Senke urbanih legendi

[crvendac_011]

Senke urbanih legendi

Biseri usmene književnosti po kojima je Beograd poznat i danas kolaju kafanama. Kako je Zoran Radmilović mladoj glumici oslobodio mušku garderobu, dok su joj sve kolege pevale serenadu u hodniku. Zašto su se mrzeli Paja i Jare iz „Kamiondžija“...

TAMO gde se sreću predanja sa originalnim i autentičnim životnim pričama poznatih Beograđana, nastaju i urbane legende. To su jedinstveni biseri gradske usmene književnosti nastale u modernim vremenima. Tako tvrdi Nebojša Vuković, novinar koji je zabeležio neke od bezbrojnih priča kafanskih vitezova našeg grada, a zbirku je naslovio na jedini mogući način - „Urbane legende“.


Čitaoca je vratio među varoške boeme...


SERENADA IZ HODNIKA


- U jednom od svojih nezaboravnih hirova, Zoran Radmilović je proveo dan kao „babasera“ u legendarnoj „Srpskoj kafani“ zaradivši istu svotu kao celokupan personal - počinje priču Vuković. - Pored urnebesnih dosetki, njegov duh je krasilo ogromno srce. Jednoj mladoj glumici, koja je tek počinjala karijeru u Ateljeu 212, stigla je poruka od starijih koleginica da ne može da koristi njihovu garderobu, već da se presvlači u nekoj kancelariji na spratu. Tada je Zoki, videvši uplakanu devojku, naredio da joj ustupe mušku garderobu, a „oni će da uđu kada ona završi“. I još su joj pevali serenadu u hodniku, dok se devojka spremala za predstavu.


Dogodovštine Paje Vuisića su tek bile neverovatne, a uobičajena priča bila je kako je umeo da odbije i najbolje ponude za film samo da bi ostao na svojoj barci pored Save. Za njega je Orson Vels priznao da mu zavidi, a posle filma „Bitka na Neretvi“ poklonio mu je šubaru sa kojom je glumio lik četničkog vojvode.


- Samo ako bi mu baš trebala veća svota za novi čamac, pristajao je na, za njega najteži „kuluk“ - rad u inostranstvu, sa svetski poznatim rediteljima. U njegovo vreme mnogi su mislili da su Paja i Čkalja bili idealan tandem skovan u „Kamiondžijama“, ali njih dvojica se privatno nisu nikako podnosili, a to čak nisu ni skrivali.

Tako je, prilikom podele uloga za Šotrinu seriju „Više od igre“ Paja prihvatio ulogu Leke Bankrota, a da su zatim Čkalji ponudili lik Gulivera. Čim je čuo da je Vuisić već u igri, ovaj je odbio rolu koja je za njega pisana, da bi na njegovo mesto upao Nikola Simić, koji je odigrao maestralno i proslavio se.

BOMBA NA ČETIRI TOČKA


U grupi lokalnih poštovalaca kafana na Crvenom krstu sedeo je onomad Dragan Gaga Nikolić sa pajtosima, u doba najveće popularnosti Prleta iz „Otpisanih“. Pred kafanu je jedan njegov kolega glumac parkirao novog „pezejca“ („zastava 126p“), vrlo zadovoljan zbog novog četvorotočkaša.


Prišao je kafanskoj bratiji da časti krugom pića, i kao uzgred, Gaga je zaključio da je vozač „srećom, uspeo da zameni fabrički vazduh u gumama“.​

- Valjda su to uradili u „Zastavi“ - samouvereno je odgovorio njegov sagovornik, nastavlja priču Vuković.


Tada kreće kafanski vrtlog. Gaga je zaprepašćen, uzvikuje: „Metar od nas je auto sa fabričkim vazduhom u gumama, sve može da eksplodira“, odmah zatim se kafanski kamaradi udaljavaju od stola, tobože u strahu praska, odmah zovu majstora, stiže dasa u umrljanom radničkom odelu, provoza auto jedan krug... I vrati se „obavljenog posla“.

- Vazduh je adekvatno zamenjen, auto-bomba nije više opasan, doduše, malo lupaju „kataklocne“ i trebalo bi zategnuti „bjabingere“, ali i to će da dođe na svoje posle par stotina kilometara probne vožnje.


Sablažnjeni novopečeni vlasnik novog „pezejca“ je najzad mogao da odahne...


Danas je, kažu, jedan od uobičajenih kafanskih štosova upravo jedan koji je prvi uveo Dragan Nikolić. Navodno je kelnera upitao da li ima pivo, a na pozitivan odgovor usledilo je pitanje „da li je hladno“. Kada su usledila dva „da“, Gaga je rekao konobaru: „Pa hajde onda obuci nešto, a meni donesi jedan viski“.



MAGIČNA NASLOVNA STRANA


Naš sagovornik beleži i priču Mome Kapora, koji je odabrao lik jedne prelepe dame da krasi naslovnu stranu njegovog novog romana. Negde je video fotografiju, dopalo mu se i eto...


„Pisci su kao deca“, piše Vuković, „jer izdavači znaju da deca zbog najmanje sitnice mogu da sruše satima vredno građenu kulu od peska, a veliki pisci zbog jednog detalja svoja remek-dela mogu razgoreti u plamenu kamina“. Zato je izdavač pristao da stavi baš fotografiju koju je Kapor odabrao, ali...


- Na jednom prijemu, piscu je prišao pristojan, mada nepoznat čovek, i upitao ga ima li slučajno oko 200.000 dolara da mu uplati na račun - piše Vuković. - Dabome, Momo je nehajno odmahnuo rukom, tvrdeći da je to vrlo neukusna šala, dok nije dobio objašnjenje: čovek je zaista bio menadžer jedne velike agencije, a prelepa manekenka čiji lik je krasio korice knjige imala je čvrst ugovor sa ovom kućom.

Posle je usledilo još jedno pitanje sagovornika, a to je bilo koliko pisac ima kilograma. Pošto je čuo Kaporov odgovor, menadžer je rekao: „E, pa taman toliko ste i srećni“.


Naime, devojka čiji lik je pisac sa tolikim oduševljenjem upotrebio bila je njegov vatreni obožavalac, a tražila je zauzvrat knjigu sa posvetom. Posle se sve dogradilo do lepog poznanstva i prijateljstva.



PRIČA BEZ KRAJA


U Hotelu „Union“ Toma Zdravković je umeo da okupi društvo, a jednom je to bilo sa posebnim razlogom, jer je tek izašao iz bolnice. Posle dugog i bogatog lumperaja, tražio je od konobara račun, uvek negodujući kada bi ga dobio. Vraćao je kelnera natrag da popravi to što je pokvario, i nesrećni konobar se nanovo vraćao, uvek smanjujući ono što je „uštinuo“. Međutim, Toma je hteo da postigne drugo.


- Ja sa prijateljima slavim ono što sam preživeo. Zar moj život vredi ovoliko malo!?

VANjA I PROGNOZA

U knjizi o urbanim legendama Vuković prepričava anegdotu koju mu je ispričao Vanja Bulić. Tada je radio na BK televiziji, i dok se jednog jutra, brijao čuo je na „njegovoj“ televiziji vremensku prognozu koja najavljuje zahlađenje sa snegom. A bio je maj. Iskusni novinar je shvatio da je neko napravio kapitalnu brljotinu, i da je, neshvatljivo, pustio kasetu iz decembra sa prognozom od pre pola godine.


Nadigao je strašnu uzbunu burno reagujući na ovakvu skandaloznu omašku. Inače smiren i dobronameran, Bulić je pozvao urednicu informativnog programa i svašta joj rekao...


- ... A onda su ga sinovi primirili - priča dalje Vuković.- Oni su putem videa gledali snimak neke stare utakmice, pa su tada „uhvatili“ i vesti s početka zime.


Posle je urednica zvala Vanju. Kažu da novinarska etika baš ne bi bila dostojanstvena ako ostane i dosledna, pa jasno prenese šta je urednica sve „lepo“ Vanji „ispripovedala“ i kakve reči su još dugo odjekivale u telefonskoj slušalici.

OD GROBAROVA DO MIŠIĆA


DABOME, novinski tekst ne može ni izbliza da sažme sve ono što je stalo u Vukovićevu knjigu, kao što ni autor „Urbanih legendi“ nije mogao da „uhvati“ većinu beogradskih priča, već samo neke od njih.


Tako nismo stigli da pomenemo kako je legendarni Jaša Grobarov dobio finansijsku podršku od Ive Andrića, a potrošio je i više od toga dok nije podigao kovertu, ili kako su članovi uprave zagrebačkog Dinama platili spomenik Živojinu Mišiću usred Valjeva. A baš tako je bilo. Makar tako „stoji“ među urbanim legendama našeg grada.

ŠABAN O TITU


LEGENDARNI etno-bluzer ovog podneblja, ili kako god su ga zvali, Šaban Bajramović, svojevremeno je pevao svoj raskošni repertoar i pred Josipom Brozom. Istina, kako piše Vuković, Šaban je proveo neko vreme i na Golom otoku, mada ne iz političkih, već iz emotivnih razloga. Navodno je zbog neke devojke pobegao iz JNA, što je tada bio smrtno težak prestup.


Za nastupe pred Brozom, Šaban je govorio da je „Tito odlično znao naš, ciganski jezik, da je bio u apsu sa Ciganima, pa su ga tamo naučili. Istina je, lično sam pitao Tita i on mi je to rekao. Nikada nije tražio da mu prevode kad sam mu pevao, sve je razumeo.“


Ako laže Šaban, onda lažu i „Urbane legende“...

(Večernje novosti)