UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.546
San Mesi i Santa Tereza
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Pošto se, sudeći po komentarima čitalaca sajta, moj fudbalsko-turistički pristup šampionatu sveta dopao onima koji nađu vremena da čitaju ovaj "dnevnik iz Rija", do daljeg nastavljam u istom stilu. Dakle, red fudbala, red Rija. Ili obrnuto. Na sreću, i fudbal i, još više, Rio nude obilje materijala, tako da teško mogu da ostanem "bez teme".
Prva stanica u subotu bila je Botafogo. Odatle kreće metro i nekako mi je taj kraj postao polazna tačka. Mislio sam da žrtvujem utakmicu Argentina–Iran misleći, pogrešno, da će Argentina to lako dobiti, ali kada sam, izašavši iz autobusa, u restoranima na drugoj strani ulice video bar sa pet monitora na kojima se gledao meč, promenih odluku u hodu. Ostadoh da gledam utakmicu, usput sam ručao odličnu pečenu piletinu u restoranu u kome je ona specijalitet, i pratio muke Argentinaca sa odličnim Irancima, koji su igrali zatvoreno, ali se nisu branili bunkerom. Pokazali su da znaju da igraju, mnogo su napredovali otkad sam ih poslednji put gledao u Francuskoj 1998, kada su, uglavnom požrtvovanjem, namučili našu selekciju. Tada smo jedva pobedili, golom Siniše Mihajlovića iz slobodnog udarca. Iranci se juče nisu samo branili, u nekoliko navrata opasno su ugrozili gol Argentinaca, ali su na kraju pognute glave napustili teren jer je protivnik imao Mesija. Karlos Keiroz, Portugalac na klupi Irana, dodaće kasnije: I sudiju. Optužio je našeg Milorada Mažića da nije svirao "čist penal za Iran". Ne mogu da komentarišem, nisam dobro video akciju, ali kasnije ću na više sajtova naći formulaciju da je "srpski sudija izabrao da ne sudi ništa u 54. minutu". Dakle, ni "da" ni "ne" (ili što bi rekli Španci: nego suprotno od toga, pa vi vidite da li se "kontra" odnosi na "da" ili "ne").
U suštini, sve se svodi na genijalnost jednog igrača, Lea Mesija. I kad ne igra dobro, uvek može da reši utakmicu. Doneo je pobedu protiv Bosne i Hercegovine, evo i protiv Irana. Dva gola, šest bodova, Argentina u osmini finala. San (sveti) Mesi. Da li je ovo, konačno, njegov Mundijal? Gledam ga godinama u Barseloni, uživam u njegovim driblinzima, kontroli lopte, golovima i asistencijama, ali slažem se sa onima koji kažu da mu nedostaje jedan sjajno odigrani Mundijal da bi stao rame uz rame sa najvećim asovima u istoriji fudbala. U Nemačkoj 2006. bio je još uvek mlad, u Južnoj Africi je podbacio, da li je na redu treća sreća? Navijam za njega, mada ne i za Argentinu.
Tramvaj zvani želja
Posle utakmice krenuh ka kraju Santa Tereze za koji na gajdama koje sam kupio još u Barseloni piše da je taj kraj neka vrsta "Monmartra u Riju". Dakle, umetnički, boemski kraj. Četiri stanice metroom do Glorije pa onda, potcenivši daljinu prema mapi grada, krenuh peške. I nije toliki problem bila daljina koliko uzbrdica. Uspon od bar 50 stepeni, ulica tri puta "savija" po 180 stepeni i taman kad se čovek ponada da je cilj iza ugla - ispostavi se da treba brektati još malo...
Konačno stigoh i prvo što videh od umetnosti beše jedan veliki mural posvećen Svetskom prvenstvu. Na zidu, u "Tramvaju zvanom želja", naravno u žutom, ekipa Brazila predvođena selektorom Felipeom Skolarijem, koji maše sa prvog prozora, dok Nejmar, jedini van tramvaja, drži pobednički trofej visoko podignut. U levom uglu argentinski plavo-beli dres sa brojem 10, čak i piše ime njegovog vlasnika, Mesija, koji briše suze... Što bi se kod nas reklo - "Što je babi milo, to joj se i snilo..."
Zašto tramvaj? Zato što je simbol kvarta Santa Tereza, poslednje električno vozilo u celom Brazilu (mada ga nisam video, rekoše da ne radi, ne znam zašto). Zašto "zvani želja"?
Stariji će se setiti svog nekada omiljenog filma, mladi će saznati da je 1951. reditelj Elija Kazan snimio film pod tim imenom (u originalu "A Streetcar Named Desire") u kome su glavne uloge tumačili Vivijan Li, Marlon Brando i Karl Malden, koji je srpskog porekla - Mladen Sekulović. Film je rađen prema drami Tenesija Vilijamsa koja je prethodno sa velikim uspehom igrana na Brodveju. Ako vas zanima priča o tom kultnom filmu, potražite informacije o njemu ili, još bolje, pokušajte da nađete način da ga vidite u nekoj kinoteci ili nekom filmskom kanalu koji emituje stare (dobre) filmove. Nećete zažaliti.
U susedstvu otkrivam - otpad. Dve metalne figure štrče iznad ograde, u pokretu, kao u igri. Liče na robote koji igraju fudbal. U Brazilu ni to ne bi bilo iznenađenje.
Kažu da je nekada davno taj kraj bio najbogatiji deo Rija. Na kućama građenim u kolonijalnom stilu vidi se zub vremena, ali i arhitektonska lepota. Glavna ulica puna je barova, restorana, prodavnica suvenira, ali radi i "buvljak", ulične "tezge" sa svakojakom robom. Pažnju mi je privukla impozantna kolekcija el-pi ploča jednog pomalo neobično obučenog prodavca. Neka vrsta crvene toge ispod koje su se videle plave pantalone, bila je u kontrastu sa crnim licem, sedom kosom i belom bradom. Nudio je velike brazilske pevače iz prošlosti, ali i klasike poput Net King Kola, Širli Bejzi, Bili Holidej, Djuka Elingtona, Stivija Vondera... Dođoh gotovo u iskušenje da nešto kupim, ali pomislih na pakovanje, osetljivost ploča i odustadoh. Ponekad se pitam da li današnja mladež, uz sve moderne uređaje za slušanje muzike, uopšte zna šta je gramofon? Onaj na kome se longplej ploče "vrte" na 33 obrtaja, a singl na 45.
Usput, pošto je u svakom baru televizor, pratim na preskok utakmicu Nemačka–Gana. Kad sam ušao u autobus (mnogo bi bilo peške i nazad) bilo je 0:0, kad sam izašao na trgu Glorija već je bilo 1:1 a u sobu sam ušao taman da vidim gol Miroslava Klosea za 2:2. Znate već, stigao je Ronalda, obojica su na svetskim prvenstvima dali po 15 golova. Klose je počeo 2002. u Japanu i Koreji, završiće ovde u Brazilu, možda i kao najbolji strelac svih vremena na svetskim prvenstvima. Rezultat je relativno iznenađenje, Gana je, sa Rajevcem na klupi, bila hit prošlog Mundijala i uvek je u stanju da iznenadi favorite.
Pehovi Bosanaca
Za mene je meč dana bio Nigerija – Bosna i Hercegovina. Bosanci su ostavili dobar utisak uprkos porazu od Argentine u prvom meču. Očekivao sam da mogu da igraju bar nerešeno i da u poslednjem meču sa Iranom zatraže prolaz, ali moraće kući. Platili su ceh neiskustvu na velikim takmičenjima, igrači su se nekako stegli, nisu pokazali sve što znaju, a ni suđenje im nije išlo na ruku. Poništen je regularni gol Džeka jer o dosuđenom ofsajdu ne može biti ni govora, a kad su Nigerijaci postigli gol sudija ne bi pogrešio da je svirao faul pre centaršuta, jer je bilo evidentno da je Emenike koristio ruke u duelu sa Spahićem pre nego što je dodao, a Odemvingi postigao gol. Na kraju i peh, posle šuta Džeka u nadoknadi vremena lopta završava na desnoj stativi... Vidim da su bosanski mediji osuli drvlje i kamanje po "novozelandskom ribaru", kako su krstili sudiju O'Lirija koji im je "umesto pravde dosudio tugu".
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Pošto se, sudeći po komentarima čitalaca sajta, moj fudbalsko-turistički pristup šampionatu sveta dopao onima koji nađu vremena da čitaju ovaj "dnevnik iz Rija", do daljeg nastavljam u istom stilu. Dakle, red fudbala, red Rija. Ili obrnuto. Na sreću, i fudbal i, još više, Rio nude obilje materijala, tako da teško mogu da ostanem "bez teme".
Prva stanica u subotu bila je Botafogo. Odatle kreće metro i nekako mi je taj kraj postao polazna tačka. Mislio sam da žrtvujem utakmicu Argentina–Iran misleći, pogrešno, da će Argentina to lako dobiti, ali kada sam, izašavši iz autobusa, u restoranima na drugoj strani ulice video bar sa pet monitora na kojima se gledao meč, promenih odluku u hodu. Ostadoh da gledam utakmicu, usput sam ručao odličnu pečenu piletinu u restoranu u kome je ona specijalitet, i pratio muke Argentinaca sa odličnim Irancima, koji su igrali zatvoreno, ali se nisu branili bunkerom. Pokazali su da znaju da igraju, mnogo su napredovali otkad sam ih poslednji put gledao u Francuskoj 1998, kada su, uglavnom požrtvovanjem, namučili našu selekciju. Tada smo jedva pobedili, golom Siniše Mihajlovića iz slobodnog udarca. Iranci se juče nisu samo branili, u nekoliko navrata opasno su ugrozili gol Argentinaca, ali su na kraju pognute glave napustili teren jer je protivnik imao Mesija. Karlos Keiroz, Portugalac na klupi Irana, dodaće kasnije: I sudiju. Optužio je našeg Milorada Mažića da nije svirao "čist penal za Iran". Ne mogu da komentarišem, nisam dobro video akciju, ali kasnije ću na više sajtova naći formulaciju da je "srpski sudija izabrao da ne sudi ništa u 54. minutu". Dakle, ni "da" ni "ne" (ili što bi rekli Španci: nego suprotno od toga, pa vi vidite da li se "kontra" odnosi na "da" ili "ne").
U suštini, sve se svodi na genijalnost jednog igrača, Lea Mesija. I kad ne igra dobro, uvek može da reši utakmicu. Doneo je pobedu protiv Bosne i Hercegovine, evo i protiv Irana. Dva gola, šest bodova, Argentina u osmini finala. San (sveti) Mesi. Da li je ovo, konačno, njegov Mundijal? Gledam ga godinama u Barseloni, uživam u njegovim driblinzima, kontroli lopte, golovima i asistencijama, ali slažem se sa onima koji kažu da mu nedostaje jedan sjajno odigrani Mundijal da bi stao rame uz rame sa najvećim asovima u istoriji fudbala. U Nemačkoj 2006. bio je još uvek mlad, u Južnoj Africi je podbacio, da li je na redu treća sreća? Navijam za njega, mada ne i za Argentinu.
Tramvaj zvani želja
Posle utakmice krenuh ka kraju Santa Tereze za koji na gajdama koje sam kupio još u Barseloni piše da je taj kraj neka vrsta "Monmartra u Riju". Dakle, umetnički, boemski kraj. Četiri stanice metroom do Glorije pa onda, potcenivši daljinu prema mapi grada, krenuh peške. I nije toliki problem bila daljina koliko uzbrdica. Uspon od bar 50 stepeni, ulica tri puta "savija" po 180 stepeni i taman kad se čovek ponada da je cilj iza ugla - ispostavi se da treba brektati još malo...
Konačno stigoh i prvo što videh od umetnosti beše jedan veliki mural posvećen Svetskom prvenstvu. Na zidu, u "Tramvaju zvanom želja", naravno u žutom, ekipa Brazila predvođena selektorom Felipeom Skolarijem, koji maše sa prvog prozora, dok Nejmar, jedini van tramvaja, drži pobednički trofej visoko podignut. U levom uglu argentinski plavo-beli dres sa brojem 10, čak i piše ime njegovog vlasnika, Mesija, koji briše suze... Što bi se kod nas reklo - "Što je babi milo, to joj se i snilo..."
Zašto tramvaj? Zato što je simbol kvarta Santa Tereza, poslednje električno vozilo u celom Brazilu (mada ga nisam video, rekoše da ne radi, ne znam zašto). Zašto "zvani želja"?
Stariji će se setiti svog nekada omiljenog filma, mladi će saznati da je 1951. reditelj Elija Kazan snimio film pod tim imenom (u originalu "A Streetcar Named Desire") u kome su glavne uloge tumačili Vivijan Li, Marlon Brando i Karl Malden, koji je srpskog porekla - Mladen Sekulović. Film je rađen prema drami Tenesija Vilijamsa koja je prethodno sa velikim uspehom igrana na Brodveju. Ako vas zanima priča o tom kultnom filmu, potražite informacije o njemu ili, još bolje, pokušajte da nađete način da ga vidite u nekoj kinoteci ili nekom filmskom kanalu koji emituje stare (dobre) filmove. Nećete zažaliti.
U susedstvu otkrivam - otpad. Dve metalne figure štrče iznad ograde, u pokretu, kao u igri. Liče na robote koji igraju fudbal. U Brazilu ni to ne bi bilo iznenađenje.
Kažu da je nekada davno taj kraj bio najbogatiji deo Rija. Na kućama građenim u kolonijalnom stilu vidi se zub vremena, ali i arhitektonska lepota. Glavna ulica puna je barova, restorana, prodavnica suvenira, ali radi i "buvljak", ulične "tezge" sa svakojakom robom. Pažnju mi je privukla impozantna kolekcija el-pi ploča jednog pomalo neobično obučenog prodavca. Neka vrsta crvene toge ispod koje su se videle plave pantalone, bila je u kontrastu sa crnim licem, sedom kosom i belom bradom. Nudio je velike brazilske pevače iz prošlosti, ali i klasike poput Net King Kola, Širli Bejzi, Bili Holidej, Djuka Elingtona, Stivija Vondera... Dođoh gotovo u iskušenje da nešto kupim, ali pomislih na pakovanje, osetljivost ploča i odustadoh. Ponekad se pitam da li današnja mladež, uz sve moderne uređaje za slušanje muzike, uopšte zna šta je gramofon? Onaj na kome se longplej ploče "vrte" na 33 obrtaja, a singl na 45.
Usput, pošto je u svakom baru televizor, pratim na preskok utakmicu Nemačka–Gana. Kad sam ušao u autobus (mnogo bi bilo peške i nazad) bilo je 0:0, kad sam izašao na trgu Glorija već je bilo 1:1 a u sobu sam ušao taman da vidim gol Miroslava Klosea za 2:2. Znate već, stigao je Ronalda, obojica su na svetskim prvenstvima dali po 15 golova. Klose je počeo 2002. u Japanu i Koreji, završiće ovde u Brazilu, možda i kao najbolji strelac svih vremena na svetskim prvenstvima. Rezultat je relativno iznenađenje, Gana je, sa Rajevcem na klupi, bila hit prošlog Mundijala i uvek je u stanju da iznenadi favorite.
Pehovi Bosanaca
Za mene je meč dana bio Nigerija – Bosna i Hercegovina. Bosanci su ostavili dobar utisak uprkos porazu od Argentine u prvom meču. Očekivao sam da mogu da igraju bar nerešeno i da u poslednjem meču sa Iranom zatraže prolaz, ali moraće kući. Platili su ceh neiskustvu na velikim takmičenjima, igrači su se nekako stegli, nisu pokazali sve što znaju, a ni suđenje im nije išlo na ruku. Poništen je regularni gol Džeka jer o dosuđenom ofsajdu ne može biti ni govora, a kad su Nigerijaci postigli gol sudija ne bi pogrešio da je svirao faul pre centaršuta, jer je bilo evidentno da je Emenike koristio ruke u duelu sa Spahićem pre nego što je dodao, a Odemvingi postigao gol. Na kraju i peh, posle šuta Džeka u nadoknadi vremena lopta završava na desnoj stativi... Vidim da su bosanski mediji osuli drvlje i kamanje po "novozelandskom ribaru", kako su krstili sudiju O'Lirija koji im je "umesto pravde dosudio tugu".