- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
КИНКА: Свирањем пригушујем насиље и мржњу
Она живи у свом микросвету, због чега је мање дотичу поблеми који су евидентни, па и чињеница да је култура постала луксузна роба. Ипак, веома жали
због уништених вредности, пропалих генерација и боји се за будућност наше деце. Оптимиста је – нада последња умире. Пропутовала је цео свет, упознала га и очарала. Пијанисткиња Рита Кинка ипак се враћа у Нови Сад, Војводину и Србију. Рођену Суботичанку, осим људи и места које воли, овде враћају мирис кестена у октобру и липе у јуну, кафица код „Безе”, риба у чардама Футога и Баноштора, осмеси у пролазу... У богатој каријери иза себе има више од 1.000 наступа, а „Дневник” је прво замолио Риту Кинку да нам све концерте сажме у једну реч.
– Откривање.
Опишите нам тренутак када сте схватили величину вашег талента и умећа?
– Још нисам свесна, то је бескрајно трагање за лепотом живота и уметности и жеља да треперим заједно са звуком.
Од малих ногу сте за клавиром, да ли се некада запитате у какву бисте особу израсли да нисте пијанисткиња?
– Дуже бих тражила смисао живота и можда га не бих ни нашла.
На овом месту је ваш професор Душан Трбојевић рекао да је музика спој вечности и интиме?
– Пошто је цели свет и свемир саздан од енергије, музика је једно од лица енергије која оплемењује свако биће. Чак и вода, камен, ваздух реагују на звук, а камоли људи.
Да ли је тачна пословица да људи не бирају своје занимање, већ занимање бира њих?
– Веома тачно! Ако не ставимо бране око себе, већ примамо импулсе.
Рекли сте да су ваше уши „стално отворене“, шта оне чују у свету који вас окружује, осим музике?
– Цели свет звучи. Од шкољке до пустиње, чујем ту свемирску музику која није апсолутно лепа у естетском смислу, већ је то и звук силе, насиља и мржње. Због денфовања ових последњих, ја себи и другима свирам и покушавам да ширим позитивне вибрације.
Упркос суровостима транзиције, неки млади људи су стекли истанчан сензибилитет. Да ли је то ствар васпитања, дара или...?
– Све помало, и у кукољу се нађе жито.
Зашто ми се све више Суботичана жали да је то мртав град, да ли је то тачно, где је корен тог мртвила?
– Промена структуре становништва као последица деведесетих је довела до тога да су већина „домородаца” потражила друго станиште. Други разлози су, можда, близина границе, недовољно улагање у погранична места. И још хиљаду разлога, тешко ми је о томе говорити, превише ме се дотиче. Шетам се стазама детињства и питам се шта је могло да буде од тако лепог града да је...
Рекли сте у једном интервјуу „ко задире у срж музике и живота, не може бити ведар“?
– Сада мислим обрнуто. Не може бити срећан онај који не спознаје себе и своју улогу у свету. Ведрина за мене није само добро расположење, него и спознаја иза граница добра и зла, спознаја да смо ми сви заједно део васионе и да имамо своје улоге у размени енергија.
Да ли бисте тако отрезнили грађане Србије који за личне и државне проблеме увек криве друге?
– Свако треба да гледа сопствене могућности и улогу у функционисању онога што сам мало пре поменула. Лако је налазити кривца за све што нисмо и нећемо урадити због сопствене лењости и небриге.
Карактеристика коју је Нови Сад временом изгубио, а вама највише недостаје?
– Комотност, да не кажем „спорост живота”.
Да ли је пораст насиља последица економске кризе или је проблем дубљи, у институцијама друштва и породице?
– Шта је старије, кокошка или јаје? Све то, у корелацији је довело до данашњег стања.
Може ли евентуалан улазак Србије у ЕУ елиминисати непријатељски однос грађана и државе?
– Делимично, али треба радити на индивидуалној свести и одговорности грађана. Иначе, нико нам не може помоћи, камоли ЕУ са свим својим проблемима...
Како сте ви доживели слоган „песма нас је одржала“ током бомбардовања 1999?
– И Римљани су рекли „песме и игара”.
Личи ли то на сценарио „не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”?
– Личи ми на то да је човек најприлагодљивије биће на планети и на све се навикне. А и пркос је велика сила.
Да ли су се ваша перцепција уметности и извођење променили када сте постали мајка?
– Нису, али су постали много обојенији.
Игор Михаљевић
Црно, суво
Претходни гост „Интервјуа недеље” писац Михајло Пантић питао је „на невиђено” Риту Кинку које вино пије?
– Црно суво, као што су „плавац”, „поступ”, „вранац”, „каберне”, уз пршут и сир из уља.
Дневник 07.11.2010 05:39
Она живи у свом микросвету, због чега је мање дотичу поблеми који су евидентни, па и чињеница да је култура постала луксузна роба. Ипак, веома жали
због уништених вредности, пропалих генерација и боји се за будућност наше деце. Оптимиста је – нада последња умире. Пропутовала је цео свет, упознала га и очарала. Пијанисткиња Рита Кинка ипак се враћа у Нови Сад, Војводину и Србију. Рођену Суботичанку, осим људи и места које воли, овде враћају мирис кестена у октобру и липе у јуну, кафица код „Безе”, риба у чардама Футога и Баноштора, осмеси у пролазу... У богатој каријери иза себе има више од 1.000 наступа, а „Дневник” је прво замолио Риту Кинку да нам све концерте сажме у једну реч.
– Откривање.
Опишите нам тренутак када сте схватили величину вашег талента и умећа?
– Још нисам свесна, то је бескрајно трагање за лепотом живота и уметности и жеља да треперим заједно са звуком.
Од малих ногу сте за клавиром, да ли се некада запитате у какву бисте особу израсли да нисте пијанисткиња?
– Дуже бих тражила смисао живота и можда га не бих ни нашла.
На овом месту је ваш професор Душан Трбојевић рекао да је музика спој вечности и интиме?
– Пошто је цели свет и свемир саздан од енергије, музика је једно од лица енергије која оплемењује свако биће. Чак и вода, камен, ваздух реагују на звук, а камоли људи.
Да ли је тачна пословица да људи не бирају своје занимање, већ занимање бира њих?
– Веома тачно! Ако не ставимо бране око себе, већ примамо импулсе.
Рекли сте да су ваше уши „стално отворене“, шта оне чују у свету који вас окружује, осим музике?
– Цели свет звучи. Од шкољке до пустиње, чујем ту свемирску музику која није апсолутно лепа у естетском смислу, већ је то и звук силе, насиља и мржње. Због денфовања ових последњих, ја себи и другима свирам и покушавам да ширим позитивне вибрације.
Упркос суровостима транзиције, неки млади људи су стекли истанчан сензибилитет. Да ли је то ствар васпитања, дара или...?
– Све помало, и у кукољу се нађе жито.
Зашто ми се све више Суботичана жали да је то мртав град, да ли је то тачно, где је корен тог мртвила?
– Промена структуре становништва као последица деведесетих је довела до тога да су већина „домородаца” потражила друго станиште. Други разлози су, можда, близина границе, недовољно улагање у погранична места. И још хиљаду разлога, тешко ми је о томе говорити, превише ме се дотиче. Шетам се стазама детињства и питам се шта је могло да буде од тако лепог града да је...
Рекли сте у једном интервјуу „ко задире у срж музике и живота, не може бити ведар“?
– Сада мислим обрнуто. Не може бити срећан онај који не спознаје себе и своју улогу у свету. Ведрина за мене није само добро расположење, него и спознаја иза граница добра и зла, спознаја да смо ми сви заједно део васионе и да имамо своје улоге у размени енергија.
Да ли бисте тако отрезнили грађане Србије који за личне и државне проблеме увек криве друге?
– Свако треба да гледа сопствене могућности и улогу у функционисању онога што сам мало пре поменула. Лако је налазити кривца за све што нисмо и нећемо урадити због сопствене лењости и небриге.
Карактеристика коју је Нови Сад временом изгубио, а вама највише недостаје?
– Комотност, да не кажем „спорост живота”.
Да ли је пораст насиља последица економске кризе или је проблем дубљи, у институцијама друштва и породице?
– Шта је старије, кокошка или јаје? Све то, у корелацији је довело до данашњег стања.
Може ли евентуалан улазак Србије у ЕУ елиминисати непријатељски однос грађана и државе?
– Делимично, али треба радити на индивидуалној свести и одговорности грађана. Иначе, нико нам не може помоћи, камоли ЕУ са свим својим проблемима...
Како сте ви доживели слоган „песма нас је одржала“ током бомбардовања 1999?
– И Римљани су рекли „песме и игара”.
Личи ли то на сценарио „не може нам нико ништа, јачи смо од судбине”?
– Личи ми на то да је човек најприлагодљивије биће на планети и на све се навикне. А и пркос је велика сила.
Да ли су се ваша перцепција уметности и извођење променили када сте постали мајка?
– Нису, али су постали много обојенији.
Игор Михаљевић
Црно, суво
Претходни гост „Интервјуа недеље” писац Михајло Пантић питао је „на невиђено” Риту Кинку које вино пије?
– Црно суво, као што су „плавац”, „поступ”, „вранац”, „каберне”, уз пршут и сир из уља.
Дневник 07.11.2010 05:39