Šandor Petefi

[Andjela 7]

Šandor Petefi (mađ. Petőfi Sándor) (1. januar 1823., Kiškereš, Mađarska - 31. jul 1849, Šegešvar, Mađarska (danas Sigišoara, Rumunija)) je mađarski pesnik i jedan od vođa nacionalnog pokreta 1848.

​

Otac mu je bio Srbin Stevan Petrović, majka mu je bila Slovakinja Marija Hruzova, a Šandorovo kršteno ime je Aleksandar Petrović.[1]. Smatra se najtalentovanijim i najboljim mađarskim lirskim pesnikom 19. veka. Još kao gimnazijalac je počeo da piše i objavljuje poeziju.
U burnim godinama koje su potresale veći deo Evrope, veoma se isticao kao vatreni mađarski nacionalista, pobornik republike i pristalica revolucije. Godine 1848. došao je na čelo peštanske omladine i ubrzo postao ideolog mađarske revolucije za otcepljenje od Habzburške monarhije i osamostaljenje Mađarske. Međutim, ubrzo su mađarski plemići preuzeli rukovodstvo i ušli u dogovore sa austrijskim dvorom o povlasticama i ustupcima. Revolucionar Šandor se pridružio pobunjeničkoj vojsci koja je krenula u rat protiv habzburških trupa. Na nesreću po pobunjenike Rusija se aktivno uključila u događaje podržavši bečki dvor, a u nameri da se uguši revolucionarni republikanizam. Petefi je najverovatnije poginuo 1849. u bici kod Šegešvara, mada je ispravnije reći da mu se tu izgubio svaki trag.
Njegova poezija je imala veliki uticaj na južnoslovenske pesnike, posebno na Đuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Najpoznatija dela su mu Petefijeve pesme, Apostol i Vitez Janoš.
Danas most u Budimpešti nosi njegovo ime.

Izvod iz knjige rođenih (Petefi muzej u Kiškerešu)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije


ŠTA JE LJUBAV?
​

Vetropiri, piljarice,
Blebetavi svete –
Vi nove poete,
A molim vas lepo
Ne sipajte slepo
Vaš uzdisaj gubavi,
Ne pevajte udilj
Sve o ljubavi!
Znate l’ na čem raste,
Čija li je ćerka,
Kakva li je zverka
Ljubav ta?


AKO SI TI PUPOLJAK OD RUŽE

​

Ako si ti pupoljak od ruže
Što beskrajno širi miris svoj
Ja ću biti grana od tog cveta
Samo da bi bio večno tvoj

Ako si ti zvezda što treperi
Ili lasta što donosi maj
Ja ću biti suza u oku tvome
Ili srcu vječni uzdisaj​

 

[erinija]

Da nisam voleo

Da nisam voleo još za života
Vitica plavih to drago čedo,
Dao bih joj život, ljubav bih joj dao
Kad videh na odoru njeno lice bledo.

Kako beše lepa u postelji, mrtva!
Ko zorom kad leti labud sjajna tela,
Ko čist sneg nad strukom vite zimske ruže
Smrt je nad njom lepršala, bela.

 

[Honey5]

Kako da te nazovem

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci,to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni-
Kako da te nazovem ?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

 

[erinija]

Moj jedini cvijet si bila

Moje jedini cvijet si bila:
Svenuust mi život vene.
Bila si sjajno sunce, mila;
Ugasnu:noć je oko mene.

Krila si mojim svima dala;
Slomljena su: već ne letim.
Krv si mi žarom zagrijala:
Ti ohladnje, ja se ledim.

 

[erinija]

Na izmaku godine

Na izmaku godine
Krećeš, godino namirena,
Ne idi sama, stoj;
Gust je ispodnji mrak,
Treba ti svetla zrak,
Ponesi sobom poj.

Laćam se tebe, struno
Što dugo već tamburaš,
Štimujem prozukle žice;
Stara mi družbenice,
Šta li to jošte znaš?

Vredela ako si što,
Najlepši pusti glas,
Prilika sada je prava
Da se razglasi slava
U ovaj praznični čas.

Ko zna? Možda poslednja,
Potonja biće to pesma;
Ako je odložim tuna
I ne latim se tih struna,
Presahnuće životna česma.

Podanik boga Marsa
Ne mogu iz stroja više,
Zagnjuren u eru rujnu
Povesnicu pevam bujnu,
Gde sablja krvlju piše.

Odjekuj i ti, žičana drugo,
Odjecaj šta te skoli;
Drska i smerna nota ti svaka,
Bliskavica okolnog mraka
Što i raduje i boli.

Olujnog vetra budi glasnik
Što vitla bez straha i mane;
Ali i lahor što nežno diše
Dok osmehnuto, plaho njiše
Travke s naše poljane.

Ogledni zorno u sebi
Života šareni mlaz,
Čija dva najlepša cveta
Behu - mladosti seta
I ljubavni neprolaz.

Sve što kriješ u sebi
Neka zazvuči jasno;
I smiraj sunca pali
Obilje boja što gali,
Dok još nije prekasno.

Oglasi se bezobzirce,
Pesmo moja, na pretek,
Neka glas tvoj ne umine,
Nek odjeknu u vremenu
Svi vrhunci, svaki vek.