Semjuel Tejlor Kolridž

[sondria]

Semjuel Tejlor Kolridž

Samuel Taylor Coleridge (1772 - 1834)

POET’S REGION
England

SCHOOL / PERIOD
Romantic

The LAKE POETS: William Wordsworth, Samuel Taylor Coleridge, and Robert Southey

Kolridž je rođen 21.oktobra 1772.g. u gradiću Oteri Sent Meri (Ottery St Mary, Devon, England) kao najmlađe od desetoro dece. Otac mu je bio ugledni vikar. Rano se okrenuo književnosti. U jednom pismu kaže da je već u 6.godini čitao arapske bajke i Robinsona Krusoa.
Posle očeve smrti, 1781. godine, majka ga šalje, mimo njegove želje, u školu "Hristova ubožnica", poznatu po rigidnosti. Kolridž je to veoma teško podneo. Takva situacija je iskomplikovalo njegov odnos prema majci, dok je umrlog oca obožavao do idealizacije.
Od 1791. do 1794. on je student Isusovog koledža u Kembridžu (Cambridge). Tamo upoznaje izvesne radikalne ideje, preko pesnika Roberta Saudija (Robert Southey). Oni se nose mišlju da osnuju utopijsku komunu u divljinama Pensilvanije. Žene se sa dve sestre, ali Kolridžov brak sa Sarom Fricker je bio nesrećan.

Uskoro upoznaje Vilijama Vordsvorta (William Wordsworth) i njegovu sestru Doroti i postaju bliski prijatelji.
Oko 1796. zbog hroničnih bolova počinje da uzima kao lek laudanum (opium-based painkiller). Narednih godina ta upotreba opijuma se, lagano, pretvara u zavisnost. Vordsvortu, koji ga posećuje, govori kako je pesma "Kublaj Kan" nastala kao rezultat opijatskih snoviđenja.

1798. godine objavljuje "Lirske balade" (zajedno sa Vordsvortom) - koje označavaju početak engleskog romantizma.

1799. god. on i Vordsvort odlaze u Nemačku. Kolridža posebno zanimaju Kantova filozofija (Immanuel Kant) i dramska dela Gotholda Lesinga (Gotthold Ephraim Lessing). Pre nego što će se vratiti u Englesku, preveo je Šilerovu dramsku trilogiju "Valenštajn" (Friedrich Schiller - The Wallenstein Trilogy: Consisting of Wallenstein's Camp, The Piccolomini, and Wallenstein's Death).

1799.g. Kolridž i Vordsvort provode izvesno vreme na farmi Tomasa Hačinsona kod Darlingtona. Obojica su zaljubljeni: Kolridž u Saru Hačinson, a Vordsvort u njenu sestru Meri (kojom će se i oženiti 1802. godine). Kolridž posvećuje Sari pesmu "Ljubav" (Love by Samuel Taylor Coleridge), koja će poslužiti kao nadahnuće Kitsu (John Keats) za njegovu "La Belle Dame sans Merci ".

1804. Kolridž putuje na Siciliju i Maltu, gde povremeno radi za englesko poslanstvo (as Acting Public Secretary of Malta under the Commissioner, Alexander Ball).

1806. on napušta sve to i vraća se u Englesku. Doroti Vordsvort je bila veoma uznemirena zbog njegovog jako lošeg zdravstvenog stanja.
Od 1807. do 1808. Kolridž odlazi ponovo na Maltu, a potom putuje po Italiji i Siciliji, nadajući se da će mu te promene pomoći da smanji korišćenje opijuma i poboljša svoje zdravlje. Međutim, to se ne dešava.

Tomas de Kvinsi (Thomas de Quincey) smatrao je da je Kolridžova zavisnost od opijuma nastala zbog povremenih umetničkih kriza i njegove ubeđenosti da više ne može da piše.
Zbog sve veće opijumske zavisnosti njegovi odnosi sa okolinom postaju sve gori - sledi razvod od Sare 1808., pa raskid sa Vordsvortom 1810., oduzimaju mu i deo njegovih stalnih prihoda i od 1814. je pod stalnim nadzorom dr Danijela (Dr. Daniel ).

Između 1810. i 1820. održao je niz predavanja u Londonu i Bristolu, uglavnom o Šekspiru (William Shakespeare). Iako je kvalitet njegovih predavanja varirao (zbog narušenog zdravstvenog stanja i opijumske zavisnosti), smatra se da je njegov tekst o "Hamletu", pročitan na javnom predavanju 2.januara 1812.godine, sve do danas jedna od najboljih studija o toj Šekspirovoj drami.

1817. Kolridža u svoj dom prima psihijatar Džejms Gilman (James Gillman), Kod Gilmana je napisao svoje autobiografsko prozno delo Biographia Literaria (1817).
Kolridž je pesnik vizionar, bujne gotičke fantazije i smelih ritmova. Posebna zanimljivost je njegova "konverzaciona" poezija. I na malom prostoru, kao i u prostoru poeme, on postiže značajne učinke koji su englesku poeziju vodili ka Bajronovom geniju.

Kolridž je umro posle srčanog udara 25. jula 1834. godine.

- biografski podaci preuzeti iz "Danse Macabre", antologija anglojezičkog pesništva od XIV do XX veka, Lipar specijal 38, 39 i 40

 

[sondria]

KUBLAJ KAN - Semjuel Tejlor Kolridž


U Zenaduu Kublaj-kan
sazida divan dvor za pir
gde sveti potok, Alfa zvan,
kroz špilja svod još nikom znan,
u morski hrli vir.
A poljem dokle seže vid
od kula kruži dugi zid.
Tu mnogom vrtu potok pruža sjaj,
tu cvate tamjan koji daje kad;
a mnogi suncem obasjani gaj
tu grle šume gde je večni hlad.

Al’ gle taj ponor dubok koji pada
niz breg što zelen spušta se do kedra!
K’o kraj je divlji gde bled mesec vlada;
Sred njega huči k’o kad posred hada
za mrtvim dragim žena busa nedra!
A kroz taj ponor, ključajuć’ sve više,
baš k’o da zemlja užurbano diše,
mlaz vode silan probi sebi put;
a tu i tamo dah mu seku ljut
sve parčad krupna što skaču k’o grad,
k’o žito kad ga vrše vranac mlad:
i tu gde igra tih gromada splet,
u tren šiknu onaj potok svet.
Pet milja zatim lutaše kroz gore,
pa posta rekom potok Alfa zvan;
kroz špilja svod, što nikom nije znan,
on s bukom stiže u to mrtvo more:
tu Kublaj začu, u svoj buci toj,
gde glas predaka proriče mu boj.

Pola senke toga dvora
lebdi tamo gde je val,
gde se čuje odjek hora
bučne vode, gde je žal.
To čudo još ne vide ljudski stvor:
na lednoj špilji sav u suncu dvor.

Uz cimbal jedna devojka
dođe mi na san:
u Abisiniji joj dom,
na instrumentu svira tom,
o Abor-gori peva.
Da mogu da ponovim sad
tu svirku i taj poj,
očara’o bi me njegov sklad,
pa dug i glasan napev moj
sazid’o bi taj dvor gde vlada led!
I tad bi rekla duša svaka:
ej, tog se čuvaj vilenjaka,
jer žar mu oko, kosa laka!
Oko njeg bajaj trostruk red,
nek vid ti zastre sveti strah,
jer on je pio rose dah
i rajskog mleka jeo med.



- Prevela sa engleskog Ranka Kuić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

 

[sondria]

SEMJUEL TEJLOR KOLRIDŽ

"Šta je poema, i šta je poezija'' – odlomak iz '' Biographia Literaria'' – 1817.g.​

Kolridž i Vordsvort su 1797.g. razgovarali o 2 glavne tačke poezije :
moć da izaziva čitaočevo saosećanje vernom privrženošću istini prirode, i moć da pruži interesovanje novine pomoću preinačavajućih boja uobrazilje. Iznenadna draž, koju svetlost i slučajno senka rasprostiru preko nekog poznatog predela, pretpostavlja praktičnost njihovog kombinovanja – one čine poeziju prirode.

Tako su stvorene ''Lirske balade'' – dve vrste pesama :

1.- događaji i ličnosti, bar delimično, natprirodni; osećanja probuđena dramatičnom istinom, koje bi prirodno pratile takve situacije, pretpostavljajući ih realnim. Kolridžov deo : likovi natprirodni, ili bar romantični, ali takvi da iz naše unutrašnje prirode prenose neko ljudsko interesovanje i izgled istine, koja je dovoljna da tim senkama uobrazilje prida dobrovoljno trenutno obustavljanje neverice, koje sačinjava poetsku veru.

2.-predmeti izabrani iz običnog života; likovi i događaji kakvi postoje u svakom selu i njegovoj okolini gde boravi misaon i osetljiv duh koji hoće da ih potraži, ili zapazi kad se jave.
Vordsvortov deo : svrha je dati draž novine svakodnevnim stvarima, i izazvati osećanje koje je analogno natprirodnom, probuditi pažnju duha iz letargije navike, i uputiti je na ljupkost i čudesa sveta.

U tu svrhu, Kolridž je napisao ''Starog mornara'', ''Crnomanjastu gospođu'' i '' Kristabelu'', dok je Vordsvort bio produktivniji, a dodao je i nekoliko pesama napisanih toplom, uzvišenom i uzdržanom dikcijom, kao ogled o tome da li bi predmeti, koji odbacuju uobičajene ukrase, mogli da se obrade jezikom običnog života i proizvedu ono prijatno interesovanje koje je poezija naročito dužna da pruži.

Vordsvort je II izdanju dodao Predgovor – zalaže se za proširenje ovog stila na poeziju svih vrsta, i za odbacivanje svih fraza i oblika stila koji nisu obuhvaćeni onim što on naziva jezikomstvarnog života. Dokaz da se Vordsvortove pesme ne razlikuju od drugih samo ''prostaštvom jezika i ništavnošću misli'', je u tome što se stalno povećava broj njegovih poštovalaca, posebno među mladim ljudima jake osećajnosti i meditativnog duha. Ta činjenica, kao i autorova intelektualna energija, proizveli su vihor kritike.

Sa mnogim delovim Predgovora, Kolridž se nikada nije slagao – zamerao im je pogrešan princip, kao i protivrečnosti koje se vide između pojedinih delova Pregovora, i između Predgovora i pesnikovog postupka u većem broju samih pesama.

Kolridž želi da objasni u kojim tačkama se potpuno slaže sa Vordsvortvim mišljenjem, a u kojima ne. Ali, prethodno želi da iznese svoje ideje o poemi, i o samoj poeziji.

Pesma sadrži iste elemente kao i prozni sastav – razlika je samo u njihovom različitom kombinovanju, sa obzirom na različit cilj koji se ima u vidu.

- Cilj može biti samo da se olakša pamćenje nekih činjenica, pomoću svrstavanja – a pošto se izvesno naročito zadovoljstvo oseća u predviđanju ponavljanja zvukova i kvantiteta, onda svi sastavi kojima je takva draž pridodata, ma kakva bila njihova sadržina, mogu da se nazovu pesmama.​

- Neposredna svrha može biti saopštavanje istine, bilo opšte i proverljive kao u naučnim delima, bilo doživljene i zabeležene, kao u istoriji.

- Zadovoljstvo može proizilaziti iz ostvarenja cilja, ali ono nije samo po sebi neposredan cilj.​

- Ponekad prenošenje zadovoljstva može biti neposredna svrha – iako istina, moralna ili intelektualna,treba da bude krajnji cilj, to nije sredstvo razlikovanja vrste dela.

- Prenošenje zadovoljstva može biti neposredni cilj dela koje nije metrički komponovano – novele i romani. Da li bi im tada samo dodavanje metra, sa rimom ili bez nje, dalo pravo na ime poema?Ako bi metar bio pridodat, svi drugi delovi moraju biti načinjeni saglasni sa njim, moraju da opravdaju neprekidnu i naročitu pažnju prema svakom delu.​

Konačna definicija : pesma je ona vrsta sastava, koji je suprotan delima nauke, jer ima za svoj neposredan cilj zadovoljstvo, ne istinu; a od svih drugih vrsta (imajući u vidu zajednički cilj sa njima) razlikuje se po tome što je uživanje od celine saglasno sa jasnim zadovoljenjem koje pruža svaki sastavni deo.
To mora biti pesma čiji delovi uzajamno podržavaju i objašnjavaju jedni druge, koji se usklađuju i podržavaju svrhu i poznate uticaje metričkog svrstavanja. Čitalac treba da bude nošen napred ne samo mehaničkim nagonom radoznalosti, ili nemirnom željom da stigne do krajnjeg rešenja, već prijatnom aktivnošću duha izazvanom privlačnostima samog putovanja.
''Slobodan duh treba požurivati napred'' – Petronije Arbiter.

Definicija poezije : poezija najviše vrste može postojati bez metra, pa čak i bez osobenih ciljeva pesme. Prva glava '' Isaije'' je poezija u najizrazitijem smislu, ali bi zaista bilo čudno reći da je neposredan prorokov cilj bilo zadovoljstvo, a ne istina. Ma kakvo specifično značenje pridali reči poezija, ono u sebe uključuje činjenicu da pesma ne može, niti treba, da bude samo poezija. Ali, ako treba da se stvori skladna celina, ostali delovi ne smeju gubiti iz vida poeziju. To se postiže proučenim odabiranjem i veštačkim raspoređivanjem koji imaju udela u jednom svojstvu poezije – svojstvo izazivanja neprekidne i podjednake pažnje, više nego što je to ona koju traži jezik proze.

Šta je poezija ? - pitanje blisko pitanju Šta je pesnik ?
To je distinkcija koja proizilazi iz samog poetskog genija, koji izgrađuje i uobličava slike, misli i emocije pesničkog duha. Pesnik unosi u delovanje celokupnu ljudsku dušu, sa podređivanjem njenih moći jednih drugima, prema njihovoj relativnoj vrednosti i dostojanstvu. On izliva ton i duh jedinstva, koji spaja i stapa jedno sa drugim, pomoću one sintetične i čarobne snage koju nazivamo uobrazilja. Ova snaga, prvi put pokrenuta u dejstvo voljom i umom, i zadržana pod njihovim nadzorom, otkriva se u ravnoteži ili pomirenju suprotnih ili neskladnih kvaliteta – istovetnosti sa raznolikostima, opšteg sa stvarnim, ideje sa slikom, individualnog sa tipičnim, osećanja novine i svežine sa starim i poznatim predmetima... i dok stapa i usklađuje prirodno i veštačko, ipak podređuje veštinu prirodi, manir materiji, i naše divljenje prema pesniku našem saosećanju sa poezijom.

Konačno, zdrav smisao je telo poetskog genija; mašta je njegova draperija; kretanje njegovživot; a uobrazilja duša, koja je svuda i u svakom, i uobličava sve u lepu i razumljivu celinu.


"Teorije o pesničkoj dikciji"

Vordsvort se zalagao za reformu pesničke dikcije – pokazao je istinitost osećanja i i dramatiku umetnosti onih figura i metafora kod prvobitnih pesnika, koje, lišene svojih opravdavajućih razloga i pretvorene u obične dosetke spajanja ili kićenja, čine karakterističnu lažnost u stilu modernih pesnika; ukazao je na put kojim je izvršena ta promena, i na sličnosti između stanja u koje se čitaočev duh dovodi prijatnom zbrkom misli usled neobičnog niza reči i slika, i stanja koje se stvara prirodnim jezikom uzbuđenog osećanja.

Kolridžova neslaganja :
Vordsvortove reči znače da se prava pesnička dikcija sastoji u jeziku uzetom od ljudi iz stvarnog života, jeziku kojim prirodno govore ljudi pod dejstvom prirodnihosećanja :

1.- ovo pravilo može da se primeni samo na određene vrste poezije;
2.- čak i u njima, ono je primenljivo samo u smislu u kojem to nikad niko nije poricao;
3.- može da se primeni u onom stepenu u kojem je to praktično, ali je po pravilu beskorisno, ako ne i štetno, pa zato i nije potrebno da se praktikuje.

Vordsvort obaveštava čitaoca da je izabrao prost i seoski život ne zarad zadovoljstva sumnjivog
moralnog porekla, čiji se uzroci nalaze u :
1.- prirodnosti pretpostavljenih stvari,
2.- prividnoj prirodnosti pretpostavljanja, koja je podignuta unošenjem piščevog znanja i talenta,
3.- čitaočevom svesnom osećaju superiornosti probuđene kontrastom koji se iznosi pred njega. Vordsvort bira prost i seoski život – zato što se tu bitne strasti srca manje obuzdavaju, i izražavaju otvorenijim i naglašenijim jezikom, elementarna osećanja koegzistiraju u stanju veće jednostavnosti, a ljudske strasti se objedinjuju sa divnim i stalnim oblicima prirode.

U najzanimljivijim pesmama – poeme '' Braća'', ''Majkel '', ''Ruta'', ''Luda majka''... – date su ličnosti koje nikako nisu uzete iz prostog ili seoskog života, dok njihova osećanja i jezik pripadaju uzrocima i okolnostima koji ne zavise neophodno od njihovih zanimanja i boravišta. Njihove misli,osećanja, jezik i ponašanje, mogu se objasniti uzrocima koji proizvode iste rezultate u svakom stanju života, bilo u gradu ili na selu. Dva glavna uzroka :
1.- nezavisnost koja uzdiže čoveka iznad robovanja ili svakodnevnog rada za tuđi profit, i
2.- religiozno vaspitanje – zahvaljujući ovom uzroku, koji je toliko slučajan, da nije proizvod posebnih mesta ili zanimanja, pesnikove ličnosti mogu zaista da osećaju, misle i govore nanačin iole sličan njegovom prikazivanju.

Odricanja stvaraju prepreke obrazovanju zdravih osećanja i misaonog uma. Ljudskoj duši je potreban izvestan povoljniji položaj da bi mogla napredovati – nije verovatno da će svako postati bolji živeći seoskim životom. Vaspitanje ili urođena osetljivost moraju unapred postojati, ako promene, oblici i zbivanja u prirodi treba da se pokažu kao dovoljni stimulansi. Tamo gde oni nisu dovoljni, um se zgrči i otvrdne, i čovek postaje sebičan, čulan, grub i tvrda srca. (- primer su vrlo nepovoljni usloviživota seljaka severnog Velsa).

Kolridž u punoj meri prihvata Aristotelov princip – poezija je suštastveno idealna; ona izbegava i isključuje sve akcidense; njeni individualiteti ranga, karaktaera, ili zanimanja, moraju biti predstavnici jedne klase; a ličnosti poezije moraju biti zaodenute generičnim atributima, zajedničkim atributima te klase, ne onakvim kakve bi jedan obdaren pojedinac mogao da ima, već onim za koje je najverovatnije da ih on, sa obzirom na njegov položaj, unapred ima.

Likovi sveštenika i pastira-mornara u pesmi ''Braća'', i pastira u pesmi ''Majkel '' – imaju onaj privid istinitosti i tipičnosti, koji zahteva svrha poezije. Oni pripadaju poznatoj i ustaljenoj klasi, i njihovo ponašanje i osećanja su prirodni proizvodi prilika zajedničkih toj klasi.
U drugim pesmama, koje su zamišljene u nižem tonu – '' Hari Gil '', ''Mali idiot '' – data osećanja pripadaju ljudskoj prirodi uopšte, iako je pesnik postavio pozornicu u seoski predeo (da bi sebe stavio u blizinu zanimljivih slika, i da ne bi morao da sentimentalno opažanje njihove lepote pripiše likovima svoje drame). U ''Malom idiotu'', lik majke nije toliko realan i prirodan proizvod sredine, koliko je oličenje jednog instinkta lišenog razuma.
Kolridž navodi dve zamerke, koje smatra neosnovanim :
- da se autor nije dovoljno potrudio da iz čitaočeve mašte isključi slike proste, bolesne idiotarije,
- i da je dečakova idiotija toliko ravna majčinoj ludosti, da za čitaoca više predstavlja smešnu burlesku nego analitički prikaz materinske ljubavi.

U jednoj belešci za pesmu ''Glog '', Vordsvort kaže da je potrebna uvodna pesma, u kojoj bi ocrtao lik osobe čije reči u pesmi navodno čitamo – nemoguće je podržavati dosadnu i brbljivu pričalicu, a da se pritom ne ponovi dejstvo dosade i brbljivosti. Kolridž smatra da su upravo oni delovi pesme koji su mogli isto tako, ili još bolje, poticati iz pesnikove uobrazilje, pružaju sveopšte zadovoljstvo, a oni delovi koji isključivo pripadaju zamišljenom govorniku deluju na čitaoce kao nagla i neprijatna padanja sa visine.

Vordsvort : Jezik tih ljudi je usvojen (- i očišćen od svih trajnih uzroka nedopadanja i vulgarnosti), jer oni saopštavaju svoja osećanja i pojmove jednostavnim i netraženim izrazima.
Kolridž : jezik seljaka, očišćen od svih provincijalizama i grubosti, i preudešen tako da je saglasan sa zakonima gramatike, neće se razlikovati od jezika bilo kog čoveka zdrave pameti, bez obzira koliko učenog, osim time što su pojmovi koje seljak ima da saopšti, malobrojniji. Seljak teži gotovo isključivo saopštavanju odvojenih činjenica, koje pretpostavljaju njegovo oskudno iskustvo, ili tradicionalno verovanje. Obrazovan čovek uglavnom traži da otkrije i izrazi one spone stvari, ili one relativne odnose činjenica, iz kojih se može izvući neki više ili manje opšti zakon.

Kolridž se ne slaže sa tvrđenjem da je najbolji deo jezika izgrađen od onih predmeta sa kojima seljak svakog časa opšti, jer ako opštenje sa nekim predmetom podrazumeva sposobnost da se o njemu diskrimeno misli, onda saznanje neobrazovanog seljaka daje veoma oskudan rečnik – malobrojne stvari koje zahtevaju njegove telesne potrebe bi bile individualizirane, dok bi svu ostalu prirodu izražavao mali broj zbrkanih pojmova.

Kolridž poriče da reči, koje su izvedene iz predmeta bliskih seljaku, predstavljaju najbolji deo jezika. Najbolji deo ljudskog jezika potiče od refleksije na postupke samog uma. On se stvara namernim prisvajanjem utvrđenih simbola internim činovima, radnjama, i rezultatima uobrazilje, od kojih veći deo ne postoji u svesti neobrazovanog čoveka.

Kolridž se protivi isključivo sledećim tvrdnjama :
''odabrani jezik kojim stvarno ljudi govore'','' jezik ovih ljudi'' (- koji žive prostim, seoskim životom), ''
moj cilj je bio da podržavam, i, što je moguće više, da usvojim pravi ljudski govor '' .

Kolridž zamera dvosmislenoj upotrebi reči ''stvarno''. Jezik svakog čoveka se razlikuje prema obimu znanja, aktivnosti moći i dubini osećanja – on sadrži svoje individualnosti, zajednička svojstva staleža kom pripada, i reči i fraze koje su u opštoj upotrebi. Zato umesto ''stvaran'' treba reći ''običan'', ili lingua communis. A taj jezik ne može da se nađe u frazeologiji bilo kojeg staleža. Izostaviti osobenosti svakog – rezultat mora biti zajednički svima. Izmene koje treba učiniti u jeziku seljaka, pre nego što bi se on mogao preneti u ma kakvu vrstu poeme (sem drame), isto su toliko brojne i značajne kao što bi bile one koje bi vršio neko ko bi hteo da jezik zanatlija ili radnika prilagodi istoj svrsi. Na stranu što se jezik koji Vordsvort toliko hvali, ustvari mnogo razlikuje u svakom selu.

O govoru ''u uzbuđenom stanju'' – priroda reči, kad je čovek pod snažnim uticajem radosti, tuge, ili gneva, nužno mora da zavisi od broja i kvaliteta opštih istina, pojmova i slika, i reči koje ih izražavaju, a kojima je njegov um već prethodno opremljen. Kakva god nova udruživanja misli i slika, ili uopštavanja istina i iskustva, bi strast mogla da proizvede, izrazi njihovog prenošenja su morali da prethodno postoje, a sada ih je neobična stimulacija samo sabrala i nagomilala.


"Metrički sastavi"

Kolridž zaključuje da je taj pokušaj nepraktičan, pa i beskoristan. Čovek ne usvaja jezik jedne klase prostim usvajanjem reči koje ta klasa koristi, već i pridržavanjem onog reda u kojem reči slede jedna drugu. U opštenju neobrazovanih ljudi taj redosled se razlikuje od dikcije obrazovanih ljudi – postoji nedostatak one preglednosti duha, koja omogućava čoveku da sagleda ono što hoće da saopšti, i da razvrsta pojedine delove prema njihovoj relativnoj važnosti, da bi ih saopštio kao sređenu celinu.

Primer iz pesme o čoveku koji plače – reči koje se nalaze u opticaju kod svih društvenih slojeva, ali date u takvom rasporedu u kojem ih nijedan seljak ne bi upotrebio.
Primer iz pesme ''Glog '' – (Kolridž pominje Miltonovu uzvišenu molitvu, kao primer proste extemporale molitve, koja bi se mogla očekivati od svakog nadahnutog sveštenika) – prosta teorija ne može mnogo da ometa rad istinske uobrazilje kod čoveka pravog poetskog genija, kakav je Vordsvort.

Najvažnija tačka neslaganja :
''ne postoji, niti može postojati, bilo kakva bitna razlika između jezika proze i metričke kompozicije''.

U svim delima koja nešto dosledno izlažu i obrazlažu, proza se razlikuje, i treba da se razlikuje, od jezika koji se čuje u razgovoru. Zato se može pretpostaviti da između zakona poetske kompozicije i proze mora postojati još veća razlika nego što se može očekivati između proze i običnog razgovora.

Kolridž želi da otkrije drugo značenje izraza ''bitna razlika'', isključivo u pogledu ne-distinkcije i zajednice samih reči. ''Bitnost'', u najosnovnijem značenju, jeste princip individualizacije, unutrašnji princip mogućnosti neke stvari kao te posebne stvari – ona je jednaka ideji stvari. ''Postojanje'' se razlikuje od bitnosti po superindukciji realnosti. Tako govorimo o bitnim svojstvima kruga, ali netvrdimo da bilo šta, što stvarno postoji, može biti matematički kružno. Isto tako dokazujemo postojanje Vrhovnog Bića, tj. jednu realnost koja odgovara ideji.

Sekundarna upotreba reči ''bitnost'' – kad označava osnov kontradikcije između dve modifikacije iste supstance ili subjekta. Tako govorimo o stilu arhitekture jedne crkve kao o bitno različitom od stila arhitekture neke druge, iako su obe sazidane od blokova istog oblika.
Samo u ovom drugom slučaju, Vordsvort može poricati da je jezik poezije ''bitno različit'' od jezika proze – tj. jezik kao samo formalna konstrukcija (arhitektura) reči i fraza.

Pitanje nije da li se u prozi ne može javiti red reči koji bi isto tako bio umestan u nekoj poemi, ili obrnuto; već : da li ne postoje oblici izražavanja, neka konstrukcija i red rečenica, koji imaju svoje prikladno i prirodno mesto u ozbiljnom proznom sastavu, ali bi bili neproporcionalni i heterogeni umetričkoj poeziji, i obratno – da li u jeziku jedne ozbiljne poeme nema rasporeda reči i rečenica, i upotrebe i izbora figura govora, koji bi kod teme podjednake važnosti bili tuđi i neprikladni u ispravnoj i dobroj prozi. U oba slučaja ova nepodesnost jednog da zauzme mesto drugog često ume, i treba, da postoji.

I – na osnovu postojanja metra. Poreklo toga se nalazi u ravnoteži duha postignutoj onim naporom koji traži da obuzda delovanja strasti; taj antagonizam je potpomognut baš onim stanjem kojem se suprotstavlja – ravnoteža tih protivnika se organizovala u metar, aktom volje i izbora, svesno iradi predviđenog cilja (tj. zadovoljstva).
- dva uslova koja kritičar očekuje od svakog metričkog dela : 1.- elementi metra duguju svoje postojanje stanju povećanog uzbuđenja – zato i sam metar treba da bude praćen jezikom uzbuđenja. 2.- ti elementi se voljnim aktom oblikuju u metar, radi stapanja zadovoljstva sa emocijom – zato tragovi te volje treba da budu srazmerno uočljivi kroz sav metrički jezik.
- oba uslova moraju da budu izmireni i prisutni – uzajamno prožimanje osećanja i volje, samoniklog nagona i hotimične svrhe. Ta unija može da se ispolji samo u učestalosti oblika i figura govora, koja je veća nego što se to može podneti, kad je emocija nehotice podsticana, i održavana radi onog zadovoljstva koje takva emocija (umerena i savladana voljom) može da prenosi. Ona nalaže češću upotrebu slikovitog i oživljujućeg jezika nego što bi to bilo prirodno uma kojem drugom slučaju u kojem ne postoji prethodan sporazum pesnika i čitaoca - da ovaj drugi ima pravo da očekuje, a prvi je obavezan da pruži, ovu vrstu i stepen prijatnog uzbuđenja.

II – na osnovu dejstva metra. Metar teži da poveća živost i osetljivost i opštih osećanja, i pažnje. To dejstvo metar proizvodi trajnim izazivanjem iznenađenja, i brzim naizmeničnostima radoznalosti (čas zadovoljenim, čas opet izazvanim), koje su inače suviše neznatne da bi bile predmeti jasne svesti, ali postaju znatne u ukupnom uticaju. One dejstvuju snažno, iako su same neprimećene.
- Kolridž smatra da Vordsvort ceni metar samo po snazi koju on ispoljava usled kombinovanja sa drugim elementima poezije, a nikad ne govori o njegovoj snazi apstraktno i posebno.
- Kolridž ne smatra da bi Sternova dela bila čitana sa više uživanja, da su, bez ikakve promene dikcije, bila komponovana u rimi; sa druge strane, kaže da bi mu neke Vordsvortove pesme, ma koliko lepe, tamo gde pesnik umeće sopstvene misli, bile prijatnije u prozi.
- metar je sam po sebi prosto podsticaj za pažnju – zašto ? Ne zato što sam metar stvara zadovoljstvo, jer je to uslovljeno podesnošću misli i izraza kojima je metrički oblik pridodat.

Kolridž ne može da zamisli nijedan drugi odgovor, osim da neko piše u metru zato što hoće da upotrebi jezik drugačiji od jezika proze. A tamo gde jezik nije takav, ma koliko bile zanimljive refleksije koje filozofski duh može izvući iz misli ili događaja poeme, i sam metar mora često postajati slab. Pr: ''Mornareva majka'' – jedini dobar primer stvarnog usvajanja, ili istinskog podražavanja pravog jezika prostog seoskog čoveka oslobođenog provincijalizama.


III – metar je pravi oblik poezije, a poezija je nesavršena i defektna bez metra. I zato što je metar posebnom skladnošću udružen sa poezijom, to i sve drugo što je sjedinjeno sa metrom, mora, iako samo nije u suštini poetsko, ipak imati neko svojstvo zajedničko sa poezijom.
- poezija uvek nagoveštava strast – tj. uzbuđeno stanje osećanja i duševnih moći. Svaka strast ima svoje karakteristične načine izražavanja. Kod genijalnog i talentovanog pisca, sam akt poetskog sastava je neko neobično stanje uzbuđenja, koje opravdava i zahteva odgovarajuću razliku jezika.


IV – visoko spiritualan instinkt ljudskog bića, koji ga nagoni da traži jedinstvo kroz harmonično prilagođavanje, i tako postavlja princip da se svi delovi jedne organizovane celine morajuasimilirati sa važnijim i bitnijim delovima. Komponovanje jedne pesme spada među podražavalačke veštine; a podražavanje, nasuprot kopiranju, sastoji se u potpunom međustapanju istog i radikalno različitog.

Dakle: može postojati, postoji, i treba da postoji, bitna razlika između jezika proze i metričkog sastava.

Niko ne sumnja da postoje rečenice koje bi bile podjednako na svom mestu i u stihu i u prozi – ali to ne dokazuje da nema odlomaka koji bi bilo podesni za jedno, a nepodesni za drugo (a to jedino treba dokazati). Može smisao da bude dobar i sadržajan, jezik ispravan i dostojanstven, predmet zanimljiv i prožet osećanjem, a ipak će stil biti nazvan prozaičnim, i to samo zato što reči i red reči mogu naći svoje prikladno mesto u prozi, ali su nepodesni u metričkom sastavu. Može da se desi to da sam metar, jedina priznata razlika, ponekad postane metar samo za oko. Postojanje prozaizama koji oduzimaju od vrednosti pesme se mora konačno priznati.

Konačni cilj kritike je pre u tome da ustanovi principe pisanja, nego da pruži pravila za ocenjivanje onoga što su drugi napisali. Kojim će se principima rukovoditi pesnik za određivanje sopstvenog stila ? - principima gramatike, logike i psihologija, tj. onim poznavanjem materijalnih i duhovnih činjenica, koje najviše pripada njegovoj umetnosti, i koje, ako je razborito primenjeno i navikom pretvoreno u nagonsko, postaje uzor za naša prošla razmišljanja i zaključke, i dobija ime ukus. Po kojem pravilu može pesnik da razlikuje npr: jezik jarosti i jezik ljubomore ? - ne traganjem za srditim i ljubomornim ljudima među neprosvećenim svetom, da bi kopirao njihove reči, već presvega snagom uobrazilje koja dejstvuje u svakoj ljudskoj prirodi, tj. pre meditacijom nego opservacijom. Istim postupkom i istom stvaralačkom snagom pesnik će razlikovati stepen i vrstu uzbuđenja proizvedenog samim aktom poetskog komponovanja; isto tako intuitivno on će znati koje razlike u stilu to nadahnjuje i opravdava, kakva mešavina svesne volje je prirodna za to stanje, i u kojim se slučajevima takve figure govora izopačuju u hladne tehničke majstorije ukrašavanja.

Kada bi se neko pravilo moglo dati spolja, poezija bi prestala da bude poezija, i postala bi mehanička veština. Bila bi oblikovanje, a ne stvaralaštvo. Zakoni uobrazilje su sama snaga razvitka i proizvođenja.



''Pesnička snaga"

Šta čini one odlike jedne pesme koje se mogu smatrati obećanjem i naročitim oznakama posebne snage, za razliku od opšteg talenta koji utiče na poetski sastav slučajnim motivima, aktom volje, pre nego inspiracijom jedne urođene i stvaralačke prirode ?

Rana Šekspirova dela ''Venera i Adonis'' i '' Lukrecija'' – pružaju jaka obećanja snage, ali i očigledne dokaze nezrelosti, njegovog poetskog genija.


1.- savršena umilnost versifikacije, njena prilagođenost predmetu, i snaga ispoljena u variranju reči, a bez prelaženja u ritam uzvišeniji nego što to zahtevaju misli. Slike (uzete iz prirode, ili izknjiga), uzbudljivi doživljaji, ispravne misli, zanimljiva osećanja, i veština njihovog kombinovanja u oblik pesme – sve to je zanatski deo poezije, koji talentovan i načitan čovek može steći neprekidnim trudom. Ali, osećanje muzičkog uživanja, sa sposobnošću da se ono proizvede, zajedno sa sposobnošću svođenja mnoštva na jedinstvo efekta, i variranje jednog niza misli na jednu preovlađujuću misao ili osećanje – to je dar uobrazilje, može se negovati, pa i poboljšati, ali nikad naučiti.

2.- izbor predmeta veoma udaljenih od privatnih interesa i prilika samog pisca. Ovaj dokaz pesničkesnage se nalazi u izobilju u ''Veneri i Adonisu'' – kao da neki viši duh, intuitivno, prisno svestan svakog spoljašnjeg izgleda i postupka, i svih tananih misli i osećanja, stavlja sve to pred čitaoca, dok sam ne učestvuje u strastima.

3.- slike, ma koliko lepe, iako verno preslikane sa prirode, i tačno predstavljene rečima, same po sebi ne postaju dokazi originalnog genija – već samo ukoliko su obojene preovlađujućim osećanjem, ili kada dejstvuju tako da mnoštvo svode na jedinstvo, sukcesiju na trenutnost, ili kada se ljudskii intelektualni život prenosi u njih iz pesnikovog sopstvenog duha.

4.- dubina i snaga misli. Niko još nije bio veliki pesnik, a da istovremeno nije bio i dubok filozof. Jer, poezija je cvet i miris ljudskog saznanja, ljudskih misli, strasti, osećanja jezika. U Šekspirovim poemama, čini se da stvaralačka snaga i intelektualna energija, svaka obiljem snage preti da uništi onu drugu - one su se pomirile u drami.


Šekspir nije prosto dete prirode, automat genija, pasivan prenosilac inspiracije koji je obuzetduhom a ne poseduje ga – on je prvo strpljivo učio, duboko razmišljao, razumevao do tančina, svedok se saznanje, postavši naviknuto i intuitivno, nije udružilo sa njegovim naviknutim osećanjima, i rodilo tu ogromnu snagu, u kojoj on stoji sam, bez sebi ravnog (- jedini sadrug mu je Milton).


''Mašta''

Maštovitost (fancy– mašta, fantazija, misao, ideja, hir..) i mašta (imagination) – dve posebne i vrlo različite sposobnosti, tj. to nisu dva naziva za jedno značenje, niti niži i viši stepen iste sposobnosti.


I – Maštu Kolridž deli na – primarnu i sekundarnu :

- Primarna mašta – živa snaga i prvenstvena delatnost celokupnog ljudskog primećivanja, i ponavljanje u određenoj svesti večnog čina stvaranja u neograničenom Ja sam

- Sekundarna mašta je odjek primarne – ona koegzistira sa svesnom voljom, ali je još uvek identična sa primarnom po vrsti delatnosti, razlikujući se od nje samo po stepenu i načinu delovanja. Ona rastapa, širi, rasipa kako bi ponovo stvarala; ili, kada je taj proces postao nemoguć, ona se trudi da idealizuje i sjedinjuje. Ona je u suštini vitalna, kao što su svi predmeti (kao predmeti) u suštini određeni i mrtvi.


II – Maštovitost se bavi samo čvrstim i određenim celinama. To je vrsta pamćenja, koje je oslobođeno vremenskog i prostornog reda, dok se meša i modifikuje sa onim empirijskim fenomenom volje, koji nazivamo izbor. Ali, kao i obično pamćenje, i maštovitost mora da primi svu građu na osnovu zakona povezivanja misli.



''O poeziji ili umetnosti"

Umetnost posreduje između prirode i čoveka; ona je moć humanizovanja prirode, tako što ljudskim mislima i strastima prožima sve što je predmet njenog posmatranja – ona kombinuje boju, oblik, pokret i zvuk, i daje im pečat celine u obliku moralne ideje.

Primarna umetnost je pisanje. Poezija je isključivo ljudska, jer sva njena građa dolazi iz svesti i svi njeni proizvodi su za svest. To je apoteoza prethodnog stanja u kojem, buđenjem asocijativne moći, sama strast oponaša red, a red koji nastaje proizvodi prijatnu strast, i time uzdiže svest, čineći njene osećaje predmetom svoje refleksije. Takođe, dok se priseća slika i zvukova koji su pratili uzroke izvornih strasti, poezija ih natapa interesom koji nije njihov, i ublažava strasti umirujućom snagom koje sve izrazite slike vrše na ljudsku dušu.

Čim se spoljašnja slika, sastavljena isključivo od artikulisanog govora, obrati ljudskoj svesti, počinje umetnost. Izvor zadovoljstva nije predstavljena stvar, nego ono što je predstavljeno tom stvari.To je figurativan jezik misli, koji se razlikuje od prirode jedinstvom svih delova u jednoj misli ili ideji. Zato bi sama priroda mogla da ostavi utisak umetničkog dela, kada bismo mogli da vidimo misao koja je odmah prisutna u celini i u svakom delu – a umetničko delo je upravo toliko uspešno koliko uspešno dočarava misao, pa je bogato u srazmeri prema različitosti delova koje sadrži u jedinstvu.

Umetnost oponaša prirodu.

O oponašanju : otisak u vosku nije oponašanje, nego kopija pečata; sam pečat je oponašanje. U svakom oponašanju moraju da koegzistiraju dva elementa : sličnost i nesličnost, ili identičnost i razlika, a u svim pravim umetničkim delima mora da postoji jedinstvo takvih nejednakosti – da postoji sličnost u razlici, razlika u sličnosti, i pomirenje oba kvaliteta u jednom.

O prirodi : moramo oponašati prirodu! Ali ne sve u svakoj stvari, već lepotu u prirodi. Šta je lepota ? – apstraktno uzevši, ona je jedinstvo, stapanje različitog; konkretno, ona je jedinstvo oblika sa vitalnim. Osećaj lepote je intuitivan, a lepota je sve što nadahnjuje zadovoljstvo bez interesa, daleko od interesa, pa čak i suprotno interesu. Umetnik ne treba da oponaša
natura naturata, mrtvu prirodu, već da prikaže suštinu stvaralačke prirode, natura naturans, koja je veza između prirode u višem smislu i duše čoveka.

Mudrost u prirodi se razlikuje od mudrosti u čoveku istovremenošću plana i izvršenja; misao i proizvod su jedno, ali ne postoji refleksni čin, pa time ni moralna odgovornost. Čovek ima refleksiju, slobodu i izbor. U predmetima prirode su prikazani, kao u ogledalu, svi mogući elementi, koraci i postupci intelekta koji su prethodili svesti, pa i punom razvoju akta inteligencije; a ljudska svest je samo žarište svih zrakova intelekta koji su rasuti kroz slike prirode.

U svakom umetničkom delu postoji pomirenje spoljašnjeg i unutrašnjeg; svesno je toliko utisnuto u nesvesno da se u njemu javlja. Onaj ko spaja to dvoje je čovak stvaralac. Zato u samom geniju postoji nesvesna delatnost – to je genije u genijalnom čoveku.

Umetnik mora da se prvo udalji od prirode, da bi joj se vratio sa punim efektom. Kada bi počeo sa pedantnim oponašanjem, proizveo bi samo maske, a ne forme života. On mora da u svojoj svesti svrsta oblike po strogim zakonima intelekta, kako bi u sebi stvorio onu usklađenost slobode i zakona, koja ga prilagođava prirodi i tako ga osposobljava da je razume. On se samo privremeno udaljava od nje, kako bi njegov duh, koji je na istom tlu kao i priroda, naučio njen neizrečeni jezik u samim osnovama, pre nego što se približi njenim beskonačnim i različitim pojavama. Umetnik mora da oponaša ono što je unutar same stvari, ono što je aktivno kroz oblik i figure, išto nam govori putem simbola – duh prirode; jer jedino tako možemo da se nadamo da ćemo proizvesti bilo kakvo delo zaista prirodno po predmetu i zaista ljudsko po učinku.

Zadovoljstvo koje proizilazi iz novine, mora imati svoje sopstveno mesto i težinu. Ono se sastoji od identičnosti dva suprotna elementa – jednakosti i raznolikosti. Da bi naša svest doživela zadovoljstvo, načelo jedinstva mora uvek da bude prisutno, tako da usred raznovrsnosti centripetalna sila nikad nije zaustavljena, niti su čula umorna od prevlasti centrifugalne sile. Jedinstvo u mnoštvu je načelo lepote – to je takođe i izvor zadovoljstva u raznolikosti, tj. to je viši termin koji uključuje i jedno i drugo.



- preuzeto sa: scribd.com
Englezi~ romantizam, Milica Arambašić