Šta je novo?

Seks bombe bez noseva

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.064
Секс бомбе без носева


Крајем 1950-их еротска карикатура игра веома важну улогу у успеху „Плејбоја” и ослања се на традицију „Њујоркера” по своме минималистичком пропратном коментару



Карикатуре Ериха Сокола за Плејбој



Специјално за Политику

Кремс (Доња Аустрија)
– У Музеју карикатуре у Кремсу отворена је изложба посвећена култном бечком карикатуристи који је учествовао у стварању историје најпознатијег мушког магазина – „Плејбој”. Изложено је укупно 130 цртежа и показан је богат документарни материјал.

„Ерих Сокол је био уметник са правим талентом за једноставну и јасну карикатуру (...) Те фабулозно очаравајуће секс бомбе „без носева”, али вамп, наивчине или нешто између, не могу се везати ни за једно друго име”, написао је у предговору за изложбени каталог Хју Хефнер.
Када се 1957. са Мохоли-Нађ стипендијом обрео на чикашком Институту за дизајн, Ерих Сокол (1933-2003) је у својој биографији већ имао позамашно искуство илустратора и карикатуристе. Као хонорарни сарадник, објављивао је карикатуре у „Винер билдервохе”, аустријском издању „Штерна”, „Новом куриру” и у дневном листу „Ди пресе”, aли и у немачким и швајцарским новинама. Додуше, његова каријера цртача за бечке „Радничке новине” је нагло прекинута фебруара 1955. када су руски посматрачи – због његовог нимало ласкавог приказа Стаљиновог наследника и, кратко време совјетског премијера Георгија Маленкова – запленили све бројеве дотичног издања. Не посебно обесхрабрен овим догађајем, али генерално незадовољан стањем у коме се сатира третирала „код куће”, Сокол 1956. одлази у Лондон и са радном мапом под мишком куца на врата редакције „Панч”. Успева да прода три цртежа, а креативни директор Расел Брокбенк му нуди трајну сарадњу са листом који ће му зацементирати углед у Европи. За Сокола који ће касније изјавити да се у Аустрији вицеви продају на килограм, ово је важна прекретница у каријери.



Непосредно по доласку у Чикаго, Ерих Сокол, чија стипендија покрива само трошкове студирања, почиње да црта за неколико графичких и уметничких атељеа. После непуне две седмице, већ планира да прихвати посао за Плејбој, „магазин типа Есквајра” – за који му је обећано двестапедесет долара по карикатури у боји. Часопис који је Хју Хефнер дефинисао као „штиво за култивисаног мушкарца чији дух побеђује мишићаве лепотане”, тада тек четири године у оптицају, има већ скоро милион читалаца. Једним сасвим свежим концептом који је у један казан ставио еротику, моду за мушкарце, савете о дизајну и прилоге списатељског крема – Хенрија Милера, Владимира Набокова, Нормана Мајлера, Џона Апдајка и Филипа Рота – Хефнер успева да придобије симпатије и новчанике мушке читалачке публике. У Плејбој свету, „мушкарац има право на елегантну одећу (сетите се само Хефнерових свилених пиџама), и да изучи кулинарске вештине не би ли постао миљеник жена.” (Волфганг Круг). Плејбој почиње да привлачи читалаштво врелим фотографијама холивудских звезда које ускоро замењује много сигурнији рецепт; уместо дива, на дуплерицама се појављују анонимне еротске бомбе, „девојке из комшилука”. Ова промена еротског фокуса којим Хефнер жели да докаже како је идеална женска лепота сасвим близу, а не апстракција са биоскопског платна, доноси „Плејбоју” коначан комерцијални успех.
Први Соколов рад објављен у „Плејбоју” освиће у децембарском издању 1957, а свега неколико месеци по тој премијери, његово име и фотографија се појављују у Плејбилу (листи сталних сарадника магазина). Годину дана касније, часопис „Лајон” одабира две Соколове илустрације за изложбу „Editorialandadvertisingart” у чикашкој градској библиотеци и једна од њих осваја престижну награду „Чикаго артист гилд”.
Поред рада за „Плејбој”и „Лајон”, после изванредних критика његових илустрација за публикацију „Валтер, немогући ловачки пас” објављених у „Чикаго трибјуну”, Сокол гради каријеру и као илустратор књига.


Крајем 1950-их еротска карикатура игра веома важну улогу у успеху „Плејбоја” и ослања се на традицију „Њујоркера” по своме минималистичком пропратном коментару. Хју Хефнер, који је се за време својих студија психологије такође издржавао тако што је радио као карикатуриста за локалне новине, пажљиво бира цртаче за свој лист и њихов рад великодушно награђује. Искуство које је раније стекао као сарадник „Есквајра”, дало му је идеју како да од „мушког” направи „још мушкији лист”.
Ерих Сокол се 1959. по истеку студентске визе враћа у Беч и прихвата понуду „Винер цајтунга” за стално запослење. Међутим, његова сарадња са „Плејбојем”, иако отежана физичким одсуством и ослањањем на поштанске службе, што не оставља простор за сталне ревизије радова, тиме није прекинута. Хју Хефнер не жели да изгуби једног од својих најбољих карикатуриста који ужива велику популарност код читалаца. Током тридесет година, „Плејбој” ће објавити преко 250 Соколових карикатура, на почетку веома графичких, а с временом све ликовнијих. Петнаестогодишњи прекид сарадње (1967-1992) не утиче на обнављање „приче успеха”. Последња Соколова еротска карикатура је објављена у божићном броју „Плејбоја” 2002, неколико месеци пред његову смрт.

Изложба „Ерих Сокол. Плејбој карикатуре” траје до 1. новембра.

Марина Бауер

објављено: 08/08/2010
Извор: Политика





 
Top