- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Nova postavka slika velikog slikara
Savin povratak u Šid
Milena Marjanović | 02. 11. 2010. - 00:02h | Blic Online
Mogućnost koju ima Galerija „Sava Šumanović“ u Šidu – da iz sopstvenog umetničkog fonda, koji je izuzetno vredno nacionalno blago jer broji 417 slikarevih dela, realizuje postavku izložbe spajajući parove, to jest, slike sa njenim predlošcima u raznim tehnikama, privilegija je koja se retko kojoj muzejskoj ustanovi pruža.
„Poluležeći ženski akt na divanu“, ulje na platnu, 1934.
Ova neobična nova postavka Šumanovićevih dela u njegovom rodnom Šidu obuhvata 35 „parova“ iz razdoblja dugog 15 godina, a nosi naziv „Put do slike“. Koncipirali su je Vesna Burojević i Ljubica Jukić s ciljem da javnosti predstave umetnika u intimnoj atmosferi mesta gde je većina izloženih slika nastala i da skinu veo tajne sa stvaralačkog čina od pripreme do završetka umetničkog dela.
– Slike i predlošci koji čine ovu izložbu nastali su u periodu od 1927. do 1942. godine. Izložba obuhvata 74 slike i skice, mnoge prvi put pred publikom, koje obrazuju 35 parova. Tematski ne odstupaju od uobičajenog interesovanja umetnika, najviše ih je pejzaža, čak 27, slede aktovi. Sve skice koje se čuvaju u našoj galeriji imaju na poleđini pečat na kome stoji „Sava Šumanović, akademski slikar, Šid” Na osnovu slikarevih zapisa uočava se da vremenski raspon od ideje do realizacije ili, kako je sam slikar govorio, „do prenošenja u ulje“ varira od nekoliko dana do decenije. Na primer, slike „Park Monsuri“ i „Sena“, obe iz 1940, naslikane su u šidskom ateljeu, a crteži za njih nastali su 11 godina ranije, u Parizu. Poslednjih godina umetnikovog života priprema slike značila je detaljno razrađen crtež olovkom u boji, ponekad pastelom i akvarelom, manjeg formata, u mreži od 16 pravougaonika. Šumanovićev crtež je imao sve elemente buduće slike. Među izloženim delima dve su neuparene, s razlogom. Najvažnija Savina slika i jedno od remek-dela srpskog slikarstva „Pijana lađa“ čuva se u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dok su u šidskoj galeriji pohranjene tri skice za nju. Druga je „Akt u sedećem stavu“, tempera na papiru, za koju ne postoji verzija u ulju – objašnjava Vesna Burojević, direktorka Galerije „Sava Šumanović“ u Šidu.
Podaci o putu do slike (otud naziv nove postavke) govore najviše o Šumanovićevoj gotovo opsesiji umetnošću. U Šidu, gde se vratio nakon školovanja u Parizu, imao je idealne uslove za rad. Najveća soba u roditeljskoj kući data mu je za atelje, dobio je ličnog kočijaša, fijaker. Još ima Šiđana koji se sećaju kako su ga viđali na proplancima s olovkama i bojama. Zato na ovoj izložbi preovlađuju sremski pejzaži.
Povratak u Šid Sava kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Do te mere je „ušao u slikarstvo“ da baš tada započinje i čuveni ciklus aktova „Šidijanke“ (bili su na prethodnoj postavci u Šidu). Od palete se nije odvojio ni kada je nakon smrti oca preuzeo brigu o imanju. Rezultat je izložba 400 dela u Beogradu godine 1940, koju je kritika odlično primila. Uspeh mu je povratio poverenje u ljude, počeo je da se oporavlja od svoje bolesti duše.
Da nije izbio rat, ko zna koliko bi još Savinih slika danas bilo u šidskoj galeriji koja nosi njegovo ime, ali i u muzejima, pre svega Narodnom i MSU. Zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je u avgustu 1942. streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica. Iza njega je ostao opus koji ne samo da je uvažila pariska i naša kritika (posebno „Pijanu lađu“ kao sliku ekspresivne čulnosti, izloženu na Salonu nezavisnih, u Parizu, 1929), već i publika diveći se bogatstvu tonova, prepoznavajući u pejzažima – dušu Srema. Sava Šumanović je rođeni kolorista koga nije zanimala originalnost po svaku cenu, štaviše, zapisao je, gadila mu se kao „suviše jeftina i prosta, i dobra za Pariz“!
Savin povratak u Šid
Milena Marjanović | 02. 11. 2010. - 00:02h | Blic Online
Mogućnost koju ima Galerija „Sava Šumanović“ u Šidu – da iz sopstvenog umetničkog fonda, koji je izuzetno vredno nacionalno blago jer broji 417 slikarevih dela, realizuje postavku izložbe spajajući parove, to jest, slike sa njenim predlošcima u raznim tehnikama, privilegija je koja se retko kojoj muzejskoj ustanovi pruža.
„Poluležeći ženski akt na divanu“, ulje na platnu, 1934.
Ova neobična nova postavka Šumanovićevih dela u njegovom rodnom Šidu obuhvata 35 „parova“ iz razdoblja dugog 15 godina, a nosi naziv „Put do slike“. Koncipirali su je Vesna Burojević i Ljubica Jukić s ciljem da javnosti predstave umetnika u intimnoj atmosferi mesta gde je većina izloženih slika nastala i da skinu veo tajne sa stvaralačkog čina od pripreme do završetka umetničkog dela.
– Slike i predlošci koji čine ovu izložbu nastali su u periodu od 1927. do 1942. godine. Izložba obuhvata 74 slike i skice, mnoge prvi put pred publikom, koje obrazuju 35 parova. Tematski ne odstupaju od uobičajenog interesovanja umetnika, najviše ih je pejzaža, čak 27, slede aktovi. Sve skice koje se čuvaju u našoj galeriji imaju na poleđini pečat na kome stoji „Sava Šumanović, akademski slikar, Šid” Na osnovu slikarevih zapisa uočava se da vremenski raspon od ideje do realizacije ili, kako je sam slikar govorio, „do prenošenja u ulje“ varira od nekoliko dana do decenije. Na primer, slike „Park Monsuri“ i „Sena“, obe iz 1940, naslikane su u šidskom ateljeu, a crteži za njih nastali su 11 godina ranije, u Parizu. Poslednjih godina umetnikovog života priprema slike značila je detaljno razrađen crtež olovkom u boji, ponekad pastelom i akvarelom, manjeg formata, u mreži od 16 pravougaonika. Šumanovićev crtež je imao sve elemente buduće slike. Među izloženim delima dve su neuparene, s razlogom. Najvažnija Savina slika i jedno od remek-dela srpskog slikarstva „Pijana lađa“ čuva se u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dok su u šidskoj galeriji pohranjene tri skice za nju. Druga je „Akt u sedećem stavu“, tempera na papiru, za koju ne postoji verzija u ulju – objašnjava Vesna Burojević, direktorka Galerije „Sava Šumanović“ u Šidu.
Podaci o putu do slike (otud naziv nove postavke) govore najviše o Šumanovićevoj gotovo opsesiji umetnošću. U Šidu, gde se vratio nakon školovanja u Parizu, imao je idealne uslove za rad. Najveća soba u roditeljskoj kući data mu je za atelje, dobio je ličnog kočijaša, fijaker. Još ima Šiđana koji se sećaju kako su ga viđali na proplancima s olovkama i bojama. Zato na ovoj izložbi preovlađuju sremski pejzaži.
Povratak u Šid Sava kompenzuje svakodnevnim, vrednim i u ustaljenom ritmu radom na slikama. Do te mere je „ušao u slikarstvo“ da baš tada započinje i čuveni ciklus aktova „Šidijanke“ (bili su na prethodnoj postavci u Šidu). Od palete se nije odvojio ni kada je nakon smrti oca preuzeo brigu o imanju. Rezultat je izložba 400 dela u Beogradu godine 1940, koju je kritika odlično primila. Uspeh mu je povratio poverenje u ljude, počeo je da se oporavlja od svoje bolesti duše.
Da nije izbio rat, ko zna koliko bi još Savinih slika danas bilo u šidskoj galeriji koja nosi njegovo ime, ali i u muzejima, pre svega Narodnom i MSU. Zajedno sa još sto pedeset Srba iz Šida Sava je u avgustu 1942. streljan i sahranjen u jednoj od masovnih grobnica. Iza njega je ostao opus koji ne samo da je uvažila pariska i naša kritika (posebno „Pijanu lađu“ kao sliku ekspresivne čulnosti, izloženu na Salonu nezavisnih, u Parizu, 1929), već i publika diveći se bogatstvu tonova, prepoznavajući u pejzažima – dušu Srema. Sava Šumanović je rođeni kolorista koga nije zanimala originalnost po svaku cenu, štaviše, zapisao je, gadila mu se kao „suviše jeftina i prosta, i dobra za Pariz“!