Rusija

[crvendac_011]

Sankt Peterburg: Petrov raj u zlatu uspomena

Večernje novosti




Sankt Peterburg Rusi zovu Petrovim rajem. Smešten na Nevi i obalama njene delte, grad je jedinstveno i neponovljivo mesto koje spaja daljine, Istok sa Zapadom

Veneciju severa, Prozore zapada, ruski Amsterdam, kako ga još nazivaju, krasi 300 mostova, bezbroj kanala i granitnih nasipa. U mračnoj i tajanstvenoj Nevi koja gospodari severnim ruskim prostranstvom, oslikan je velelepni prizor grada muzeja, luke i neponovljivog pejzaža.
Petar Veliki sredinom 1710. odlučio je da Vailevsko ostrvo na krajnjem severu Rusije pretvori u centar svoje nove prestonice. Na Zečjem ostrvu 27. maja 1703. podigao je tvrđavu da bi zaštitio zemlju oko Neve. Želeo je grad poput Amsterdama, koji plovi i slika se u reci. Sa Petropavlovske tvrđave odjeknula su kariljona zvona, a njihov neponovljiv zvuk najavio je rođenje nove "stolice", iznikle na močvari, na ušću reke Neve u Finski zaliv, na Baltičkom moru. Jedinstven izgled grad je dobio zahvaljujući caru koji je, oduševljen Versajem, pozvao mnoge arhitekte, inženjere i graditelje iz Evrope koji su ga gradili prema pariskom uzoru i postao baza širenja evropskih uticaja u Rusiji, zbog čega je imao značenje ruskog prozora u Evropu.
Carskim dekretom obznanjeno je da se prestoni grad seli na sever. Na ovaj politički potez Petar se odlučio u nastojanju da Rusiju približi Evropi, ali i da učvrsti vlast na severu. Sankt Peterburg bio je prestoni grad gotovo neprekidno od 1713. do 1918, kada su boljševici izveli Oktobarsku revoluciju 1917. i prestonicu vratili u Moskvu. Bio je Petrograd, zvao se Lenjingrad, a od 1991. vraćeno mu je staro ime - Sankt Peterburg.
Grad heroj koji je pod nemačkom opsadom, u potpunoj blokadi proveo 872 paklena dana, zbog neprocenjivog blaga koje čuva, na listi je zaštićenih gradova Uneska. Drugi je po veličini ruski grad, ali po duhu, umetnosti, tradiciji, društveni je i kulturni centar, ponos svih šest miliona ljudi koji danas u njemu žive.
Sunce na severu, u ovom delu Rusije, od kraja maja do početka juna, ne silazi sa horizonta, pa su noći svetle. Bele noći traju tri nedelje u junu, a potpuna je čarolija kada se na nebeski osvetljenoj reci posle ponoći podigne devet mostova da bi prošli ogromni brodovi.
Svaki kutak Pitera, kako ga njegovi žitelji od milja zovu, neponovljiv je i iznenađujući. Nevelike zgrade, prostrane vile, kapije od kovanog gvožđa, crkve, trgovi, bašte, ukrasi su ucrtani u bulevare i skrovite ulice kojima su hodali i stvarali svoja besmrtna dela Puškin, Dostojevski, Jesenjin, Turgenjev... Zagledani u tamno nebo, čekajući zrak "severnog" sunca, koji bi ozario ovoliku lepotu, stvarali su dela neprocenjive vrednosti. Piter je, od njegovog osnivača, velikog i moćnog Petra, do danas večita inspiracija. U želji da zadrži njegov sjaj, ruska država uložila je milijardu dolara u obnovu starih zdanja i fasada koje čuvaju istoriju i sećanje na neimare i stavaraoce.
Iz elitnog restorana "Starija tamožnja", svakog jutra dopre zvuk topovske paljbe sa obližnje crkve Petra i Pavla. Konobari kažu da je paljba
podsećala jednog generala da je vreme za ručak. Kroz razne priče i iskušenja prolazili su grad i njegovi stanovnici. Katedrale su bile biblioteke, kafane bioskopi, a dugo su sve crkve bile zatvorene. U Sankt Piterburgu ima oko 800 svetilišta, među kojima su najpoznatije monumentalna Kazan katedrala, prefinjena Isakijevska crkva i "Spas na krvi", sa svojim neverovatnim mozaikom, kao i crkva Vaskrsenja.
Muzej Ermitaž, jedna od najlepših galerija na svetu, čuva ogromnu zbirku u šest velelepnih zgrada. Najčuveniji je Zimski dvorac, koga je osnovala vladarka Katarina Velika 1764. "Tihi kutak", kako ga je po nekoliko svojih odaja nazvala carica, poseti godišnje nekoliko miliona turista. U njegovih 400 sala čuva se 14.000 slika i skoro tri miliona eksponata. Ako bi ljubitelj umetnosti pored svakog predmeta proveo minut bilo bi mu potrebno 15 godina da uživa u svakom eksponatu Ermitaža.
U gradu ima 40 univerziteta, 80 pozorišta, a nedavno je obnovljena i nova scena Marinskog teatra po ideji arhitekte Dominika Peroa. Grad je jedinstven po broju muzeja, ima ih više od 100, između ostalih muzej hleba, votke, čokolade, samovara, gramofona.
Za razliku od Moskve, koja je u prstenovima, Piter odlikuju stroge geometrijske linije prospekata sa mrežom kanala. Neobično je Vasiljevsko ostrvo u delti Neve, nekadašnji centar grada u kojem su podignute Akademija nauka i Univerzitet.
Monumentalni "Bronzani konjanik", spomenik podignut u vreme vladavine Ekatarine, delo je francuskog skulptora Etjena Morisa Falkonea, koji ga je stvarao 20 godina. U restauriranom dvorcu velikog kneza Alekseja Aleksandroviča danas je čuveni Dom muzike.
Osim što je važan poslovni i trgovački centar, Sankt Peterburg je i jedna od najvažnijih ruskih luka, lučko čvorište. Reka Neva kanalom je povezana s Volgom, preko koje se može ploviti do Crnog mora i Kaspijskog jezera, a takođe i do Belog mora.
Stanovnici Pitera ne vole oblakodere. Nedavna ideja o gradnji prve visoke palate veoma ih je rasrdila, pa su čudo od metala i betona, koje će nadvisiti sve druge, nazvali "kukuruz".
Najpoznatija ulica je Nevski prospekt, uz obalu reke. Uz ulicu su smeštene palate i trgovine, kafei i restorani. Šetnja najdužim bulevarom oivičenim gustim rastinjem poslastica je naročito u prepodnevnim satima kada sve vri i ključa.

 

[mravica]

Veliki spomenik kulture Rusije i cijele Evrope!

 

[crvendac_011]

Najhladniji grad na svetu

Najhladniji grad na svetu

Izvor: Putujem.com
ponedeljak, 1. februar 2010.


Jakutsk - ruski grad u kojem 'prohladno' znači minus 50C, i gde kratak odlazak do prodavnice može da se završi sa promrzlinama
(foto: bolotbootur)

Mislite da smo ove godine imali gadnu zimu? Probajte sledeće godine da odete u Jakutsk - ruski grad u kojem "prohladno" znači minus 50C, i gde kratak odlazak do prodavnice može da se završi sa promrzlinama.
Na minus 5C, hladnoća je relativno osvežavajuća, a laki šešir i šal su sve što jepotrebno da bi čovek ostao utopljen. Na minus 20C, vlaga u nozdrvama se zamrzava, a zbog hladnog vazduha teško je ne zakašljati se svako malo. Na minus 35C, vazduh je toliko hladan da nezaštićena koža brzo trne, tako da promrzline predstavljaju neprekidnu opasnost. Na minus 45C, čak i nošenje naočara postaje problem: metal se lepi za obraze, i ako ih naglo skinete otkinućete komad mesa sa svog lica.

Sve ovo znam jer sam nedavno bio u Jakutsku, mestu u kojem vas prijateljski raspoloženi lokalci upozoravaju da napolju ne nosite naočare. Jakutsk je udaljen grad u Istočnom Sibiru (oko 200,000 stanovnika), a poznat je po dve stvari: po tome što se nalazi se na originalnoj tabli za Riziko, i po tome što je, kako tvrde lokalci, najhladniji grad na planeti zemlji. U januaru, najhladnijem mesecu, prosečna najviša dnevna temperatura iznosi oko minus 40C.

Ove zime Jakutsk je napunio naslovne strane nakon serije pucanja cevi zbog kojih su Artik i Markha, dva obližnja sela, nekoliko dana ostala bez grejanja. Temperatura je tada bila minus 50C. Na televizijskim snimcima prikazani su ljudi umotani u gomilu ćebadi kako pokušavaju da se zagreju okupljeni oko improvizovanih peći na drva. I tako sam i ja rešio da dođem u Jakutsk i shvatim kako ljudi uspevaju da prežive, i kako u tim uslovima vode ono što bi se uslovno rečeno moglo nazvati svakodnevnim životom.

Ubrzo sam otkrio da se u lokalnom žargonu temperatura od minus 40C opisuje kao



"hladno, ali ne previše". Mnogi su mi rekli kako je prošlogodišnji novembar bio izuzetno topao, jer temperatura nije padala ispod prijatnih minus 25. U Moskvi, u kojoj sam živeo godinama, samo jednom je živa pala na minus 30C, početkom 2006, a hladnoća je retko kada tolika da se ne možete zaštiti solidnom zimskom jaknom. I tako, obazriv, pred prvi odlazak u Jakutsk, rešio sam da se natovarim punim koferom odeće koja će me zaštititi od ciče zime.

Počevši od stopala pa na gore, obukao sam: par pamučnih čarapa, a preko njih par termo čarapa; par toplih, dubokih čizama Gore-Tex; termo dugačke gaće; termo potkošulju (poklon od jednog zabrinutog člana porodice); majicu sa dugačkim rukavima; relativno tesan džemper od kašmira; vuneni duks a rajsferšlusom; naduvanu zimsku jaknu s kapuljačom; par tankih vunenih rukavica (da bih mogao da fotografišem kad skinem spoljni par da ne izlažem golu kožu hladnoći); par debelih rukavica od vune i tinsulata; vuneni šal; i, vunenu kapu.

Iz sobe se teturam kao Michelin Man, i odmah počinjem da se znojim zbog centralnog grejanja u hotelu. Odlučio sam da se suočim sa svime što Jakutsk ima da mi ponudi. Oprezno izlazim iz hotela i... pa... i nije tako strašno. Maleni pravougaonik mog lica koji jedini nije pokriven definitivno registruje hladan vazduh, ali sve u svemu, nije mi loše; čak je prijatno. Stičem utisak da sve to i nije tako strašno, pod uslovom da ste dobro obučeni.

Međutim, nakon nekoliko minuta, ledeni vazduh počinje da pokazuje svoju pravu



snagu. Prvo što je na meni nastradalo bila je koža na licu koja je bila direktno izložena hladnoći. Lice je počelo da me pecka, onda sam osetio udare bola, a zatim mi je potpuno utrnulo, što je prilično opasno jer to znači da krv više ne teče kroz kožu. Zatim je hladnoća prodrla kroz dvostruki sloj mojih rukavica i počela da mi hladi prste.

Ni vunena kapa i naduvana kapuljača takođe nisu dovoljni za minus 43C, jer su uši ubrzo počele da me peku. Sledeće su bile noge. Na koncu, shvatio sam da mi je čitavo telo u žestokom bolu i vratio sam se unutra. Pogledao sam na sat - napolju sam bio 13 minuta.

Rusija obiluje područjima za koja se može reći da su veoma velika, veoma udaljena, i veoma hladna, ali Jakutsk je u tome apsolutni rekorder. Ekstreman je u svakom smislu, čak i po sibirskim standardima. Jakutia, pokrajina čiji je Jakutsk glavni grad, pokriva više od milion kvadratnih milja, dok tu živi manje od milion ljudi. Može se pohvaliti velikim gradovima, podeljena je u administrativne jedinice veličine Britanije, a individualni regionalni centri su nešto veći od sela.

Lokalci tvrde da u okolini ima dovoljno jezera i reka da svakom stanovniku pripadne po jedno. Vole i da se hvale da njihova regija ima svaki element periodnog sistema. Prema lokalnoj legendi, bog je prilikom stvaranja sveta leteo iznad zemlje i delio bogatstva i prirodne resurse, ali kada je došao da Jakutije, toliko se smrzao da su mu ruke utrnule i sve je ispustio.

Udaljenost Jakutska je takođe ekstremna. Nalazi se šest vremenskih zona od Moskve,



a pre dva veka trebalo je više od tri meseca da se prevali put između ova dva grada. Danas ćete rasklimatanim avionom Tupoljev tu razdaljinu prevaliti za samo šest sati, s tim što povratna karta košta oko 750€, što je velika cifra za zemlju u kojoj prosečna plata iznosi manje od 400€. Do Jakutska ne postoji železnička pruga. Druga opcija je put brodom uz Lenu, dug oko 1,600 km, ali samo tokom onih nekoliko meseci u toku godine kada reka nije zaleđena. Treća varijanta je - "Put mrtvih".

Taj put su izgradili zatočenici Gulaga, od kojih su mnogi tokom gradnje izgubili živote, po čemu je put i dobio ime. Dug je 2,000 km i vodi do grada Magadan na Pacifiku. Put je u voznom stanju samo tokom zime, dok su reke zaleđene (Ewan McGregor i Charley Boorman su bezuspešno pokušali da ga motorciklom pređu tokom toplijih meseci). U glavnom ga koriste kamiondžije za dopremanje robe u udaljena sela. Vožnja traje oko dve nedelje, kamiondžije uvek putuju u paru, a tokom čitavog tog vremena nikada ne gase motor: zaustavljanje na ovakvom putu i hladnoći značilo bi maltene sigurnu smrt.

U samom Jakutsku, voze se u uglavnom polovnjaci uvezeni iz Japana; stvar je u tome što oni bolje podnose hladnoću nego Lade i druga tradicionalno ruska vozila. I pored toga, mahom ne gase motor kada se zaustave, a ponekad ga ostavljaju upaljenog i čitav dan da bi se manje kvario i da bi povratak s posla kući bio podnošljiviji i topliji. A toliki izduvni gasovi ozbiljno doprinose ionako velikom zagađenju grada.

Ovu oblast su prvi put osvojili Rusi oko 1630, i tada je osnovan Jakutsk kao mali administrativni centar. Domoroci Jakuti, turkijsko pleme azijatskih karakteristika, koje govori jezik pun grlenih vokala u glavnom su se bavili uzgojem irvasa. Postali su ruski podanici bez mnogo otpora. Čak i danas, Jakuti čine oko 40 odsto lokalnog stanovništva, i većina njih tečno govori svoj jezik, iako je industrijalizacija i kolektivizacija tokom sovjetskog perioda učinila da malo njih upražnjava nomadski stil života.

Sve do Oktobarske revolucije 1917, Jakutsk je bio nebitan provincijski grad. U 19. veku korišćen je, kao i mnogi sibirski gradovi, kao otvoren zatvor za političke disidente.



Pored misteriozne privlačnosti i ogromnih prirodnih resursa, Sibir je baš zbog tih zatvora uvek ostavljao utisak sumornog i nesrećnog mesta, ne samo među strancima, već i među Rusima.

Anton Čehov je krajem 19. veka proputovao Sibir i tada je opisao sumoran život koji su prognanici tamo vodili. "Izgubili su i poslednji trag topline koju su nekada imali," pisao je Čehov o jednoj grupi muškaraca koje je sreo u Zapadnom Sibiru. "Jedino što im je ostalo u životu bili su votka, kurve, još kurvi, i još votke... Prestali su da budu ljudska bića, i pretvorili su se u divlje zveri".

Ali za mnoge političke prognanike u Sibiru – uključujući Lenjina i Staljina – vreme koje su tamo provodili jedva da je bilo nešto više od čitanja knjiga na produženom godišnjem odmoru, doduše uz nešto hladniju klimu. "U to vreme, smatralo se da je veoma okrutno držati ljude u egzilu na taj način", kaže Vladimir Fjodorov, urednik lista Gazeta Jakutia, glavnih regionalnih novina. "Ali naravno, kada je horor Staljinizma i Gulaga prošao, sve je to počelo da deluje prilično humano".

Fjodorov uređuje novine iz svoje kancelarije u centru Jakutska, koja se, kao i svaka zgrada u gradu, veoma dobro greje. Novine su osnovali politički disidenti neposredno pred Revoluciju 1917. U proteklih 90 godina 9 puta su menjale ime, u skladu sa različitim političkim vetrovima.

Region je bogat zlatom i dijamantima, što je bio glavni razlog odluke Sovjeta da Jakutsk pretvore u glavni regionalni centar, prvo uz pomoć Gulaga, a kasnije naseljavanjem hiljadama volontera koji su bili u potrazi za avanturom, većim platama, i šansom da grade socijalizam na ledu. U regionu se nalazi i korporativni gigant Alrosa u čijem vlasništvu je ruski monopol dijamanata i čija proizvodnja čini 20 odsto svetske ponude sirovih dijamanata.

Vremenom, Jakutsk je transformisan u pravi grad, koji ima hotele, bioskope, operu, univerzitet, servis za dostavu pizze, pa čak i zoološki vrt. I, kao što sam ubrzo shvatio, nehumano niske temperature i zimska magla samo su deo svakodnevnog života.

I Moskva i Jakutsk su ove zime bili sa "pogrešne strane nule" na termometru, s tim što



je razlika između njih često bila i po 40C - kao između najhladnijeg zimskog dana u Engleskoj i vrelog julskog popodneva na jugu Španije.

Uprkos činjenici da lokalci stoički podnose zimu, da se deca na glavnom trgu igraju na snegu i veselo smeju, ja shvatam da moram što pre da uhvatim neki topao taksi ako želim da nastavim sa istraživanjem. Onih 13 minuta koje sam proveo napolju ostavili su me bez daha, celo telo me je bolelo, a lice mi je toliko pocrvenelo kao da sam se upravo vratio sa Koste del Sol. Kad sam ušao u hotelsku sobu srušio sam se na krevet ne bih li se otopio, a k sebi sam došao tek nakon pola sata. Najneprijatniji trenutak nastupio je posle 15 minuta, kada su noge počele da mi se vraćaju u normalnu telesnu temperaturu, uz ekstremno neprijatno vrelo peckanje, utrnulost, i svrab.

Lokalci su malčice bolji od mene kada je reč o podnošenju ekstremne klime. "Jakutsk važi za najhladniji grad na svetu," pisao je Henry Lansdell, britanski putnik koji je ovde boravio krajem 19. veka, tokom proputovanja kroz Sibir. "Ali lokalne žene Jakuta često možete videti kako na pijaci stoje golih laktova, ćaskaju i zbijaju šale kao da je divan proletnji dan".

Danas nema toliko mnogo golih laktova, ali lokalci bez sumnje znaju kako da se nose sa svojom klimom. Pijaca je i dalje puna izdržljivih ljudi koji prodaju smrznutu ribu, svinjetinu, i konjska srca. "Naravno da nam je hladno, ali čovek se navikne", kaže Nina, Jakutkinja koja osam sati dnevno stoji za tezgom na ribljoj pijaci. "Ljudi se na sve naviknu", kaže ona. Upitao sam je da li stajanje na tako hladnom vremenu ima lošeg uticaja na njeno zdravlje. Ona me gleda zbunjeno: "Zbog čega bi to uticalo na moje zdravlje? Ja sam sasvim u redu".

Štaviše, jedna studija koju su sproveli britanski i ruski lekari krajem 1990ih pokazala je da, dok u Britaniji broj obolelih raste tokom zime, u Jakutsku to nije slučaj. U studiji je zaključeno da je razlog tome što ljudi u Jakutsku ne izlaze napolje zimi, a kad to moraju da učine, tada se obuku u skladu sa vremenskim prilikama.

Ali, i pored toga reč je o izdržljivosti koju je teško shvatiti. Radnici na građevinama obustavljaju posao tek kad živa padne ispod minus 50, jer metal tada postaje suviše krut za obradu. Deca su oslobođena od odlaska u školu kada temperatura padne ispod minus 55, dok predškolska deca imaju nešto povoljniji tretman, jer se obdaništa zatvaraju već na minus 50.

I gotovo svaka žena je, bez izuzetka, od glave do pete odevena u krzno, u glavnom



lokalne proizvodnje. U takvoj klimi malo ko vodi računa o etici. "Videla sam na televiziji da u Evropi ima ludaka koji smatraju da nije lepo nositi krzno zbog ljubavi prema životinjama," kaže Nataša, stanovnica Jakutska, koja nosi bundu od zečjeg krzna i šubaru od krzna arktičke lisice. Lisičji rep joj visi sa obe strane glave, i vezan u čvor štiti joj uši od hladnoće. "Neka dođu malo u Sibir i nek provedu ovde nekoliko meseci, pa da vidim da li će i dalje brinuti o životinjama. Ovde nosiš krzno da bi preživeo. Ništa drugo te ne može ugrejati."

Pristojna bunda može da košta od nekoliko stotina do nekoliko hiljada funti, ali to se uvek smatra dobrom investicijom, jer se nosi godinama. Popularna je lokalna verzija valenki, krznenih čizmi koje se nose u čitavoj Rusiji, a ovde se prave od jelenske kože.

U takvim uslovima, suština tradicionalne kuhinje Jakuta je da iskoristi sve što je moguće. "Na venčanjima", pisao je Lansdell u 19. veku, "uobičajeno je da mlada svom budućem gazdi posluži kuvanu konjsku glavu sa kobasicama od konjskog mesa". Svakodnevni recepti bili su još manje primamljivi: "Oni prave neku vrstu kaše ili hleba od kore smrče, omorike, i ariša, koju sitno iseckaju i mešaju sa mlekom ili sušenom ribom".

Danas su jela malo ukusnija, iako je konjsko meso i dalje popularno u restoranima. Biti jakutski konj nije baš primamljiv položaj - radite upregnuti na užasno niskim temperaturama dok ne ostarite dovoljno da vas zakolju i pretvore u tanke šnicle, ili u pikantne šnite konjske džigerice".

Ostali delikatesi najčešće su marinirano meso irvasa i polu smrznuti šnitovi presne



rečne ribe - neka vrsta jakutskog sušija, koji je veoma ukusan i koristi se kao zakuska, koja se štrpka posle svake čašice votke. A posle nekoliko čašica votke, ni konjetina nije više tako neukusna.

Pitao sam Vasilija Ilarionova, šefa Katedre za jezik i kulturu Jakuta na lokalnom univerzitetu, kakvu ulogu klima igra u folkloru. "Jakuti su oduvek imali neverovatno poštovanje prema prirodi i svetu koji ih okružuje, jer znaju kako moćan zna da bude," kaže on. "Ali sama hladnoća ne igra veliku ulogu u našoj tradiciji. Osim toga, kod nas je prijatno hladno, jer mi nemamo vetar. Kad padne na minus 40 ja volim da idem peške na posao. Volim našu klimu, ali mislim da ne bih mogao da živim negde gde je vetrovito".

"Za nas je zima kao radna nedelja, a leto je kao vikend", kaže Bolot Bočkarev, lokalni bloger i nekadašnji novinar. Ali, leta su često i gora od zime, kratka i vlažna, kada dve, tri nedelje temperatura bude 30C ili 35C. Nijedna zgrada nema klima uređaj, a vazduh je pun mušica i komaraca u rojevima biblijskih proporcija.

Kratko leto je i period kada se čine ogromni napori za pripremu pred dolazeću zimu. Na reci Leni, koja je kod Jakutska široka preko 15 milja, ne postoji most u krugu od nekoliko stotina milja, tako da su sela sa druge strane primorana da obezbede višemesečne zalihe koje će trošiti u periodu kad reka nije plovna, a led još uvek nije dovoljno debeo da bi se preko njega mogao napraviti put. Tokom leta se proveravaju i popravljaju toplovodi, jer ako tokom zine nešto krene naopako, kao što se neposredno pred Novu godinu desilo u Artiku i Markhi, oni koji ostanu bez grejanja rizikuju smrt. Kada se od Jakutska krene Putem mrtvih, posle nekoliko stotina milja stiže se do Oimjakona, mesta gde je izmerena najniža temperatura u jednom naseljenom mestu – minus 71.2C.

"Tokom hladnog rata kružio je vic o tome kako Zapad ne mora da baci nuklearnu bombu da bi uništio Jakutsk", kaže Fjodorov, urednik Gazete. "Dovoljno bi bilo da na nekoliko sati isključe grejanje".

Uslovi su teški i za građevinarstvo. Jakutsk je najveći grad na svetu sagrađen na



permafrostu – tlu koje ostaje permanentno zamrznuto tokom čitave godine. Permafrost prekriva 15 odsto zemljine kopnene mase, i 65 odsto teritorije Rusije, kaže Mark Šats, istraživač na Institutu za permafrost u Jakutsku. "Druge zemlje se trude da ne podižu gradove na permafrostu", kaže ovaj naučnik.

Na dubini od četiri metra ispod zemlje, temperatura je minus 8C preko cele godine, bilo da je na površini minus 35C ili plus 35C. "Temperatura vazduha se menja brzo, iz sata u sat," dodaje Šats, i pokazuje mi podzemnu istraživačku laboratoriju koju je institut osnovao za istraživanje smrznutog tla. "Ali ovde dole, promena temperature se posmatra kroz period od nekoliko stotina hiljada godina".

A u tom bunkeru, gde su kristali leda na plafonu formirali savršene geometrijske oblike, brzo postaje jasno zbog čega je tako teško graditi na permafrostu. Tle, koje je kombinacija peska i leda, tvrdo je kao beton. Ali na ivicama, gde je led uspeo da se otopi, sve što je ostalo je puderast pesak. Ako se na takvom mestu podigne zgrada, toplota koju zgrada isijava topi led i uništava stabilnost temelja.

Iz tog razloga, bukvalno svaka zgrada u Jakutsku podignuta je na podzemnim šipovima, čija dužina zavisi od veličine zgrade. Čak i kod manjih vikendica, ti šipovi su dugi od šest do osam metara, dok za objekte kao što su elektrane, šipovi su dugi i do 25 metara.

Pojedini akademici na Zapadu smatraju da je samo postojanje gradova kao što je Jakutsk, podignutih na terenu koji jednostavno nije namenjen ljudima, potpuno apsurdno. "Ako uporedite Sibir sa Aljaskom i delovima Severne Kanade, gde takođe ima prirodnog bogatstva, videćete da je Sibir maltene prenaseljen," kaže Clifford Gaddy



sa Instituta Brookings. Gaddy je 2003. godine sa jednim svojim kolegom izdao knjigu pod nazivom Sibirska kletva, u kojoj tvrdi da je ogromna teritorija Rusija u stvari njena slabost, a ne nešto čime se treba ponositi. "Sistem tapka u sopstvenoj neefikasnosti. Sa svom tom naftom koju ima, Rusija teorijski može svako mesto učiniti pogodnim za život", kaže on. "Ali postavlja se pitanje da li je taj novac moguće pametnije investirati".

Autori ove knjige iznose procenu po kojoj samo hitna dostava goriva sibirskim gradovima košta čitavih 350 miliona funti godišnje, i da bi bilo mnogo efikasnije u Sibir poslati ljude da vade naftu, gas, nikl, zlato, i dijamante nego u takvim uslovima podizati sasvim funkcionalne gradove. Da je Sovjetski savez postupao u skladu sa tržištem, (a ne u skladu sa grandioznim ideologijama, tvrde autori knjige), gradovi kao što je Jakutsk nikada ne bi ni nastali. Gaddy optužuje današnju Rusiju, koja je pokrenula seriju programa u cilju očuvanja i podmlađivanja sibirskih gradova, da pati od "sumanute ideologije iz 19. veka, po kojoj država ne poseduje zemlju ukoliko tamo ne žive njeni građani".

Ali, većina građana Jakutska niti planira, niti želi negde da ide. Za etničke Jakute je to vekovima bio njihov dom, a oni koji su za vreme Sovjeta ovamo došli u potrazi za kešom i avanturom, već su pustili korenje. "Naravno da je ovde teško živeti," kaže Fjodorov lista Gazeta Jakutia. "Ali, ljudi koji ovde žive ovde su i rođeni. To je naša domovina".

Poslednji put sam osetio hladnoću Jakutska na aerodromu, dok smo peške odlazili do aviona i na pisti čekali 10 minuta dok nam nije bilo dozvoljeno da se ukrcamo. Dok smo rulali ledom prekrivenom pistom neposredno pred poletanje, pilot je objavio da je temperatura u Moskvi minus 4C. Kršni Sibirac koji je sedeo pored mene oduševljeno je uzviknuo, uzimajući još jedan gutljaj viskija koji je poneo na avion. "Letimo u tropsku vrelinu!"

Autor: Shaun Walker
Izvor: Independent
Prevod: Uroš Veličković

 

[gteodora96]

Neverovatno......

 

[rusofil]

месец дана сам провео у овом граду, и све само најлепше о њему и људима који у њему живе могу рећи! прелепо и предивно! ништа нисам видео, или доживео тамо, а што ми се није свидело. и идем поново, сигурно, само финансије да дозволе

 

[crvendac_011]

Moskva - Velikim koracima u napredak

Politika 03.04.2010 09:44



Poslednjih godina Rusija se dinamično menja, a u prestonici su te promene najintenzivnije. Mada oni koji sve to prate tvrde da se menjaju i sami Rusi

U odnosu na druge evropske gradove, Moskva nije mnogo star grad. Prvi put se pominje 1147. godine, a osnivač joj je Jurij Dolgoruki, knez rostovsko-suzdaljski i kijevski. Građevinsko nasleđe je u požarima i ratovima uništavano, ali mnogo šta je i preostalo. Da nije bilo organizovanog rušenja u vreme Oktobarske revolucije, naročito crkava, arhitektonsko nasleđe bilo bi još bogatije.
I posle Drugog svetskog rata su pravljeni radikalni urbanistički zahvati. Tako je na ulazu na Crveni trg, pored robne kuće GUM, srušena jedna crkvica, a odmah do nje i stara dvostruka kapija, kako bi se obezbedio prolaz kolonama za vreme vojnih parada. Oba objekta su devedesetih godina ponovo izgrađena. U okviru zidina samog Kremlja srušene su stare zgrade na čijem mestu je podignuta kongresna palata sa 5.500 sedišta.
Za toliko delegata iz celog Sovjetskog Saveza trebalo je obezbediti i smeštaj, pa je odmah ispod Crvenog trga uništen jedan blok da bi tu od 1964. do 1967. bio sagrađen hotel „Rusija” sa 4.000 ležaja. Sada je i taj hotel srušen i gradi se novi koji će se bolje uklapati u okruženje. To se desilo i sa hotelom „Inturist” na početku luksuzne Tverske ulice, koji je sagrađen u modernom stilu početkom šezdesetih godina, a sada je na njegovom mestu podignut hotel „Ric”, čiji se izgled bolje uklapa u ovu reprezentativnu ulicu. Manastir na obali reke Moskve srušen je i na njegovom mestu je sagrađen velelepni hram Hrista Spasitelja u znak zahvalnosti za pobedu nad Napoleonovom vojskom.
Posle revolucije, 1931. godine, hram je razoren i započeta je izgradnja najviše zgrade na svetu – Doma sovjeta. Gradnja je započeta i prekinuta, pa je to mesto iskorišćeno za kompleks otvorenih bazena. Devedesetih godina na mestu bazena krenulo se sa izgradnjom replike hrama Hrista Spasitelja i on je završen za šest godina i osvećen 2000. godine.
Za to vreme broj stanovnika Moskve se uvećavao i, sem reprezentativnih zgrada, građeni su i stambeni blokovi od neomalterisane opeke, zvani „staljinke”, u kojima je po nekoliko porodica živelo u malom zajedničkom stanu. Tada su u Rusiji bile atrakcija žvakaće gume, hemijske olovke i najlon čarape, a Jugoslavija je bila sanjani Zapad. Još samo pre deset-petnaest godina u trgovinama su prodavačice koristile drvene računaljke sa kuglicama na žici (abakus) za obračunavanje kupljene robe i vraćanje kusura.
Poslednjih godina Rusija se dinamično menja, a u Moskvi su te promene najintenzivnije. Menjaju se i sami Rusi. Biznismeni i japiji vidljivi su na svakom koraku.

Rusi putuju kao poslovni ljudi i kao turisti u sve delove sveta, a mnogi su se iselili u SAD, Englesku, Dubai, na Kipar, Maltu… Istovremeno, u Moskvi i Rusiji žive ljudi sa Zapada koji se tu bave biznisom. Često su oni u upravnim odborima ruskih kompanija i uredništvima domaćih novina. Za Ruse uzor načina života više nije Zapad, nego samo i jedino Amerika. Ruski kvas je potisnut, ali je zato koka-kola preplavila Rusiju.

Arhitektura Moskve sada je drugačija i nove zgrade više nisu tipične za Rusiju. Sem sedam „staljinki”, visokih špicastih zgrada, koje su karakteristične za period posle Drugog svetskog rata, Moskvu sada nadvisuju oblakoderi sagrađeni po najsavremenijim tehnologijama i visoki više stotina metara. Novi poslovni centar na Krasnoj Presnji – Moskovski siti, kada bude završen, ličiće na Čikago, Hongkong ili Šangaj. Tržni centri većine svetskih trgovinskih kompanija, sa najkvalitetnijom i najskupljom robom, niču na sve strane.

Siromaštvo na ulicama Moskve sada se manje primećuje. Doskora su se na sve strane, po ulicama i na ulazu u metro, videli stari ljudi i mladići, invalidi iz ratova, kako prose.

To je sada manje prisutno, a bogatstvo i luksuz su sve uočljiviji, pa nije neuobičajeno u izlogu videti štofani kaput koji košta 10.000 dolara.

 

[crvendac_011]

Bajkalsko jezero – sibirsko plavo oko

Bajkalsko jezero – sibirsko plavo oko

Slađana Raner Politika 28.09.2010 23:17



Bajkalsko jezero se nalazi u južnom Sibiru. Ima oblik polumeseca. Najdublje je na svetu i najveće u Evropi. Sa površinom od 31.500 kvadratnih kilometara predstavlja 20 odsto slatke vode u svetu (23.600 kubnih metara) neprocenjiv je prirodni resurs, ne samo Rusije, već čitave planete.

Bajkalsko jezero je sa dužinom od 636 kilometara, maksimalnom dubinom od 1.637 metara i 1.600 životinjskih i biljnih vrsta i odličan svedok istorije Zemlje. Zaštićeno je šumovitim planinama od kojih neke dostižu i više od 2.000 metara visine. Temperatura jezera, čije su vode besprekorno čiste i kristalno jasne je oko 10 stepeni Celzijusa U maju, neposredno posle otapanja leda, Bajkal je proziran do 40 metara dubine. Poređenja radi, u drugim jezerima uglavnom se ne vidi ni do polovine te dubine. Najveći deo jezera zamrzne se tek u januaru i tada je sloj leda na nekim mestima debeo 1,5 metar. Okolni sibirski predeli zamrzavaju se mnogo pre Bajkala.
Od 2.700 vrsta ribe koje žive u jezeru Bajkal, više od 60 odsto njih ne postoji nigde na drugom mestu, poput golomjanke, velike ribe čije prozirno telo sadrži 50 odsto masnoća i može da podnese snažan pritisak na kilometar dubine. Druga endemska vrsta je slatkovodna foka. Ribari najradije love omul (slična šaranu), a prodaja njenog mesa, najčešće znači život za lokalno siromašno stanovništvo.
Bajkalsko jezero prima vode iz čak 336, što manjih što većih, reka od kojih je najveća Selenga.
Legenda kaže da je Bajkal starac sa 336 sinova i kćeri ali se samo jedno dete odmetnulo – u vidu jedine reke po imenu Angara, koja ističe iz jezera. Navodno je surovi, strogi Bajkal nameravao da uda ćerku za Irkuta, a ona se zaljubila u Jeniseja. Jednom, dok joj je otac spavao, iskrala se i pobegla sa svojim voljenim. Kad se Bajkal probudio i video da mu je ćerka otišla, pobesneo je. Orkanski vetar je dizao ogromne talase, lomio drveće, zveri su se razbežale, a ribe pobegle na dno jezera. Čak je odlomio stenu sa planine i bacio za odbeglom ćerkom. Stena je, navodno, pala na devojčino grlo. Umirujući Angara je plakala i molila da joj da malo vode i oprosti. Umesto vode dobila je očeve suze. Hiljadama godina od tada voda Angare pomešana sa suzama uliva se u Jenisej.
Bajkal je tmuran i strašan, a stena koju je bacio dobila je ime Šamanski kamen. Tu su se vekovima prinosile žrtve da se Bajkal ne bi naljutio, srušio stenu a voda poplavila svu zemlju!
Ako putnici žele bolje da upoznaju jezero koje ima i 27 ostrva, trebalo bi da plove najmanje mesec dana. Turističke brodske maršute obično traju pet-šest dana. Na obalama, neretko, videće medvede, lisice i srndaće. Na šumovitom vidikovcu uz Bajkal, odakle se pruža veličanstven pogled na jezero, na granama drveća vezane su mnogobrojne krpice i trake. Turisti koji su ih tu ostavili su, verovatno, poželeli da se jednog dana ponovo vrate na Bajkal.
Duboko jezero poznato i kao plavo sibirsko oko kao magnet privlači turiste iz celog sveta, a Rusi ga smatraju najvećim prirodnim čudom. Ime mu dolazi od tatarskog „bai-kul” što znači bogato vodom na jeziku naroda Kurikan koji je na ovom području živeo pre 1.300 godina.
Geolozi imaju zanimljive teorije o jezeru. Smatraju da je Bajkal u prošlosti bio jezero, danas je „more”, dok će u budućnosti biti okean!

 

[crvendac_011]

Московски хотели најскупљи у свету

Московски хотели најскупљи у свету

9. август 2010. | 12:42

Британски истраживачи рангирали 10 градова према ценама смештаја

На другом месту после Москве, хотели Женеве, а на трећем Хонгконга. Следе Париз и Њујорк, Вашингтон, Цирих, Абу Даби, Стокхолм и Осло
МОСКВА (Танјуг) – Москва је и у првој половини ове године била најскупљи град у свету по цени хотелског смештаја, јер је у просеку боравак у хотелима руске престонице коштао 407,69 долара. На другом месту после Москве, према истраживању британске компаније „Хог Робинсон груп“, јесу хотели Женеве (315.89 долара), а на трећем Хонгконга (313.68). У прву петорку са најскупљим хотелским смештајем сврстали су се и Париз и Њујорк, где ноћење кошта у просеку 312.92 долара, односно 308.16 долара. Међу 10 градова са најскупљим хотелима су и Вашингтон, Цирих, Абу Даби, Стокхолм и Осло. ХРГ при том указује да је Москва, без обзира на лидерске позиције у рејтингу, један од малобројних градова у којима је цена хотелског смештаја опадала ове године. Према прорачунима стручњака, смештај у хотелима руске престонице је ове године појефтинио 12 одсто, рачунато у рубљама и у поређењу са 2009. годином. За разлику од хотелских цена, попуњеност московских хотела је међу најнижим у свету, а у првој половини године је била на нивоу од 58,5 одсто, што је знатно испод показатеља у већини других земаља. Хотели у Паризу су, наиме, у просеку попуњени са 75,4 одсто, у Лондону са 84,7, а у Варшави са 65,8 одсто, пише московски пословни дневник „Ведомости“, позивајући се на истраживање консалтинг компаније „Knight Frank“. У поређењу са другим тромесечјом прошле године, руски хотели су у претходном кварталу ипак остварили известан раст.

Хотели у категорији са пет звездица су били попуњени са 54,6 одсто (што је 2,7 одсто више на годишњем нивоу), а у категорији са четири звездице са 50,4 одсто, или четири одсто више него у истом периоду лане. Према подацима градског комитета за туризам, у Москви ради више од 270 хотела са укупно 85.000 кревета. Највећи број хотела (око 70 одсто) је у категорији са три звездице. Инвестиционе компаније из Немачке планирају улагање три милијарде евра у изградњу 10 нових хотела (са по 200-300 соба) у Москви, за које су локалне власти већ доделиле локације, објављено је прошлог месеца. Реализација тог пројекта, која би могла да почне 2011, биће завршена до 2016. године.

Извор: Правда

 

[crvendac_011]

Raskoš carske Rusije

Sankt Peterburg

Raskoš carske Rusije

CDC/JS | 24. 10. 2010. - 00:02h | Foto: Shutterstock


Iako postoji svega 300 godina, Sankt Peterburg ima bogatu i fascinantnu istoriju, prepunu dramatičnih događaja i velikih istorijskih ličnosti. Na ušću Neve na močvarnom zemljištu, grad je osnovao car Petar Veliki, kao rusku prestonicu i svoj „prozor na zapad“.

U vrtovima zamka Peterhov nalazi se najveći kompleks fontana na svetu

Sankt Peterburg može da se pohvali kosmopolitskom atmosferom i nekim od najlepših arhitektonskih građevina. To je grad palata, muzeja, vijugavih kanala, mostova, širokih bulevara i neslućenog umetničkog blaga, koje odražava pompu i ekstravagantnost njegove imperijalne prošlosti, ali i misterioznu, tragičnu genijalnost njegovog osnivača.

Severna Venecija

Rečice i kanali presecaju istorijski centar Sankt Peterburga i teško možete da prevalite više od nekoliko stotina metara a da ne pređete preko mosta. Upravo zbog toga što je gotovo u potpunosti podignut na više ostrva u delti Neve, ovaj grad nazivaju i severnom Venecijom. Krajem 19. veka postojalo je 101 ostrvo, danas ih ima „svega“ 42. Svi oni su ispresecani kanalima i povezani sa 342 mosta, od koji su neki prava remek-dela inženjerstva i arhitekture.

Iako tako mlad, ovaj grad ima neverovatno mnogo različitih verskih građevina. Od Crkve svetog Isaka, koja je građena više od 40 godina, preko manjih lokalnih bogomolja, do kitnjastih hramova evropskog i ruskog baroka, sve crkve su izuzetno lepe i upečatljive. Severnu prestonicu ne krase samo ruske pravoslavne crkve, već i centralna džamija i budistički manastir.

Pravoslavne crkve obuhvataju neke od najlepših hramova u Rusiji. Posebno se ističe Katedrala svetog Petra i Pavla. Toranj ovog velelepnog baroknog zdanja nalazi se u središtu Petropavlovske tvrđave, istorijskog srca grada. U samoj crkvi su grobnice većine careva iz dinastije Romanov. Katedrala svetog Andrije Prvozvanog pravo je remek-delo kasnog baroka.

Grad ima 42 ostrva, ispresecanih kanalima i povezanih sa 342 mosta

Grad muzej

Peterburžani za svoj grad često kažu da je „grad muzej“, i to s razlogom. Sam Petar Veliki osnovao je prvi muzej svoje nove prestonice, etnografski i antropološki muzej pod nazivom Kunstkamera (od nemačkog „kabinet retkosti“). Danas grad može da se pohvali sa više od 100 muzeja.

Najpoznatiji je svakako državni muzej Ermitaž, jedan od najvećih i najuglednijih muzeja na svetu. Pošto ima više od tri miliona eksponata, zahteva da ga obiđete više puta. Prema nekim procenama, potrebno je 11 godina da biste prošli kroz ceo muzej i zadržali se samo po minut ispred svakog eksponata. Stoga se većina turista opredeljuje za razgledanje u pratnji vodiča da bi videli ono najvrednije.

Najveći deo zbirke smešten je u Zimskom dvorcu, nekadašnjoj zvaničnoj rezidenciji Romanova, i u okolnim zgradama. Najdragoceniju zbirku muzeja čine dela zapadnoevropskih slikara: Mikelanđela, Da Vinčija, Rubensa, Rembranta, Van Goga, Pikasa i drugih.

Jedan od najvećih muzeja na svetu "Ermitaž" ima više od tri miliona eksponata

Državni ruski muzej izlaže više od 400.000 umetničkih dela, koja pokrivaju celokupnu istoriju ruske umetnosti, od ikona iz 11. veka do dela savremenih video-umetnika. Čuven je i Muzej lutaka. Tu su izložene lutke svih epoha i svih naroda, kao i zbirka olovnih vojnika.

Poseta Sankt Peterburgu ne bi bila potpuna ako ne biste posetili bar jedan od carskih dvoraca na periferiji. Od Petra Velikog nadalje, te velelepne palate, s ogromnim vrtovima i dragocenim zbirkama umetničkih dela, bile su odraz bogatstva i ukusa ruskih careva. Najpoznatiji je Peterhov, 29 kilometara od grada. Porede ga s Versajem, a u njegovim vrtovima nalazi se najveći kompleks fontana na svetu.

Carsko selo, spomenik svetske arhitekture, bio je prigradska rezidencija careva, a status muzeja dobio je 1918. godine. Sastoji se od dve palate, razdvojene velikim veštačkim jezerom, nekoliko paviljona i prelepih vrtova.

Posebnu pažnju zavređuje barokni kompleks palata i parkova Oranijenbaum na obali Finskog zaliva, 40 kilometara zapadno od Petrograda.

Izvor: Blic online

 

[Mihajlo]

Mnogo lijepa zemlja al su ljudi hladni kao i klima