Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Пуно име Симон де Бовоар Датум рођења 9. јануар 1908. Датум смрти 14. април 1986.
Симон де Бовоар (фр. Simone de Beauvoir 9. јануар 1908. – 14. април 1986.) је била француска књижевница, животна сапутница филозофа Жана Пола Сартра, аутор романа, позоришних комада и филозофских есеја.
Од 1931. до 1941. била је професор филозофије у Марсеју, Руану и Паризу, а од 1943. се посвећује књижевности. Пише романе („Гошћа“, „Крв других“, „Сви су људи смртни“, „Мандарин“), драме („Некорисна уста“), есеје и мемоаре („Успомене добро одгојене девојке“).
Позната по есеју „Друг(ачиј)и пол“ (фр. Le Deuxième Sexe), које представља детаљну анализу угроженог положаја жене и утемељује основе феминизма.
Angažovano srce književnice lebdi nad Parizom. Ona plovi između Sen Žermen de Prea i Monparnasa, kafea „Flor“ i „De Migo“, koji postaju njena omiljena mesta za rad i susrete. Potraga za slobodom je u pisanju i u angažmanu, smatra Simon de Bovoar.
Smisao njenog života staje u reč egzistencijalizam. Šta to, zapravo, znači, čuli smo od publiciste Danijel Salnav, gošće Francuskog kulturnog centra povodom omaža stogodišnjici rođenja slavne francuske književnice i feministkinje.
Na okruglom stolu, u ambijentu dokumentarne izložbe fotografija i citata Simon de Bovoar, učestvovale su i prof. Jelena Novaković, šef Katedre za francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i Nataša Marković, direktorka izdavačke kuće „Plavi jahač“ koja je nedavno objavila „Veoma blagu smrt“ (najlepšu knjigu Simon de Bovoar po Sartrovom mišljenju).
„Osvajajte svoju slobodu“, ključne su njene reči izgovorene na studentskim demonstracijama 1968. u Parizu. Iako je već tada važila za militantnu feministkinju, one nisu bile upućene samo ženama, jer, kako je objasnila u „Drugom polu“, knjizi koja je označena kao feministička biblija XX veka, „nema slobodnih muškaraca bez slobodnih žena“. U istoj knjizi (čiji prevod „Plavi jahač“ obećava do kraja godine) Simon je iznela stav da se ne rađamo kao žene već to postajemo, i da nas na tom putu osujećuje naša kultura u kojoj je muškarac stub istorije, a žena nešto drugo.
Danijel Salnav, takođe pisac i feministkinja, u biografiji Simon de Bovoar podrobno analizira mnoge detalje iz života slavne Francuskinje.
- Simon je bila radikalna feministkinja, ali ne samo to. Bila je mondijalista. „Drugi pol“, knjigu koja je obeležila i moje sazrevanje, napisala je želeći da objasni šta je čini ženom. U startu je nisu zanimala ženska prava (koja je, usput, De Gol ukinuo jer „žene ionako glasaju kako im kažu sveštenici ili muževi“), do njih će doći kasnije. Simon ne definiše ženu kroz njenu prirodu već kroz akcije. Piše da su akcije muškarcu dozvoljene, čak se od njih očekuju, dok se ženama nameće da slede svoju prirodu, to jest da rađaju. U izdanju „Larusa“, s kraja četrdesetih, na primer, pod odrednicom „žena“ stoji „pratilja muškarca“ - podseća Danijel Salnav.
Simon se neizbežno dotiče i najbolnije teme - materinstva. U proputovanju kroz Ameriku otkriva da neke žene već koriste kontraceptivna sredstva, dok su u Evropi tabu. Zato postavlja opet jedno radikalno pitanje: da li Evropljanka baš uvek sledi svoju volju da postane majka? Naravno da ne, jer posle rata mnoge rađaju jer „im se desi“. Simon bira drugačiji put iako je lekar upozorava da joj otkucava biološki sat:
„Imam potrebu da se trošim, da se ostvarim, treba mi cilj da ga dosegnem, teškoće da prebrodim, jedno delo da ispunim. Nisam rođena za luksuz“.
Sazrela čitajući francuskog filozofa Baresa, preuzima njegove ideje iz knjige „Kult moga ja“. Izjavljuje: „Nisam još nikoga srela ko je više od mene nadaren za sreću“. A to znači da Simon neizbežno zadire i u pitanje seksualnosti, pa čak i homoseksualnosti. Njenu trilogiju čine život, ljubav i sreća.
„Život je predivan kad čovek toga postane svestan“, zapisala je još u osamnaestoj. Ljubav je ubrzo pronašla, u svom rođaku (a kako drugačije kad joj je krug sužen - odrasta u strogoj katoličkoj porodici). Čvrsto rešena da sama svoju sreću bira, da se za nju bori, da ne pristane na ono što joj padne pod ruku, odlučuje se za Sartra, momka tri godine starijeg od nje, koji joj u svemu odgovara, osim...
Zajedno su bili anti-antikomunisti, tvrdili da je samo ekonomski nezavisan čovek (žena, takođe) slobodan čovek. Simon se za svoju slobodu upravo tako izborila. Mnoge žene još nisu. Francuskinje i danas traže da imaju iste plate kao muškarci, Iranke da štampaju svoj časopis „Drugi pol“, Balkanke da ne budu vazda za šporetom, dok su Švajcarkinje u kantonu Apencel Inerhoden tek 1990. dobile pravo glasa...
Prihvatila je surovi Sartrov uslov
- Simon i Sartr su se upoznali 1929, na početku studija filozofije na Sorboni. Nju je fascinirala njegova oštroumnost, njega njena lepota i pamet. Zaljubljuju se jedno u drugo. Simon to opisuje u memoarima, dok u devojačkim sveskama poverava i da je Sartr veoma oprezan prema njihovoj vezi, kao da baš ne bi da se veže. Pristaje na njegov uslov da može da ima i druge žene, štaviše, druge veze. Surov uslov, ali i razumljiv. On ima tek dvadeset pet godina - napominje Danijel Salnav. Simon se miri s patnjom, ali ne odustaje od njega, jer „Sartr je baš taj koga želim“.
Rečeno je da je Simon želela da žene što više liče na muškarce. Ali, to nije tačno. Sama je negovala i svoje ja i svoju ženstvenost!
