Како уштедети 4.000 милијарди
Милан Мишић
Извор: Политика 05.12.2010.
Фискалне муке нације која воли државу, али је алергична на порезе
Јесен на Капитол хилу
Од нашег сталног дописника
Вашингтон – ”Америко, ти имаш озбиљан проблем и кратко време да га решиш”.
Овако интонирану поруку нацији је упутио сенатор Ален Симпсон, један од двојице председника двопартијске ”Националне комисије за фискалну одговорност и реформу”, коју је председник Обама основао још у фебруару ове године, са циљем да предложи план за благовремено смањивање великог проблема данашње Америке који се огледа у томе што она у овом тренутку троши (много) више него што има.
Комисија је успела, упркос идеолошким надвлачењима између два политичка табора, демократа и републиканаца, да састави један план, али не и да га, прошлог петка, и неопходним бројем гласова усвоји. Од 18 њених чланова, за план је гласало само 11. Минимум да би прошао и нашао се на дневном реду Конгреса, био је 14.
Упркос томе, Комисија је испунила очекивања – јер је о ”озбиљном проблему” покренула суштински национални дијалог.
Бројке које илуструју тај проблем су, гледано очима посматрача изван Америке, вртоглаве. Америчка влада сваког радног дана позајмљује 5 милијарди долара да би испуњавала своје обавезе. Годишња буџетска рупа – разлика између онога што држава (на федералном нивоу) кроз порезе убере и што према буџетским ставкама треба да потроши, попела се на око 1.600 милијарди.
Амерички дуг је ове године нарастао на 62 одсто бруто националног производа, свега што се у њеној економији за годину дана произведе или кроз услуге размени. Ако се ништа не промени, за десет година дуг ће нарасти на 90 одсто БНП-а. Само за камате на тај дуг, 2020. мораће да се издваја хиљаду милијарди годишње, довољно да међународне кредитне агенције смање кредитни рејтинг најбогатије нације и изведу је на стазу која води ка проблемима које данас има – Грчка.
Грчка је на ивицу банкрота дошла кад је њен дефицит достигао око 13 одсто БНП-а. Амерички је тренутно 9 одсто.
Да би се то избегло, треба притегнути каиш и за десет година уштедети 4.000 милијарди и дефицит свести на 2,3 одсто. Или смањивањем државних издатака, или повећањем њених прихода, што ће рећи, углавном већим опорезивањем.
Звучи једноставно, али је у стварности компликовано. Суштина проблема, како је то у „Тајму” дефинисао аналитичар Ферид Закарија, је у томе што ”амерички апетити за услугама државе далеко надмашују апетите за порезе”.
План Обамине комисије је, назван симболично ”Тренутак истине”, оцењен је и као ”аконтација за права, тешка жртвовања, која ће свако у земљи морати да направи” (речи сенатора Тома Кобурна, ауторитета за буџетска питања из редова републиканаца).
Предвиђао је укидање различитих, али популарних пореских олакшица, смањивање рачуна за социјалу, повећање минималног животног доба за одлазак у пензију, па чак и мање хране за досадашњу ”свету краву”, Пентагон, чији би буџет, већи иначе него сабрани војни буџети половине света, требало да буде скресан за сто милијарди.
Обама је, са своје стране, изнео предлог да се на две године замрзну плате око два милиона људи који су на платном списку државе, чиме би се уштедело 20 милијарди.
Био је то, очигледно, симболичан гест да би смирио републиканце којима је „велика влада” главни идеолошки аргумент против демократа и њиховог лидера. Идеолошке поделе имају међутим и практично питање: кога поштедети, а на кога ударити? Демократе би да задрже садашњи ниво социјалне заштите и олакшица за радни народ, тј, средњу класу (оне који зарађују до 250.000 годишње), док се, инсистирањем да мање пореза плаћају и они који пребацују ту црту, републиканци представљају као заштитници богатих.
С обзиром да Америка ипак није Грчка, праве димензије америчких фискалних проблема зависе од тога колико се далеко гледа. Данашњи дефицит, иако огроман, сасвим је подношљив, и једна група либералних економиста сматра да држава треба да настави са трошењем, не би ли тиме „повукла” целу економију да изађе на стазе потпуног опоравка и запослености, која је, према најновијим подацима, са 9,6 скочила на 9,8 одсто.
На овој линији је и став да стезање каиша треба одложити све док привреда не буде у пуној брзини, а незапосленост на „стандарду” од око пет одсто. Али на другој страни је разложан страх да би дотле проблем могао и да измакне контроли.
Ситуацију компликује и то што „радикали” доминирају и код демократа и код републиканаца: први се померају све више улево, други удесно. Први страхују да ако се приближе центру да ће их бирачи одбацити, други се плаше да ће, ако одустану од „не” повећању пореза, изгубити наклоност своје изборне базе, иако су у време њиховог идола Роналда Регана, на кога се често позивају, за осам година његова два мандата, порези повећавани 12 пута.
А без међусобног приближавања нема компромиса, нити излаза из ситуације са „много проблема, а мало времена”.
Милан Мишић
Извор: Политика 05.12.2010.
Фискалне муке нације која воли државу, али је алергична на порезе
Јесен на Капитол хилу
Од нашег сталног дописника
Вашингтон – ”Америко, ти имаш озбиљан проблем и кратко време да га решиш”.
Овако интонирану поруку нацији је упутио сенатор Ален Симпсон, један од двојице председника двопартијске ”Националне комисије за фискалну одговорност и реформу”, коју је председник Обама основао још у фебруару ове године, са циљем да предложи план за благовремено смањивање великог проблема данашње Америке који се огледа у томе што она у овом тренутку троши (много) више него што има.
Комисија је успела, упркос идеолошким надвлачењима између два политичка табора, демократа и републиканаца, да састави један план, али не и да га, прошлог петка, и неопходним бројем гласова усвоји. Од 18 њених чланова, за план је гласало само 11. Минимум да би прошао и нашао се на дневном реду Конгреса, био је 14.
Упркос томе, Комисија је испунила очекивања – јер је о ”озбиљном проблему” покренула суштински национални дијалог.
Бројке које илуструју тај проблем су, гледано очима посматрача изван Америке, вртоглаве. Америчка влада сваког радног дана позајмљује 5 милијарди долара да би испуњавала своје обавезе. Годишња буџетска рупа – разлика између онога што држава (на федералном нивоу) кроз порезе убере и што према буџетским ставкама треба да потроши, попела се на око 1.600 милијарди.
Амерички дуг је ове године нарастао на 62 одсто бруто националног производа, свега што се у њеној економији за годину дана произведе или кроз услуге размени. Ако се ништа не промени, за десет година дуг ће нарасти на 90 одсто БНП-а. Само за камате на тај дуг, 2020. мораће да се издваја хиљаду милијарди годишње, довољно да међународне кредитне агенције смање кредитни рејтинг најбогатије нације и изведу је на стазу која води ка проблемима које данас има – Грчка.
Грчка је на ивицу банкрота дошла кад је њен дефицит достигао око 13 одсто БНП-а. Амерички је тренутно 9 одсто.
Да би се то избегло, треба притегнути каиш и за десет година уштедети 4.000 милијарди и дефицит свести на 2,3 одсто. Или смањивањем државних издатака, или повећањем њених прихода, што ће рећи, углавном већим опорезивањем.
Звучи једноставно, али је у стварности компликовано. Суштина проблема, како је то у „Тајму” дефинисао аналитичар Ферид Закарија, је у томе што ”амерички апетити за услугама државе далеко надмашују апетите за порезе”.
План Обамине комисије је, назван симболично ”Тренутак истине”, оцењен је и као ”аконтација за права, тешка жртвовања, која ће свако у земљи морати да направи” (речи сенатора Тома Кобурна, ауторитета за буџетска питања из редова републиканаца).
Предвиђао је укидање различитих, али популарних пореских олакшица, смањивање рачуна за социјалу, повећање минималног животног доба за одлазак у пензију, па чак и мање хране за досадашњу ”свету краву”, Пентагон, чији би буџет, већи иначе него сабрани војни буџети половине света, требало да буде скресан за сто милијарди.
Обама је, са своје стране, изнео предлог да се на две године замрзну плате око два милиона људи који су на платном списку државе, чиме би се уштедело 20 милијарди.
Био је то, очигледно, симболичан гест да би смирио републиканце којима је „велика влада” главни идеолошки аргумент против демократа и њиховог лидера. Идеолошке поделе имају међутим и практично питање: кога поштедети, а на кога ударити? Демократе би да задрже садашњи ниво социјалне заштите и олакшица за радни народ, тј, средњу класу (оне који зарађују до 250.000 годишње), док се, инсистирањем да мање пореза плаћају и они који пребацују ту црту, републиканци представљају као заштитници богатих.
С обзиром да Америка ипак није Грчка, праве димензије америчких фискалних проблема зависе од тога колико се далеко гледа. Данашњи дефицит, иако огроман, сасвим је подношљив, и једна група либералних економиста сматра да држава треба да настави са трошењем, не би ли тиме „повукла” целу економију да изађе на стазе потпуног опоравка и запослености, која је, према најновијим подацима, са 9,6 скочила на 9,8 одсто.
На овој линији је и став да стезање каиша треба одложити све док привреда не буде у пуној брзини, а незапосленост на „стандарду” од око пет одсто. Али на другој страни је разложан страх да би дотле проблем могао и да измакне контроли.
Ситуацију компликује и то што „радикали” доминирају и код демократа и код републиканаца: први се померају све више улево, други удесно. Први страхују да ако се приближе центру да ће их бирачи одбацити, други се плаше да ће, ако одустану од „не” повећању пореза, изгубити наклоност своје изборне базе, иако су у време њиховог идола Роналда Регана, на кога се често позивају, за осам година његова два мандата, порези повећавани 12 пута.
А без међусобног приближавања нема компромиса, нити излаза из ситуације са „много проблема, а мало времена”.