- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Sekte
Uvod
Poslednje dve decenije ovoga veka obeležene su dvema bolestima koje su se u svojim počecima širile kao epidemije (zarazne bolesti koje zahvataju jednu oblast), da bi sada postale prave pandemije (zarazne bolesti koje zahvataju skoro ceo svet). Te dve bolesti jesu AIDS i sekte. Sekte razaraju fizičko, mentalno i duhovno zdravlje. One dovode do rasipanja nacionalnih energija i oduzimaju pojedinačnim nacijama snagu preko potrebnu za opstajanje, odbranu i razvoj. Sekte deluju razorno po pojedinca, porodicu, društvo i državu. Izazivaju unutrašnji odliv mozgova, koji je mnogo opasniji od onog spoljašnjeg. Pri spoljašnjem odlivu mozgova jedna zemlja je svesna da pojedince koji su je napustili nema više na brojnom stanju i da na njih ne može računati. Pri unutrašnjem odlivu mozgova ljudi postoje na brojnom stanju, na njih se računa, ali će oni u odsudnom trenutku izdati svoju zemlju. To je svojevrsna entropija nacionalne energije. Nacija i država koju su napale sekte doživeće svojevrsnu imploziju - urušiće se upravo zbog pomenute entropije nacionalne energije. Sekte raslabljuju organizam jedne nacije, čine ga neotpornim na štetne uticaje i dovode do njegovog propadanja, tako da on postaje žrtva uticaja koji bi ga, možda, bili mnogo teže oborili na pleća da nije bio izložen podrivačkom uticaju sekti. U Srbiji postoji oko 120 organizacija koje se mogu nazvati sektama, a sa njima, je na različite načine, povezano oko 500.000 ljudi. Na pitanje da li postoje sekte koje su registrovane, odgovor je odričan. Nigde u svetu ne postoje organizacije registrovane kao sekte. Jedna grupa formalno pravno može biti registrovana kao verska zajednica, grupa građana, humanitarna organizacija i slično. Oznaku sekta ta organizacija dobija na osnovu svojega programa, unutrašnjih odnosa, pojavnih oblika i posledica svojega delovanja.
Psihomutacija
Proces vrbovanja i uvlačenja u sektu, koji počinje posle prvog obraćanja i pobuđivanja interesovanja, odvija se u tri faze:
1. Ostavljanje utiska, izazivanje zadivljenosti predloženim programom organizacije, razaranje lične sigurnosti i odvajanje od dotadašnjeg okruženja. U osobe koja se vrbuje dovode se u pitanje i remete njen dotadašnji religijski stav i/ili pogled na svet. Pri tome ulogu igraju sugestivni elementi i stvaranje, odnosno pojačavanje strahova.
2. Menjanje postojećeg identiteta i izgradnja novog. Tako nastali vakuum ispunjava se novim načinima razmišljanja i ponašanja te novim emocijama. Često sugestivno izazvani doživljaji i isplanirane slučajnosti pomažu da se izmene sopstvena shvatanja. Psihološki uticaj grupe tu igra važnu ulogu. Ljudi se za kratko vreme promene i istovremeno izgrade novi identitet.
3. Stabilizovanje i učvršćivanje novog identiteta. Promena i nova orijentacija moraju biti stabilizovane i učvršćene. Cilj je da nova ubeđenja i nove vrednosti budu tako usvojeni da ih član izvan grupe nepokolebivo zastupa i brani te za njih vrbuje nove članove. Pri sticanju i učvršćivanju novog identiteta zajednica grupe igra suštinsku ulogu. Ova zajednica deluje na zainteresovanog ponekad pozitivno, utoliko što u njoj na izgled postoji istiniti odnos zajedništva. U stvari se ta zajednica svodi na jaku socijalnu kontrolu. Pri tome se koriste sledeće metode kontrole:
• Kontrola ponašanja: Način života često je strogo normiran. To znači delimično ili potpuno propisanu ishranu, odevanje ili odgovarajuća uputstva za obrede i meditacije. Lični životni prostor tako se sve više sužava. Dok se razmišljanje u skladu sa sistemom nagrađuju, “ otpadničko” ponašanje može doneti kaznu. Ko aktivno učestvuje u svojem kažnjavanju najčešće i sam veruje da je zaslužio te kazne.
• Kontrola mišljenja: Novi članovi često nekritički i nepromišljeno prihvataju novo učenje i novu terminologiju. Poslušnost naređenjima odozgo očigledno je važna lekcija koju je potrebno naučiti: “ Ti si niko i ništa, učitelj je sve”. Totalna sloboda zahteva totalnu poslušnost. Vođe, doduše ne mogu propisati lična razmišljanja, ali osećanja i razum u normalnim slučajevima slede ponašanje.
• Kontrola osećanja: Stvaranjem osećanja krivice i straha pokušava se da se član veže za grupu. Za to su naročito prijemčivi osetljivi, idealistički nastrojeni ljudi. Pošto se kritički stavovi često tumače kao nedovoljna ubeđenost i učenje, krivac se mora odužiti kroz, na primer, više rada, meditacije, učenja i slično. Ovo se u nekim grupama pojačava izveštajima o ponašanju u kojima pojedinac mora dati detaljan opis svojih svakodnevnih pogrešaka. Pri tome nastaje neizreciv pritisak da se, u skladu sa učenjem organizacije, ostvaruju visoka postignuća. Posledice mogu biti stalna iscrpljenost ili osećanja krivice i niže vrednosti.
• Kontrola informacija i okruženja: Tamo gde su mogućnosti informisaenja kontrolisane, tu je mogućnost kritičkog i samostalnog delanja bitno smanjena. Što je pristup mas - medijima i obrazovanju manji, to je veće vezivanje za učenje i praksu odgovarajuće grupe. Jedan od oblika kontrole informacija jeste i praksa da se učenje zainteresovanima predaje samo malo po malo.
Pomenute tri faze, skupa sa metodama kontrole ponašanja i mišljenja, mogu se kratko označiti kao unfreezing (“odmrzavanje”), changing (“menjanje“) i refreezing (“ponovo zamrzavanje”), a ceo proces izmene naziva se psihomutacija. Sve ono što se dešava sa članom neke sekte jeste, dakle, posledica primene tačno određenih i u nauci poznatih metoda manipulacije. Nema reči ni o kakvom “programiranju”, “satanskom trouglu” i ostalim ličnim konstrukcijama pojedinaca koji se u nas predstavljaju kao poznavaoci rada sekti. Takve proizvoljne konstrukcije i odbijanje da se problemu pristupi pomoću metoda poznatih u struci mogu samo pogoršati stanje ljudi koji su već žrtve manipulacije, a bavljenje problemom sekti spušta se na nivo prednaučnog magijskog mišljenja.
Kako proceniti neku grupu?
Šta činiti kada se stupi u kontakt sa nekom grupom koju je potrebno proceniti, a pri tome postoji nesigurnost o pravoj prirodi grupe? U svakom slučaju, potrebno je dobro proučiti dotičnu grupu pre nego što joj se, možda, pristupi. Pri procenjivanju može biti od pomoći sledeći spisak kontrolnog pitanja:
• Da li se svet kreće u susret propasti i da li samo grupa zna kako da se spasemo?
• Ima li grupa gotov recept za rešavanje svih problema? Da li se učenje grupe smatra nadmoćnijom od svih nauka?
• Da li je slika sveta koju grupa nudi zapanjujuće jednostavna i da li rešava zaista svaki problem?
• Da li postoji jaka zavisnost članova od harizmatske figure vođe ili neke neodređene hijerarhije koja vlada autoritarno?
• Da li se razmišlja, radi i postupa isključivo u kategorijama crno/belo?
• Da li se odbijaju priznate nauke i svako racionalno mišljenje?
• Da li se u zajednici ne dopušta nikakva kritika?
• Da li se odgovori na pitanja izbegavaju ili odlažu za kasnije?
• Da li se knjige i novinski izveštaji o dotičnoj grupi u načelu odbijaju ili zanemaruju? Da li se kritika i odbijanje od strane spoljašnjeg sveta koriste kao dokazi da je grupa u pravu?
• Da li su zahtevi o finansijskim obavezama članova nejasni?
• Da li se pokušava da se stvori zavisnost tako što se propisuju svakodnevno sastajanje i bavljenje određenim knjigama ili filmovima ili što se zabranjuje kontakt sa prijateljima i rođacima?
• Da li se od članova zahteva da iznesu na videlo intimne pojedinosti iz svog života?
• Postoji li nekakvo “ tajno učenje” koje je nagovešteno članovima?
• Da li često dolazi do sukoba sa okruženjem ili ličnih sukoba između bivših i sadašnjih članova? Postoje li pravni sukobi grupe sa vlastima i drugim javnim ustanovama?
• Da li je najviši cilj da se radi samo za zajednicu?
• Da li postoji pritisak da se što pre postane član?
Naravno da se sve ovo ne javlja istovremeno kod svih grupa. Ipak, trebalo bi biti veoma oprezan ako se prilikom ispitivanja neke grupe samo i na jedno od ovih pitanja može odgovoriti potvrdno.
Posle opisa osnovnih obeležja sekti može se dati definicija pojma sekta, koja bi trebalo da olakša prepoznavanje da li je u slučaju neke grupe ili organizacije reč o sekti ili nije.
SEKTA je grupa koja:
a. prema nekoj osobi, nekoj ideji ili nekom predmetu ispoljava veliko poštovanje ili im pridaje preteran značaj
b. koristi programe izmene mišljenja da bi članove ubedila da prihvate ideje te grupe, da bi članovima upravljala i da bih socijalizovala, to jest integrisala u osobeni obrazac odnosa, verovanja, vrednosti i postupaka unutar grupe
c. u članovima sistematski stvara stanja psihološke zavisnosti
d. iskorišćava članove da bi ostvarila ciljeve vođa
e. članovima, njihovim porodicama i njihovom socijalnom okruženju nanosi oštećenja psihičkog i fizičkog zdravlja
Sekte prema sadržaju njihovih učenja možemo podeliti na:
• verske
• psiho (terapeutske)
• političke
• komercijalne.
Pored ovih navedenih obeležja potrebno je reći i to da su sve sekte prema unutrašnjem ustrojstvu i unutrašnjim odnosima totalitarne, a prema posledicama svojega delovanja destruktivne. Otuda je metodološki potpuno pogrešno i vrlo neozbiljno pominjati totalitarne i destruktivne sekte, pošto se u tom slučaju može zaključiti kako postoje sekte koje nisu totalitarne i destruktivne, a to nije tačno. Određenja totalitarno i destruktivno spadaju u obim i sadržaj pojma sekta, samo što se, od grupe do grupe, ispoljavaju u različitoj meri.
Kako se ponašati ako je neko u sekti?
Ukoliko se u okruženju nađe osoba koja je pod uticajem sekte, potrebno je delovati brzo i promišljeno. Odlučujući je pri tome stav prema žrtvi (detetu, partneru, rođaku, prijatelju).
Potrebno je imati u vidu sledeća uputstva:
• Nikada ne prebacujte sebi. Kada je reč o detetu ili partneru prebacivanje je skoro unapred uprogramirano. Ako stalno lupate glavu oko toga šta ste pogrešno uradili, to nikome ne koristi. Naprotiv, to samo može oslabiti vaš lični položaj, pošto od žrtve stalno očekujete reč razrešenja koja će vas osloboditi prebacivanja sebi. Takva situacija stučno se naziva kozavisnošću. Činjenica je: odnos sa žrtvom krajnje je ugrožen. Morate imati u vidu gubitak, razdvajanje i raskid. Možda će zvučati bezdušno, ali nemojte dozvoliti da žrtva postane jedini sadržaj vašeg života. Sredite svoj život. To je polazna osnova za ličnu snagu. Tek i samo tada možete zaista pomoći žrtvi.
• Vaša naklonost veoma je važna. Iako odbacujete grupu kojoj žrtva pripada pokažite žrtvi da nikada nećete prestati da njoj poklanjate pažnju i ljubav. Vodite računa da ne prekinete kontakt sa njom. U razgovorima je neophodno da u prvi plan stavite vaše lične odnose, a ne organizaciju. Ukoliko je žrtva vaše dete ili maloletna osoba, delajte brzo i dosledno, iskoristite svoja roditeljska prava.
• Nikada ne napuštajte žrtvu. Ljubav, naklonost i poverenje koje ste bili poklonili svom detetu ili partneru ostavili su na njima trag. Nijedna, ma koliko podmukla tehnika ne može to izbrisati.
• Odredite svoju poziciju. U razgovoru sa žrtvom potrebno je da uvek iznesete svoje viđenje. Ko se plaši da će jasnim stavovima prekinuti poslednju vezu sa žrtvom vara se. Mekušasto povlađivanje ne koristi nikome. Budite spremni da vodite dijalog i recite jasno i glasno svoje mišljenje. Međutim, izbegavajte da pri tome bilo šta prebacujete (“Kako samo možeš“). Pustite žrtvu da vam ispriča šta se dogodilo. To će, možda, biti najbolja mogućnost da žrtva iznese lični stav. U grupama se žrtvama ne daje nikakva mogućnost za nešto takvo.
• Nikada ne pokušavajte da preobraćate. Nipošto ne primenjujte mere kao što je “deprogramiranje”, koje bi žrtvu trebalo da preobrati. To je, prema stavovima savremene psihijatrije i psihologije, nedopustivo i izuzetno opasno, a u većini zemalja i kažnjivo. Žrtva nije bila primetila kako je potpala pod uticaj sekte i kako je njen identitet postepeno izmenjen. Tako do krajnjih granica ugroženi identitet može “deprogramiranjem“ biti potpuno i nepovratno uništen. Obratite se iskusnom psihijatru ili psihologu koji će pomoći u lečenju duševnih rana. Ukoliko vaši napori ne urode plodom, nemojte primenjivati nikakav pritisak. Što je vaš pritisak veći, to je veće okretanje žrtve od vas.
• Pažljivo sa poklonima. Nemojte žrtvi davati novac ni dragocenosti. Takve stvari obično ne dospevaju u žrtvine ruke, već ih uzima vođstvo grupe, a vi to, naravno, ne želite.
• Sakupljajte informacije. Potrudite se da o grupi sakupite što je mogućno više informacija (knjige, novinske napise i slično). Takve stvari su korisne ako je potrebno da i vi odete na neki sastanak sekte. Pri tome se ne oslanjajte na svoj zdrav razum, već na stručne informacije.
• Sakupljajte dokaze. Beležite sve događaje i podatke u vezi sa žrtvom i grupom (kontakte, prvo obraćanje, promene u ponašanjeu i slično). Zapisujte sva imena, sve adrese i brojeve telefona koji se odnose na žrtvu i sektu. Ovo može biti velika pomoć prilikom lečenja.
• Posavetujte se. Potražite savet od stručnjaka, najpre psihijatra ili psihologa, a zatim i od istraživača koji se bave sektama. Četiri oka vide bolje nego dva.
Iz ugla psihoterapije, najvažnije je prilikom lečenja žrtava sekti primeniti mere koje ulivaju poverenje da će žrtva biti oslobođena zavisnosti od sekte. Za mlade koji su žrtve sekte najvažnije je osećanje prihvaćenosti. Prebacivanja i kritike potpuno su pogrešni. Ako mlada osoba treba da postane svesna svoje zavisnosti i situacije u kojoj se nalazi, onda je potrebno pružiti joj zaštitu i podršku, a ne okrivljavati je zbog postojećeg stanja. Najvažnije je izgraditi novo iskustvo o Ja i mi, da bi se izgradila nova zajednica izvan sekte. Mlade je potrebno ohrabrivati da započnu novi život, da se oslobode zavisnosti i da uđu u novu zajednicu. Sve ovo postavlja velike izazove ne samo pred psihologe, već i pred roditelje. Nije stvar u tome da se mladima daju unapred pripremljene i određene idejne odrednice već da se mladi tako vaspitaju da sami mogu proceniti šta je dobro, a šta ne. To je najbolja zaštita od manipulacija.
Zaključna razmatranja
Imajući u vidu sve do sada iznete činjenice može se zaključiti da je posledica pripadanja sektama svojevrstan poseban sindrom - sindrom sekte. Istraživači sekti iz Sad i Evrope zalažu se da se “sindrom sekte” uvrsti u međunarodnu klasifikaciju oboljenja i uzroka smrti, i to kao nova dijagnoza. Sindrom sekte bio bi opisan kao skup poremećaja fizičkog i mentalnog zdravlja koji nastaju kao posledica pripadanja sekti. Sindrom sekte zahtevao bi kauzalno i simptomatsko lečenje. Da bi dijagnostikovanje i lečenje bili uspešni, potrebno je da se medicinsko i paramedicinsko osoblje, a i ostali upoznaju sa osnovama učenja i delovanja sekti. Neophodna literatura o tim pitanjima postoji najviše na nemačkom i engleskom jeziku, te bi bilo neophodno da odgovarajuće nadležno ministarstvo izda prevode potrebnih knjiga. Pri svim zdravstvenim ustanovama, a naročito onim koje se bave mentalnim zdravljem, potrebno je, shodno praksi u svetu, otvoriti odeljenja ili savetovališta za problem sekti. Za početak bi tamo mogli raditi upravo polaznici ovakvih obrazovnih predavanja i/ili seminara. Osim svega ovoga, članstvo u sekti sve više se obeležava kao novi oblik bolesti zavisnosti, pošto se, između ostalog, u slučaju izlaska iz sekti javlja klasičan apstinencijalni sindrom.
Pitanje lečenja obolelih od sindroma sekte podrazumeva i odgovarajuće metode i ustanove. Metodeski gledano, svaki pacijent zahteva zaseban pristup, a vremenom bi se, na osnovu prakse, mogla izgraditi doktrina koja bi se primenjivala uz dopunu odgovarajućim iskustvima iz drugiha zemalja. U svakom slučaju, ne bi se smelo primenjivati nikakvo “deprogramiranje”. Ta metoda je 1984. od strane Saveznog suda SAD ocenjena kao ”gruba terapija“, a evropski stručnjaci opisuju “deprogramiranje “ kao zamenu Ja identiteta u interakciji sa drugima istovetnu promeni identiteta psihomutacijom koja se događa u sektama prilikom pristupanja grupi. Još više je pogrešno govoriti o “reprogramiranju”, jer je onda već prema samom izrazu jasno da je reč o zameni jednog programa drugim, a cilj lečenja od sindroma sekte treba da bude upravo uklanjanje svakog oblika isprogramiranosti zavistnosti. Potrebno je imati u vidu i to da se u slučaju sindroma sekte javlja problem postojanja identiteta pre sekte, identiteta sekte i onog identiteta koji treba da se ponovo uspostavi identiteta posle sekte, to jest u periodu rehabilitacije.
Takođe, ako znamo kuda ćemo uputiti na lečenje narkomana, alkoholičara, srčanog bolesnika ili čoveka sa slomljenom nogom, onda moramo imati i ustanovu za lečenje žrtava sekti, to jest obolelih od sindroma sekte. Glavnu ulogu u tim ustanovama imali bi psihijatar, klinički psiholog i lekar specijalist interne medicine, ali bi morala biti obezbeđena i saradnja sveštenika one Crkve (tradicionalne religije) kojoj je oboleli pripadao pre ulaska u sektu.
Što se tiče prevencije u oblasti sekti, najbolji način zaštite svakako je odgovarajuće informisanje celokupnog stanovništva i donošenje zakona, što bi oboje trebalo d bude posao nadležnih državnih organa, kao što je praksa u svetu. Uz donošenje zakona o radu verskih zajednica, neophodno je u škole, naročito osnovne, uvesti veronauku, koju bi držali pravoslavni veroučitelji, kao i predmet koji bi se zvao “bezbednosno vaspitanje”. Osobe koje su u procesu rehabilitacije od sindroma sekte, rehabilitovane osobe i roditelji i članovi porodica tih osoba trebalo bi da budu organiyovani u interesne grupe za samopomoć i pomoć drugima. Te bi grupe neizostavno trebalo da imaju pomoć nadležnih organa i da sa njima sarađuju. Nosioci prevencije u zaštiti od sekti treba da budu ministarstvo vera, ministarstvo zdravlja, ministarstvo za brigu o porodici i ministarstvo prosvete, a uz saradnju ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske Jugoslavije. Budući da je delovanje sekti svedimenzionalno, to bi i prevencija i rehabilitacija trebalo da budu svedimenzinalne.
Literatura koja se preporučuje za dalje upoznavanje sa temom sekti:
• Zoran Luković: “Verske sekte. Priručnik za samoodbranu “
• MUP Republike Srbije i Pravoslavna misionarska škola pri hramu sv. Aleksandra Nevskog, u Beogradu, 1998.
• Vladimir Dimitrijević (priređivač): “Pravoslavlje i sekte 1-7“, “Svetigora“, Cetinje. 1997.-1998.
• Đakon Andrej Kurajev: “Da li svi putevi vode ka Bogu?” “Svetigora” Cetinje, 1997.
Uvod
Poslednje dve decenije ovoga veka obeležene su dvema bolestima koje su se u svojim počecima širile kao epidemije (zarazne bolesti koje zahvataju jednu oblast), da bi sada postale prave pandemije (zarazne bolesti koje zahvataju skoro ceo svet). Te dve bolesti jesu AIDS i sekte. Sekte razaraju fizičko, mentalno i duhovno zdravlje. One dovode do rasipanja nacionalnih energija i oduzimaju pojedinačnim nacijama snagu preko potrebnu za opstajanje, odbranu i razvoj. Sekte deluju razorno po pojedinca, porodicu, društvo i državu. Izazivaju unutrašnji odliv mozgova, koji je mnogo opasniji od onog spoljašnjeg. Pri spoljašnjem odlivu mozgova jedna zemlja je svesna da pojedince koji su je napustili nema više na brojnom stanju i da na njih ne može računati. Pri unutrašnjem odlivu mozgova ljudi postoje na brojnom stanju, na njih se računa, ali će oni u odsudnom trenutku izdati svoju zemlju. To je svojevrsna entropija nacionalne energije. Nacija i država koju su napale sekte doživeće svojevrsnu imploziju - urušiće se upravo zbog pomenute entropije nacionalne energije. Sekte raslabljuju organizam jedne nacije, čine ga neotpornim na štetne uticaje i dovode do njegovog propadanja, tako da on postaje žrtva uticaja koji bi ga, možda, bili mnogo teže oborili na pleća da nije bio izložen podrivačkom uticaju sekti. U Srbiji postoji oko 120 organizacija koje se mogu nazvati sektama, a sa njima, je na različite načine, povezano oko 500.000 ljudi. Na pitanje da li postoje sekte koje su registrovane, odgovor je odričan. Nigde u svetu ne postoje organizacije registrovane kao sekte. Jedna grupa formalno pravno može biti registrovana kao verska zajednica, grupa građana, humanitarna organizacija i slično. Oznaku sekta ta organizacija dobija na osnovu svojega programa, unutrašnjih odnosa, pojavnih oblika i posledica svojega delovanja.
Psihomutacija
Proces vrbovanja i uvlačenja u sektu, koji počinje posle prvog obraćanja i pobuđivanja interesovanja, odvija se u tri faze:
1. Ostavljanje utiska, izazivanje zadivljenosti predloženim programom organizacije, razaranje lične sigurnosti i odvajanje od dotadašnjeg okruženja. U osobe koja se vrbuje dovode se u pitanje i remete njen dotadašnji religijski stav i/ili pogled na svet. Pri tome ulogu igraju sugestivni elementi i stvaranje, odnosno pojačavanje strahova.
2. Menjanje postojećeg identiteta i izgradnja novog. Tako nastali vakuum ispunjava se novim načinima razmišljanja i ponašanja te novim emocijama. Često sugestivno izazvani doživljaji i isplanirane slučajnosti pomažu da se izmene sopstvena shvatanja. Psihološki uticaj grupe tu igra važnu ulogu. Ljudi se za kratko vreme promene i istovremeno izgrade novi identitet.
3. Stabilizovanje i učvršćivanje novog identiteta. Promena i nova orijentacija moraju biti stabilizovane i učvršćene. Cilj je da nova ubeđenja i nove vrednosti budu tako usvojeni da ih član izvan grupe nepokolebivo zastupa i brani te za njih vrbuje nove članove. Pri sticanju i učvršćivanju novog identiteta zajednica grupe igra suštinsku ulogu. Ova zajednica deluje na zainteresovanog ponekad pozitivno, utoliko što u njoj na izgled postoji istiniti odnos zajedništva. U stvari se ta zajednica svodi na jaku socijalnu kontrolu. Pri tome se koriste sledeće metode kontrole:
• Kontrola ponašanja: Način života često je strogo normiran. To znači delimično ili potpuno propisanu ishranu, odevanje ili odgovarajuća uputstva za obrede i meditacije. Lični životni prostor tako se sve više sužava. Dok se razmišljanje u skladu sa sistemom nagrađuju, “ otpadničko” ponašanje može doneti kaznu. Ko aktivno učestvuje u svojem kažnjavanju najčešće i sam veruje da je zaslužio te kazne.
• Kontrola mišljenja: Novi članovi često nekritički i nepromišljeno prihvataju novo učenje i novu terminologiju. Poslušnost naređenjima odozgo očigledno je važna lekcija koju je potrebno naučiti: “ Ti si niko i ništa, učitelj je sve”. Totalna sloboda zahteva totalnu poslušnost. Vođe, doduše ne mogu propisati lična razmišljanja, ali osećanja i razum u normalnim slučajevima slede ponašanje.
• Kontrola osećanja: Stvaranjem osećanja krivice i straha pokušava se da se član veže za grupu. Za to su naročito prijemčivi osetljivi, idealistički nastrojeni ljudi. Pošto se kritički stavovi često tumače kao nedovoljna ubeđenost i učenje, krivac se mora odužiti kroz, na primer, više rada, meditacije, učenja i slično. Ovo se u nekim grupama pojačava izveštajima o ponašanju u kojima pojedinac mora dati detaljan opis svojih svakodnevnih pogrešaka. Pri tome nastaje neizreciv pritisak da se, u skladu sa učenjem organizacije, ostvaruju visoka postignuća. Posledice mogu biti stalna iscrpljenost ili osećanja krivice i niže vrednosti.
• Kontrola informacija i okruženja: Tamo gde su mogućnosti informisaenja kontrolisane, tu je mogućnost kritičkog i samostalnog delanja bitno smanjena. Što je pristup mas - medijima i obrazovanju manji, to je veće vezivanje za učenje i praksu odgovarajuće grupe. Jedan od oblika kontrole informacija jeste i praksa da se učenje zainteresovanima predaje samo malo po malo.
Pomenute tri faze, skupa sa metodama kontrole ponašanja i mišljenja, mogu se kratko označiti kao unfreezing (“odmrzavanje”), changing (“menjanje“) i refreezing (“ponovo zamrzavanje”), a ceo proces izmene naziva se psihomutacija. Sve ono što se dešava sa članom neke sekte jeste, dakle, posledica primene tačno određenih i u nauci poznatih metoda manipulacije. Nema reči ni o kakvom “programiranju”, “satanskom trouglu” i ostalim ličnim konstrukcijama pojedinaca koji se u nas predstavljaju kao poznavaoci rada sekti. Takve proizvoljne konstrukcije i odbijanje da se problemu pristupi pomoću metoda poznatih u struci mogu samo pogoršati stanje ljudi koji su već žrtve manipulacije, a bavljenje problemom sekti spušta se na nivo prednaučnog magijskog mišljenja.
Kako proceniti neku grupu?
Šta činiti kada se stupi u kontakt sa nekom grupom koju je potrebno proceniti, a pri tome postoji nesigurnost o pravoj prirodi grupe? U svakom slučaju, potrebno je dobro proučiti dotičnu grupu pre nego što joj se, možda, pristupi. Pri procenjivanju može biti od pomoći sledeći spisak kontrolnog pitanja:
• Da li se svet kreće u susret propasti i da li samo grupa zna kako da se spasemo?
• Ima li grupa gotov recept za rešavanje svih problema? Da li se učenje grupe smatra nadmoćnijom od svih nauka?
• Da li je slika sveta koju grupa nudi zapanjujuće jednostavna i da li rešava zaista svaki problem?
• Da li postoji jaka zavisnost članova od harizmatske figure vođe ili neke neodređene hijerarhije koja vlada autoritarno?
• Da li se razmišlja, radi i postupa isključivo u kategorijama crno/belo?
• Da li se odbijaju priznate nauke i svako racionalno mišljenje?
• Da li se u zajednici ne dopušta nikakva kritika?
• Da li se odgovori na pitanja izbegavaju ili odlažu za kasnije?
• Da li se knjige i novinski izveštaji o dotičnoj grupi u načelu odbijaju ili zanemaruju? Da li se kritika i odbijanje od strane spoljašnjeg sveta koriste kao dokazi da je grupa u pravu?
• Da li su zahtevi o finansijskim obavezama članova nejasni?
• Da li se pokušava da se stvori zavisnost tako što se propisuju svakodnevno sastajanje i bavljenje određenim knjigama ili filmovima ili što se zabranjuje kontakt sa prijateljima i rođacima?
• Da li se od članova zahteva da iznesu na videlo intimne pojedinosti iz svog života?
• Postoji li nekakvo “ tajno učenje” koje je nagovešteno članovima?
• Da li često dolazi do sukoba sa okruženjem ili ličnih sukoba između bivših i sadašnjih članova? Postoje li pravni sukobi grupe sa vlastima i drugim javnim ustanovama?
• Da li je najviši cilj da se radi samo za zajednicu?
• Da li postoji pritisak da se što pre postane član?
Naravno da se sve ovo ne javlja istovremeno kod svih grupa. Ipak, trebalo bi biti veoma oprezan ako se prilikom ispitivanja neke grupe samo i na jedno od ovih pitanja može odgovoriti potvrdno.
Posle opisa osnovnih obeležja sekti može se dati definicija pojma sekta, koja bi trebalo da olakša prepoznavanje da li je u slučaju neke grupe ili organizacije reč o sekti ili nije.
SEKTA je grupa koja:
a. prema nekoj osobi, nekoj ideji ili nekom predmetu ispoljava veliko poštovanje ili im pridaje preteran značaj
b. koristi programe izmene mišljenja da bi članove ubedila da prihvate ideje te grupe, da bi članovima upravljala i da bih socijalizovala, to jest integrisala u osobeni obrazac odnosa, verovanja, vrednosti i postupaka unutar grupe
c. u članovima sistematski stvara stanja psihološke zavisnosti
d. iskorišćava članove da bi ostvarila ciljeve vođa
e. članovima, njihovim porodicama i njihovom socijalnom okruženju nanosi oštećenja psihičkog i fizičkog zdravlja
Sekte prema sadržaju njihovih učenja možemo podeliti na:
• verske
• psiho (terapeutske)
• političke
• komercijalne.
Pored ovih navedenih obeležja potrebno je reći i to da su sve sekte prema unutrašnjem ustrojstvu i unutrašnjim odnosima totalitarne, a prema posledicama svojega delovanja destruktivne. Otuda je metodološki potpuno pogrešno i vrlo neozbiljno pominjati totalitarne i destruktivne sekte, pošto se u tom slučaju može zaključiti kako postoje sekte koje nisu totalitarne i destruktivne, a to nije tačno. Određenja totalitarno i destruktivno spadaju u obim i sadržaj pojma sekta, samo što se, od grupe do grupe, ispoljavaju u različitoj meri.
Kako se ponašati ako je neko u sekti?
Ukoliko se u okruženju nađe osoba koja je pod uticajem sekte, potrebno je delovati brzo i promišljeno. Odlučujući je pri tome stav prema žrtvi (detetu, partneru, rođaku, prijatelju).
Potrebno je imati u vidu sledeća uputstva:
• Nikada ne prebacujte sebi. Kada je reč o detetu ili partneru prebacivanje je skoro unapred uprogramirano. Ako stalno lupate glavu oko toga šta ste pogrešno uradili, to nikome ne koristi. Naprotiv, to samo može oslabiti vaš lični položaj, pošto od žrtve stalno očekujete reč razrešenja koja će vas osloboditi prebacivanja sebi. Takva situacija stučno se naziva kozavisnošću. Činjenica je: odnos sa žrtvom krajnje je ugrožen. Morate imati u vidu gubitak, razdvajanje i raskid. Možda će zvučati bezdušno, ali nemojte dozvoliti da žrtva postane jedini sadržaj vašeg života. Sredite svoj život. To je polazna osnova za ličnu snagu. Tek i samo tada možete zaista pomoći žrtvi.
• Vaša naklonost veoma je važna. Iako odbacujete grupu kojoj žrtva pripada pokažite žrtvi da nikada nećete prestati da njoj poklanjate pažnju i ljubav. Vodite računa da ne prekinete kontakt sa njom. U razgovorima je neophodno da u prvi plan stavite vaše lične odnose, a ne organizaciju. Ukoliko je žrtva vaše dete ili maloletna osoba, delajte brzo i dosledno, iskoristite svoja roditeljska prava.
• Nikada ne napuštajte žrtvu. Ljubav, naklonost i poverenje koje ste bili poklonili svom detetu ili partneru ostavili su na njima trag. Nijedna, ma koliko podmukla tehnika ne može to izbrisati.
• Odredite svoju poziciju. U razgovoru sa žrtvom potrebno je da uvek iznesete svoje viđenje. Ko se plaši da će jasnim stavovima prekinuti poslednju vezu sa žrtvom vara se. Mekušasto povlađivanje ne koristi nikome. Budite spremni da vodite dijalog i recite jasno i glasno svoje mišljenje. Međutim, izbegavajte da pri tome bilo šta prebacujete (“Kako samo možeš“). Pustite žrtvu da vam ispriča šta se dogodilo. To će, možda, biti najbolja mogućnost da žrtva iznese lični stav. U grupama se žrtvama ne daje nikakva mogućnost za nešto takvo.
• Nikada ne pokušavajte da preobraćate. Nipošto ne primenjujte mere kao što je “deprogramiranje”, koje bi žrtvu trebalo da preobrati. To je, prema stavovima savremene psihijatrije i psihologije, nedopustivo i izuzetno opasno, a u većini zemalja i kažnjivo. Žrtva nije bila primetila kako je potpala pod uticaj sekte i kako je njen identitet postepeno izmenjen. Tako do krajnjih granica ugroženi identitet može “deprogramiranjem“ biti potpuno i nepovratno uništen. Obratite se iskusnom psihijatru ili psihologu koji će pomoći u lečenju duševnih rana. Ukoliko vaši napori ne urode plodom, nemojte primenjivati nikakav pritisak. Što je vaš pritisak veći, to je veće okretanje žrtve od vas.
• Pažljivo sa poklonima. Nemojte žrtvi davati novac ni dragocenosti. Takve stvari obično ne dospevaju u žrtvine ruke, već ih uzima vođstvo grupe, a vi to, naravno, ne želite.
• Sakupljajte informacije. Potrudite se da o grupi sakupite što je mogućno više informacija (knjige, novinske napise i slično). Takve stvari su korisne ako je potrebno da i vi odete na neki sastanak sekte. Pri tome se ne oslanjajte na svoj zdrav razum, već na stručne informacije.
• Sakupljajte dokaze. Beležite sve događaje i podatke u vezi sa žrtvom i grupom (kontakte, prvo obraćanje, promene u ponašanjeu i slično). Zapisujte sva imena, sve adrese i brojeve telefona koji se odnose na žrtvu i sektu. Ovo može biti velika pomoć prilikom lečenja.
• Posavetujte se. Potražite savet od stručnjaka, najpre psihijatra ili psihologa, a zatim i od istraživača koji se bave sektama. Četiri oka vide bolje nego dva.
Iz ugla psihoterapije, najvažnije je prilikom lečenja žrtava sekti primeniti mere koje ulivaju poverenje da će žrtva biti oslobođena zavisnosti od sekte. Za mlade koji su žrtve sekte najvažnije je osećanje prihvaćenosti. Prebacivanja i kritike potpuno su pogrešni. Ako mlada osoba treba da postane svesna svoje zavisnosti i situacije u kojoj se nalazi, onda je potrebno pružiti joj zaštitu i podršku, a ne okrivljavati je zbog postojećeg stanja. Najvažnije je izgraditi novo iskustvo o Ja i mi, da bi se izgradila nova zajednica izvan sekte. Mlade je potrebno ohrabrivati da započnu novi život, da se oslobode zavisnosti i da uđu u novu zajednicu. Sve ovo postavlja velike izazove ne samo pred psihologe, već i pred roditelje. Nije stvar u tome da se mladima daju unapred pripremljene i određene idejne odrednice već da se mladi tako vaspitaju da sami mogu proceniti šta je dobro, a šta ne. To je najbolja zaštita od manipulacija.
Zaključna razmatranja
Imajući u vidu sve do sada iznete činjenice može se zaključiti da je posledica pripadanja sektama svojevrstan poseban sindrom - sindrom sekte. Istraživači sekti iz Sad i Evrope zalažu se da se “sindrom sekte” uvrsti u međunarodnu klasifikaciju oboljenja i uzroka smrti, i to kao nova dijagnoza. Sindrom sekte bio bi opisan kao skup poremećaja fizičkog i mentalnog zdravlja koji nastaju kao posledica pripadanja sekti. Sindrom sekte zahtevao bi kauzalno i simptomatsko lečenje. Da bi dijagnostikovanje i lečenje bili uspešni, potrebno je da se medicinsko i paramedicinsko osoblje, a i ostali upoznaju sa osnovama učenja i delovanja sekti. Neophodna literatura o tim pitanjima postoji najviše na nemačkom i engleskom jeziku, te bi bilo neophodno da odgovarajuće nadležno ministarstvo izda prevode potrebnih knjiga. Pri svim zdravstvenim ustanovama, a naročito onim koje se bave mentalnim zdravljem, potrebno je, shodno praksi u svetu, otvoriti odeljenja ili savetovališta za problem sekti. Za početak bi tamo mogli raditi upravo polaznici ovakvih obrazovnih predavanja i/ili seminara. Osim svega ovoga, članstvo u sekti sve više se obeležava kao novi oblik bolesti zavisnosti, pošto se, između ostalog, u slučaju izlaska iz sekti javlja klasičan apstinencijalni sindrom.
Pitanje lečenja obolelih od sindroma sekte podrazumeva i odgovarajuće metode i ustanove. Metodeski gledano, svaki pacijent zahteva zaseban pristup, a vremenom bi se, na osnovu prakse, mogla izgraditi doktrina koja bi se primenjivala uz dopunu odgovarajućim iskustvima iz drugiha zemalja. U svakom slučaju, ne bi se smelo primenjivati nikakvo “deprogramiranje”. Ta metoda je 1984. od strane Saveznog suda SAD ocenjena kao ”gruba terapija“, a evropski stručnjaci opisuju “deprogramiranje “ kao zamenu Ja identiteta u interakciji sa drugima istovetnu promeni identiteta psihomutacijom koja se događa u sektama prilikom pristupanja grupi. Još više je pogrešno govoriti o “reprogramiranju”, jer je onda već prema samom izrazu jasno da je reč o zameni jednog programa drugim, a cilj lečenja od sindroma sekte treba da bude upravo uklanjanje svakog oblika isprogramiranosti zavistnosti. Potrebno je imati u vidu i to da se u slučaju sindroma sekte javlja problem postojanja identiteta pre sekte, identiteta sekte i onog identiteta koji treba da se ponovo uspostavi identiteta posle sekte, to jest u periodu rehabilitacije.
Takođe, ako znamo kuda ćemo uputiti na lečenje narkomana, alkoholičara, srčanog bolesnika ili čoveka sa slomljenom nogom, onda moramo imati i ustanovu za lečenje žrtava sekti, to jest obolelih od sindroma sekte. Glavnu ulogu u tim ustanovama imali bi psihijatar, klinički psiholog i lekar specijalist interne medicine, ali bi morala biti obezbeđena i saradnja sveštenika one Crkve (tradicionalne religije) kojoj je oboleli pripadao pre ulaska u sektu.
Što se tiče prevencije u oblasti sekti, najbolji način zaštite svakako je odgovarajuće informisanje celokupnog stanovništva i donošenje zakona, što bi oboje trebalo d bude posao nadležnih državnih organa, kao što je praksa u svetu. Uz donošenje zakona o radu verskih zajednica, neophodno je u škole, naročito osnovne, uvesti veronauku, koju bi držali pravoslavni veroučitelji, kao i predmet koji bi se zvao “bezbednosno vaspitanje”. Osobe koje su u procesu rehabilitacije od sindroma sekte, rehabilitovane osobe i roditelji i članovi porodica tih osoba trebalo bi da budu organiyovani u interesne grupe za samopomoć i pomoć drugima. Te bi grupe neizostavno trebalo da imaju pomoć nadležnih organa i da sa njima sarađuju. Nosioci prevencije u zaštiti od sekti treba da budu ministarstvo vera, ministarstvo zdravlja, ministarstvo za brigu o porodici i ministarstvo prosvete, a uz saradnju ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske Jugoslavije. Budući da je delovanje sekti svedimenzionalno, to bi i prevencija i rehabilitacija trebalo da budu svedimenzinalne.
Literatura koja se preporučuje za dalje upoznavanje sa temom sekti:
• Zoran Luković: “Verske sekte. Priručnik za samoodbranu “
• MUP Republike Srbije i Pravoslavna misionarska škola pri hramu sv. Aleksandra Nevskog, u Beogradu, 1998.
• Vladimir Dimitrijević (priređivač): “Pravoslavlje i sekte 1-7“, “Svetigora“, Cetinje. 1997.-1998.
• Đakon Andrej Kurajev: “Da li svi putevi vode ka Bogu?” “Svetigora” Cetinje, 1997.