Rekordne bitke

[GEMMA]

BITKA KOD ROKROA
Kod grada Rokroa 19.maj 1643.god. su se sukobile španska i francuska vojska. I s jedne i s druge strane se borilo oko 23.000 vojnika.Španskom vojskom je komandovao Francisko Melja, a francuskom vojskovodja Konde,koji se smatra jednim od najboljih generala sveta.
Bitka je pocela u zoru i oznacila je prekretnicu u istoriji vojne veštine. Kroz ceo XVI vek, španska taktika borbe u zbijenim redovima bila je delotvorna i usvojena od svih evropskih vojski. Španski pukovi - terciosi - zbog svoje disciplinovanosti, visokog borbenog morala i obucenosti sejali su strah sirom Evrope. Inovacije u nacinu ratovanja koje su uvodili holandski drzavnik i vojskovodja Moric od Nahua i svedski kralj Gustav II Adolf, odnosile su pobede, a bitka kod Rokroa je znacila slom španske vojne premoci.Španci su se borili postrojeni u kvadrate sa po nekoliko hiljada vojnika od kojih su prvi redovi bili naoruzani dugim kopljima.. Na uglove falangi postavljeni su musketari i artiljerija. Holandska, švedska i francuska vojska postrojavala se u manje grupe, više u širinu nego u dubinu, kako bi vise do izrazaja dolazilo vatreno oruzje i kako bi poredak bio pokretljiviji.
Bitka kod Rokroa se i danas još uvek izucava na vojnim akademijama.

Izvor: Dragoljub Zivojinovic " Uspon Evrope"

 

[death row]

Najvažnija pomorska bitka u Pacifiku za vreme II svetskog rata - Bitka za Midvej

Bitka za Midvej

Japanske operacije za osvajanje Midveja imale su dvostrukn cilj. Na prvom mestu, Jalanci su želeli da ovaj atol upotrebe kao isturenu vazduhoplovnu bazu, sa koje bi mogli blagovremeno da opaze neprijateljske operativie grupe nosača aviona, koje su iz Perl Harbora operisale u zapadnom pravcu. Planeri ove operacije zamislili su napad na Aleute, severno od Midveja, kao manevar za odvraćanje pažnje. Drugi, šire odmereni cilj, bio je da se ostaci američke Pacifičke flote (upravo nosači avioia) izmame na otvoreno more i tuku u odlučnoj bici. Komandant japanske Kombinovane flote, almiral Jamamoto, smatrao je da je uništenje američkik nosača aviona osnovni preduslov za bezbednost japanskog područja na Pacifiku. Ako bi se postigla oba cilja, onda bi se ostvarila i mogućnost za invaziju na Havaje. Da bi se planovi sproveli u delo, formirano je nekoliko velikih flotnih odreda koji su zajedno činili najsnažniju armadu koju su Japanci ikad imali. Ukupno je bilo prikupljeno preko dve stotine brodova među kojima 11 bojnih brodova, 8 nosača aviona, 22 krstarice, 65 razarača i 21 podmornica. U operaciji je učestvovalo ukupio 700 aviona od kojih se oko 600 nalazilo na nosačima aviona, a preostali su operisali sa aerodroma na kopnu. Bilo je ukupno pet flotnih odreda:
1) Glavnina Kombinovane flote, pod ličnom komandom admirala Isorokua Jamamota, koja se između ostalog sastojala od 7 bojnih brodova, lakog nosača aviona „Hošo“ i 2 nosača hidroaviona.
2) Udarna eskadra nosača aviona pod viceadmiralom Nagumom, jednim od najsposobnijih komandanata japanske mornarice, koji je vodio napad na Perl Harbor. Njegova eskadra sastojala se od Prve divizije nosača aviona („Akagi“ i „Kaga“) koja je bila pod njegovom ličnom komandom, i druge divizije nosača aviona („Hiriju“ i „Soriju“) pod kontraadmiralom Jamagučijem, o kojem se pričalo kao o verovatnom nasledniku slavnog Jamamota. Osim toga. Nagumovoj eskadri pripadao je deo Treće divizije sastavljene od bojnih brodova, krstarica, razarača i pet brzih tankera.
3) Združeni desantni odred za osvajanje Midveja pod viceadmiralom Nobutake Kondom. Ovaj odred bio je podeljen na nekoliko grupa i raspolagao je, između ostalog, sa 8 teških krstarica, 2 lake krstarice, lakim nosačem aviona, 2 nosača hidro-aviona, 24 razarača, 6 tankera, 16 brodova za transport trupa sa ukupio 5000 ljudi i grupom minolovaca.
4) Eskadra severnog područja viceadmirala Bošira Hosogaje, podeljena u tri grupe, sastojala se od 2 laka nosača aviona, 3 teške krstarice, 3 lake krstarice, 1 pomoćne krstarnce, 12 razarača, 6 podmornica, i više brodova za transport trupa, tankera, teretnih brodova i minolovaca.
5) Isturene podmorničke snage pod komandom viceadmirala Komacua, koji je bio na svom komandnom brodu lakoj krstarici „Katori“ i komandovao sa ukupno 16 podmornica. I na kraju, vazduhoplovnim snagama baziranim na kopnenim aerodromima komandovao je viceadmiral Cukahara.
Zašto se čuveni admiral Jamamoto tako loše pridržavao starog pravila „odvojeno marširati, zajedno napasti“, ne može se više ustanoviti. Jedini razlog je, možda, bio što je računao na slab neprijateljski otpor i što je, pored toga, precenio element iznenađenja. Ovaj element jedva da je i postojao, jer je odlična američka obaveštajna služba na Havajima potpuno prozrela njegove planove. Još pre bitke u Koralnom moru američki admiral Nimic imao je dokaze da se priprema velika pomorska japanska ofanziva.

​

Nimic, komandant američke Pacifičke flote i Pacifičkog okeanskog područja nije mogao da se naročito suprotstavi ogromnoj japanskoj nadmoći koju je prikupio Jamamoto. On je raspolagao 16. i 17. operativnom eskadrom. Prva se sastojala od nosača aviona „Enterprajz“ i „Hornet“, šest krstarica, 9 razarača, 4 tankera, dok je 17. eskadra imala nosač aviona „Jorktaun“, 2 teške krstarice i 6 razarača. Dalje, Amerikanci su u vodama centralnog Pacifika imali 19 podmornica i avione koji su bili bazirani na Midveju, koji je smatran kao „nepotopljivi nosač aviona“. Iako je poslednjih nedelja odbrana Midveja pojačana koliko je bilo moguće, Nimic je morao ne samo da odbije japanski napad na Midvej i zaustavi nastupanje neprijatelja u centralnom Pacifiku, već je istovremeno trebalo da se stara o zaštiti Aleuta. Zato je 17. maja odlučio da formira Eskadru severnog Pacifika, koja se sastojala od 2 teške i 3 lake krstarice kao i 10 razarača pod komandom kontraadmirala Roberta Tiobalda.
Udarna grupa lakih nosača iz japanske Eskadre severnog područja pod komandom kontraadmirala Kakute, isplovila je 6. maja prva iz Ominatoa prema Aleutima. Dva dana kasnije isplovila je grupa viceadmirala Hosogaje, a dan potom napustila je Hirošimu Nagumova ponosna eskadra nosača aviona. Još jedan dan kasnije krenuli su transportni brodovi iz Sajpana. Gotovo istovremeno isplovila je i grupa za podršku admirala Kurite da bi ubrzo zauzela poziciju na 75 do 100 nautičkih milja ispred transportne flote. Japanske podmornice, koje su u međuvremenu bile poslate u izvidnicu, nisu opazile neprijatelja. Jamamoto tada još nije ni slutio da je njegov američki protivnik već otkrio japanske namere.

Na dane 28. i 30. maja isplovile su američka Šesnaesta, odnosno Sedamnaesta operativna eskadra i, posle krcanja goriva, sastale se u podne 2. juna na oko 325 nautičkih milja severoistočno od Midveja. Ali prvi susret sa neprijateljima imali su avioni sa Midveja. Ujutro 3. juna, izviđački avion „katalina“ primetio je neprijatelja na gotovo 700 nautičkih milja od Midveja. On je javio Midveju da 11 brodova plovi u istočnom pravcu. Bili su to transportni brodovi admirala Tanake iz Združenog desantnog odreda. Na ovu vest komandant ostrva je odmah poslao 9 bombardera B-17. Oko pola pet popodne, ove leteće tvrđave (B-17) pronašle su japansku transportnu flotu i prešle naglo u napad sa velikih visina, ali nisu uspele da postignu nijedan direktni pogodak. Više uspeha imala su 4 hidroaviona tipa „katalina“, koji su uveče poslani u novi napad. Avioni, provizorno naoružani torpedima, našli su rano izjutra japansku flotu, lansirali tri torpeda i pogodili 1 tanker koji je ipak nastavio da plovi. Taj dan, 4. juni, ostaće zabeležen kao istorijski dan, zapravo prekretnica u ratu na Pacifiku. U 04.30 časova pošlo je u patrolu desetak aviona sa „Jorktauna“. U tom momentu Nagumo je plovio 215 nautičkih milja zapadnije i poslao je svoje avione u prvi vazdušni napad na Midvej. Posle više od jednog časa, „Enterprajz“ je iz jednog slučajno uhvaćenog telegrama, saznao da se japanski nosači aviona nalaze na oko dve stotine milja u smeru zapad i jugozapad od Šesnaeste operativne eskadre. U 06.07 časova kontraadmiral Rejmond Spruens, komandant Šesnaeste eskadre, izdao je naređenje svojim brodovima da okrenu u jugozapadni pravac i napadnu neprijatelja. Američki radari s Midveja otkrili su na putu prema ostrvu ukupno 108 aviona, koje je pre sat i po poslao u napad admiral Nagumo sa svojih nosača. Na ovu vest uzleteli su svi raspoloživi američki avioni sa ostrva. Na 30 nautičkih milja od Midveja susreli su se sa neprijateljem, koji je uprkos svemu, uspeo da od 6.30 časova u toku dvadeset minuta napadne u više mahova na ostrvo.

Kako je izgledalo da je potreban i drugi napad na Midvej, Nagumo je naredio da 93 aviona zamene svoja torpeda bombama, zbog čega su bili zaposleni više od jednog časa. Inače, ovi avioni su služili kao rezerva za napad na brodove koji su mogli da se pojave. Ovaj čas utrošen na zamenu torpeda bombama Nagumo će skupo da plati. Kada je četvrt časa kasnije jedan japanski izviđački avion sa krstarice „Tone“ javio da 10 neprijateljskih površinskih brodova, udaljenih 240 nautičkih milja u smeru severoistoka, plovi prema Midveju, Nagumo je čitavih petnaest minuta razmišljao šta treba da radi i izgubio dragoceno vreme. Potom je izdao naređenje da oni avioni koji su još opremljeni torpedima zadrže torpeda za napad na neprijateljsku flotu, za koju je u međuvremenu saznao da ima i nosač aviona. Ali, kako se očekivalo da se vrate avioni koji su napali Midvej, palube nosača morale su da ostanu slobodne. U međuvremenu su Amerikanci ponovo napali. Šesnaest bombardera za obrušavanje nisu pogodili nijednom „Hiriju“ kao uostalom ni petnaest letećih tvrđava B-17 četvrt časa kasnije, odnosno 11 bombardera tipa „vindiketor“ koji su pet minuta kasnije napali bojni brod „Harunu“.
Kada je admiral Spruens izvešten o napadu na Midvej, odlučio je da pokuša iznenaditi Japance, i to u trenutku kada avioni koji su napadali Midvej budu stajali na palubi snabdevajući se gorivom i municijom. U 07.02 časova izdao je komandu: „Avijatičari, u vaše aparate“. Malo zatim letelo je u susret neprijatelju oko 20 lovaca tipa „vildket“, 67 bombardera za obrušavanje „dauntles“ i 29 torpednih aviona „devaststor“. Spruens js zadržao 18 lovaca „vildket“ radi najnužnije vazdušie zaštite njegove eskadre. U 09.25 časova. kada su se svi japanski avioni spustili da bi se snabdeli gorivom i municijom, američki torpedni avioni napali su Nagumove brodove. Žestoka japanska protivavnonska vatra, dejstvo lovaca tipa “zero” i nedostatak sopstvene zaštite, bili su za Amerikance katastrofalni. Od tridesetoro ljudi iz skvadrona torpednih aviona s „Horista“ koji je napao, preživeo je napad samo jedan čovek. Gotovo ista sudbina zadesila je avione sa nosača „Enterprajz“, koji su nalali pet minuta kasnije. Oboreno je 10 od 14 aviona, a da nnsu postigli nijedan pogodak. Jedva nešto bolje prošao je skvadron torpednih aviona sa nosača „Jorktaun“, koji se neposredno posle toga, zaštićen sa 6 lovaca približio „Soriju“. Ipak, napadi relativno starnh američkih aparata nisu bili uzaludni. Japanski lovci koji su vršiln zaštitu nosača aviona, stupili su u borbu sa torpednim avnonima koji su leteli nisko iznad mora. U tom trenutku je naišla grupa bombardera za obrušavanje sa „Enterprajza“. Nalet američkih bombardera bio je tako iznenadan da japanski lovci, koji su dotad proganjali torpedne avione, nisu uopšte imali vremena za manevar. Trideset i sedam „dauntlesa“, najuspešnijih i najomiljenijih ukrcanih američkih bombardera u toku rata, izvršilo je uspešno svoj zadatak. Nosač aviona „Akagi“ sa četrdeset aparata na palubi, u 10.26 časova primio je tri puna pogotka, i za dvadesetak minuta admiral Nagumo je morao da napusti svoj komandni brod. Nosač aviona „Kaga“ dobio je četiri pogotka i za nekoliko časova nestao u okeanskim dubinama. Gotovo istog momenta kada je pogođen „Akagi“, bombarderi za obrušavanjs sa „Jorktauna“ uspeli su tri puta da pogode „Soriju“, posle čega je komandant morao da naredi napuštanje broda. Ali „Soriju“, jedan od modernih nosača aviona, bio js izuzetno žilav, jer je tek u toku noći nestao u talasima okeana. Tako su potopljena tri od četiri japanska nosača aviona, dok su američke glavne snage ostale nedirnute. Ipak, američki gubici u avionima i ljudstvu bili su teški.

Kada su japanski avijatičari javili da Flečer raspolaže samo sa 2 nosača aviona, kontraadmiral Jamaguči, koji se nalazno na neoštećenom nosaču aviona „Hiriju“, dobio je naređenje da napadne protivinkovu eskadru. Američki radari su registrovali približavanje neprijatelja. Na „Jorktaunu“ je bilo sve spremno za borbu. Iako su većinu ovih japanskih aviona oborili američki lovci „vildket“ i protivavionska artiljerija, ipak je 8 aviona uspelo da prođe kroz vatrenu zavesu i pogodi „Jorktaun“ sa 3 bombe. Mada je brod bio ozbiljno oštećen., uspeo je uskoro da poveća brzinu tako da su ga avioni mogli ponovo koristiti za popunu gorivom. Ali oko 14.30 časova doleteo je drugi talas japanskih aviona. Četeri torpedna avioia uspela su da prođu kroz američku vatrenu zavesu i da izbace svoja torpeda. Dva su pogodila cilj: oštećeni su tankovn s gorivom, kormilo je blokirano, a brod se nagnuo za 26 stepeni. Pre 15.00 časova brod je bio u takvom stanju da je posada morala da pređe na 4 razarača. U međuvremenu su američki izviđački avioii otkrili japanske pomorske snage sa poslednjim nosačem aviona. Oko 17.00 časova 24 bombardera za obrušavanje napali su „Hiriju“ i pogodili ga sa 4 bombe. Admiral Jamaguči je poginuo. U ranim jutarnjim časovima 5. juna, posada je morala da napusti brod koji je tonuo.

To je bio kraj jednog sudbonosnog dana, 4. juna, dana kad su Amerikanci uništili jezgro, odnosno udarnu snagu japanske armade. I pored tešknh gubitaka, Jamamoto je ostao optimista. Naredio je da se transportna flota povuče, a admiralu Kuriti je saopštio da sa četiri teške krstarice bombarduje artiljerijom Midvej i da se zatim priključi glavnim snagama. Admiralima Takasu i Kakuti iz Hosogavine eskadre za Aleute, naredio je takođe da se spoje sa ostacima Nagumove eskadre i podmornicama istočno od Midveja i da napadnu američke brodove koji su se vraćali. Jamamotova zamisao je bila da u noćnoj akciji napadne i tuče američku flotu. Kada je nzvršenje ove operacije izgledalo neizvodljivo, on je naredio Kuriti, koji je sa svoje 4 krstarnce bio na putu za Midvej, da okrene u suprotni pravac. To se i desilo. Malo zatim, u 03.42 časa Kuritin komandni brod, krstarica „Kumano“, nznenada je otkrila američku podmornicu „Tambor“. Zbog naglog okreta, da bi nzbegla podmornicu, krstarica „Mogami“, poslednja u koloni sudarila se sa „Mikumom“, koja je plovila ispred nje. „Mogamiju“ je teže oštećen pramac te je morao da smanjn brzinu na 16 čvorova, dok su „Mikumi“ probijeni tankovi s gorivom pa je ostavljala jak trag nafte. Kurita je ostavio dva razarača sa ovim krstaricama a sam je nastavio plovidbu sa dve neoštećene krstarice. Šesnaest američkih bombardera za obrušavanje koji su tražili oštećene neprijateljske brodove, pronašli su u 07.45 časova izjutra trag ulja, pratili ga i napali „Mogami“ i „Mikumu“, ali bez uspeha. Pri ovome je mornaričkn vazduhoplovni kapetan Ričard E. Fleming zajedno sa svojim avionom bio oboren ali je pri padu usmerio svoj bombarder na zadnji deo „Mikume“, ali bez većih posledica po brod.

Iako napad nije bio previše srećan, Amerikanci se nisu predavali. 6. juna ponovo su napadnute japanske krstarice. U 14.15 časova „Mikuma“ je potopljena. Teško oštećena krstarica „Mogami“ je ipak uspela da si izvuče i da se domogne Truka, ali je tek posle godinu dana mogla da se vrati u borbu.
Amerikanci su se nadali da će uspeti da spasu nosač „Jorktaun“. Kada je naime, popodne 4. juna 2270 članova posade napustilo ovaj teško oštećeni brod, izgledalo je da on neće da potone. Tada su priskočili u pomoć mornari i brodovi. Prvo je došla na brod jedna grupa za spasavanje, onda su ga uzeli u tegalj jedan flotni tegljač i minolovac. Sutradan je grupa za spasavanje pojačana, te su požari ugašeni, brod je vraćen u horizontalni položaj, a uništeni avioni su bačeni u more. Ali, sve muke bile su uzaludne. Jedan japanski izviđački avion je, naime, primetio „Jorktaun“ u plamenu, na šta je Jamamoto izdao naređenje podmornici I-168, koja se nalazila u blizini „Jorktauna“, da ga potopi. Šestog juna u 13.30 časova japanska podmorniia je lansirala 4 torpeda. Jedan od njih pogodio je razarač „Haman“ koji je osiguravao desni bok „Jorktauna“. „Haman“ se raspao na dva dela i za četiri minuta nestao u morskim dubinama sa 81 od 241 člana posade. Druga dva torpeda pogodila su „Jorktaun“ koje je 7. juna u ranu zoru, nestao u talasima.


ALEUTSKA OSTRVA

Japanci su imali više sreće u severnom Pacifiku, ali uspesi tamo postignuti, umanjeni su gubicima u bici kod Midveja. Dvadeset i petog, 26. i 28. maja otplovila je japanska Druga udarna eskadra nosača aviona, odnosno grupa za zauzimanje Aleutskih ostrva – Kisks, Ejdeka i Etua. U ranu zoru, 3. juna, avioni sa nosača „Riujo“, koji se nalazio 165 nautičkih milja južno od Dač Harbora, napaln su američke snage na ostrvima. Uprkos jakoj protivavionskoj vatri, Amerikancn su imali osetne gubitke, a 25 ljudi je izgubilo živote. Novi japanski napad na američke razarače kapetana fregate Krejga u Zalivu Makušin nije uspeo, jer je bilo jako oblačno. Nasuprot tome, jedan američki izviđački avion primetio je japansku flotu, ali je poslao pogrešnu poziciju, pa avioni koji su ubrzo uzleteli nisu mogli da pronađu neprijatelja. Pošto su se Kakutini lovci noću snabdeli novom rezervom goriva, on je rešio da ponovo napadne Dač Harbor, jer je okolinu Ejdska prekrila gusta magla. U četiri časa popodne uzletela su 32 aviona sa nosača „Riujo“ i „Junijo“. Njima je takođe pošlo za rukom da nanesu Amerikancima velike štete. Iako su u međuvremenu Amerikanci ušli u trag neprijateljskim nosačima aviona, poslati bombarderi uspeli su da postignu samo manje pogotke. Potom je Jamamoto, kad je došlo do krize kod Midveja, naredno Kakuti da pođe u južnom pravcu i da se pridruži Nagumi. Zauzimanje zapadnih Aleuta i Midveja je „privremeno odloženo“, bar je to tako objašnjeno. Jamamoto je dalje naredio snagama podrške kod Aleuta da se ponovo pripoje glavnim snagama. Ali nekoliko časova kasnije, japanski admiral je povukao svoje naređenje i naredio da se osvajanje Aleuta produži po planu. Pošto je već tada napad na Midvej propao, mislio je da će možda na dalekom severu imati više sreće. Grupa za zauzimanje Ejdska i Etua, dobila je tada, u zoru 5. juna, naređenje da zauzme Etu.
Dva dana kasnije iskrcalo se po magli 1200 ljudi u Zalivu Holc. Trupe su kroz sneg marširale ka mestu Čičagof i zauzele ga. Odred koji je trebalo da zauzme Kisku takođe je izvršio svoj zadatak pri čemu Japanci uopšte nisu naišli otpor. Bilo je zamišljeno da ostrvo Kiska služi kao stub za novi Jamamotov odbrambeni obruč. Sada, kada Japanci nisu mogli da zauzmu Midvej, ostrvo Kiska bilo je bez značaja. Ipak su odlučili da ga izgrade kao vazduhoplovnu bazu, makar samo radi podizanja morala.

Bilans bitke za Midvej pokazao je da su Amernkanci bili u velikoj prednosti. Oni su izgubili nosač aviona „Jorktaun“ i razarač „Haman“. 109 avioia s nosača i još 38 aviona sa kopna iz sastava Korpusa mornaričke pešadije. Poginulo je ukupno oko 550 Amerikanaca. Japanci su izgubili 4 nosača aviona i 1 tešku krstaricu dok su teško oštećeni 1 teška krstarnca, 2 razarača i 1 bojni brod, a 1 tanker je lakše oštećen. Povrh toga, izgubili su 322 avioia i 3500 ljudi, među kojima su bili mnogi njihovi najbolji piloti. Japanska komanda nije htela da prizna da je flota pretrpela težak poraz. Baš zbog toga su činjenice izvrnute. Napad na Midvej, oko koga je sve i počelo, predstavljen je kao manevar odvraćanja pažnje od osvajanja Etua i Kiske, dok je, prvobitao, napad na Aleute bio zamišljen kao manevar odvraćanja pažnje. Ali, ma kakva bila objašnjenja za javnost, nije mogla da se pobije čnnjenica da japanska flota nikada više nije uspela da se oporavn od gubitaka i da je japanski osvajački pohod zaustavljen. Japanci su napravili krupne greške u planiranju ove velike ofanzive, bazirajući uspeh na iznenađenju kada to gotovo nije bilo potrebno. Prosto je neverovatno, čak da se računalo i na prethodno upozorenje, da bi 3 američka nosača aviona i 13 krstarica, pa i uz maksimum sreće i veštine, uspeli da poraze i primoraju na povlačenje japanskih 8 nosača aviona, 11 bojnih brodova i 23 krstarice, da su te snage bile koncentrisane na jednom mestu. Očito je za Japance bila katastrofalna greška što su prvog dana bitke, 3. juna, njihove snage bile podeljene u deset odreda razbacanih na ogromnom prostranstvu severnog n srednjeg Pacifika.
Pomorsko-vazdušia bitka kod Midveja ostaje kao jedinstven primer odlučne bitke koja je uticala na dalji tok rata. To je bio prvi teški poraz japanske flote od 1592. godnne, kad ju je porazila korejska flota pod komandom čuvenog Ji-Sun Sina. Japanski generalštab zabranio je svako pominjanje imena Midvej, sakrivajući poraz ne samo pred širom javnošću već i pred odgovornim političkim i vojnim ličnostima, ali se poslednce katastrofe insu mogle sakriti. Napušteni su ambiciozni ofanzivni planovi protiv Port Morezbija, Nove Kaledonije i Samoa ostrva, a japanska flota je uskoro osuđena na neočekivaiu n nepopularnu defanzivu. S druge strane, za Amerikance se završila defanzivna faza rata na Pacifiku i nastupio je period u kojem su njihove snage bile spremne da ispolje odgovarajuću inicijativu.




svetskirat.net

 

[nency2]

Bitka kod El Alameina(23.10.-4.11. 1942.)

Bitka kod El Alameina je bila presudna bitka na Afričkom frontu kada je konačno razbijen mit o nepobijedivisti Ervina Romela(Erwin Rommel) i njegovog Njemačkog afričkog korpusa.Inače El Alamein je mali gradić zapadno od Aleksandrije u Egiptu.

Postoje dve bitke kod El Alameina,međutim kad se misli na bitku kod El Alameina obično se misli na drugu bitku.

Bitci kod El Alameina je predhodijo niz događaja koji su zajedno doprinjeli slomu Sila osovine u Africi.Te godine je Engleska mornarica stekla potpunu dominaciju na Sredozemlju i na taj način prekinula linije snabdjevanja za Romelove snage.Usled ovog je Romel bijo prisiljen na ofanzivu u cilju da što pre slomi otpor Engleza i dočepa se njihovih zaliha,jer svako dalje čekanje značilo je samo još manje šanse za pobedu.

Romel je napao Engleze i slomio ih u Prvoj bitci kod El Alameina, ali se nedostatak zaliha već tad osetio što je uzrokovalo slom ofanzive kod Alam Halfe,kada je englesku 8. armiju od Nila Ričija preuzeo Bernard Montgomeri(Bernard Montgomery),gdje su se Savzničke snage herojski odbranile.Nakon ovoga Romel je bio prisiljen da pređe na defanzivnu taktiku i stvori liniju fronta.To je i uradio postavljajući minska polja duž linije fronta.Zatim je poslao Hitleru hitnu depešu u kojoj moli za pojačanje i zalihe i odlučijo da čeka.Za to vreme Englezi su popunili svoje redove vojnicima iz Komonvelta i spremali se za kontraofanzivu.

Po zamisli Montgomerija,Englezi su koristeći makete vojnika i tenkova naveli Fašističku komandu da će glavni napad biti na jugu dok je ustvari glavni napad spreman na sjeveru.Stoga su najače fašističke snage bile smeštene na jugu dok su slabe Italijanske snage bile na severu.

Uoči početka bitke Saveznici su na raspolaganju imali 200000 vojnika ,1030 tenkova ,900 artiljeriskih oružija i 530 aviona,dok su Fašističke snage raspolagale sa 100000 vojnika,500 tenkova ,500 artiljeriskih oružija i 350 aviona.

Uoči same bitke Romel je bio na lečenju u Njemačkoj zbog problema sa jetrom stoga je saveznički napad bio potpuno iznenađenje.Rano u jutro 23. oktobra počela je jaka artiljeriska vatra po položajima Sila osovine koja je unjela potpunu pometnju i uništila linije komunikacije.Počela je operacija "Pješadija" ( Lightfoot)iz razloga što je pješadija jurišala sama bez tenkova,zbog antitenkovskih mina za koje je čovekova težina bila suviše mala da je aktivira.Za pješadijom je išla inženjerija koja je čistila put tenkovima.Sve je ovo uslovilo brz napredak saveznika koji su tek uz veliko zalaganje zaustavile njemačke jedinice sa juga.

Romel se vratio u Afriku na veče 25 oktobra.Odmah je preuzeo komandu nad svim snagama.Romel je planirao kontra napad i prikupio južne snage u cilju da povrati izgubljene pozicije.Kontranapad je počeo uspješno,no kako zalihe nisu stigle njemački tenkovi su ostali bez benzina nepokretni usred pustine, i napad je propao.Saveznici ipak nisu u potpunosti iskoristili ovu situaciju.

1. novembra počela je operacija "Superjuriš"(Supercharge)kada su Saveznici probili liniju fronta i konačno dobili bitku kod El Alameina.Čerčil je izjavio:"Ovo nije kraj!Nije čak ni početak kraja.Ali je,možda,kraj početka."Tako je i bilo.Fašisti su ostali još pola godine u Africi jer su dobili pojačanje,ali više nisu bili u stanju da naprave išta značajnije u Africi.

U bici Saveznici su izgubili 13500 vojnika i 710 tenkova a Fašisti 12000 vojnika i 355 tenkova no 25000 vojnika je zarobljeno.

Nakon El Alamejna za Fašiste,Afrika je bila izgubljena.

Znanje.org​

 

[death row]

Najveća bitka I svetskog rata

Највећа битка Првог светског рата, битка за Сому имала је више од милион зараћених војника избачених из строја. Британске и француске снаге су покушале да се пробију кроз немачке линије које су се протезале дуж 40 km дугачког фронта који је ишао северно и јужно од реке Соме у северној Француској. Један од циљева ове битке био је да одвуче немачке снаге из битке за Верден или попусти њихов притисак (циљ који је на крају и био испуњен); али, на крају су губици ове битке премашили губитке битке за Верден.

Сећање на битку се највише везује за њен први дан, 1. јул, 1916. године, у којем је из строја британске армије избачено 57.470 војника, од којих је било 19.240 убијених или умрлих од последица рањавања. До данас је ово дан са највећим губицима у историји британске армије.

Иако је у британском памћењу, Битка на Соми остала у стравичном сећању, она је такође била страховит ударац за немачку војску; један официр је описао битку познатим ријечима као "муљевити гроб њемачке копнене војске". Током битке на Соми, британске снаге су научиле пуно лекција о модерном ратовању, док су њемачке снаге претрпјеле ненадокнадиве губитке. Званични британски историчар, Сер Џејмс Едмондс, је изјавио да "није превише тврдити да су темељи завршне побједе на западном фронту постављени током битке на Соми године 1916."

Цивилно становништво у Британији је по први пут видјело ужасе модерног рата са издањем пропагандног филма, Битка на Соми који је користио снимке првог дана битке.

Анализа битке и сведочења учесника

Главни кривац за за овакав крах је британска артиљерија, која није била способан да пресече немачку бодљикаву жицу како треба, а ни да развали немачке укопане положаје, нити да ућутка немачке и митраљезе. Још један важан разлог дебакла била је брзина кретања британског артиљеријског баража, за којим је британска пешадија наступала: било је предвиђено да пљусак граната сузбије немачку одбрану тако да пешадија безбедно прође кроз прву, а затим и кроз другу линију немачке одбране. Међутим, бараж је одмицао напред знатно брже но што је пешадија могла да трчи. Ово је Немцима дало времена да изађу из својих дубоко укопаних склоништа, да се распореде по рововима, и да пушкама и митраљезима измасакрирају Британце који још нису стигли до немачких ровова.

Необична, али истинита чињеница је, да је британски командант који је командовао овом офанзивом на Соми, генерал Ролинсон (енг. Rawlinson) савршено добро знао, и то још од 1915.г. за овај проблем. Наиме, описујући како је био изведен један британски напад 1915.г.,
Ролисон је у писму од 21. јуна 1915.г. објаснио да "наша артиљеријска припрема... није имала жељено дејство на непријатеља, па је на већем делу фронта непријатељ успео да уђе у своје ровове и почне дејство пре но што је наша пешадија успела да стигне до њих." У истом том писму Ролисон понавља своју анализу: "У те своје дубоко укопане подруме непријатељске трупе су се повукле током наше канонаде, а онда у тренутку покрета наше пешадије хитно изашао одатле и расподелио се по ровивима, не претрпевши скоро никакве губитке од паклене наше ватре којом смо их били засули. Мислим да је то био главни разлог неуспеха." Невероватно је да ни генерал Ролинсон и његов претпостављени фелдмаршал сер Даглас Хејг (енг. Sir Douglas Haig) - (1861 – 1928.г.) нису могли да појме да је британска канонада пре битке на Соми, која је била много јача и импресивнија од оне 1915.г. могла Немцима да пружи прилику да је преживе. 1916.г. пуцало је 2207 топова, читавих недељу дана пре пешадијског јуриша, испаливши укупно 1700000 граната, а онда 1. јула 1916.г., дакле првог дана битке, непосредно пре пешадијског напада, још око 600000 граната. Сигурно се Хејгу и Ролинсону учинило да ће ова огромна количина граната отворити поуздан пут ка успеху. Међутим, као што се толико пута поновило током Првог светског рата, способност бранилаца да се врло дубоко укопају да би избегли дејство пројектила, затим и непрецизност артиљерије, неискуство у организовању офанзива, и тешкоће у тачном координирању пешадисјког напада са артиљеријским дејством, довеле су до пропасти подухвата.

Ево сведочења очевидаца и непосредних учесника битке на Соми:

Тридесет минута пре јуриша, британски пилот Сесил Луис (енг. Cecil Louis) надлетао је ратиште у тзв. "контакт-патроли":

„Још само пола сата до почетка! Читав овај истурени део фронта, од Бомонт Хамела до мочвара Соме, прекривен је, и то неколико стотина метара у дубину, прекривачем од беле вуне - то је дим од експлодираних граната! Највећа канонада у овом рату, највећа у историји света. Казаљке часовника вуку се полако напред, а думбарање граната достиже нов интензитет. Сада је то једна непрекидна вибрација, ако да Вотану (нем. Wotan, германски бог рата) овај наш шупљи свет служи као бубањ, па он по њему удара толико да Земљина кора подрхтава. Ништа не може остати живо под овом кишом челика који се распрскава.“

Дакле, овакви утисци пилота Сесила Луиса подржавају претпоставку да су генерал Ролисон и фелдмаршал Хејг били, напросто, импресионирани самим визуелним изгледом канонаде. Луис, међутим, истог дана у свој дневник бележи и ово: „Са наше тачке гледишта, апсолутни неуспех. Види се много активних немачких батерија, комплетну информацију о свакој послали смо путем радија, али, ништа, наша артиљерија уопште не погађа те координате. Мора бити да негде постоји неки колосални пропуст у коодинацији.“ Луис је ту потпуно у био праву, јер је једини британски против-батеријски задат тог дана био скоро у целости неиспуњен.

Хенри Вилијамсон (енг. Henry Williamson), млађи официр у британској 8. дивизији, која је 1. јула 1916.г. нападала у правцу Овијеа (фр. Ovillers), забележио је своје утиске:

„Видим како људи устају и крећу ходом напред; и ја с њима полазим, у једном стакленом делиријуму, где видимо да неки од нас као да застану, погну главу, и пажљиво се спусте на колена, и превале се на једну страну, и леже непомично. Други се ваљају и котрљају, урличићи, и у највећем страху ме грабе за ногавице, а ја морам да се отржем од њих, а прашина иблато на мом огртачу полако мењају боју, из сиве у црвену. Јурим даље, већ ме боле ноге, мало узбрдо, мало низбрдо, и мој талас се топи, али стиже нас други талас, који се такође топи, а онда се трећи стапа са остацима првог и другог, и после неког времена и четврти талас срља у остатке претходних, а ми трчимо да сустигнемо наш артиљеријски бараж, сасвим задихани и презнојени, овде групица - тамо групица, а сви онолики месеци дрила и увежбавања сад су заборављени, јер нико није могао очекивати да ће "Велика навала" (енг. Big Push) изгледати овако?“

Вилијамсово сведочење указује како је изгледао тај пешадијски систем напада у таласима, и колико се изгинуло. Немачки учесник у тој истој бици, бранилац Овијеа, припадник 108. пука, поменути догађај је доживео из друге перспективе:

„У 07:30 часова, ураган граната је престао онако изненада као што је и почео. Наше људство је одмах јурнуло уз стрма окна која су водила из укопаних склоништа. Извлачили су са собом и митраљезе, и журно их постављали на положаје, а други су са степеништа вукли тешке сандуке са муницијом, до митраљеза ... И тек што смо се поставили на положај, ведесмо како из британских ровова излази прво једна широка линија, па за њом још неколико таквих. Прва линија просторала се толико далеко у леву и десну страну да се чинило да јој нема краја. После прве, из ровова је брзо изашла друга линија, па трећа и четврта. Ишли су су постоајним кораком као да мисле да у нашим предњим рововима неће затећи ништа живо ... Неколико минута касније, кад је прва линија британске пешадије била на неколико стотима метара од нас, затрештала је наша пушчана и митраљеска ватра, дуж целе наше позиције, која је била сва у рупама од граната. Неки од нас су се придигли на једно колено да би тачније гађали преко неравног терена; други су, понети узбуђењем, напросто устали, и не марећи за своју сопствену безбедност, стојећи гађали гомилу људи испред нас. Црвене сигналне ракете појуриле су у плаво небо, као сигнал артиљерији, и већ у следећим тренуцима огроман број граната је зафијукао кроз ваздух и почео да се распрскава међу наступајућим Британцима. Они су падали, читави сегменти линија одједном ... Под овим пљуском граната и метака, њихов напад се брзо расипао. Видело се дуж читаве линије како дижу руке, падају и сотају непомични заувек. Тешко рањени су се превијали у агонији, а други, лакше рањени, пузали су ка најближим рупама од граната, да ту нађу заклон.“

Овај немачки извештај указује на који начин је британски напад пропао 1. јула 1916.г. и, истовремено, како су немачки браниоци искористили кратере од граната као заклон од евентуалне настављене артиљеријске ватре. Поред тога, Немци су установили да британски систем напада у таласима нуди одличну мету њиховим топовима, митраљезима и пушкама. Па ипак, Французи су у том истом нападу, само нешто јужније, прошли далеко боље: толико боље да су, заправо освојили, све своје зацртане циљеве, док су Британци запосели нешто терена само на свом десном, јужном крулу. Британци су имали 4000 мртвих војника по дивизији, а Французи само по 450. Овакав огроман диспаритет се може објаснити само тиме да су Французи били вишеструко јачи са артиљеријом; нпр., јужно од Соме гађали су из 85 тешких батерија, против само 8 немачких тешких батерија. Осим тога, Французи су нешто већ били научили на Вердену (фр. Verdun), наиме да треба форсирати своју ватрену силу а не гурати уместо ње живу силу; па, ако је рецимо код неког села, као што је то било село Курлу, отпор био јак, они нису траћили своје животе у контиураним нападима нападима на исто место, него су прво артиљеријом дословно разбуцали читаво село, па тек онда полазили у још један напад. Слично томе, Французи су претрчавали напред у малим групама, од заклона до заклона, све време покривани јаком ватреном подршком својих снага, а нису устајали да пешаче напред постројени у линију, као Британци. Поред тога, пустили су Британце да истрче први и так кад су Немци на британском сектору убацили резерве, два сата касније су напали; најзад, иамли су равнији терн, а не, као Британци, серију брежуљака и гребена испред себе. Артиљерија је, међутим, стварно пресудила у корист Француза.

После таквог 1. јула, и Британци и Французи су наставили да нападају, али то су биле углавном офанзиве малих размера; трошило се људство, освајао се терен, али никада напредовање није било брже но што би Немци успевали да ископају још многе следеће и даље линије рововске одбране. У новембру 1916.г. савезничка кампања на Соми је била заустављена, а до тог тренутка Британци су на том ратишту имали око 420000 мртвих и рањених, Французи око 200000, а Немци око 500000.



wikipedia

 

[nency2]

Operacija Barbarosa


Operacija Barbarosa (nem. Unternehmen Barbarossa) bio je nemački kodni naziv za invaziju nacističke Nemačke na Sovjetski Savez tokom Drugog svetskog rata. Operacija je dobila ime po caru Svetog rimskog carstva Fridrihu Barbarosi.
Glavni cilj operacije je bio brzo osvajanje celog evropskog dela SSSR-a, zapadno od linije koja je povezivala Arhangelsk i Astrahan. Neuspeh operacije Barbarosa na kraju je rezultovao celokupnim porazom Trećeg rajha. Istočni front koji je otvorila operacija Barbarosa bio je najveće bojište Drugog svetskog rata, sa najvećim i najbrutalnijim bitkama, velikim ljudskim gubicima i destrukcijom.
Snage

Nemačke snage

Nemačke oružane snage, koje su 22. juna 1941. prešle sovjetsku granicu, bile su tada najmodernije i najbolje pripremljene na svetu, najbolje opremljene i organizacijski najefikasnije postavljene vojne jedinice sa već stečenim velikim iskustvom iz dotadašnjih ratova u Evropi. Udarnu snagu nemačke kopnene vojske predstavljale su tenkovske jedinice, ukupno 21 divizija. Nemačka je 1941. imala 5.262 tenka od kojih je 3.332 upotrebljeno protiv Sovjetskog Saveza. Za neposredno sadejstvo s oklopnim jedinicama, nemačka Vrhovna komanda raspolagala je sa 14 motorizovanih divizija. Oružane snage imale su 124 pešadijskih divizija, 6 brdskih divizija i 1 SS policijsku diviziju, ukupno 131 dobro opremljenu diviziju. Zatim je postojala još 41 posadna divizija sa ograničenom borbenom sposobnošću, namenjene za izvršenje lakših zadataka, uglavnom za kontrolu teritorije. Imali su i jednu konjičku diviziju. Slaba strana nemačkih oružanih snaga bila je u nedovoljnom broju transportnih sredstava i u nedostatku motornog goriva, kao i u relativno malom broju inženjerskih jedinica i u malom broju rezervnih jedinica. Sve do 1. oktobra 1941. samo je 370.000 nemačkih vojnika bilo na raspolaganju za popunu gubitaka. Nemačka je juna 1941. imala ukupno 7.234.000 vojnika, a njih 3.200.000 bilo je određeno za napad na Sovjetski Savez. Nemačko vazduhoplovstvo je juna 1941. imalo 3.440 aviona. Oni su uglavnom korišćeni u sadejstvu sa kopnenim snagama, posebno s oklopnim mehanizovanim divizijama. Nemačka ratna industrija je 1941. godine još radila tempom koji je bio iznenađujuće spor za drugu ratnu godinu. Proizvodnja municije je 1941. bila za čitavih 60% niža nego 1940. S opravdanjem se zato postavljalo pitanje da li će nemačke jedinice moći da se održe na nivou, jer je bilo neminovno da će slabiti njihova sposobnost.
Nemačke jedinice su bile raspoređene u tri Grupe armija:
GA “Sever” je bila razvijena na frontu dugačkom 230 km od Baltika do pola puta između Goldapa i Suvalkia. Njihov zadatak je bio da unište sovjetske trupe u Pribaltiku, zauzmu luke na moru i pravcem Daugavpils – Opočka – Pskov munjevito prodru na severozapad da bi sprečile povlačenje sovjetskih trupa iz Pribaltika i stvorile uslove za dalje nepredovanje ka Lenjingradu. Tu grupaciju je podržavala 1. vazdušna flota sa 1070 aviona.
16. armija general Ernst Buš
18. armija general (fon Kihler)
4. oklopna grupa general Erih Hepner
Ukupno 28 divizija
Komandant feldmaršal Vilhelm fon Leb
GA “Centar” je bila razvijena na 550 km širokom frontu južno od Goldapa do Lublina i imala je zadatak da pravcem Bjalistok – Minsk – Smolensk prodre dalje na istok, uništi sovjetske snage u Belorusiji i stvori uslove za osvajanje Moskve. Tu grupaciju je podržavala 2. vazdušna flota sa 1680 aviona.
9. armija general (Štraus)
4. armija general Ginter fon Kluge
3. oklopna grupa general Herman Hot
2. oklopna grupa general Hajnc Guderijan
Ukupno 52 divizije
Komandant feldmaršal Fedor fon Bok
GA “Jug” bila je razvijena od Lublina do ušća Dunava, na frontu dugom 780 km. Njen zadatak je bio da munjevito prodre prema Kijevu i dalje na istok. Iz vazduha ju je podržavala 4. vazdušna flota sa 1300 aviona.
6. armija general Valter fon Rajhenau
17. armija general (fon Štilpnagel)
11. armija general (fon Šobert)
1. oklopna grupa general Evald fon Klajst
3. rumunska armija general (Dumitresku)
4. rumunska armija general (Kuperka)
Jedan mađarski korpus
Ukupno 45 nemačkih divizija, 8 satelitskih divizija i 8 brigada
Komandant feldmaršal Gerd fon Rundštet
Neposredno pre nemačkog napada na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza nalazilo se 170 sovjetskih divizija sa 2 miliona 680 hiljada ljudi. Treba imati u vidu da su sovjetske divizije bile znatno manje od nemačkih. One su najčešće brojale 8-9 hiljada ljudi, često samo 5-6 hiljada, a retko 14 hiljada vojnika.

Sovjetske snage

Oružane snage Sovjetskog Saveza imale su, u izvesnoj meri, prednost nad nemačkim. Od 1921. se svake godine vršilo regrutovanje, tako da je 1941. godine, prema nekim podacima, na raspolaganju bilo oko 15.000.000 rezervista. Naoružanje ove ogromne mase ljudi bilo je ograničeno zbog još slabog proizvodnog kapaciteta sovjetske industrije. Postoje razne procene o ukupnom broju jedinica koje je Sovjetski Savez 1941. godine imao pod oružjem. Najviše procena govori o 9.000.000 vojnika, uključujući i rezerve mobilisane za vreme rata. Od tih 9.000.000 je, po strogo poverljivim podacima, 22. juna 1941. bilo 4.700.000 u sastavu Crvene armije. Oko 2.500.000 vojnika bilo je raspoređeno po zapadnim granicama Sovjetskog Saveza. Pošto su borbe počele, nemačka vojna obaveštajna služba je identifikovala: 173 pešadijske divizije, 32 konjičke divije, 78 oklopnih brigada, 45 motorizovanih brigada. Brojni sastav i naoružanje sovjetskih jedinica bio je osetno slabiji od nemačkih. Osim toga, 25 pešadijskih divija, 7 konjičkih i 6 oklopnih brigada nalazilo se na Dalekom istoku, a deo snaga bio je prema Turskoj.
Upotreba sovjetskih oklopnih jedinica se, za razliku od nemačkih, još zasnivala na idejama iz 1918. i bila je prvenstveno usmerena na pružanje podrške pešadiji. Svaka pešadijska divizija imala je zato, za razliku od Nemaca, po bataljon tenkova. Prema nekima, Crvena armija je 1941. godine uoči nemačkog napada imala oko 24.000 tenkova, dok je trebalo da industrija svakog meseca isporučuje 1.500. Ovi tenkovi su velikim delom bili zastareli, jer je tek od 1939. počela proizvodnja modernog srednjeg tenka, kasnije toliko poznatog T-34, koji je bio bolji od svega što su Nemci mogli da pokažu i koji je za njih došao kao gorko iznenađenje. Sovjetski transportni motorizovani materijal bio je po konstrukciji jednostavniji od nemačkog, ali mnogo bolje prilagođen sovjetskim prilikama. Ovo se još više odnosilo na zimsku odeću i opremu vojnika. Jedan od najvećih nedostataka u sovjetskom naoružanju bio je mali broj protivtenkovskog oruđa. Zatim sredstva veze nisu bila najsavremenija.
Obe armije bile su obučene na principu stroge discipline. Posle Staljinovih čistki 1936-1938. sovjetsko komandovanje je stavljalo naglasak na disciplinu jedinica i starešina. Vazduhoplovstvo Crvene armije brojalo je, verovatno, više od 10.000 aviona, dok je vazduhoplovna industrija imala kapacitet proizvodnje od 1.800 aparata mesečno. Većina aviona bila je zastarela, bilo je nešto novih tipova, a noćnih lovaca uopšte nije bilo. Sovjetske snage nisu imale radar. Od avijacija velikih sila, sovjetska je 1941. bila nešto u zaostajanju. I ona se, uglavnom, koristila za potpomaganje kopnene vojske.
Kao što je već poznato, Hitler je imao rđavo mišljenje o odbrambenoj sposobnosti Sovjetskog Saveza. Njegova ocena počivala je delom na - manje ili više tačnim - podacima o slabom kvalitetu sovjetskog komandnog kadra i naoružanja. Drugim delom je, međutim, počivala na mišljenju o komunističkom teroru nad narodom i na niskoj proceni kvantiteta i kvaliteta rezervi i naoružanja.

Pripreme


Rat sa Sovjetskim Savezom trebalo je završiti 1941, jer su Nemci imali u vidu da će dotle stalno jačati Britanija i Sjedinjene Američke Države. Zbog perioda kiša i blata u proleće i jesen i oštre zime koja zatim sledi, najpogodnije vreme za izvođenje bio je jedino period od sredine maja do sredine oktobra. Nemci su, međutim, smatrali da im neće biti potrebno toliko vremena. U dokumentima se može videti da su pretpostavljali da je osam do deset nedelja dovoljno da se završi rat sa Sovjetskim Savezom. Osim što je trebalo uništiti sovjetske armije u graničnom pojasu, trebalo je, naravno, sprečiti da Sovjetski Savez baci u borbu svoje ogromne ljudske i materijalne rezerve. To bi se moglo ostvariti jedino ako bi se brzo zauzela ona sovjetska teritorija koja je najnaseljenija i gde su se nalazili glavni izvori snabdevanja. Za Nemce je bila velika prednost što su se ta područja, nalazila, uglavnom, u evropskom delu Sovjetskog Saveza.
Ukoliko bi se zauzela područja zapadno od linije Arhangelsk-Volga-Astrahan, Sovjetski Savez bi izgubio najnaseljenije oblasti, zatim 76% svoje vojne industrije, 90% svoje proizvodnje nafte, a takav gubitak bi za njega bio fatalan. I zato je nemačka Vrhovna komanda planirala da osvoji ta područja. Da bi mogli realizvati taj zadatak, i to za tako kratko vreme, Nemci su morali u još većoj meri nego ranije da primene novu strategiju postupaka kojom su u Poljskoj i Francuskoj za veoma kratko vreme postigli velike rezultate. Trebalo je da se tenkovsko-mehanizovane jedinice koncentrišu u velike oklopne grupacije armije, koje bi dubokim klinovima probile sovjetsko granično područje i uz pomoć avijacije duboko prodrle u unutrašnjost Sovjetskog Saveza. Ratno vazduhoplovstvo je osim toga imalo zadatak da u pozadini sovjetskih jedinica razbije sistem veza, komandovanja i snabdevanja. Kad se probije sovjetski sistem odbrane prve linije, trebalo je da nemački oklopni klinovi krilima zatvore obruč okruženja i time obuhvate glavne neprijateljske snage i onda ih unište. Nemci su ovaj način borbe zvali „klin i kotao“. Jednom opkoljene sovjetske jedinice ne bi mogle dugo da izdrže u takvom kotlu i bile bi uništene.
Pošto bi se na taj način uništile glavne snage Crvene armije u evropskom delu Sovjetskog Saveza, nemačke armije bi se brzo probijale do linije Arhangelsk-Astrahan, i to pre nego što bi Sovjeti stigli da mobilišu svoje rezerve i uspore nemački napad do perioda kiša i blata. Prirodni položaj Sovjetskog Saveza u izvesnoj meri je otežao namere napadača sa zapada. Dva velika močvarna područja - poznata močvara Pripjat i manje poznata baltička šumska i močvarna zona - ograničavale su pristup zemlji na tri, srazmerno uska nadmorski viša prilaza koji su poznati kao Baltička visoravan, Zapadnoruska visoravan i Južnoruska visoravan. Samo po sebi je razumljivo da je nemački napad sledio ove prirodne pravce napada. Na ovim visoravnima nalazile su se, naravno, sovjetske armije, a preko ovih visoravni, duž ranije granice prema Poljskoj i drugim baltičkim državama, pružala se nedovršena linija bunkera (a ne utvrđenja) koju su Nemci predimenzionirano nazvali „Staljinova linija“.
Iz Tokija su sovjetski obaveštajci Rihard Zorge i Branko Vukelić još 5. marta 1941. godine poslali u SSSR fotokopiju tajnih dokumenata, među kojima i telegram Joahima Ribentropa nemačkom ambasadoru u Tokiju generalu Otu o planiranju nemačkog napada na SSSR u drugoj polovini juna. Zorge je 19. maja javio Moskvi dosta precizne podatke o koncentraciji na zapadnim granicama SSSR-a. A 15. juna, nedelju dana pre nemačkog napada, poslao je centru u Moskvi sledeću vest: “Rat će početi 22. juna”.
Razna svedočenja maršala Žukova i ostalih sovjetskih generala govore da je Nemcima pošlo za rukom da obmanu najviše sovjetsko rukovodstvo. Zanimljiv je podatak da su Nemci glavninu svojih snaga predviđenih za napad na SSSR, a posebno oklopne jedinice, locirali na 200-250 km od sovjetske granice, a njihovo dovođenje na polazne položaje usledilo je tek dan-dva pre početka napada

Noć uoči napada

Meteorološki izveštaji su zabeležili da je u subotu 21. juna 1941. godine u istočnoj Evropi bio topao sunčan dan. Istog tog dana uveče, Sovjetima su prebegli nemački podoficir i jedan vojnik. Gotovo u isto vreme granicu je prešao i Poljak Mečislav Stefanski, sovjetski obaveštajac, kasnije kapetan poljske vojske. Stefanovski je svedočio o velikim pokretima nemačke vojske, kao i o zahuktalim pripremama s one strane granice. Saopštenje Stefanovskog odmah je preneto u Moskvu. Najviše sovjetsko rukovodstvo se još uvek kolebalo da preduzme odgovarajuće mere.
Načelnik štaba Kijevskog vojnog okruga general-lajtnat M. A. Purkajev telefonirao je uveče 21. juna načelniku Generalštaba Georgiju Žukovu i obavestio ga da je sovjetskom graničarima prebegao jedan nemački narednik koji je ispričao priču da će nemačke trupe u zoru 22. juna napasti Sovjetski Savez. Žukov je zatim telefonirao narodnom komesaru odbrane Timošenku i J. V. Staljinu o onome što je upravo saznao. Staljin se i dalje kolebao. I dalje je verovao da su te priče samo dezinformacije kojim se pokušava da se isprovocira sukob između SSSR-a i Nemačke. Timošenko je predložio da se trupe u pograničnim oblastima stave u stanje pripravnosti.

Barbarosa



Predaja sovjetskih vojnika bila je čest prizor u početnoj fazi operacije Barbarosa. (na slici se vidi tenk T-26B)
U nedelju 22. juna 1941. rano ujutro je definitivno poništen nemačko-sovjetski sporazum o nenapadanju iz 1939. godine. Na dan kad su 1812. Napoleonove trupe u pohodu na Moskvu prešle reku Njemen, na dan kad je 1940. Francuska potpisala kapitulaciju, Hitlerova armija i avijacija prekinule su mir na zapadnoj granici Sovjetskog Saveza. Otpočelo je izvođenje operacije po ratnom planu “Barbarosa”. Većina mostova preko graničnih reka odmah je pala neoštećena u ruke Nemaca. Granične delove Crvene armije iznenadila je artiljerijska vatra i vazdušno bombardovanje; stotine sovjetskih aviona uništeno je na zemlji. Tehnički, ali pre svega psihički, sovjetske armije nisu bile spremne za rat, i to uprkos mnogim upozorenjima koje je Staljin dobio ne samo od sopstvene obaveštajne službe, nego i iz inostranstva. Zato je na sovjetskoj strani vladala opšta pometnja. Gotovo potpuno je izostala koordinacija odbrane, što je delom bila i posledica organizacije Crvene armije u kojoj je između vrhovne komande i pojedinih komandanata frontova i armija nedostajala prirodna spona. Za odbrambeni rat su sovjetski položaji, strateški gledano, bili daleko od idealnog. Jedva da se vodilo računa o tome da postoji mogućnost da će eventualni rat morati da se odvija na sovjetskoj teritoriji; jednostavno se polazilo od toga da bi Crvena armija prilikom neprijateljskog napada tako brzo reagovala, da bi rešenje rata palo na teritoriji protivnika.


Stanje jun-septembar 1941.

Tek u noći između 21. i 22. juna izdata su naređenja da se jedinice i protivvazdušna odbrana dovedu u stanje potpune pripravnosti. Na mnogim mestima je 22. juna još bilo u toku sprovođenje ovih naredbi; na drugih mestima ih još nisu ni primili kad je počeo iznenadni nemački napad. „Neprijatelj je očigledno duž cele linije fronta iznenađen“, zapisao je nemački general Halder, načelnik generalštaba kopnene vojske u svoj dnevnik.
U 3:17 s nemačkih pograničnih aerodroma poletelo je hiljade aviona i napalo Murmansk, Kaunas, Minsk, Kijev, Odesu, Sevastopolj i druge gradove. Na kopnu su Nemci otpočeli ofanzivu moćnom artiljerijskom pripremom koja je nanela velike gubitke sovjetskim trupama. Koristeći se iznenadnim napadom nemačke trupe su odmah postigle krupne uspehe. Već prvog dana rata sovjetska avijacija je izgubila 1.200 aviona. Sovjetski general avijacije Kopels počinio je drugi dan samoubistvo. Velike gubitke pretrpele su tenkovske, artiljerijske i druge jedinice. Posle udara avijacije i artiljerijske pripreme nemačke kopnene trupe su prešle u napad na frontu od Baltika do Karpata.
Vojni rukovodioci u Narodnom komeserijatu odbrane su bili zbunjeni i još uvek nisu znali šta da rade. Maršal Timošenko je nervozno šetao po pravougaonom kabinetu smrknut i zamišljen. On je naredio Žukovu da telefonira Staljinu koji je tek legao da spava. U 4:30 svi članovi Politbiroa su bili na okupu u Staljinovom kabinetu. Staljin je bio bled, sedeo je za stolom, držao je u ruci napunjenu lulu. Rekao je da treba hitno telefonirati u nemačku ambasadu. Iz ambasade su odgovorili da ambasador grof fon Šulenburg traži da bude primljen zbog hitnog saopštenja… Primio ga je Molotov, koji se posle obavljenog razgovora vratio kod Staljina u kabinet i saopštio: “Nemačka vlada nam je objavila rat”.
Otprilike u isto vreme u Berlinu je Joahim Ribentrop uručio memorandum sovjetskom ambasadoru u kome je pokušao da “objasni” zašto je Nemačka “morala” da povede rat protiv Sovjetskog Saveza. Kada je sovjetski ambasador uzvratio nemačkom ministru inostranih poslova “da će Nemačka zbog ovoga skupo platiti”, Ribentrop se zbunio, istrčao u hol za njim i počeo da ga uverava kako on “lično nije za rat”.
U 8:00 duž čitavog fronta vodile su se žestoke bitke. Jedino je na sektoru Lenjingradskog fronta situacija još uvek bila mirna. U 12:00 preko Radio-Moskve potpredsednik sovjetske vlade Molotov je obavestio sovjetski narod da su nemačke trupe napale SSSR i izrazio uverenje da će napadač biti poražen. Narednog dana formirana je Stavka.
Tamo gde je Vermahtu pružen organizovan otpor njegove trupe su zaustavljene na samoj granici. U gradiću Sokalju, u zapadnoj Ukrajini karaula poručnika Lopatina, opremljena jedino puškama i mitraljezima, tukla se u okruženju čitavih 11 dana sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem. Karaula je pala tek kada je i poslednji graničar poginuo.
Jedan od najslavnijih stranica u otadžbinskom ratu ispisali su branioci pogranične tvrđave Brest. U ovom sektoru nastupala je najjača Nemačka grupa “Centar”. Ujutro 22. juna na garnizon u Brestu nasrnule su tri nemačke divizije. Garnizon su sačinjavala samo dva pešadijska puka koja su već posle nekoliko časova bila opkoljena. Međutim, Nemcima je trebalo mesec dana krvavih borbi da bi zauzeli ovaj gradić na kome je lepršala sovjetska zastava čak i kada su nemačke trupe prodrle u Smolensk, udaljen samo 400 km od Moskve. Na jednoj od sačuvanih zidina mogu se pročitati sledeće reči: “Bilo nas je petorica: Sedov, Krutov, J. Bogoljub, Mihajlov, V. Selivanov. Stupili smo u boj 22. juna 1941 … Izginućemo, ali nećemo odstupiti”. Jedan nepoznati vojnik je napisao: “Umirem, ali se ne predajem. Zbogom otadžbino! 20. jul 1941”.
Poznat je i slučaj vazduhoplovnog kapetana Nikolaja Gastela koji je 26. juna napao jednu nemačku kolonu severno od Minska. Avion mu je pogođen pa se zatim zapalio. Gastelo je svoju zapaljenu letelicu usmerio na nemačku kolonu tenkova i cisterni. Junački je poginuo, ali je i neprijatelju naneo znatnu štetu. Tokom Drugog svetskog rata sovjetski piloti su preko 300 puta ponovili postupak kapetana Gastela.
Poznato je i pismo vojnika Aleksandra Golkova koji se u trenutku napada nalazio u Rovnu u Ukrajini, a koje je „uputio“ svojoj supruzi u Lenjingrad. Pismo je objavljeno 9. januara 1964. godine u listu „Krasnaja zvezda“, a pronađeno je posle rata u metalnoj kutiji olupine tenka u kome se nalazio Golkov.
„28. juna 1941. g.
Mila Tanječka!
Ne znam da li ćeš ikada pročitati ove redove? Ali ja sigurno znam da je ovo moje poslednje pismo. Sada se bije bitka, strašna, krvava. Naš tenk je onesposobljen. Unaokolo su fašisti. Ceo dan odbijamo juriše. Ulica Ostrovskog je prekrivena leševima u zelenim uniformama, oni liče na velike nepomične guštere.
Danas je šesti dan rata; Ostali smo dvojica - Pavel Abramov i ja. Ti ga znaš, pisao sam ti o njemu. Mi i ne pomišljamo o spasavanju svojih života. Mi smo vojnici i ne žalimo da umremo za otadžbinu. Mi razmišljamo kako da Nemci što skuplje plate za nas, za naše živote ...
Sedim u izrešetanom i unakaženom tenku. Vrućina je nesnosna, muči me žeđ. Nema ni kapi vode. Tvoj portret mi leži na kolenima. Posmatram. ga, gledam u tvoje plave oči i čini mi se da mi je lakše - ti sa mnom. Hteo bih da govorim s tobom mnogo mnogo, otvoreno, kao ranije, tamo u Ivanovu ...
Kada je 22. juna objavljen rat, pomislio sam na tebe, pomislio sam na trenutak kada ću se vratiti kući, kada ću te videti i priljubiti tvoju milu glavu na moje grudi. A možda to više nikada neće biti. Jer rat je ...
Kada se naš tenk prvi put sudario s neprijateljem, raspalio sam po njemu iz topa, sekao sam ih mitraljeskom vatrom kako bih što više fašista uništio i time približio kraj rata, kako bih te što pre video, mila moja. Ali se moja maštanja nisu ostvarila...
Tenk podrhtava od neprijateljskih udara, ali mi smo još uvek živi. Granata nemamo, meci su nam na izmaku. Pavel tuče po neprijatelju pojedinačnom vatrom, a ja se „odmaram“ i sa tobom razgovaram. Znam da je to poslednji put. Želeo bih da razgovaramo dugo, dugo, ali nemam vremena. Sećaš li se kako smo se opraštali kada si me ispraćala na staniici? Tada si sumnjala u moje reči da ću te večno voleti. Tražila si da ti se potpišem da ću celog života pripadati samo tebi. Ja sam sa zadovoljstvom ispunio tvoju želju. Lepo je umreti kada čovek zna da tamo, daleko, postoji blisko biće koje misli na njega, razmišlja o njemu i voli ga. Lepo je biti voljen...
Kroz probijenu rupu na tenku vidim ulicu, zeleno drveće, cveće u parku, divno, predivno. Vi koji preživite rat, živećete isto tako divno, predivno i srećno ... Za takav žiivot nije strašno umreti ... Ne plači. Na moj grob, najverovatnije, nećeš moći da dođeš, a da li će i postojati taj moj grob?...“.
Odmah po otpočinjanju neprijateljstava po rešenju Politbiroa CK SKP su zapadni pogranični vojni okruzi Pribaltički, Zapadni i Kijevski primenovani u Severozapadni, Zapadni i Jugozapadni front. Lenjingradski vojni okrug preimenovan je 24. juna u Severni front, a 25. juna na bazi komande Moskovskog vojnog okruga bio je formiran Južni front, koji je ujedinio deo snaga Jugozapadnog fronta i 9. armiju koju je izdvojio Odeski okrug. Istovremeno je je SSSR počeo da stvara rezervu Vrhovne komande.
Međutim, i uveče prvog ratnog dana sovjetski Generalštab je očigledno imao slab uvid u situaciju na frontu. Tako su trupe Kijevskog vojnog okruga (Jugozapadi front) dobile naređenje da 23. juna otpočnu veliku ofanzivu koja bi 24. juna dovela do osvajanja Lublina, nekoliko desetina kilometara unutar poljske teritorije. Jedinice u Baltičkom vojnom okrugu (Severozapadni front) dobile su slično apsurdno naređenje, a osim toga su sva tri fronta dobila naređenja da opkole i unište nemačke jedinice. Komandanti na frontovima su malo šta mogli da započnu sa takvim naredbama. Nemci su izvodili jednu od najuspešnijih operacija munjevitog rata. Kvalitativno su bili daleko superiorniji; kvantitativno su bili jači na svim tačkama koje su bile cilj početnog napada. Od velikog značaja je bila i nemačka nadmoćnost u vazduhu. Do podne 22. juna uništeno je, otprilike, 800 sovjetskih aviona (naspram 10 do 20 uništenih nemačkih). Do kraja toga dana ovaj se broj popeo na 1.200 (od kojih je 900 uništeno na zemlji); dva dana kasnije su Sovjeti izgubili 2.400 aviona. Sovjetski bombarderi koji se u trenutku napada nisu nalazili blizu linije fronta, pokušali su da pređu u napad, ali su pri tom izvrššvali zastarele naredbe: preletali su preko linije fronta u pravcu poljske teritorije da bi tamo tražili nepostojeće koncentracije nemačkih trupa! Osim toga u većini slučajeva više nije bilo lovaca da ih prate, pa su lako postajali žrtve nemačkih lovaca i protivavionske artaljerije. Kad su se Nemci izborili za prevlast u vazduhu, mogli su gotovo neometano, po planu, da upotrebe svoju vazdušnu flotu za podršku kopnenoj vojsci, posebno oklopno-mehanizovanim divizijama.
U početku su grupe armija „Sever“ i „Centar“ postizale velike uspehe. Težište operacije po planu „Barbarosa“ bilo je u početku na pravcu Grupe armija „Centar“ pod komandom feldmaršala fon Boka. Ova Grupa armija imala je u svom sastavu najveći broj pešadijskih divizija, dve od četiri oklopne grupe (armije) i jaku vazdušnu flotu. Napad se odvijao po planu. Na severnom i južnom krilu su se Treća oklopna grupa pod komandom generala Hota i Druga oklopna grupa pod komandom generala Guderijana, brzo probile na istok. Između te dve oklopne grupe napredovala je 9. armija generala Štrausa i 4. armija generala fon Klugea. Samo u rejonu Bresta Nemci su naišli na žestok otpor; oko gradske citadele borbe su se vodile sve do polovine jula. Jedan deo Guderijanove oklopne grupe bio je zbog tog otpora nekoliko dana u zakašnjenju. Istureni deo 2. oklopne grupe prelazio je prvih dana rata prosečno 60 km na dan i već petog dana je bio pred Minskom. Drugi deo te iste grupe stigao je dan kasnije do Bobrujska na Berezini.
Treća oklopna grupa naišla je na slab otpor i 23. juna je kod Alitusa i Merkine došla do Njemena (mostovi preko ove reke pali su Nemcima neoštećeni u ruke); 24. juna je zauzela Vilnjus a zatim skrenulaa jugoistok, da bi se kod Minska spojila sa 2. oklopnom grupom. To se odigralo 27. juna.
Ipak Guderijan nije bio potpuno zadovoljan. Nemačka pešadija nije mogla da sledi skoro neverovatan tempo napredovanja oklopnih divizija. Tome je doprinela i činjenica da je pešadija morala da napreduje po mnogo slabijem terenu; relativno dobri, čvrsti putevi bili su rezervisani za pokret oklopno-mehanizovanih snaga i njenih pozadinskih delova. Pogotovo je 4. armija fon Klugea morala da savlada izuzetno težak teren. Kad se pokazalo da se planirana velika klešta Grupe armija „Centar“, koja je trebalo zatvoriti kod Minska, moraju zameniti izvesnim brojem manjih klešta unutar tog prostora, postojala je opasnost da zaostajanje pešadije za oklopnim snagama poraste. Guderijan je nesumnjivo bio jedan od najsposobnijih nemačkih generala oklopnih jedinica. On je uviđao prednost brzog proboja oklopnih jedinica za izvođenje munjevitog rata. Po njemu je trebalo da oklopne jedinice operišu što samostalnije, vodeći računa o riziku da mogu nastati praznine između oklopnih i pešadijskih jedinica. Nemačka Vrhovna komanda je međutim tražila da oklopne jedinice smanje tempo nastupanja kako bi se što efikasnije zatvorio obruč okruženja oko protivničkih jedinica. To je bilo potrebno utoliko više što su sada 4. i 9. armija imale posla sa opkoljenim trupama koje su doduše bile izolovane i kojima je nedostajala municija i gorivo, ali koje uprkos tome nisu ni pomišljale na predaju i do kraja su se žestoko borile. Zbog odsustva podrške oklopnih jedinica koje su otišle već mnogo napred, pešadijske jedinice nisu mogle dovoljno čvrsto da zatvore obruč okruženja kod Bjalistoka i Volkoviska, pa su se mnoge sovjetske jedinice uspele da se probiju u pravcu istoka, a neke su se probile u Pripjatske šume i prešle na partizanski način ratovanja. Uprkos otporu Guderijana i fon Boka, fon Kluge je uspeo da deo oklopnih jedinica početkom juna uključi u sastav 4. armije i da time nešto poveća pokretljivost pešadijskih jedinica. Ova reorganizadžija je prilikom zatvaranja obruča okruženja kod Novogrudoka, zapadno od Minska, urodila plodom. Tu se uspešno zatvorio obruč okruženja oko glavnine sovjetskog Zapadnog fronta.
Pokazalo se, međutim, da nova nemačka taktika ima i svoje slabosti. Dovodila je, naime, do gubitka vremena na ostvarenju opšteg plana, a upravo je faktor vremena bio veoma važan za munjeviti rat. Na taj način su druge sovjetske jedinice dobile mogućnost da se reorganizuju i dobiju pojačanje. To se i desilo severozapadno od Smolenska (posle Minska to je bio sledeći cilj Nemaca na njihovom napredovanju ka Moskvi), duž Berezine, Daugave i Dvine i u području između ove dve reke. Nemci su jedino uspeli da brzo probiju sovjetsku odbrambenu liniju duž Berezine. Na ostalim linijama fronta se relativno duže vremena pružao otpor.
Komandant Severozapadnog fronta general Kuznjecov je pre nemačkog napada računao s agresijom, ali nije uspeo da ubedi Moskvu, pa nije mogao da preduzme efikasnije odbrambene mere. U trenutku napada, njegove jedinice, velikim delom slabo naoružane, bile su razvučene na širokom frontu po baltičkim zemljama. Jedan deo tih jedinica je upravo sprovodio reorganizaciju; a armije prvog ešelona bile su udaljenije od granice nego što je to bio slučaj na ostalim frontovima. Zato feldmaršalu fon Lebu nije bilo teško da se sa svojom Grupom armija „Sever“, koja je inače bila najslabija, u toku prvih dana rata brzim tempom probije iz Istočne Pruske dublje u Litvaniju. Na južnom krilu Grupe armija „Sever“ nalazila se 4. oklopna grupa pod komandom generala Hepnera (severna armijska grupa raspolagala je samo jednom oklopnom grupom). Hepnerova 4. oklopna grupa sastojala se iz dva oklopna korpusa: 56. pod komandom generala fon Manštajna i 41. pod komandom generala Rajnharda. Uspesi 56. oklopnog korpusa bili su impozantni: četiri dana posle napada, 26. juna, fon Manštajn je stigao na Daugavu u Letoniji, na visini Daugavpilsa. Korpus je već bio prešao 250 km i prokrstario celu Litvaniju. Mostovi kod Daugavpilsa pali su Nemcima u ruke. Međutim, i kod Manštajnovog korpusa došlo je do zastoja u daljem napredovanju ka Lenjingradu. Da bi se bez mnogo rizika krenulo dalje, bila je potrebna pomoć 41. oklopnog korpusa, koji je naišao na nepredviđeni otpor Crvene armije. Iz oblasti severoistočno od reke Njemena krenule su jake sovjetske snage sa više od dve stotine tenkova u pravcu severozapada da bi izvršile protivudar. Rajnhard je doduše uspeo da odbije ovaj protivudar, ali je njegovo napredovanje zbog toga bilo usporeno, pa je tek 29. juna kod Jekabpilsa stigao na Daugavu, nekoliko desetina kilometara severno od Daugavpilsa. Sovjeti su u međuvremenu radili na organizovanju odbrambene linije duž Daugave. Ona, međutim, nije na vreme bila u potpunosti izgrađena da bi mogla da zaustavi 4. oklopnu grupu. Posle žestokih borbi koje su trajale nekoliko dana uspelo je celoj oklopnoj grupi da 2. jula ponovo nastavi napredovanje u pravcu severoistoka. Dok je došlo do zastoja 4. oklopne grupe, zbog bolje koordinacije između oklopne grupe i pešadije nego što je to bilo kod Grupe armija „Centar“, dve armije Grupe armija „Sever“ (18. armija pod komandom generala fon Kihlera i 16. pod komandom generala Buša) postigle su za kratko vreme velike uspehe, ne zaostavši mnogo za odmaklom 4. oklopnom grupom.
Osamnaesta nemačka armija je za deset dana zauzela luke Lijepaja, Venspils i Rigu (na ušću Daugave) i time oduzela sovjetskoj Baltičkoj floti njene baze na Baltiku. Pogotovo je pad Rige, glavne baze Baltičkog vojnog okruga, bio veliki gubitak za sovjetsku mornaricu, iako je veliki deo jedinica flote u poslednjem trenutku uspeo da se povuče preko Finskog zaliva za Lenjingrad. Sovjetska flota koja je u proseku spremnije dočekala nemački napad nego kopnena vojska, uspela je da se povuče u prvoj etapi rata bez većih gubitaka, zahvaljujući, između ostalog, i razumevanju i aktivnostima admirala Kuznjecova (narodnog komesara mornarice), admirala Tribuca (komandanta Baltičke flote) i admirala Golovka (komandanta Severne flote u polarnom području). Još više od mesec dana pre nemačkog napada, Kuznjecov je uspeo da izdejstvuje da se mnogi brodovi iz srazmerno nezaštićenih luka Lijepaje i Venspilsa prebace u Rigu. Na sopstvenu odgovornost je 19. juna doveo flotu u stanje pripravnosti. Poslednje naređenje izdato u miru – „spremni za akciju“ - nije međutim smeo da izda na svoju ruku. Kad je naređenje došlo u noći između 21. i 22. juna, Tribuc i Golovko su već bili spremni. „Svakog trenutka smo očekivali telegram iz Moskve sledeće sadržine: rat je otpočeo“.
Na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta Nemci su u početku postizali manje uspehe. Grupa armija „Jug“, pod komandom feldmaršala Rundšteta, imala je, u svom sastavu dve rumunske armije i jedan mađarski korpus, koji su inače po kvalitetu bili daleko ispod nemačkih jedinica. Fon Šobertova 11. armija, koja je pripadala Grupi armija „Jug“, raspoređena na Prutu u Rumuniji, krenula je u napad kasnije zbog toga što su se neke njene divizije duže zadržale na Balkanu i što Mađari i Rumuni nisu bili spremni za nastupanje. Tako je feldmaršal fon Rundštet 22. juna, osim avijacijom, mogao, u suštini, da raspolaže samo 6. armijom (pod generalom fon Rajhenauom), 17. armijom (pod generalom fon Štilpnagelom) i fon Klajstovom 1. oklopnom grupom, koje su se nalazile u jugoistočnom delu Poljske. Verovatno da je Rundštetu od početka bilo jasno da će uprkos vojnom kvalitetu svojih komandanata armija imati probleme sa sovjetskim armijama na jugozapadnom frontu. One su, naime, bile, i po broju divizija i po broju oklopnih jedinica, isto tako jake kao snage Zapadnog i Severozapadnog fronta zajedno. Osim toga je Rundštet morao da otpočne svoj napad manje-više frontalno u nemogućnosti da pravi velika opkoljavanja. Već 23. juna je Halder u svom dnevniku izrazio zabrinutost zbog ovakve situacije: „Bićemo prinuđeni da nađemo slabu tačku u sovjetskoj odbrani i da na nju udarimo oklopnim snagama i svim sredstvima da bismo postigli uspeh u Ukrajini...“ Sovjetske armije su neprekidno prelazile u protivnapade i protivudare i bile su u prednosti što su mogle da nastupaju ne samo iz dubine nego i sa područja severnog i južnog krila Grupe armija „Jug“. Na severu su bile teško pristupačne Pripjatske močvare, a na jugu su sovjetske jedinice imale veliku slobodu manevrisanja, jer iz Mađarske i Rumunije nije još bio otpočeo napad na Sovjetski Savez.
Uz pomoć snažnog udara iz vazduha, Nemci su uspeli da odbiju gotovo sve sovjetske protivnapade i protivudare, ali su njihovi gubici u ljudstvu i materijalu bili veoma veliki. I kod sovjetskih jedinica je to doduše bio slučaj; po Halderovim rečima, ovde je besnela „veoma živa“ bitka. Tako Nemci na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta nisu spektakularno napredovali i o pravom munjevitom ratu tu u prvim sedmicama rata nije, u stvari, moglo da bude ni govora. To je bila velika prednost za sovjetsku stranu, jer vreme im je bilo značajan saveznik. Krajem juna i početkom jula 1941. počeo je, međutim, da slabi sovjetski otpor na jugu. Mnoge sovjetske jedinice počele su da se povlače na istok da bi duž nasipa reke Dnjepra gradile nove odbrambene linije, a veliki deo jedinica je prebačen na centralni deo fronta. Krajem juna su gradovi Kovelj, Rovno i Ljvov bili u rukama Nemaca i nastupanje je moglo da se nastavi bržim tempom. Ovo nije važilo za severno krilo Grupe armije „Jug“, jer je tamo najpre trebalo očistiti Pripjatske močvare i osloboditi se sovjetskog pritiska sa te strane.
Trećeg jula je Halder imao razloga za optimizam u pogledu razvoja operacija na celom sovjetsko-nemačkom frontu. U svom dnevniku je tada zapisao: „Uglavnom se sad već može govoriti da je izvršen zadatak da se glavnina sovjetskih snaga potuče ispred Dvine (Daugava) i Dnjepra. Smatram da je tačna izjava jednog zarobljenog sovjetskog generala, da ćemo istočno od Dvine i Dnjepra naići samo na delove sovjetskih snaga koji već i po snazi neće biti u stanju da odlučujuće utiču na ishod nemačkih operacija. Ne preterujem, dakle, kad tvrdim da će se rat protiv Sovjetekog Saveza uspešno završiti u roku od četrnaest dana“.
U izjavi od 4. jula Hitler je bio još uvereniji od Hadlera: “Ja sve vreme pokušavam da se stavim u položaj protivnika. Praktično, on je rat već izgubio. Dobro je što smo mi uništili ruske tenkovske i vazduhoplovne snage na samom početku. Rusi ih više nikada ne mogu obnoviti“.
Potrebno je naglasiti da su nemačke snage do ovog datuma već počele da osećaju nestašicu u snabdevanju, a to je najviše došlo do izražaja kod Grupa armija „Centar“. Važan faktor u tome je bila i veća širina železničkog koloseka u SSSR-u no u ostalom delu Evrope. Do 3.7. je nemačka inžinjerija uspela da prilagodi širinu železničkog koloseka na normalnu veličinu do pola puta na liniji poljska granica - Minsk, a do 5.7. bio je završen i ostatak.
Stvarno je tako izgledalo. Vrhovni komandant kopnene vojske, fon Brauhič, i njegov načelnik štaba Halder podneli su 8. jula izveštaj da su do tada identifikovane 164 sovjetske pešadijske divizije, da je od njih uništeno 89, a samo 46 je još sposobno da se bori, 18 je bilo na sporednim delovima ratišta, kao na primer u Finskoj, a da nije identifikovana lokacija za 11 divizija.
U cilju približavanja strategijksog rukovoženja trupama na frontu 10. jula su bile osnovane glavne komande za tri najvažnija strategijska pravca. Severozapadnim frontom je komandovao maršal Kliment Jefremovič Vorošilov, Zapadnim - maršal Semjon Konstantinovič Timošenko i Jugozapadnim maršal Semjon Mihajlovič Buđoni. Radi efikasnijeg funkcionisanja operativnog rukovođenja, sovjetska komanda je 20. jula ujedinila Front rezervnih armija i front Možajske odbrambene linije u jednistven Rezervni front pod komandom Gerogija Žukova. Na položaju načelnika Generalštaba Žukova je 1. avgusta zamenio maršal Boris Mihajlovič Šapošnjikov. Na spoju centralnog i Rezervnog fronta 16. avgusta je bio formiran novi Brjanski front pod komandom maršala Andrejeva Ivanoviča Jerjomenka.

Kijev, Smolensk, Lenjingrad

Uverenost u brzi završetak rata protiv Sovjetskog Saveza bila je toliko čvrsta da su Nemci računali da u najskorije vreme pristupe rešavanju zadataka predviđenih direktivom štaba nemačke Vrhovne komande broj 32 od 19. juna 1941. godine, u kojoj se govori, ni manje ni više nego o osvajanju basena Sredozemnog mora, severne Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka, uz istodobno obnavljanje „opsade Engleske“. Ujedno s tim, nemačko je rukovodstvo mamila perspektiva osvajanja Indije i prenošenja ratnih operacija na teritoriju Sjedinjenih Američih Država. To su bili dalekosežni planovi o svetskoj dominaciji. Već su od 14. do 27. jula nemački generali razradi plan o ofanzivi preko Kavkaza i Irana na Bagdad i operaciju „protiv industrijske oblasti Urala“, izračunali su koliko vojske treba s fronta povući u Nemačku početkom septembra 1941. godine, odredili su mere za smanjenje brojnog stanja kopneniih trupa. Međutim, budući događaji će pokazati da su se Nemci poprilično prevarili u svojoj računici.
Sredinom jula naglo je povećan intenzitet i obim borbi na svim bojištima. Kada su se u borbu uključile nemačka armiija pod nazivom „Norveška“ i finske trupe, ukupna dužina aktivnog fronta povećana je za još 1.200 kilometara. Pored tri glavna strategijska pravca pojavio se i četvrti - severni sektor fronta, od Barencovog mora do Karelske prevlake, severno od Lenjingrada. Finska Karelska armija i nemačka armija „Norveška“ nastupale su na murmanskom, petrozavodskom i olonjeckom pravcu u nameri da ovladaju Kirovskom železniičkom magistralom i lukom Murmansk, koja se zimi ne zaleđuje. Nova opasnost po Lenjingrad pojavila se od Jugoistočne finske armije koja je nadirala preko Karelske prevlake. Četvrta tenkovska grupa generala Hepnera iz sastava Grupe annija „Sever“, pokušala je da se u brzom hodu preko reke Luge probije do Lenjingrada. Grupa armija „Centar“, pod komandom feldmaršala fon Boka, nastupala je na širokom frontu od srednjeg toka Zapadne Dvine do Žlobina na Dnjepru. Njena udarna snaga, sastavljena od 2. i 3. oklopne grupe, usmerena je bila na pravcu Vitebska, Smolenska i Roslavlja. Cilj joj je bio da zauzme Smolensk i Vjazmu i otvori put prema Moskvi. Fon Rundštatova Grupa armija „Jug“ probijala se prema Kijevu. Rumunska 3. i 4. armija nastupale su iz Moldavije u pravcu Odese.
Do sredine jula trupe Vermahta su osvojile Letoniju, Litvaniju, Belorusiju, Moldaviju i deo Ukrajine.
Na lenjingradskom pravcu Nemci su se približili Lenjingradu na svega 120 km. U toku 17. i 18. jula sovjetske trupe pod komandom generala V. Morozova su izvršile snažan protivnapad na 56. nemački motorizovani korpus. Na prilazima reci Lugi i Novgorodu sovjetske trupe su uspele da prisile protivnika da tapka čitavih 20 dana u mestu. Nemcima je bilo jasno da bez novih pojačanje ne mogu da nastave napredovanje ka Lenjingradu.
Prema nemačkim izvorima do polovine jula samo kopnene snage Vermahta su imale 92.000 poginulih i ranjenih, oko 50% tenkova od prvobitnog broja su uništeni, dok su gubici vazduhoplovstva dostizali 1.284 aviona.
19.7. nemačka Vrhovna komanda je izdala Direktivu br. 33 u kojoj su bili dati glavni zadaci o nastavku rata na Istoku koji su se pre svega odnosili na Grupu armija „Centar“ i Grupu armija „Jug“. Trebalo je da one unište već opkoljene sovjetske snage. Što se tiče Grupa armija „Jug“ ona je trebala da koncentričnim napadom iz Mogileva Podoljskog, Vinice i jedne jedne tačke severno od Umana opkoli i uništi 12. i 16. sovetsku armiju. Guerijanova 2. oklopn grupa trebalo je da se odvoji od Grupe armija „Centar“ i da skrene ka jugoistoku, kako bi sprečila da se ove sovjetske snage povuku preko Dnjepra. Grupa armija „Centar“ bi onda pošto uništi opkoljene snage, nastavila isključivo peašadijskim jedinicama da napreduje ka Moskvi. Istureni delovi oklopnih jedinica Grupe armija „Sever“ morali bi da sačekaju dok ih ne sustignu peašadijske snage kako bi onda udruženim snagama napali Lenjingrad. Zbog toga bi 3. oklopnu grupu trebalo prebaciti iz Grupe armija „Centar u Grupu armija „Sever“.
Zbog novonastale situacije Hitler je 21. jula specijalnim vozom doputovao na okupiranu sovjetsku teritoriju na sektor GA „Sever“, gde se sastao sa njenim komandantom feldmaršalom fon Lebom. Da bi ubrzao napredovanje ka Lenjingradu, Firer je odlučio da 3. oklopnu grupu generala Hota povuče sa moskovskog pravca i prebaci je na severoistok u cilju sadejstva u osvajanju Lenjingrada. Istovremeno je naređeno 2. tenkovskoj grupi generala Guderijana da se okrene na jugoistok, dok bi ka Moskvi nastupale samo kombinovane pešadijske jedinice.
Na kijevskom pravcu vojska Jugozapadnog fronta odbila je sredinom jula prve nalete fon Runštatovih jedinica.

Smolensk

Od 10. jula do 10. septembra 1941. godine na zapadnom pravcu, na bojištu dugom 650 i dubokom 250 kilometra vođena je Smolenska bitka. Smolensk je udaljen od Moskve oko 400 km i već je u ranijim periodima ruske istorije nekoliko puta bio važna tačka u odbrani Moskve.
Već 10. jula oko 30 mehanizovanih i oklopnih čelnih divizija nemačke 2. i 3. tenkovske grupe i 9. i 2. kombinovane armije, iz sastava Grupe armija „Centar“, izbile su na Dnjepar i Zapadnu Dvinu. Glavnina im je ostala na 120-150 km pozadi, ali su i pored toga napadači prevazilazili sovjetske jedinice na smolenskom pravcu u ljudstvu, artiljeriji i avijaciji dva puta, a u tenkovima — četiri puta.
U prvoj fazi bitke koja je vođena od 10. do. 20 jula, Nemci su postigli zapažen uspeh. Uspeli su da probiju odbranu Zapadnog fronta na njegovom desnom krilu i u centru. Brze nemačke jedinice uspele su da zauzmu Oršu, Smolensk, Jeljnu i Kričev razbivši predhono 22. armiju generala F. A. Jeršakova. U obruču se našla 19. armija generala I. Konjeva, 16. armija generala M. F. Lukina (koja je neposredno branila Smolensk) i u centru fronta 20. armija P. A. Kuročkina. Na levom krilu Zapadnog fronta 21. armija pod komandom generala F. I. Kuznjecova prešla je 13. jula u protivnapad i oslobodila gradove Rogačev i Žlobin.
U drugoj fazi Smolenske bitke – od 21. jula do 7. avgusta sovjetska komanda je pokušala da preduzme protivnapad. U blizini Jarceva malobrojna grupa sovjetske vojske pod komandom generala Konstantina Rokosovskog neočekivano je prešla u ofanzivu, oslobodila ovaj grad i prešla u forsiranje reke Vop. Posle uspešno izvedenog kontranapada, Nemci su bili prinuđeni da privremeno obustave ofanzivu na Moskvu. Tako je prvi put u toku Drugog svetskog rata, Vermaht morao na glavnom strategijskom pravcu da pređe u odbranu.
Treća faza Smolenske bitke trajala je od 8. do 21. avgusta. U njoj su se najžešće bitke odvijale na južnim delovima ovog rejona. 8. avgusta 2. tenkovska grupa i 2. pešadijska armija ustremile su se na jug i potisnule sovjetske trupe ka jugu i jugoistoku. Ali i pored žilave sovjetske odbrane Nemci su uspeli da 21. avgusta probiju odbrambene linije Centralnog, a zatim i Brjanskog fronta i prodru u dubinu 120 – 140 km i izbiju na liniju Gomelj – Starodub, duboko se uklinivši između Brjanskog i Centralnog fronta, ugroživši time krila i pozadinu sovjetskog Jugozapadnog fronta.
Za to vreme na lenjingradskom pravcu GA „Sever“ probila je 8. avgusta liniju odbrane na reci Lugi, kod Kingsepa i severozapadno od jezera Iljmen posle jednomesečnih borbi zauzela Novgorod, a 20. avgusta Čudovo, da bi potom presekla put i železničku prugu Moskva – Lenjingrad. Fon Lebove jedinice izbile su na Finski zaliv u rejonu Streljne i preko Čudova napredovale prema Ladoškom jezeru.
U noći 8. avgusta 1941. poletelo je sa aerodroma na ostrvu Saremu 15 sovjetskih bombardera i napalo Berlin. U toku narednih mesec dana sovjetska avijacija stacionirana na ovom ostrvu izvršila je ukupno devet napada na Berlin i druge nemačke gradove.
11.8. general-pukovnik Franc Halder je u svom dnevniku zabeležio da je Vrhovna komanda kopnene vojkse na početku rata računala sa 200 sovjetskih divizija, a da ih je sada već bilo indetifikovano 360.
U Lenjingradu je zbog novonastale situacije izvršena reorganizacija fronta tako da je 27. avgusta od jedinica iz Lenjingrada formiran Lenjingradski front, a od trupa Severnog fronta i jedinica u polarnom području stvoren je Karelijski front, pod komandom generala V. A. Frolova. Zatim je maršal Kliment Vorošilov zamenio genrala Popova na položaju komandanta Lenjingradskog fronta. Nemci su 8. septembra zauzeli Šliselburg i potpuno blokirali Lenjingrad.
Prema nemačkim podacima, od 22.6. do 31.8. 1941. g. Nemci su imali 409998 mrtvih i ranjenih vojnika. Ti gubici su bili popunjeni sa samo 217000 ljudi; od 24 divizije koje su bile u strategijskoj rezervi Vrhovne komande kopnene vojske, već je 21 bila ubačena u borbu.
4.9. samo je 47% svih nemačkih tenkova na Istočnom frontu bilo upotrebljivo; 32% bilo je na listi za opravke, a 30% bilo je neupotrebljivo.
Finci koji sebe nisu smatrali nemačkim saveznikom, već su jednino imali istog neprijatlja, nisu hteli da pređu granicu od 1939. Ograničili su se na to da zauzmu teritorije koje su morali da ustupe Sovjetskom Savezu posle Zimskog rata 1939-1940.
Četvrta faza Smolenske bitke počela je 22. avgusta, a završila se 10. septembra. Sovjetska komanda je pokušala da energičnim operacijama razbije GA „Sever“ i osujeti njeno napredovanje u pozadinu Jugozapadnog fronta. Neočekivano, 2. tenkovsku grupu pod komandom Guderijana napalo je 460 sovjetskih aviona i nanelo joj veoma teške gubitke, koje je, međutim, nemačka komanda brzo popunila. Ali to nije bilo dovoljno da se zaustavi napredovanje neprijatelja. Nemci su uspeli da probiju front na delu na kome se nalazila 22. sovjetska armija. Potom su potisnule i 29. armiju na istočnu obalu Zapadne Dvine. Jedino je sovjetska 24. armija Rezervnog fronta uspela da potpuno razbije protivničku grupaciju na sektoru Jeljne. Početkom septembra u okolini Smolenska prvi put u toku rata su upotrebljene „Kaćuše“, kojih su se Nemci veoma plašili, a koje su još nazivali „Staljinove orgulje“.
Trupe Zapadnog, Rezervnog i Brjanskog fronta prešle su, po naređenju Stavke, 10. septembra u odbranu čime je završena Smolenska bitka. Smolenska bitka je imala veoma važnu ulogu u daljim dešavanjina na Istčnom frontu jer je zadržala Nemce skoro 2 meseca u njihovom pohodu ka Moskvi.
To zaustavljanje je sprovedeno uz velike gubitke. Prema nemačkim podacima u bici za Smolensk zarobljeno je 348.000 ljudi, zaplijenjeno je 3.000 tenkova i više od 3.000 artiljerijskih oruđa. Sovjetski podatak govori o 32.000 nestalih.

Kijev

Na južnom krilu sovjetsko-nemačkog fronta vođene su ogorčene borbe dva i po meseca. Dužina ovog fronta u julu je iznosila oko 1.200 km, a u septembru blizu 800 km, dok su se u dubini okršaji odvijali na 500-600 km.
Hitler je naredio da se 8. avgusta zauzme Kijev. U Ukrajini su u prvoj polovini avgusta sovjetske trupe uz ogorčene napore odbijale napade nemačke 1. tenkovske grupe generala Klajsta, kao i 6, 17. i 11. armije, zatim 3. i 4. rumunske armije i Prvog mađarskog korpusa. Sve su te jedinice pripadale GA „Jug“. Krajem avgusta Nemcima je pošlo za rukom da zauzmu Dnjepar, na sektoru Kremenčuga do Hersona.
S obzirom da nije raspolagao potrebnim rezervama, Hitlerov Glavni stan je odlučio da privremeno uzme 2. tenkovsku grupu i 2. armiju od GA „Centar“ i njime ojača GA „Jug“.
Glavna komanda sovjetskog Jugozapadnog pravca formirana je 10. jula. Ona je bila kordinator borbenih operacija Jugozapadnog, Južnog i Brjanskog fronta, a u operativnom smislu jedno vreme joj je bila potčinjena i Crnomorska flota. Jugozapadni pravac postojao je do 13. septembra 1941. godine, a potom su frontovi koji su ga sačinjavali delovali samostalno. Komandant trupa Jugozapadnog pravca maršal Semjon Buđoni zatražio je od Stavke dozvolu da povuče na istočnu obalu Dnjepra 5. armiju i 27. pešadijski korpus koji su se nalazili na ugroženom desnom krilu Jugozapadnog fronta, što im je Staljin sa izvesnim zakašnjenjem dozvolio, stavljajući im istovremeno zadatak da drže Kijev što je moguće duže. Staljin je ovim potezom napravio katastrofalnu grešku koja je dovela do jednog od najvećih sovjetskih poraza u Drugom svetskom ratu.
Tek 11. septembara trupe Jugozapadnog fronta su se povukle na novu odbrambenu liniju na reci Psjol, a u panici koja je zahvatila sovjetsku vrhovnu komandu odlučeno je da se umesto maršala Semjona Buđonija na položaj komandanta postavi maršal Semjon Timošenko.
Međutim, 1. i 2. nemačka oklopna armija nisu dozvolile Timošenkovim trupama da organizuju odbranu na reci Psjol, već su nastavile da im nanose teške gubitke. Tenkovi generala Klajsta uputili su se 12. septembra iz Kremenčuga na sever u susret 2. tenkovskoj grupi. Obe grupe spojile su se 15. septembra u rejonu Lovhice i time završile opkoljavanje pet sovjetskih armija Jugozapadnog fronta. Opkoljene su 5, 37. i 26. armija, kao i delovi 21. i 38. armije sa ukupno 452 hiljade vojnika. Nemci su energičnim akcijama od 18. do 20. septembra ispresecali opkoljene jedninice na manje delove i počeli da ih uništavaju ponaosob.
U novonastaloj situaciji Stavka je naredila delovima 37. armije koji su branili Kijev da se 19. septembra povuku iz grada, tako da su posle 71 dana odbrane Nemci zauzeli glavni grad Ukrajine. Neke sovjetske jedinice su uspele da se probiju iz obruča ka severu, dok su druge jedinice prešle na partizanski način ratovanja. I pored toga Nemci su u borbama za Kijev zarobili preko 250.000 sovjetskih vojnika (neki istoričari pišu da se ta cifra kretala i do 665.000 zarobljenih crvenoarmejaca).
Posle pobede kod Kijeva u Hitlerovom Glavnom stanu u Rastenburgu pojavile su se nove nesuglasice. Komandant nemačke Kopnene vojske feldimaršal Valter Brauhič smatrao je da treba obnoviti ofanziivu na Moskvu. A Hitler i Generalštab su bili za nastavljanje ofanzive na severu i jugu, kako bi se Moskva odsekla i pripremili uslovi za pohod na nju, jer u tom trenutku Vermaht nije raspolagao snagama koje bi mogle uspešno da vode operacije na sva tri glavna strategijska pravca.
Zanimljivo je da je načelnik štaba Vrhovne komande kopnene vojske, general-pukovnik Franc Halder smatrao da je bitka za Kijev bila "najveća strategijska greška rata na istoku" s obzirom da je za uništenje ovih snaga utrošeno mnogo vremena i jedinica, što je usporilo ostale operacije, naročito one u pravcu Moskve.

Odesa

Po nesnosnoj vrućini 5. avgusta otpčočela je bitka za veliku crnomorsku luku Odesu koja se u to vreme nalazila u dubokoj pozadini neprijatelja. Grad su branile Samostalna primorska armija i delovi snaga Crnomorske flote. Branioci su uz pomoć stanovništva izgradili tri odbrambene linije i na gradskim ulicama podigli barikade. Odesu je branilo oko 35 hiljada vojnika i isto toliko dobrovoljaca, koji su 73 dana vezivali za sebe 18 rumunskih divizija, potpomognutih gotovo čitavoim rumunskom ratnom flotom i nemačkom avijacijom. Branioci su bili praktično odsečeni od sovjetskog Južnog fronta, pa je uprkos njihovoj izuzetnoj hrabrosti i čvrstini, Stavka odlučila da se grad evakuiše, jer je pretila opasnost da budu potpuno okruženi. Crnomorska flota prebacila je 16. oktobra na Krim pripadnike Prmiorske armije koja nije imala neke ozbiljnije gubitke.

Izvor:wikipedija

 

[death row]

Bitka kod Litl Big Horna

Bitka kod Litl Big Horna (engl. Battle of the Little Bighorn) je bila poslednja bitka generala Kastera, u kojoj je ceo konjički puk masakriran od strane ujedinjenih indijanskih plemena Sijuksa, Arapaha i Šajena pod vođstvom poglavice Bika Koji Sedi. Bitka se odigrala 25. juna 1876. godine.

Uvod u bitku
Nakon završetka Građanskog rata, kontroverzni američki general Kaster je bio unapređen u čin general pukovnika i postavljen na čelo 7. konjičkog puka, koji je delovao na tzv. Indijanskoj teritoriji. Učestvovao je u bitkama protiv plemena Šajena, a našao se i na vojnom sudu jer je napustio jedinicu zbog poseta bolesnoj ženi u utvrđenju Fort Hejs. Godinu dana je bio pod suspenzijom, a onda se pročuo poduhvatom protiv Indijanaca: kod Bašite je jednostavno dao da se masakrira sve živo. Jedinicu su mu raspustili i ponovo je okupili tek dve godine kasnije, kad je nastala „zlatna groznica“ u Dakoti. Bilo mu je zapoveđeno da prati grupu ljudi koji su iz utvrđenja Fort Ris kretali na sever: 1500 vojnika štitilo je 373 civila i 275 kola s opremom. Među civilima je bilo podosta novinara, fotografa i rudara koji će uskoro naći zlato.
Veće teškoće u napokon relativno mirnim odnosima između belaca i Indijanaca nastale su 1875. godine, kada su Sijuksi odbili da prodaju područje zvano Blek Hils, iako im je bilo ponuđeno čak šest miliona dolara. Godinu dana kasnije, na čelu svoje 7. konjičke, Kaster se našao u području Montane i blizu mesta Rouzbud (Ružin Pupoljak) okrenuo na zapad, prema reci Litl Big Horn. Usput je potpuno neočekivano naišao na tabor Indijanaca Sijuksa i, slavohlepan, potcenivši njihovu snagu i broj, smesta krenuo u napad. Pomalo nepromišljeno i ne pokoravajući se zapovestima svog nadređenog generala Terija, svoju jedinicu je razdelio u tri dela: oficir Benten se našao tako na čelu 125 ljudi na južnoj strani, vojnik Reno sa 115 ljudi na drugoj strani reke, a sam Kaster je ostao na ovoj strani reke, zajedno sa 264 svoja vojnika. Nimalo se nije obazirao na izveštaje svojih indijanskih uhoda: bio je nasuprot najvećeg broja okupljenih Indijanaca u istoriji - čak šest združenih plemena, petnaestak hiljada Indijanaca, među kojima barem dve i po hiljade vrsnih ratnika.

Jedan preživeli
Indijanci su imali veliku premoć u broju ljudi i Kasterovi vojnici su jednostavno bili masakrirani, dok su Benten i Reno nekako pregrupisali svoje snage, ali nisu uspeli pomoći svom zapovedniku i njegovim ljudima. I sami Indijanci, a među njima poglavice Bik Koji Sedi, Hrabri Vuk (Honehe Ehatamahe) i Ludi Konj, kasnije će utvrditi da tako hrabre vojnike nikada nisu videli. Kaster i svi oko njega su poginuli, osim jednog izvidnika. Taj deo 7. konjičke je bio smaknut za manje od sat vremena. Kad je dva dana kasnije stiglo pojačanje generala Terija, njegovi vojnici su našli 197 mrtvih tela, uključujući i Kasterovo. Bilo je golo, ali ne i unakaženo, s dve rane u predelu srca i jednom na čelu. Svaka od njih je bila smrtonosna. Indijanci nisu znali ko ga je i kada ubio, a niko to ne zna ni danas. Dugo vremena nakon bitke Indijanci nisu znali čak ni da je Kaster u njoj učestvovao.
U trenutku smrti je imao 37 godina, ali mnogi su bili skloni tvrdnji kako zapravo nikad nije u potpunosti odrastao. Vojnu školu je kao poslednji u svojoj klasi završio u Vest Pointu, početak američkog Građanskog rata dočekao je kao niži poručnik vojske unije, a njegov završetak s činom general majora.
Bitka kod Litl Big Horna je značila najteži poraz SAD u sukobima s Indijancima, ali je i zauvek zapečatila indijansku sudbinu: svi su mostovi za saradnju i pregovore bili porušeni, a vojni vrh je vapio za konačnim rešenjem indijanskog pitanja. Konjički pukovi su povećavali broj ljudi, a mnogi od njih su prerastali u Kasterove osvetnike. Petnaestak godina kasnije, američki Indijanci više neće pružati oružani otpor.

Litl Big Horn danas
Na mestu masakra tog junskog dana pre tačno 133. godine, danas se nalazi spomenik s imenima onih koji su tu doslovce ostali ležati zauvek: nedaleko je groblje palih, a među grobovima je i Kasterov, iako ne fali ni spomenika posvećenih Indijancima. Napokon, samo bojno polje je smešteno između dva velika indijanska rezervata: Krou Indian Rezervat na zapadu i Nortrn Čejen na istoku.
U Montani, prostoru zadivljujuće prirodne lepote, živi nešto manje od milion ljudi. Sva je prilika da je belaca devedeset posto. Preostalih desetak posto čine uglavnom Indijanci, među njima i potomci onih koji su učestvovali u bici. Mestašca i gradići, su međusobno prilično razdvojeni i ne podsećaju baš na američka naselja koja se vide u filmovima ili o kojima govore pisana dela o američkoj unutrašnjosti. Amerikanci su česti posetioci Evrope, uglavnom kao članovi organizovanih turističkih grupa, a među organizatorima prednjače turoperatori poput britanskog Trafalgara i američkog TAUK Tursa, ali učesnici takvih putovanja iz Montane vrlo su retki.
Sve su ređi i medvedi grizliji koji su u međuvremenu postali zaštitni znak države, koja čak i u sredini svoje plave zastave donosi krug u kojem dominiraju visoki vrhovi planina i duboki kanjoni.
Poprištu bitke kod Litl Big Horna najbliže je mesto Busbi. Istina, nema ni sedam stotina duša, ali gotovo je u potpunosti naseljeno Indijancima. Žena ne nedostaje, brojem su gotovo izjednačene sa muškarcima, ali čak 40% porodica statistički ne prelazi prag siromaštva, što prevedeno na svakodnevni jezik znači da žive na ivici egzistencije. Malobrojne poslove im daje uglavnom nacionalni park ili memorijalno područje, koje poseti nešto manje od pola miliona ljudi godišnje.



wikipedia