LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Rastko Petrović u novom izdanju
Izvor: Tanjug
Srpska književna zadruga predstavila je kapitalno delo srpske međuratne književnosti "Ljudi govore" Rastka Petrovića u popularnoj, broširanoj, "Maloj biblioteci" pokrenutoj tokom NATO bombardovanja s ciljem da učini dostupnom važne naslove svima sa "plitkim džepom".
O ovom delu, koje je ušlo u obaveznu lektiru za treći razred srednjih škola govorio je dr Duško Babić, inače, profesor književnosti u beogradskoj Filološkoj gimnaziji koji smatra da se radi o najznačajnijem delu Rastka Petrovića velikog polihistora srpske kulture 20 veka.
Rastko Petrović (1898-1949) mlađi brat slavne slikarke Nadežde Petrović najmlađi izdanak ugledne beogradske porodice koji se, nakon prelaska Albanije u Prvom svetskom ratu, obreo u Francuskoj gde je završio gimnaziju i studirao pravo, bio je veoma uticajan na srpskoj kulturnoj sceni pošto je pođednako uspešno pisao pesme, eseje, romane, pripovetke, putopise, slikao, bavio se književnom i likovnom kritikom.
Od 1926. ulazi u kraljevsku diplomatsku službu koja mu je omogućila da putuje. Drugi svetski rat ga je zatekao na službi u SAD i ostao je tamo do smrti. Posmrtni ostaci su mu preneti u Beograd tek 1986. godine.
Sa putovanja su u Beograd stizali putopisi ("Afrika" 1930) fotografije, skice kao i prozno delo "Ljudi govore" za koje se ne zna precizno da li je "doneto" iz Španije, ali sve ukazuje da je opisan boravak na nekom od španskih jezera.
Prema rečima Dušan Babića, delo "Ljudi govore" privuklo je tako veliku pažnju da je zasenilo sve ostale Petrovićeve knjige. Autor u belešci na početku knjige piše da je nastala za vreme " jednog putovanja", ali da je sve što je slušao da ljudi govore tokom tog puta postalo daleko značajnije od predela i građevina koje je video.
Petrović je izneo mišljenje da je knjiga "značajna po svojoj novosti oblika i po tome šta sadrži" i za njega je bilo važno da je istovremeno kompleksnija i prostija od svega što je do tada napisao, ali zato ne nosi ni jednu tezu, ne govori o konkretnoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku".
Babić je skrenuo pažnju na vešto preplitanje putopisne forme sa narativnom, jer se smenjuju kratke priče sa poetskim, esejističkim pasažima. Po njegovoj oceni to je " pohvala moći ljudskog govora kroz koji čovek pokazuje i svoju moć i bit".
Izvor: Tanjug
Srpska književna zadruga predstavila je kapitalno delo srpske međuratne književnosti "Ljudi govore" Rastka Petrovića u popularnoj, broširanoj, "Maloj biblioteci" pokrenutoj tokom NATO bombardovanja s ciljem da učini dostupnom važne naslove svima sa "plitkim džepom".
Glavni urednik SKZ Dragan Lakićević je podsetio da je ovo kratko prozno delo koje izmiče svakom pokušaju da se žanrovski odredi objavljeno pre tačno 80 godina i da je ovoga puta objavljen pogovor "Govor-vrhovno ljudsko načelo" koji je napisao Dragiša Vitošević.
O ovom delu, koje je ušlo u obaveznu lektiru za treći razred srednjih škola govorio je dr Duško Babić, inače, profesor književnosti u beogradskoj Filološkoj gimnaziji koji smatra da se radi o najznačajnijem delu Rastka Petrovića velikog polihistora srpske kulture 20 veka.
Rastko Petrović (1898-1949) mlađi brat slavne slikarke Nadežde Petrović najmlađi izdanak ugledne beogradske porodice koji se, nakon prelaska Albanije u Prvom svetskom ratu, obreo u Francuskoj gde je završio gimnaziju i studirao pravo, bio je veoma uticajan na srpskoj kulturnoj sceni pošto je pođednako uspešno pisao pesme, eseje, romane, pripovetke, putopise, slikao, bavio se književnom i likovnom kritikom.
Od 1926. ulazi u kraljevsku diplomatsku službu koja mu je omogućila da putuje. Drugi svetski rat ga je zatekao na službi u SAD i ostao je tamo do smrti. Posmrtni ostaci su mu preneti u Beograd tek 1986. godine.
Sa putovanja su u Beograd stizali putopisi ("Afrika" 1930) fotografije, skice kao i prozno delo "Ljudi govore" za koje se ne zna precizno da li je "doneto" iz Španije, ali sve ukazuje da je opisan boravak na nekom od španskih jezera.
Prema rečima Dušan Babića, delo "Ljudi govore" privuklo je tako veliku pažnju da je zasenilo sve ostale Petrovićeve knjige. Autor u belešci na početku knjige piše da je nastala za vreme " jednog putovanja", ali da je sve što je slušao da ljudi govore tokom tog puta postalo daleko značajnije od predela i građevina koje je video.
Petrović je izneo mišljenje da je knjiga "značajna po svojoj novosti oblika i po tome šta sadrži" i za njega je bilo važno da je istovremeno kompleksnija i prostija od svega što je do tada napisao, ali zato ne nosi ni jednu tezu, ne govori o konkretnoj zemlji, ne brani ni jednu estetiku".
Babić je skrenuo pažnju na vešto preplitanje putopisne forme sa narativnom, jer se smenjuju kratke priče sa poetskim, esejističkim pasažima. Po njegovoj oceni to je " pohvala moći ljudskog govora kroz koji čovek pokazuje i svoju moć i bit".