- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Sartrovo shvatanje slobode
Ideje filozofije egzistencijalne slobode je ono na čijim temeljima Sartr podiže čitavo svoje u~ewe. Ona se obraća čoveku i govori o čoveku, ali pritom ne podrazumeva postojanje nečega što bi bila nepromenjiva priroda čoveka, nešto što je ljudsko i kao takvo univerzalno, neprobojno i večno. Ona ne govori o čoveku koji je kao pojedinac nosilac nečega što se naziva «ljudskom prirodom». U filozofiji egzistencijalizma se ne polazi od često hvaljene pretpostavke o jednakosti svih ljudi. Ona takvu pretpostavku odlučno odbacuje kao što odbacuje i svaku pasivnu vezu između ljudi. Filozofija egzistencijalne slobode je nepoverljiva prema biću i ono što nju interesuje je konkretna, imanentna ljudska priroda. Njena osnovna pretpostavka je da su biće i egzistencija oštro suprotstavljene. Kada govori o bivstvovanju, filozofija egzistencije ne misli na kruto fiksiranu nepomičnost stvari. Čovek, po filozofima egzistencije, egzistira na sasvim drugačiji način. On egzistira u mogućnosti, on nije svojim korenima vezan za tlo bića, već je slobodan, spontan, ne postoji na neki univerzalan način već samo u trenucima svoje akcije, kada sam sebe potvrđuje i gradi. Ljudska egzistencija je apsolutno kontigentna, slučajna, bez neke unapred zadate svrhe
Upravo zato, može se reći da je čovek slobodan. On je slobodan jer nije ničim predodređen, čovek je sam odgovoran za sebe i slobodan da determiniše svoje sopstvene akcije. Šta je ova sloboda, to se ne može reći. Ona je utemeljenje svega, a istovremeno i same sebe. Zato se i može s pravom nazvati egzistencijalnom slobodom – ona se može dokučiti samo kroz sebe samu.
Čovek je izvorno slobodan jer nema nečega što bi se pre svkog pojedinačnog čoveka moglo proglasiti njegovom ljudskom suštinom. S druge strane, čovek je ništavilo, on nije nešto. On preko delovanja svoje slobode tek stupa u postojanje, on jeste ono što čini i kao takav nikada nije dovršen i njegova suština nikada nije fiksirana. Čovek je suma svojih činova, i zato tek u trenutku svoje smrti on može koincidirati sa samim sobom. Čovek je izvorno jedna egzistencija koja nigde nije fundirana, njegova esencija je samo mogućnost koju on tek na tren može dodirnuti, on nije ništa što je čvrsto, statično i nepromenjivo... On je prisutan u svetu samo tako što deluje posredstvom svoje slobode i na taj način stvara svoju suštinu – on se angažuje u svetu u koji je bačen i time postaje esencijalan, potvrđujući svoju egzistenciju i svoju slobodu. To je jedini način da bi se čovek u svetu odredio, jer nema ničega što će njegovu suštinu prethodno osiguravati.
* * *
Sartr sebe, zajedno sa Hajdegerom i ostalim francuskim egzistencijalistima, smatra predstavnikom ateističkog egzistencijaliѕma. Osim ove grupe postoji i katolički egzistencijalizam (Jaspers, Gabrijel Marsel) a zajedničko im je to što drže da egzistencija prethodi esenciji. Ateistički egzistencijalizam kaže da ako bog ne postoji, postojei barem jedno biće kod kogjeg egzistencija prethodi esenciji i da to biće egzistirpa pre nego što se može objasniti bilo kakvim pojmom. Takvo biće jeste čovek! On prvo egzistira, prvo deluje u svetu i tek naknadno na osnovu svoje egzistencije on samog sebe definiše. Čovek će biti tek kasnije, najpre on nije ništa a postaće ono što sam od sebe načini. Nema nikakve ljudske prirode, već je čovek ono što sam od sebe čini.
Ako egzistencija prethodi esenciji, onda to podrazumeva da je čovek potpuno odgovoran za sve ono što jeste. Sloboda da biramo i delamo podrazumeva odgovornost za ono što smo postali, ali ne samo da je čovek u svojim slobodnim radnjama odgovoran samo za sebe samog, već je on odgovoran i za čitavo čovečanstvo. Jer, izabrati da budemo nešto ili da delamo na određeni način, znači potvrđivati vrednost onoga što izabiramo, a mi uvek izabiramo samo ono što je dobro. Pored individualne odgovornosti, ja isto tako i stvaram sliku čoveka kojeg izabiram i kojeg od sebe gradim, pa izabirući sebe ja izabiram čoveka!!!
Bog ne egzistira i sve je dozvoljeno. Čovek je u tom smislu napušten jer je prepušten samom sebi. On je slobodan da radi i dela po svom nahođenju i nema nikakvih opštih i univerzalnih vrednosti na koje se može pozivati. Nema čak ni neke unapred date ljudske prirode... nema nikakve vrste determinizma, već je čovek slobodan i još više od toga – čovek je sam sloboda jer u svom slobodnom delanju i samo putem njega on sebe samog konstituiše.
Jednom bačen u svet čovek je odgovoran za sve što čini, on je napušteno biće jer je sebi samom prepušten. Ni jedan moral, ni jedan kodeks vrednosti ne može urgirati u slučaju bilo kojeg pojedinačnog bića. Čovek se angažuje u životu i samo tako ocrtava svoj lik i definiše linije svoga postojanja. Osim toga nema više ničega.
Tako je svaki čovek samo skup svojih aktivnosti i delovanja. On postoji samo dokle dela i samo po tome što dela. Nema nekih «unutrašnjih karakteristika» koje svako od nas nosi. U tom smislu ne možemo govoriti o nekome da je «genije» jer genijalna su samo njegova dela. Tako ni «kukavica» nije takav «iznutra», ne po svom temperamentu, već se svojim delima pokazuje kao takav.
Krajnji zaključak je da je sudbina čoveka u njemu samome te je ovo jedna filozofija optimizma, filozofija veličanja vrednosti i neponovljivosti čoveka, filozofija akcije koja ohrabruje i bodri čovek ada žiivi i deluje.
Ideje filozofije egzistencijalne slobode je ono na čijim temeljima Sartr podiže čitavo svoje u~ewe. Ona se obraća čoveku i govori o čoveku, ali pritom ne podrazumeva postojanje nečega što bi bila nepromenjiva priroda čoveka, nešto što je ljudsko i kao takvo univerzalno, neprobojno i večno. Ona ne govori o čoveku koji je kao pojedinac nosilac nečega što se naziva «ljudskom prirodom». U filozofiji egzistencijalizma se ne polazi od često hvaljene pretpostavke o jednakosti svih ljudi. Ona takvu pretpostavku odlučno odbacuje kao što odbacuje i svaku pasivnu vezu između ljudi. Filozofija egzistencijalne slobode je nepoverljiva prema biću i ono što nju interesuje je konkretna, imanentna ljudska priroda. Njena osnovna pretpostavka je da su biće i egzistencija oštro suprotstavljene. Kada govori o bivstvovanju, filozofija egzistencije ne misli na kruto fiksiranu nepomičnost stvari. Čovek, po filozofima egzistencije, egzistira na sasvim drugačiji način. On egzistira u mogućnosti, on nije svojim korenima vezan za tlo bića, već je slobodan, spontan, ne postoji na neki univerzalan način već samo u trenucima svoje akcije, kada sam sebe potvrđuje i gradi. Ljudska egzistencija je apsolutno kontigentna, slučajna, bez neke unapred zadate svrhe
Upravo zato, može se reći da je čovek slobodan. On je slobodan jer nije ničim predodređen, čovek je sam odgovoran za sebe i slobodan da determiniše svoje sopstvene akcije. Šta je ova sloboda, to se ne može reći. Ona je utemeljenje svega, a istovremeno i same sebe. Zato se i može s pravom nazvati egzistencijalnom slobodom – ona se može dokučiti samo kroz sebe samu.
Čovek je izvorno slobodan jer nema nečega što bi se pre svkog pojedinačnog čoveka moglo proglasiti njegovom ljudskom suštinom. S druge strane, čovek je ništavilo, on nije nešto. On preko delovanja svoje slobode tek stupa u postojanje, on jeste ono što čini i kao takav nikada nije dovršen i njegova suština nikada nije fiksirana. Čovek je suma svojih činova, i zato tek u trenutku svoje smrti on može koincidirati sa samim sobom. Čovek je izvorno jedna egzistencija koja nigde nije fundirana, njegova esencija je samo mogućnost koju on tek na tren može dodirnuti, on nije ništa što je čvrsto, statično i nepromenjivo... On je prisutan u svetu samo tako što deluje posredstvom svoje slobode i na taj način stvara svoju suštinu – on se angažuje u svetu u koji je bačen i time postaje esencijalan, potvrđujući svoju egzistenciju i svoju slobodu. To je jedini način da bi se čovek u svetu odredio, jer nema ničega što će njegovu suštinu prethodno osiguravati.
* * *
Sartr sebe, zajedno sa Hajdegerom i ostalim francuskim egzistencijalistima, smatra predstavnikom ateističkog egzistencijaliѕma. Osim ove grupe postoji i katolički egzistencijalizam (Jaspers, Gabrijel Marsel) a zajedničko im je to što drže da egzistencija prethodi esenciji. Ateistički egzistencijalizam kaže da ako bog ne postoji, postojei barem jedno biće kod kogjeg egzistencija prethodi esenciji i da to biće egzistirpa pre nego što se može objasniti bilo kakvim pojmom. Takvo biće jeste čovek! On prvo egzistira, prvo deluje u svetu i tek naknadno na osnovu svoje egzistencije on samog sebe definiše. Čovek će biti tek kasnije, najpre on nije ništa a postaće ono što sam od sebe načini. Nema nikakve ljudske prirode, već je čovek ono što sam od sebe čini.
Ako egzistencija prethodi esenciji, onda to podrazumeva da je čovek potpuno odgovoran za sve ono što jeste. Sloboda da biramo i delamo podrazumeva odgovornost za ono što smo postali, ali ne samo da je čovek u svojim slobodnim radnjama odgovoran samo za sebe samog, već je on odgovoran i za čitavo čovečanstvo. Jer, izabrati da budemo nešto ili da delamo na određeni način, znači potvrđivati vrednost onoga što izabiramo, a mi uvek izabiramo samo ono što je dobro. Pored individualne odgovornosti, ja isto tako i stvaram sliku čoveka kojeg izabiram i kojeg od sebe gradim, pa izabirući sebe ja izabiram čoveka!!!
Bog ne egzistira i sve je dozvoljeno. Čovek je u tom smislu napušten jer je prepušten samom sebi. On je slobodan da radi i dela po svom nahođenju i nema nikakvih opštih i univerzalnih vrednosti na koje se može pozivati. Nema čak ni neke unapred date ljudske prirode... nema nikakve vrste determinizma, već je čovek slobodan i još više od toga – čovek je sam sloboda jer u svom slobodnom delanju i samo putem njega on sebe samog konstituiše.
Jednom bačen u svet čovek je odgovoran za sve što čini, on je napušteno biće jer je sebi samom prepušten. Ni jedan moral, ni jedan kodeks vrednosti ne može urgirati u slučaju bilo kojeg pojedinačnog bića. Čovek se angažuje u životu i samo tako ocrtava svoj lik i definiše linije svoga postojanja. Osim toga nema više ničega.
Tako je svaki čovek samo skup svojih aktivnosti i delovanja. On postoji samo dokle dela i samo po tome što dela. Nema nekih «unutrašnjih karakteristika» koje svako od nas nosi. U tom smislu ne možemo govoriti o nekome da je «genije» jer genijalna su samo njegova dela. Tako ni «kukavica» nije takav «iznutra», ne po svom temperamentu, već se svojim delima pokazuje kao takav.
Krajnji zaključak je da je sudbina čoveka u njemu samome te je ovo jedna filozofija optimizma, filozofija veličanja vrednosti i neponovljivosti čoveka, filozofija akcije koja ohrabruje i bodri čovek ada žiivi i deluje.
Poslednja izmena: