши, живи и царује -. Човек без греха, Првенац новог човека, ослобођен од ропства ђаволу, Христос, стоји пред Оцем као чиста жртва, као непорочни Агнец. Жртвени аспект Смрти Исуса Христа, тесно је повезан са Старим Заветом, који је испуњен и превазиђен. Жртвовање старог Закона учињено је да би се задобила Божанска милост, да би Бог благоволео да очисти грехе. Они су били весници и праобрази жртве Христове, Онога, како се каже у Литургији Светог Јована Златоустог, Који је - предао нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве -. Христова жртва није само последња, она је једина права жртва, о чему се говори у Посланици Јеврејима: - Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса; Који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најпре за своје грехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувек приневши самога себе. Јер закон поставља за првосвештенике људе који имају слабости, а реч заклетве после закона, поставља Сина вавек савршеног -.
После Своје Смрти Господ је погребен, Његово Тело остало је у гробу до трећег дана. За време Свога земаљског служења Господ нам је више пута говорио о Свом погребењу: - Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка -, и још: - Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи -.
Сишавши у Пакао као Ослободитељ, победивши својом смрћу смрт која се увукла у свет кроз грех, Христос је постао Нови Адам, Првенац новога рода који ће захваљујући својој вези са Христом Побједитељем поново моћи да се сједини са Богом.
ПЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму.
Вера у Васкрсење Исуса Христа основа је хришћанског учења, те стога апостол Павле у својој посланици Коринћанима каже:" А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша ". Апостоли су сведоци Христа васкрслога. Јер Васкрсење представља величанствену пројаву месијанства Исуса и Његове Божанске природе. Однос према овом догађају је граница која раздваја веру од неверја и то, ван сумње, за сва поколења до краја времена.
То што је већина Јевреја одбијала да призна у васкрслом Исусу Месију, или негирајући реалност Васкрсења или не извлачећи никакве закључке, значи да им, у крајњем случају, сама идеја васкрсења из мртвих није била туђа. Изузетак чине Садукеји. Ситуација међу паганима је била другачија: хришћанско проповедање општег васкрсења и Васкрсења Христовог које се већ свршило они су веома тешко прихватали. Данас ми веома лако заборављамо да философски појам неке бесмртне душе и библијске идеје васкрсења мало шта повезује. Управо су зато речи апостола Павла на Ареопагу дочекане са саркастичним песимизмом. То је разлог равнодушности већине Јевреја и пагана према Божанском знамењу.
За верујућег човека ком је вером дато да разуме значење овога догађаја, Васкрсење Господа Исуса Христа представља торжество живота над смрћу, ослобођење од проклетства које је висило над Адамовим потомством. Зато Васкрс јесте празник велике радости, о ком православна литургика пева нарочито лепо: " Пасха света данас нам се показала: Пасха нова света; Пасха таинствена; Пасха бсечасна; Пасха, Христос избавитељ; Пасха непорочна; Пасха велика; Пасха верних; Пасха која нам двери рајске отвара; Пасха која освећује све верне ". За стари Израиљ, Пасха је била сећање на ослобођење од египатског ропства, за Цркву - нови Израиљ - Пасха хришћанска је сећање, памјат, на ослобођење од ропства смрти. Она је и блага вест свеопштег васкрсења које је реално започело са Васкрсењем Христовим.
Црква о великој тајни Васкрсења не говори само на васкршњој служби, већ и сваке недеље. Темом Васкрса прожет је цео обред крштења. Новорођени духовно напушта ропство сатани и почиње живот у Христу. " Или зар не знате, каже апостол Павле, да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу ". Сам тренутак Васкрсења Господњег измиче било каквој знатижељи човека ( Еванђелисти тај догађај не описују ). Зато православна иконографија, верна Предању, не изображава моменат Васкрсења, већ само јављање васкрслог Господа Исуса Христа, Ког су видели многи. Свети апостол Павле чак каже да се Господ наш " јавио одједном више од пет стотина браће ", додавши " од којих су већина и сада живи ", и тако апостол дајући на знање Коринћанима, који су могли да имају сумњу у реалност Васкрсења Господа, да они о томе могу сазнати од сведока. Ипак, јављање Христа ( Christophanie, Христофанија ) није било тако грандиозно да би натерало све људе, или макар све житеље Јерусалима, да поверују у Васкрсење Господа Исуса Христа..Такав ће бити Други Долазак Христов, када ће се Он јавити у слави да суди живима и мртвима. До тада, сваки ће човек имати слободу избора, и за оне који буду желели да буду сасуд Божанске благодати, утешне су речи васкрслог Христа: " блажени који не видеше а повероваше ". Стога читава поколења хришћана, чак и двадесет векова након апостолских сведочанстава, кличу: " Васкрсење Христово видевши, поклањамо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном. Крсту Твоме поклањамо се Христе и свето Васкрсење Твоје појемо и славимо ".Слично женама мироносицама, хришћани духовно усходе ка Гробу, да би чули реч Анђела који носи благу вест. Хришћанин не може да се ограничи на разумно прихватање стварности Васкрсења. Сваки хришћанин треба да је у стању да заједно са апостолом каже: " Са Христом се разапех; А живим - не више ја, него живи у мени Христос ". Хришћанин се налази у парадоксалној позицији. Он живи у овом свету, али својом повезаношћу са Христом, он кида своје везе са тим светом, јер " свет овај " не жели да прихвати Христа као своју главу.
Символ вере тврди да је Господ васкрсао " у трећи дан, по Писму ". Смисао ових речи је далеко дубљи него што се то на први поглед може учинити. Оне заправо садрже двоструко позивање на Стари Завет ( под речју " Писмо " овде се подразумева Стари Завет ). Као прво, то је директно позивање на сведочанство пророка из књиге пророка Јоне. Наш Господ говори " о знаку Јоне " као о праобразу свог погребења и устајања. Другим речима, позивајући се на Стари Завет, васкрсли Христос на путу за Емаус открива својим ученицима Писмо: " О безумни и спорог срца на веровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос све то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и свију пророка, разјасни им што је у свим Писмима о њему писано ". Господ апостолима каже: " Ово су речи које сам вам говорио још док сам био са вама, да се мора испунити све што је о мени писано у Закону Мојсејеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им отвори Ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећег дана ". Ваља рећи и то да су Јевреји под речима " Закон ", " Пророци " и " Псалми " подразумевали цело Писмо у складу са јеврејском поделом Библије на три дела.
У катихизису првих хришћана позивање на старозаветна сведочанства о Васкрсењу Христовом имала су веома велики значај. Ми се у то веома лако можемо уверити ако прочитамо шта је апостол Павле рекао народу на дан Педесетнице.
шести члан символа
и који се вазнео на небеса и седи с десне стране оца.
Oбјављујући спасоносно дело господа нашег исуса христа, после члана о тродневном његовом васкрсењу, символ вере говори о његовом вазнесењу и седању " с десне стране оца ". тиме се завршава низ чланова символа који говоре о овоземаљском животу
христовом. време оваплоћења, или тачније, пребивање оваплоћеног христа на земљи, завршава се вазнесењем. ипак, са потоњом епохом цркве која ће се завршити другим и славним доласком господа, овоземаљски живот христов, тесно је повезан. на везу ових двају периода у светом писму се указује на два начина. пре свега, начином његове композиције: свети еванђелиста лука завршава своје јеванђеље речима о вазнесењу и почиње књигу дела детаљнијим описом овог догађаја. унутрашњи аспект новога завета доноси нам спаситељеве речи којима се наглашава да његово вазнесење на небо не значи никакав одлазак. на последњим речима христовим, овде већ наведеним, темељи се увереност цркве у непрекидну бригу спаситеља о њој. одговор на ове речи ми налазимо и у кондаку службе вазнесења у источном обреду.
вазнесење је венац христове жртве: заклани агнец стоји пред оцем јављајући у својој богочовечанској личности васпостављање јединства између бога и човека. стога ми у посланици јеврејима читамо: " а он, приневши једну жртву за грехе, занавек седе с десне стране бога ". искупљујућа смрт на крсту, васкрсење и вазнесење толико су тесно повезани да господ о њима говори као о недељивој целини: " и када ја будем подигнут са земље, све ћу привући себи ".
силазак са небеса о ком се говори у трећем члану може бити упоређен са вазнесењем само у једном смислу - у смислу самоумањења ( кеносис ) сина божијег које почиње оваплоћењем и завршава се вазнесењем. и, осим тога, не треба заборављати да његово самоумањење ниуколико није изменило односе унутар тројице, будући да је троипостасни бог непреложан и неизменљив, син онтолошки повезан са оцем и светим духом независно од било каквих конкретних историјских околности. с друге стране, ваља нагласити нарочити карактер вазнесења, и то прослављање богочовека. христос је нови адам, глава обновљеног човека који је управо кроз њега од сада и заувек у слави " с десне стране оца ". из тога видимо да искупљење није једноставно скидање проклетства изазваног грехом, јер слава коју је човек стекао у исусу христу остаће непреложна. зато апостол павле каже: " да вам бог господа нашег исуса христа, отац славе, даде духа мудрости и откривења да га познате. и просветљене очи срца вашега да бисте знали у чему је нада позива његова, и какво је богатство славе наслеђа његова у светима. и каква је неизмерна величина силе његове на нама који верујемо по дејству силне моћи његове. коју учини у христу васкрсавши га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима. изнад сваког началства, и силе, и власти, и господства, и изнад сваког имена што се може назвати, не само у овом веку, него и у будућем ".
дакле, вазнесење никако није " разоваплоћење " бога речи, јер у историји спасења, према њеном току који се одвија према предвечној вољи пресвете тројице, нема кретања у супротном правцу. новозаветно учење о цркви, телу христовом, докучиво је само кроз веру у то да се христос вазнео и сео с десне стране оца. христос излива на цркву божански живот на органски начин по принципу сагласја главе и удова. бог отац " све покори под ноге његове, и њега постави изнад свега за главу цркви, која је тело његово ". трезвено богословље не одриче снагу ове тврдње, јер би се у противном лишило снаге других тврдњи светога писма, нпр. тврдње која предсказује члановима цркве могућност да постану " причасници божанске природе ". исто тако, једино у вези са учењем цркве као о телу христовом, ми можемо разумети тајанствену реч спаситељеву коју нам доноси четврто јеванђеље: " заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот ". управо зато што вазнесење није одлазак, педесетница је неопходни продужетак о чему господ јасно говори: " но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама ". иако педесетницом називамо одређени догађај ( силазак светога духа на педесети дан по васкрсу ), све време постојања цркве, које почиње са тим догађајем, може се поимати као непрекидна педесетница, будући да живот цркве није ништа друго до делање светога духа. између осталог, током сваке евхаристије свештеник моли господа да пошаље светога свога духа на народ, на свете дарове.
христос, поставђи жртва по својој вољи, помирио је човека са господом, кроз вазнесење је човештво у христу сједињено са божанским, и он седа с десне стране оца. до сваког човека лично је да стиче понуђено му спасење кроз исуса христа. да слобода човека не би била уништена, бог предлаже спасење, али га не намеће. после оваплоћења, као и пре њега, човек се рађао у греху, као роб зла. међутим, од времена испуњења спасоносног дела христовог, човеку је дата могућност да, поставши део тела христовог, постане део нове творевине. стога је човек требало да буде пријемчив за благодат која му жури у сусрет, јер својим властитим снагама он ништа неће моћи да уради. управо у томе црква одлучно подучава против сваког поимања спасења по пелагију. ипак, ово нужно мешање бога ниуколико не претпоставља пасивност човека, и свако треба да памти речи које је учитељ упутио својим ученицима за сва времена: " ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде ". да би се свукао стари и обукао нови човек, потребна је непрекидна аскеза. ако крштење представља одрицање од власти сатане и дела његових и јесте сједињење са телом христовим, онда је неопходна непрекидна борба како би се сачувало стечено и како би се стекли плодови. ово духовно усхођење, ма како тешко било, дешава се усред несумњивог оптимизма хришћанског вероучења, зато што верујући слуша речи свога спаситеља које одржавају његову бодрост и учвршћују наду: " у свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет ".
напомена: не знам из ког разлога, али видим да не могу да пошаљем пост у којем постоје велика слова. стога, речи које се иначе увек пишу великим словом, попут: бог, свети дух, вазнесење, син божији, оваплоћење, црква, тело христово итд. , овде су, не мојом вољом, написане малим почетним словом. због чега је ово важно, објаснићу мало касније. молим за извињење свих оних који знају о чему говорим. претпостављам да је нека техничка грешка.
СЕДМИ ЧЛАН СИМВОЛА
Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
Вера у Други Долазак Христов чини једну од основа хришћанског учења у целини, и сваки покушај да се хришћанство " де-есхатологизује ", тј. да се избрише или да се значај овог догмата минимализује представља извитоперење благовести хришћанства. Да би се схватио значај овог догмата у Цркви, потребно га је размотрити на прави начин. Хришћанско поимање времена и историје за нас представља хоризонталну линију: постоји почетак - стварање света, потом трагичан чин човека, његов пад; централни догађај је Оваплоћење, и напослетку - Други Долазак. Дакле, како је Христова жртва јединствен догађај, тако ће и Коначни суд бити јединствен и коначан. То је чврсто веровање Цркве и зато је пети Васељенски сабор ( 553 ) осудио низ оригенистичких ставова, заснованих, супротно Откривењу, на цикличном поимању времена. Есхатолошка тежња чини једну од основа православног сакраменталног богословља. Зато сабирање хришћана на евхаристијској вечери није само сећање на догађај који се одиграо у прошлости и који се " актуализује " кроз тајну, већ је прожето есхатолошком надом месијанског сабрања, тј. Цркве. Ово посебно истиче Свети апостол Павле у својим речима koje следе после оних о установљењу тајне Причешћа: " Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође ". Речи Господа, које нам преноси еванђелиста Матеј ( " Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега " ), јесу есхатолошка смерница. Евхаристијска заједница представља праобраз Цркве сабране у Царству које ће доћи. У старом хришћанском документу Дидахи ( 1-2 век ) прославља се ова нада: " Као што је овај хлеб ( који ломимо ) био расијан по горама, и сабран постаде један, тако нека се сабере Црква Твоја са крајева земље у Царство Твоје " Опомени се Господе, Цркве Твоје, да је избавиш од сваког зла и да је усавршиш у љубави Твојој; и сабери је од четири ветра њу-освећену, у Царство Твоје, које си јој припремио ".
Први хришћани живели су у ишчекивању повратка Христовог, и они су ово своје нестрпљење исказивали кратком арамејском изреком коју наводи апостол Павле " маран ата ". Међутим, Господ је упозоравао своје ученике да се чувају жеље да тачно сазнају време Другог Доласка. Апостол Павле призивајући Солуњане да бдију, писао им је: " Јер ви сами знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи ". Хришћани увек треба да очекују Парусију, али ово очекивање не треба да се претвори у испразну радозналост и искушавање Божанске Промисли. Црква се чува извођења брзоплетих закључака на основу неких места из књига пророка Данила или из Апокалипсе, док припадници секти свих времена ово злоупотребљавају како би са математичком тачношћу одредили моменат Парусије или да би стигматизовали неког од својих припадника. Овакве шпекулације не само да противурече Господњем учењу, већ представљају потврду једног потпуног незнања оних који потпадају по саблазан сличних потрага. Такви људи ништа не знају о правилима јудејске апокалиптике, која су данас добро позната захваљујући многобројним документима из 2. века пре Христа па до 2. века после Христа.
Ми смо већ инсистирали на разлици двају долазака Господњих у свет: Први долазак се десио кроз самоумањење ( кеносис - види напред ). Други долазак ће за све значити пројављење силе Божије. У Символу се на ово указује речима " Са славом... ". Од краја света овога нестаће могућност било какве промене, све ће постати непреложно као ванвременско. Зато нам Господ казује: " И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни ". Ову апсолутну ванвременост има у виду Свети Јован Богослов у Откривењу када говори о другој смрти. Страшни Суд ће представљати пуну победу Христову над свим силама зла које, без обзира на Крст и Васкрсење, не желе да признају свој пораз.
Обратићемо пажњу на то да се у Светом Писму, као и Символу вере, истиче да је Страшни Суд свекозмички догађај. Христос долази као Цар васељене. О томе читамо: " А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи ".
Рецимо и то да је у православној иконографији тема Страшног Суда изображавана на различите начине. Испрва као символички сиже о пастиру који раздваја овце од коза ( храм Светог Аполинарија у Равени, приближно 520. година ), а касноје имамо реалистично изображење Христа који се јавља на " облацима " и седи на Престолу међу апостолима, да би судио живима и мртвима које буди труба Арханђела ( Сабор у Теорчелу, 11. век ).
Седми члан Символа вере завршава се речима "Његовом царству неће бити краја ". Ових речи у Символу које је утврдио 2. Васељенски сабор ( 381 ) још нема у Исповедању вере никејских отаца. Оне су укључене у Символ са Циљем да се оповргне јерес Маркела који је сматрао да ће се Царство Христово завршити са крајем времена. Ово мишљење не противуречи његовом модалистичком богословљу по ком Тројица представља само привремени модус Божанског Битија који ће на крају времена постати једна монада.
Већ у Символу Антиохијског сабора ( 341 ) налазимо следећу формулацију: " Који ће поново доћи да суди живима и мртвима и пребиваће као Цар и Бог во вјеки ".
У радосном ишчекивању славно доласка Господњег, хришћани кличу: " Нека дође Благодат Твоја и нека прође овај свет! Осана Богу Давидову". Међутим, спознајући сву слабост свог грешног јестаства они се смерно моле: " Када дођеш Боже на земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије ( Кондак месопусне недеље ).
Dodato posle 21 Sati 33 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
ОСМИ ЧЛАН СИМВОЛА
И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, Који је говорио кроз пророке.
Исказавши своју веру у Личност и дело Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, Црква потом изражава своју веру у Треће Лице Пресвете Тројице. Оци 1. Васељенског сабора само су поменули веровање Цркве у постојање Светога Духа. Ово се објашњава тим што су они, пре свега, своју пажњу обратили на учење о Речи Божијој, на она додирна места католичанског Православља и аријанства. Ипак, спорови који су трајали током читавог четвртог века нису могли да се не дотакну пневматологије, зато што нису само аријанци одрицали Божанственост Светога Духа, већ и хришћани који, одбацујући Аријеву доктрину која се тицала спора, нису прихватили Божанственост и јединосуштност Духа. Стога су оци тог времена требали да заштите православно учење о Трећем Лицу Пресвете Тројице, дакле о унутартројичним односима. Други Васељенски сабор, сазван 381. године у Константинопољу, поново је у потпуности осудио Аријево учење и нарочито указао на јерес Македонијана који је одрицао Божанственост Светога Духа. Оци Цркве су јасно и недвосмислено прогласили пуноћу Божанства Светога Духа. Ипак, да не би уплашили неке од конзервативаца који су се противили свакој новој формулацији, чак ако је она савршено изражавала веру Цркве, они нису укључили у Символ вере речи " Бог " и " Јединосуштни " везано за Светог Духа. Ова опрезност донела је своје плодове и јерес " пневматолога " ( тј. оних који су устали против Духа ) била је, фактички, побеђена, а тројична терминологија, која изражава веровање Цркве, коначно утврђена.
Хришћанско исповедање Светога Духа као посебног Лица Свете Тројице укорењено је у новозаветном Откривењу, пре свега у речима Спаситеља нашега: " Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа ".
Ни на један начин не одбацујући монотеизам Синајског откривења и утврђујући принцип бројчаног јединства Божанског Бића, хришћанско учење исповеда монотеизам не као једнолично, већ тројично. О овој Божанској тајни веома лепо говори Свети Григорије Богослов: " Стари Завет јасно је проповедао Оца; Нови нам је открио Сина и упутио ( указао ) на Божанство Духа; сада пребива са нама Дух, дарујући нам јасно познање о Њему. Проповедање Сина пре него се исповеди Божанство Оца, као и оптерећивати нас проповедју о Духу Светоме пре него што је признат Син ( речи су моје помало смеле ), било би донекле опасно...Било је потребно да је Тројична Светлост постепено озаривала просвећене, као што је говорио Давид ( Пс. 39,6 ) усхођењем, од славе до славе и преуспевањима. Спаситељ је после тога много тога рекао својим ученицима и имао нешто што, како је Он то говорио, ученици нису могли да носе. Спаситељ је рекао и да ће нас свему научити Дух који ће доћи. За мене је ово само Божанство Духа ". Предивних ли речи богоумног Светог Григорија, како га својевремено назваше Свети из рода нашега, Јустин Ћелијски.
Пресвета Тројица је источник Божанства - Отац који даје Сину Своју сушност рађањем а Светом Духу исхођењем. Стога, у складу са учењем самог Спаситеља, Символ вере потврђује да Свети Дух исходи од Оца. Различито постојање Сина и Духа претпоставља разлику Ипостаси. Црква инсистира на овој тврдњи, али у исто време Свети Оци признају да ум човеков не може да схвати у чему је та разлика. Свети Григорије Богослов пише: " Шта је то нисхођење? Објасни ми нерођеност Оца: тада ћу се и ја усудити да говорим о рођењу Сина и о нисхођењу Духа; проникнувши у тајну Божију, обојица ћемо осетити радост ".
Свети Јован Дамаскин у неколико речи каже како никакав напор ума не може да открије оно " како " је био рођен Син и како исходи Дух. На Западу пак схоластичко богословље је покушавало да објасни рођење и исхођење полазећи од психолошких аналогија. Истина, блажени Августин, епископ Ипона, премда се користио овом методом, увек је у њему видео само поређење које је помагало људском уму да се приближи Тројичној тајни, и ниуколико није сматрао да оно представња рационално објашњење божанских унутартројичних односа. Ево шта он пише: " Што се тиче разлике између рођења и исхођења - ја не знам и не могу, нити сам у стању ишта да досегнем ".
Православна Црква речи " од Оца исходи " сматра за пун и достатни израз своје вере. Као противтежу јеретицима, који су тврдили да је Дух тваран, заштитници Православља су истицали да Дух исходи непосредно од Оца. Управо о овоме говори Свети Григорије Богослов: " Свети Дух, будући да од Оца исходи, није твар ".
На западу, почевши од 5. века, тринитарно богословље кренуло је другим правцем: да би се у борби са аријанцима одбранила Божанственост Сина и да би се истакла веза између Духа и Сина, почело се тврдити, у почетку од случаја до случаја, а затим систематски, да Свети Дух исходи од Оца и Сина ( Filioqe ). Даљим развојем ове концепције, испрва у Шпанији а потом у Галији и Немачкој, дошло је до измене Васељенског Символа вере: убачена је била реч " филиокве ". Рим ову допуну није одобрио. Међутим, почетком 11. века, када је папство у потпуности постало зависно од немачких императора, ова новина је била прихваћена као " Кредо " и у Риму. Ово захтева два објашњења: као прво, зато што је ова допуна изражавала учење које није било засновано на Откривењу, и као друго, зато што је текст " Креда " био једнострано измењен, тј. само у Западној Цркви која је тако нарушила католичанско начело саборности. Уколико Свети Дух исходи само од Оца, то не значи да је Он туђ Сину. Свети Јован Дамаскин пише: " ... кажемо и да Дух Свети исходи од Оца, називамо Га " Духом Оца ", али не кажемо да Он исходи од Сина и да је Он Дух Сина ". У прелепом Символу вере Светог Григорија Неокесаријског ( 3. век ), на који сам се већ позивао када сам говорио о учењу о Речи, читамо: " И Један Дух Свети, који од Бога има битије и који се кроз Сина јавио, тј. као човек. Лик Сина савршено савршеног, живот, узрок живота, источник свети, светост, дародавац освећења, у ком се јавио Бог Отац. Јер је над свима и у свима, и Бог Син, Који је кроз векове ". Дакле, уколико онтолошким и предвечним редом Дух исходи од Оца, онда је, са месијанске тачке гледишта, Он јављен кроз Сина: " Ми исповедамо, - пише Свети Јован Дамаскин, - да је он ( тј. Дух Свети ) нама дат и јављен кроз Сина ".
Свети Дух јесте источник сваког освећења. Уочи Својих Страсти, Спаситељ говори о доласку Духа и ово обећање се испуњава на дан Педесетнице. Живот Цркве није ништа друго до тај догађај који је овековечен у тајнама. Присуство Духа Светог коренито разликује Цркву од сваке друге заједнице и даје јој чврстину у тешким временима.
Свети Дух је делатан, јер освећује сваког хришћанина. Примајући благодат Духа Светога, ми се обраћамо Господу " Ава оче ". Стога апостол Павле и каже за Духа Светога да је " Дух усиновљења ": " Овај Дух сведочи нашем духу да смо деца Божија ".
Ми исповедамо у Символу вере Духа Животворног, јер благодат коју он даје чини нас правим " причасницима божанске природе ". То не треба поимати у пантеистичком смислу, али не треба ни лишавати Свето Писмо његовог правог значења и узимати ово као метафору.
ДЕВЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА
У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Шта је то Црква? На то питање данас постоје многи одговори. Одговор на ово питање, међутим, који нам даје Свето Писмо јесте да је Црква сабрање ( гр. " синаксис " ) свих хришћана једног места, односно града на једном месту, под једним епископом, или предстојатељем, ради приношења жртве благодарности Богу, тј. конкретна Литургијска заједница. О овоме јасно сведочи Свети апостол Павле када каже Коринћанима: " када се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама...". Израз " сакупљате се " очигледно се односи на Евхаристијско окупљање. Еклисиолошке консеквенце овога јасно могу бити проследоване у изворима прва три века. Прва од тих консеквенци јесте та да локална евхаристијска заједница добија назив " Црква " ( Еклисиа ) или чак " Црква Божија " ( Еклисиа Тоу Теоу ) већ код поменутог апостола Павла. Пажљиво изучавање његове 1. Коринћанима, 11. главе, показује да назив Еклисиа бива употребљен у једном динамичном смислу: када се ви сакупљате на сабрање, тј. када постајете Еклисиа. То значи да изрази: " сабрати се заједно ", " скупљати се заједно на једно исто место ", " Вечера Господња " итд., јесу истоветни са изразима еклисиолошким: " Црква " или " Црква Божија ". Друга последица јесте та да се локална заједница или општина назива " целом Црквом " тј. " целокупном Црквом ", и то опет у списима Светог Павла. Чињеница је: у литератури најмање трију првих векова локална Црква је називана " Црквом Божијом " или целокупном Црквом, или чак католичанском ( катхолики ) Црквом, и то опет у вези са конкретном евхаристијском заједницом или општином, и опет почевши од Апостола незнабожаца.
Исти је случај и код Светог Игњатија Антиохијског, што јасно показује његова еклисиологија, по којој је евхаристијска општина потпуно идентична са целокупном Црквом сједињеном у Христу. Дакле, та " целокупна Црква ", " која пребива у једном извесном граду ", " сакупљала се је ", специјално недељом ради " ломљења хлеба ". Овај синаксис ( скуп, сабрање ) био је једини и јединствени у том дотичном месту, у том смислу што је он укључивао у себе " целокупну Цркву ". Дакле, појам Црква у Новом Завету не указује на једну апстракцију, већ на једну реалну евхаристију, Литургију.
Протојереј Георгије Флоровски, пишући о еклисиологији, каже: " Грчки термин Црква, који су још употребљавали први хришћани како би показали ту нову славну реалност којој су имали свест да припадају, претпоставља и указује на једну врло јасну концепцију о томе шта је за њих била Црква. Изабрана очигледно под утицајем начина на који је употребљена у Септуагинти, та реч је истицала следећа два основна гледишта: органски продужетак двају Завета и заједнички карактер хришћанског битовања ".
Представљајући нам Цркву као објекат вере, Символ нас подсећа управо на ово о чему сам тренутак раније говорио: Црква је сабрање чија је улога првенствено везана за историју спасења.
У време Свог земног живота Господ Исус Христос нам је рекао да ће Он бити њен Творац. И многи новозаветни текстови говоре да је Христос њена глава. Јеврејска реч " Кахал " значи " сабрање Израиља по Божијем призиву ". У Петој књизи Мојсејевој читамо: " да не заборавиш оних ствари које су виделе очи твоје...Онај дан кад стајасте пред Господом Богом својим код Хорива, кад ми Господ рече: сабери ми народ да им кажем речи своје...И он јави вам завет свој, који вам заповеда да држите, десет речи, које написа на две плоче камене ". Срећемо и термин " кахал-еклезиа-еклисиа " којим се означавају свечана народна сабрања у Јерусалиму. Дакле, овај термин се никада не среће ван религијског контекста, што одговара његовој употреби у Новом Завету као и у хришћанској литератури првих времена,где се њим изражава и помесна заједница и сабрање верних ради приношења жртве благодарности. Исто тако, да поновим, често се среће и термин " Црква Божија ".
У Символу вере, Црква се одређује као Једина, Света, Саборна и Апостолска. Ова Цркви својствена одређења чине једно недељиво јединство, будући да је свако од њих повезано са осталим. Иако различита по смислу, ни једно од њих се не може изоставити. Другим речима, погрешно је тумачити посебно или изостављати неко од њих, јер се тако изопачава смисао осталих. На пример, православно поимање јединства повезано је са одређеним поимањем саборности.Није залуд Свети Кипријан Картагински свој рад против расколника насловио: " О јединству Саборне Цркве ". Када се говори о учењу Цркве ваља се чувати нетачности и двосмислености. Треба избегавати две крајњости: с једне стране, одвећ " духовно " поимање Цркве којим се брише њен друштвени и устројитељски аспект; са друге стране, сувише наглашени институционализам којим се засењује духовна страна Цркве. Овде није дозвољен дуализам, подвојавање, као што је то случај у протестантској еклисиологији: са једне стране духовно стадо изабраних, а са друге - устројитељске заједнице.
Црква је Једна. Господ наш Исус Христос је основао само једну Цркву којој је Он обећао Своју помоћ и која је пуноправни чувар еванђелске благе вести. У стара времена ова тврдња није тражила доказе већ је била истина коју и у наше време хришћани који су остали верни Предању тако поимају. Не може постојати више Цркава, као што не може постојати ни више Истина. Према обичајима из апостолских времена заиста се понекад говори о " Црквама ", имајући у виду помесне заједнице, али то ниуком случају не претпоставља плурализам, као што Евхаристија која се служи на многим местима не значи неко делење Христа, Друга је ствар када се термин " црква " употребљава да би се означиле дисидентске хришћанске заједнице. У том случају овај термин нема уже богословско значење, већ се под њим подразумева нека хришћанска заједница.
Када кажемо да је Црква једна, ми подразумевамо сву пуноћу ове тврдње. Појму јединства Цркве придајемо двојаки смисао. Постоји јединство у времену: Црква данас је у суштини иста као и Црква из времена Апостола и Светих Отаца првих векова. Постоји и просторно јединство: Помесне Цркве које исповедају у чистоти православну веру и које чувају апостолско наслеђе међусобно су у заједници, оне имају једног Творца и Главу - Христа.
Црква је Света. Црква је Света јер ју је основао Христос, она служи једино Господу. Она, као невеста, " нема мрље ни боре, или што томе слично...света и непорочна ". Код Климента Александријског налазимо веома дубокоумне редове: " Ако светим називамо самог Господа или здање подигнуто у славу Његову, како не назвати светом Цркву која је постала света у познању Славе Божије? Није ли она достојно Бога светилиште, које није плод руку људских или уметника, већ које је постало храм по вољи Божијој? ". Света по призвању, Црква је носилац благодати коју Дух непрестано излива на њу од дана Педесетнице. Ова се благодат преноси на све њене чланове, испрва кроз крштење, а потом преко других Тајни. Живот у Цркви јесте живот у Христу и ништа више, и стога овакав живот јесте увек аскеза која искључује сваку пасивност.
Црква је Саборна ( Католичанска ). Уколико у грчком световном језику термин " саборни " ( католичански ) значи само " свеопшти ", онда он у језику Цркве добија посебну нијансу: саборност ( католичанство ) била је једнако својствена Цркви још у временима када су је чинила неколицина палестинских ученика, као и данас када је присутна на пет континената ( или седам, или колико већ, како данас наука изјављује ). Блага вест спасења коју је донео Господ Исус Христос јесте блага вест за целокупно човечанство. У Христу су избрисане све расне и културне разлике, као што пише Свети апостол Павле: " Јер нема разлике између Једеја и Јелина; јер је исти Господ свију, богат за све који га призивају ". Ова општост Цркве представља пуноћу у којој, по православном учењу, свака личност може да " процвета ", стога је супротстављеност дела и целине превладана у Цркви чији живот одражава живот Господа Тројединог. Саборност значи и не пристајање на секташки партикуларизам. Управо тај аспект је наглашен у старим светоотачким текстовима, у којима налазимо термин " саборни " ( католичански ). Тако у натпису на Посланици " Мучеништво Светог Поликарпа " ( 3. век ) читамо: " Црква Божија, која пребива у Смирни, Цркви Божијој у Филомелони и свим заједницама у свету које припадају Светој Саборној Цркви...". Средином другог века на питање судије мученик Пионије одговара да је он хришћанин. Међутим, за тај одговор је речено да је непотпун, те су га питали којој он Цркви припада, на шта је мученик одговорио: " Цркви Саборној ". Под термином " саборни " овде се подразумева истинска Црква коју је основао Христос. Управо у овом значењу овај термин се употребљава у документима Сабора, између осталог, у догматским одлукама Отаца Првог Васељенског сабора ( 325 ).
Црква је Апостолска. Она је Апостолска јер су је основали Апостоли и јер она верно чува Благу вест Спаситеља коју су они преносили. У овом смислу " апостолност " је синоним за " истинитост ". Стога " апостолност ", у пуном смислу те речи, може да се односи само на " Unam Sanctam " ( Једина Света ), тј. на Цркву Православну. Континуитет апостолског наслеђа јесте неопходан услов. али ниуколико довољан. Законски наследници апостола јесу епископи, који верно чувају апостолско учење. Они имају право да говоре речи истине и да тумаче Предање. Њима, сваком посебно и свима заједно, припада право да уче ( Potestas docendi ). Епископи ( наследници апостола ) и њихови представници ( свештеници ) у име Цркве приносе бескрвну жртву будући да се на њих односе Спаситељеве речи: " Ово чините у мој спомен ". Они имају право да вежу и разрешавају, на њима је обавеза да чувају духовно стадо које им је Господ поверио. Православна Црква никада није доводила у сумњу то да епископство није ни bene esse ( угодност ) ни plene esse, већ сама природа. Стога Свети Игњатије чак пише да треба " на епископа гледати као на самог Спаситеља ". Ипак, ово не значи да је епископ самовластан. Напротив, он мора да следи Предање Цркве и да буде у несумњивој заједници са свим епископима православним којима припада пуноћа власти у складу са васељенским устројством Цркве наслеђеним од апостола. С друге стране, ако због својствене им способности учења, која проистиче из апостолског наслеђа, законски епископи поседују право да званично тумаче учење Цркве ( а стога и изузетно право да одлучују од Цркве јеретике ), онда целом народу хришћанском припада право да штити веру од различитих изопачења. Управо у јединству пастира и целог хришћанског народа верног благој вести Спаситељевој и вери апостолској, пројављује се саборно јединство Свете Цркве.
ДЕСЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА
Исповедам једно Крштење за опроштење грехова.
Овај члан Символа вере подсећа нас на то да исповедање вере започиње крштењем. Објавити да је остављење грехова једино могуће кроз крштење значи признати да сједињење са Христом у Цркви представља једини прави пут спасења. У стара времена крштавали су се обично одрасли који су пре тога упознавани са хришћанским учењем. Крштавајући се, неофити су знали да то означава раскид са претходним животом. Данас, са изузетком оних земаља у којима се Црква налази у мисионарском положају, Тајна Крштења се врши друкчије: крштавају се одојчад како би постала причасници хришћанског живота, јер Спаситељ је рекао: " Пустите децу нек долазе к мени ". У оба случаја поштовање овог члана Символа вере јесте обнављање завета при крштењу који је дат или лично или у лицу кума или куме. Током Литургије Символ вере се поје или чита пред анафору. На овај начин верни народ се благовремено подсећа на завет крштења те то звучи као ехо речи апостола Павла који нас упозорава: " Али човек нека испита себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије ".
Члан Символа вере који се односи на крштење следи одмах после члана који говори о Цркви и овакав поредак је логичан, јер у заједницу коју је Христос основао, не може се ући на други начин до крштењем. И тако, ова Света Тајна јесте почетак хришћанског живота, кроз њу се човек духовно рађа и, као што је већ речено, од самог почетка се претпоставља прекид са свим што не припада Царству Божијем. Овде нема компромиса: " Нико не може два господара служити; јер или ће једног мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати ". Апостол Павле пише Римљанима: " Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо живети са њиме. Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем ".
У обреду крштења издвајају се два момента: моменат прекида - " Одричеш ли се сатане и свега његовог, и служења његовог, и гордости његове? ", и моменат повезивања " Примаш ли Христа? ". У прва хришћанска времена сваки део обреда крштења обиловао је символима. Међутим, неки аспекти те символике увелико надилазе границе алегорије. Црква их брижљиво чува, премда данас они нису свима јасни. Свети Оци, говорећи о крштењу, инсистирали су на скидању старог човека, као и на облачењу беле ризе која је говорила о чистоти која се стицала кроз Тајну.
Познато је да се у Православној Цркви, осим у појединачним случајевима, крштење увек врши погружавањем. У томе је садржан сав значај ове Тајне. Ми у " Апостолским установама " читамо следећу молитву: " Освети воду ову, како би се крштавани разапели заједно са Христом, умрли са Њим, били погребени са Њим и васкрсли са Њим кроз усиновљење ".
Објашњавајући значење трократног погружавања - " изображења три васкрсна дана " - Свети Кирило Јерусалимски ( 4. век ) пише: " Како је чудно и задивљујуће! Ми заправо нисмо умрли, и заправо нисмо погребени, и пошто смо били разапети нисмо васкрсли. Међутим, подражавајући Њему, ми задобијамо стварно спасење. Христос је одиста био разапет, и одиста је био положен у гроб, и одиста је васкрсао. И то је било учињено из љубави према нама, да би, подражавањем учествујући у Његовим страдањима, ми задобили стварно спасење ". Сада је јасно да не само због везаности за прошлост Православна Црква остаје верна древном начину вршења Тајне Крштења. Она то чини узимајући у обзир и светост овог обреда. Несумњиво је да крштавање без погружавања повлачи за собом нестанак символике својствене овој Тајни. У Православној Цркви после Тајне Крштења следи Тајна Миропомазања која у римокатоличкој цркви носи назив " конфирмација ". Одиста, ако крштење знаменује духовно рођење, онда миропомазање јесте потврда харизматичког укључења у хришћанску заједницу благодаћу Духа Светога. Обично на крају следи Тајна Причешћа. За неофите ( новообраћене ) то је пуно сједињење са Христом и обећање новом хришћанину да ће он постати причасник торжества у Царству које долази. Тиме се завршава процес преображавања крштењем и миропомазањем. На тај начин примање хришћанства обједињује три Тајне: Крштење, Миропомазање и Евхаристију, и, као што смо видели, то није случајна веза. То није спајање трију служби из практичних разлога, већ процес који има дубоки мистички смисао.
У Символу вере ми исповедамо " једно крштење " ( unum baptisma). То је свечана потврда једног крштења. Апостол Павле о томе јасно говори Ефесцима: " Један Господ, једна вера, једно крштење. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима њима ". Исто као што исповедамо да је Господ наш основао само једну Цркву, ми исповедамо и то да постоји само једно крштење, јер је Једна и нераздјелна Пресвета Тројица у име Које нас крсте, као што је рекао Спаситељ. Стога Црква не понавља крштење и прима у своје крило без поновног крштења јеретике који су раније били крштени у име Оца, Сина и Светога Духа у складу са 7. каноном 2. Васељенског сабора ( 381 ). " Реалност " крштења у овом случају условљена је правилним вршењем тајне с тачке гледишта садржаја и форме, с једне стране, и припадности онога који је вршио обред крштења некој хришћанској заједници која исповеда првобитни догмат о Пресветој Тројици, с друге стране. Крштење се не понавља ако се неки хришћанин одрекне вере а касније моли Цркву да га прими у своје лоно. Јер печат Бога на сваком крштењу је неизбрисив. Погрешан поступак сина не кида његове везе са оцем, исто ко што велики број грехова и њихова тежина не бришу могућности које су добијене Крштењем. Пут покајања је увек отворен, о чему нам Господ говори у причи о блудном сину.
Крштење је непоновљив моменат у човековом животу, јер се кроз ову Тајну крштавани оправдава пред Богом и не захваљујући сопственим заслугама, већ благодарећи мирењем и спасењем које је донео Спаситељ. Проклетство које се наднело над човеком после првородног греха било је укинуто жртвом Оваплоћене Речи. Бити крштен значи постати део обновљеног човека чија је Глава Нови Адам - Христос. Међутим, оно што ми задобијамо у Христу јесте слобода у пуном смислу те речи, тј. могућност избора. У тренутку хришћанског посвећења Божија благодат силази на нас, али на нама је да умножимо таланте које смо добили. Уколико то не чинимо, на нас ће се сручити гнев Божији, као што нам говори Јеванђеље. Међутим, оном који извршава заповести Божије обећане су неизрециве тајне Божанске сапричасности, а то је коначни циљ свих који су се " у Христа крстили ".
ЈЕДАНАЕСТИ И ДВАНАЕСТИ ЧЛАН СИМВОЛА
Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин.
Већ смо говорили о важности места које заузима у хришћанском учењу есхатологија, окренутост ка " крају " света. Заборавити на то значило би поћи путем већ познатог изопачавања еванђелске благе вести, свести Откривење на конформистичку етику. И док је за јелинску философију, због њој својственог цикличног поимања времена, васкрсење мртвих представљало бесмислицу, хришћанско учење, које зна за библијско линеарно поимање времена, види у васкрсењу мртвих оправдање историје. Ако пажљиво проучимо Платонову идеју бесмртности душе видећемо да је она веома далеко од хришћанског догмата о животу човека у будућем веку.
У Символу вере налазимо веома карактеристичан израз " чекам ( на црквенословенском: чају ) васкрсење мртвих ". У грчком се ово преноси глаголом који има два значења. С једне стране, он означава субјективно очекивање верних, о чему нам говори крај Апокалипсе (" Да, дођи Господе Исусе " ). С друге стране, објективна чињеница: васкрсење мртвих је неминовно. Васкрсење из мртвих није само благочестиво уповање, то је апсолутна истина која је у основи вере хришћана. Ипак, ако је за пагане ова вера била чудна, за већину Јевреја она је била потпуно природна. Ново у хришћанској вери било је то што је благосно васкрсење из мртвих повезано са искупитељским чином Исуса Христа. " Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене, ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек ". Зато апостол Павле и пише Солуњанима: " Нећемо, пак, браћо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде ". Одиста, хришћанско учење је усклик наде, зато у истрајности мученика нема ништа заједничког са мирноћом античких мудраца пред неизбежним крајем. Како је дирљива у свом узвишеном спокоју молитва на огњу Светог мученика Поликарпа: " Господе Боже Свемогући, Оче Исуса Христа, Твог возљубљеног и благословеног Чада, Којим смо Те познали, Боже анђела и сила, Боже твари и свих праведника, који живе Твојим присуством: благословим Те што ме удостоји да на данашњи дан и у овај час будем убројан у Твоје мученике и да пијем из чаше Христа Твога, како бих васкрсао у вечни живот душе и тела, у нетљености Духа Светога ".
Никео-цариградски Символ вере говори о " васкрсењу мртвих ". Старо римско Credo , да би се истакао буквални смисао овог догађаја, указује на " васкрсење плоти ". Ипак, термин " плот " овде ваља схватити у значењу " личност " јер знамо " да тело и крв не могу наследити Царства Божијег ". Васкрсење у вечни живот претпоставља промену, прелазак из тљеног у нетљено. Апостол Павле после низа поставки о томе како ће доћи до васкрсења јасно каже: " Сије се тело душевно, устаје тело духовно ". Несумњиво да су тело васкрсло и тело погребено један исти субјекат, али модус њиховог постојања је различит. Да би се ово схватило ваља имати на уму шта за апостола Павла значи категорија духовног која је повезана са категоријом Божанског. Тело духовно јесте тело преображено благодаћу: " Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети ". Христос васкрсли је " првенац оних који су умрли ". Хришћанин свим својим бићем мора имати то уверење, јер они који верују морају у овом свету да се понашају као " деца светлости ". Учешће у Светој Евхаристији је залог вечног живота, на шта нас често подсећају током Литургије. Одиста, управо у Тајни Евхаристије, есхатолошки моменат је можда најизраженији. Тајна Вечера је претходница прославе у дворима Царства на коју смо позвани. Силазак Светога Духа на Свете Дарове у моменту епиклезе, Педесетницу преноси у време садашње, и преображава победу Другога Доласка. Источна литургика посебно наглашава везу са Педесетницом, с једне стране, са Другим Доласком и Свеопштим Васкрсењем, с друге. Субота уочи Педесетнице посвећена је, пре свега, упокојенима, и молитва на коленима на вечерњој служби недељног дана празника Педесетнице садржи предокушај Свеопштег Васкрсења: " Твоју благодат у свима исповедамо...".
У Свеопштем Васкрсењу, којим се завршава историја овог света, хришћани виде пре свега победу Христа, чији је весник било Васкрсење Господње у зору трећег дана. Међутим, " Дан Господњи " биће и дан судњи. Знамо да ће и " изићи они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда ". То ће бити коначно раздвајање доброг семена од плеве. Ником другом, до самом Господу, не припада да то раздвајање учини, а до њега ће доћи на Страшном Суду. Тада неће бити мешања добра и зла, јер ништа нечисто неће ући у Царство Небеско, и ништа се неће моћи променити у људским судбинама. Са оне стране времена биће само они који не подлежу промени. Осуда значи удаљавање од Господа заувек. По Промислу Божијем човек је позван на ово преображавање, обожење, сједињење са Господом. У " будућем веку " све што ће бити удаљено од Господа сматраће се предато смрти. То ће и бити друга смрт, она о којој у књизи Откривења говори Свети Јован Богослов. Ова смрт означава Божији заборав. Оне који нису хтели да спознају Господа, Он неће препознати. Оне који су Га препознали и који су Њему служили просијаће у неизрецивој и вечној слави.
Символ вере почиње свечаном потврдом вере у Господа. То није само интелектуални чин већ претпоставља целокупно предавање душе и одговор душе. У Христу, посредством Духа Светога, живот верних се преображава, зато што хришћанин, иако живи у " овом свету " није од " овог света ". Његов поглед је усмерен, устремљен, ка Царству светлости, зато се Символ вере и завршава радосним исповедањем надања у васкрсење и живот будућег века у ком више неће бити " ни болести, ни жалости, ни уздисаја ".
Dodato posle 18 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Ако не вечерас, сутра ћу сигурно, ако Бог да, изнети завршне речи везано за Символ вере. Потом ћу изнети изворе које сам користио приликом његовог тумачења, а што сам хтео да избегнем, како би се предупредила беспотребна цитатологија и копи-пејстовање са међумрежја. Уосталом, сматрам да је много важније шта је написано од онога ко је писао. Јер иза онога што је написано без сумње стоји ауторитет Светога Писма И Светога Предања, а не казивање по науци овог света. Ако је тако, а видећемо да јесте, сасвим је беспотребно наводити изворе, када је потпуно јасно да они вуку корене из горе наведена два Извора.Стога сам и наслутио на самом почетку да ће нам стрпљење итекако бити потребно.
Poslednja izmena od urednika:
