- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
13. 06. 2010
Press
Raskopčavanje mita:
Lažno ludilo princa Đorđa
Nesuđeni prestolonaslednik Đorđe Karađorđević možda je bio bahat i preke naravi, ali sigurno nije bio nervno poremećen. Kao žrtva zakulisnih političkih igara preživeo je 16 godina tamnovanja u ludnici zbog navodne šizofrenije.
Vek nakon odricanja od prestola Đorđa Karađorđevića (abdicirao 27. marta 1909. godine), najstarijeg sina kralja Petra Prvog, istorija još nije donela konačan sud o tom činu, ali ni o njemu samom. Da li je zaista bio nervno poremećen, zbog čega je u duševnoj bolnici proveo 16 godina, ili je bio žrtva preke naravi i zakulisnih političkih igara koje su predvodili njegov mlađi brat Aleksandar i tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić?
I dok zvanična istoriografija i danas barata izveštajima tadašnjih lekara da je nesuđeni naslednik prestola bolovao od šizofrenije, pa tako bio nepodesan za obavljanje vladarskih funkcija, mnogi savremenici su verovali da je bio žrtva vešte intrige stvorene u krugu tadašnjih, ali i potonjih ljutih protivnika - Aleksandra Karađorđevića, Pašića, Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića. Bio lud ili ne, uspeo je protiv sebe da ujedini sve koje je mogao.
Đorđe, po mnogima jedna od najtragičnijih ličnosti naše savremene istorije, detinjstvo je proveo u prestonici Crne Gore, da bi se nakon toga s ocem, bratom Aleksandrom i sestrom Jelenom preselio u Ženevu. Posle četiri godine odlazi u Petrograd da bi nastavio školovanje u Kadetskom korpusu. Nakon Majskog prevrata i povratka na vlast dinastije Karađorđević, u Srbiju dolazi kao prestolonaslednik. Samo šest godina kasnije, u svojoj 24-oj godini, prinuđen je da abdicira i svoje pravo nasleđa prepusti bratu. Umesto da ga taj događaj liši državničkih briga koje mu nikada, kako priznaje u knjizi „Istina o mom životu", nisu ni prijale, nesrećni kraljević je započeo hod po mukama koje su naročito došle do izražaja nakon smrti njegovog oca 1921. godine. Posle niza peripetija je proglašen ludim i najveći deo mladosti proveo je u duševnoj bolnici u Gornjoj Toponici kraj Niša.
Iz porodičnog albuma: Deca kralja Petra Prvog Karađorđevića - Đorđe, Jelena i Aleksandar Karađorđević
- Otac se nikada nije pomirio s mojom abdikacijom - piše Đorđe. - Smatrao me je tipičnim izdankom loze Karađorđevića, dok je za Aleksandra isticao da je krv našeg dede po majci, crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Prvi je prek i nagao, govorio je za svoje sinove, a drugi zlopamtilo koji uvrede nikad ne zaboravlja. Brinuo se za mene, plašio se šta će biti sa mnom nakon njegove smrti.
Da je bio prek, plahovit i nagao, priznaje i sam Đorđe u memoarima. Kao takav sticao je neprijatelje, ujedinjavao je i one koji nikada ne bi mogli zajedno. Protiv njega su bili zaverenici, dželati dinastije Obrenović, Apis i njegov ljuti protivnik Živković, nisu ga voleli ni političari, ponajmanje Pašić. Zbog izrazitih patriotskih stavova tokom aneksione krize 1908. godine, užasavao je i Habzburgovce, pri čemu je svako od njih smatrao da je Aleksandar daleko primerenija ličnost za vladarsku krunu, te da bi se njime moglo daleko lakše vladati. Uspeli su da ga dovedu na tron, ali su se prevarili u oceni njegovog karaktera. Apis, posredno čak i Pašić, svoju grešku su kasnije platili životom, a jedini je profitirao Petar Živković, potonji general.
- Nije sporno da je ponašanje tadašnjeg prestolonaslednika Đorđa bilo daleko od primerenog za jednog člana kraljevskog doma - kaže istoričar Miodrag Janković. - Bio je sklon ekscesnom ponašanju, nečem što bi često užasavalo malu, konzervativnu sredinu u kojoj je živeo. Godinama su se prepričavali njegova sumanuta vožnja automobilom, prelazak konjem preko santi leda na zamrznutoj Savi, gaženje blatnjavim čizmama po dvoru... Drznuo se da ošamari i učitelja zbog čega je, po naređenju oca, proveo 15 dana u zatvoru. Mnogo više od bahatog ponašanja, protivnicima je smetala njegova nepokornost, shvatanje da se ničim i ni na koji način njime ne može da se upravlja. Ideja da se ukloni sa trona javila se rano, a podsticali su je, svako iz svog razloga, i Aleksandar, i Pašić, i zaverenici. Jedini koji se tome do kraja protivio bio je njegov otac, da bi se na kraju i sam tome morao prikloniti.
Sa velikim prijateljem Mikom Alasom u Francuskoj
Najveći problem Đorđevih protivnika bio je u tome što tadašnji ustav nije predviđao mogućnost smene prestolonaslednika. Do ustoličenja novog moglo je doći samo u slučaju smrti starog ili njegovim dobrovoljnim odstupanjem od prava koje mu je pripadalo rođenjem. A to drugo se dogodilo. Nakon tragične smrti njegovog poslužitelja Stevana Kolakovića, za koju se sam Đorđe smatrao odgovornim, rešio je da abdicira uprkos protivljenju oca, Krunskog saveta i pojedinih članova vlade. Tog kobnog predvečerja 14. marta 1909, posilni je trebalo da dostavi pismo koje je kraljević uputio jednoj devojci, ali to nije učinio jer ga na njegovom stolu nije ni zatekao. Opterećen stalnim praćenjem i uhođenjem, sumnjajući i na samom Kolakovića, princ ga je iznervirano udario nogom u stomak. Nije to, po svedočenju samog Đorđa, bio silovit udarac, još manje fatalan, ali su posledice bile više nego tragične. Poslužitelj se za pomoć lekara obratio tek sutradan. Operisan je dva dana kasnije, ali je ubrzo preminuo.
Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj, a naročito u austrougarskoj štampi. Danima tvrdeći da se u dvoru desilo ubistvo, „Radničke novine" su postepeno uobličavale zahtev za prestolonaslednikovu abdikaciju. Neraspoloženje prema njemu podsticali su i bivši zaverenici, a njihovim stopama su krenuli i pojedini političari poput Triše Kaclerovića, Koste Kumanudija i Jaše Nenadovića. Iza svega su, ipak, bili vidljivi prsti Pašića. „Da nije bilo ovog slučaja, Pašić bi, svakako, pronašao neki drugi", tvrdio je kasnije sam Đorđe.
Ako je suditi prema tadašnjim izveštajima lekara, svedočenju njegovih savremenika na dvoru i oko njega, Đorđe je zaista bio neuravnotežena ličnost, sklona svakojakim ispadima i skandalima, večito opsednut idejom da ga neko progoni, špijunira i ugrožava život. I pored navodno dobre volje da mu se pomogne i izađe u susret, lišavanje slobode i konačni smeštaj u duševnu bolnicu bili su, često se isticalo, jedino i pravo rešenje. S druge strane, brojni njegovi prijatelji, počev od matematičara svetskog glasa i ribara Mike Petrovića Alasa, do kraja su ostali uz njega.
Jedna od njegovih najpoznatijih fotografija iz Beograda u kojem je živeo do smrti 1972. godine
- Optuživali su ga da je opsednut idejom da ga neko stalno progoni, špijunira i ugrožava nu život, ali se to zaista i dešavalo - objašnjava Janković. - Njegovi protivnici su vešto pleli mrežu oko njega, pratili svaki njegov korak, a materijala za spletke i skandale davao im je kabadahijskim ponašanjem. Često se zanemaruje da je stariji Petrov sin bio ogorčeni protivnik Austrijanaca, a upravo je njegov poslužitelj Kolaković bio austrougarski državljanin i, po svemu sudeći, njihov špijun.
Janković podseća da je i sama smrt Kolakovića sporna. Obdukcija je utvrdila da udarac ipak nije bio jedini, možda ne i pravi uzrok. Poslužitelj je patio od teškog oblika hernije, imao je dve kile, ali sve je moglo srećno da se okonča samo da je operisan na vreme.
- Ostao je nerazjašnjen i pokušaj atentata na Đorđa, kada je u njegovoj sobi eksplodirala bomba, ali i njegova česta trovanja koja očigledno nisu bila samo plod umišljanja - kaže Janković.
Sam čin odricanja od prestola Đorđu nije teško pao. Njegov način života znatno se razlikovao od uštogljenosti koju je nametala vladarska funkcija.
- Koliko god da nije voleo da vlada, vojska mu je bila opsesija i jedna od retkih oblasti gde je pronalazio sebe - kaže naš sagovornik. - Učestvovao je u oba balkanska rata, a na Mačkovom kamenu početkom Prvog svetskog rata teško je ranjen, zbog čega je dobio i orden.
Prema ustavu Srbije, ali i pravilima Kraljevskog doma, Đorđu je pripadala komandna funkcija u srpskoj vojsci. Ne samo da je nakon oporavka nije dobio, već ga je mlađi brat potpuno izbrisao iz ratnog rasporeda. U trenucima najvećeg iskušenja srpskog naroda bio je prinuđen da vreme provodi u Francuskoj.
Tu je bio zatočen - Ludnica u Gornjoj Toponici
Misterija prinčevog paviljona u bolnici
Sudbina princa Đorđa Karađorđevića trajno je vezana za Niš. Odgovori na misteriju o njegovom životu dobrim delom kriju se i među zidinama Specijalne psihijatrijske bolnice u Gornjoj Toponici, u paviljonu Đorđa Karađorđevića. Bolnica je podignuta na nekadašnjem imanju kraljice Natalije Obrenović, a vila koja je 15 godina bila dom nesrećnog kraljevića uskoro bi trebalo da se pretvori u muzej. To je bila i želja slikara Milića od Mačve, koji je organizovao prvu slikarsku koloniju „Prinčeva vila" 1997.
- U fondu imamo više od 500 slika koje bi mogle aukcijskom prodajom da obezbede makar deo sredstava za obnovu vile - kaže dr Albina Stanojević, direktor bolnice. - Vila je potpuno autentična. Ima pet prostorija, ali su od ličnih stvari princa Đorđa ostale samo njegove fotografije i pisaća mašina. Mašina na kojoj je princ očajnički pisao pokušavajući da ostane zdrav i pored svega što ga je zadesilo.
Najveći sukob između braće izbio je u Solunu, nakon Solunskog procesa, na kojem je Apis zbog navodne veleizdaje i pokušaja atentata na regenta Aleksandra osuđen na smrt. Smatrajući da će takav čin naneti veliku ljagu čitavoj porodici, Đorđe je došao na ratište da preklinje brata da pomiluje Apisa. Nije vredelo. Aleksandar nije propustio priliku da likvidira bivšeg prijatelja koji mu je, da ironija bude veća, lično pomogao da zauzme Đorđevo mesto. Braća su se rastala u neprijateljstvu, a Aleksandar to nikada nije zaboravio.
Pravi hod po mukama započeo je nakon smrti oca, kada su Đorđu najpre zabranili da ulazi u dvor, oduzeli mu vozilo i konje, a o njemu svakodnevno širili najpodlije priče. Aleksandar 1925. daje nalog da se Đorđe uhapsi i sprovede na dvorsko dobro u Belje, a javnost obaveštava da je njegov brat nervno oboleo i da su preduzete bolničke mere da mu se pomogne.
Đorđe je u Belju proveo godinu dana, da bi zatim bio prebačen u Gornju Toponicu. Iako nije bio psihijatrijski slučaj, sve je činjeno da se napravi ludim. Za 16 godina tamnovanja nije dobijao lekove, nije mu dozvoljen kontakt sa spoljnim svetom. Zahtev da ga pregledaju strani neuropsihijatri dvor je glatko odbio, da se prava istina nikada ne sazna. Deceniju i po je proveo između četiri zida, sa jednosatnom šetnjom oko paviljona.
„Sudbina se poigrala sa mnom", zapisao je u memoarima nesuđeni prestolonaslednik. „U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života."
Posleratne godine, sve do smrti 1972. godine, Đorđe je proveo u Beogradu kao jedini izdanak Karađorđevića kojem nije bio zabranjen povratak u Srbiju. Tome je doprinelo što su nove vlasti blagonaklono gledale na njegovo lojalno ponašanje tokom rata, a još više činjenica da je bio najveća žrtva njima omrznute dinastije. A pravu istinu o njemu možda je najbolje dao psihijatar, doktor Uroš Jekić, koji je godinama bio zadužen za njega i koji je kasnije bio i prvi Titov ministar zdravlja.
- Imao je preku i nezgodnu narav, ali nije bio bolestan - priznao je Jekić godinama kasnije.
Vlada Arsić
Press
Raskopčavanje mita:
Lažno ludilo princa Đorđa
Nesuđeni prestolonaslednik Đorđe Karađorđević možda je bio bahat i preke naravi, ali sigurno nije bio nervno poremećen. Kao žrtva zakulisnih političkih igara preživeo je 16 godina tamnovanja u ludnici zbog navodne šizofrenije.
Vek nakon odricanja od prestola Đorđa Karađorđevića (abdicirao 27. marta 1909. godine), najstarijeg sina kralja Petra Prvog, istorija još nije donela konačan sud o tom činu, ali ni o njemu samom. Da li je zaista bio nervno poremećen, zbog čega je u duševnoj bolnici proveo 16 godina, ili je bio žrtva preke naravi i zakulisnih političkih igara koje su predvodili njegov mlađi brat Aleksandar i tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić?
I dok zvanična istoriografija i danas barata izveštajima tadašnjih lekara da je nesuđeni naslednik prestola bolovao od šizofrenije, pa tako bio nepodesan za obavljanje vladarskih funkcija, mnogi savremenici su verovali da je bio žrtva vešte intrige stvorene u krugu tadašnjih, ali i potonjih ljutih protivnika - Aleksandra Karađorđevića, Pašića, Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića. Bio lud ili ne, uspeo je protiv sebe da ujedini sve koje je mogao.
Đorđe, po mnogima jedna od najtragičnijih ličnosti naše savremene istorije, detinjstvo je proveo u prestonici Crne Gore, da bi se nakon toga s ocem, bratom Aleksandrom i sestrom Jelenom preselio u Ženevu. Posle četiri godine odlazi u Petrograd da bi nastavio školovanje u Kadetskom korpusu. Nakon Majskog prevrata i povratka na vlast dinastije Karađorđević, u Srbiju dolazi kao prestolonaslednik. Samo šest godina kasnije, u svojoj 24-oj godini, prinuđen je da abdicira i svoje pravo nasleđa prepusti bratu. Umesto da ga taj događaj liši državničkih briga koje mu nikada, kako priznaje u knjizi „Istina o mom životu", nisu ni prijale, nesrećni kraljević je započeo hod po mukama koje su naročito došle do izražaja nakon smrti njegovog oca 1921. godine. Posle niza peripetija je proglašen ludim i najveći deo mladosti proveo je u duševnoj bolnici u Gornjoj Toponici kraj Niša.
Iz porodičnog albuma: Deca kralja Petra Prvog Karađorđevića - Đorđe, Jelena i Aleksandar Karađorđević
- Otac se nikada nije pomirio s mojom abdikacijom - piše Đorđe. - Smatrao me je tipičnim izdankom loze Karađorđevića, dok je za Aleksandra isticao da je krv našeg dede po majci, crnogorskog kralja Nikole Petrovića. Prvi je prek i nagao, govorio je za svoje sinove, a drugi zlopamtilo koji uvrede nikad ne zaboravlja. Brinuo se za mene, plašio se šta će biti sa mnom nakon njegove smrti.
Da je bio prek, plahovit i nagao, priznaje i sam Đorđe u memoarima. Kao takav sticao je neprijatelje, ujedinjavao je i one koji nikada ne bi mogli zajedno. Protiv njega su bili zaverenici, dželati dinastije Obrenović, Apis i njegov ljuti protivnik Živković, nisu ga voleli ni političari, ponajmanje Pašić. Zbog izrazitih patriotskih stavova tokom aneksione krize 1908. godine, užasavao je i Habzburgovce, pri čemu je svako od njih smatrao da je Aleksandar daleko primerenija ličnost za vladarsku krunu, te da bi se njime moglo daleko lakše vladati. Uspeli su da ga dovedu na tron, ali su se prevarili u oceni njegovog karaktera. Apis, posredno čak i Pašić, svoju grešku su kasnije platili životom, a jedini je profitirao Petar Živković, potonji general.
- Nije sporno da je ponašanje tadašnjeg prestolonaslednika Đorđa bilo daleko od primerenog za jednog člana kraljevskog doma - kaže istoričar Miodrag Janković. - Bio je sklon ekscesnom ponašanju, nečem što bi često užasavalo malu, konzervativnu sredinu u kojoj je živeo. Godinama su se prepričavali njegova sumanuta vožnja automobilom, prelazak konjem preko santi leda na zamrznutoj Savi, gaženje blatnjavim čizmama po dvoru... Drznuo se da ošamari i učitelja zbog čega je, po naređenju oca, proveo 15 dana u zatvoru. Mnogo više od bahatog ponašanja, protivnicima je smetala njegova nepokornost, shvatanje da se ničim i ni na koji način njime ne može da se upravlja. Ideja da se ukloni sa trona javila se rano, a podsticali su je, svako iz svog razloga, i Aleksandar, i Pašić, i zaverenici. Jedini koji se tome do kraja protivio bio je njegov otac, da bi se na kraju i sam tome morao prikloniti.
Sa velikim prijateljem Mikom Alasom u Francuskoj
Najveći problem Đorđevih protivnika bio je u tome što tadašnji ustav nije predviđao mogućnost smene prestolonaslednika. Do ustoličenja novog moglo je doći samo u slučaju smrti starog ili njegovim dobrovoljnim odstupanjem od prava koje mu je pripadalo rođenjem. A to drugo se dogodilo. Nakon tragične smrti njegovog poslužitelja Stevana Kolakovića, za koju se sam Đorđe smatrao odgovornim, rešio je da abdicira uprkos protivljenju oca, Krunskog saveta i pojedinih članova vlade. Tog kobnog predvečerja 14. marta 1909, posilni je trebalo da dostavi pismo koje je kraljević uputio jednoj devojci, ali to nije učinio jer ga na njegovom stolu nije ni zatekao. Opterećen stalnim praćenjem i uhođenjem, sumnjajući i na samom Kolakovića, princ ga je iznervirano udario nogom u stomak. Nije to, po svedočenju samog Đorđa, bio silovit udarac, još manje fatalan, ali su posledice bile više nego tragične. Poslužitelj se za pomoć lekara obratio tek sutradan. Operisan je dva dana kasnije, ali je ubrzo preminuo.
Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj, a naročito u austrougarskoj štampi. Danima tvrdeći da se u dvoru desilo ubistvo, „Radničke novine" su postepeno uobličavale zahtev za prestolonaslednikovu abdikaciju. Neraspoloženje prema njemu podsticali su i bivši zaverenici, a njihovim stopama su krenuli i pojedini političari poput Triše Kaclerovića, Koste Kumanudija i Jaše Nenadovića. Iza svega su, ipak, bili vidljivi prsti Pašića. „Da nije bilo ovog slučaja, Pašić bi, svakako, pronašao neki drugi", tvrdio je kasnije sam Đorđe.
Ako je suditi prema tadašnjim izveštajima lekara, svedočenju njegovih savremenika na dvoru i oko njega, Đorđe je zaista bio neuravnotežena ličnost, sklona svakojakim ispadima i skandalima, večito opsednut idejom da ga neko progoni, špijunira i ugrožava život. I pored navodno dobre volje da mu se pomogne i izađe u susret, lišavanje slobode i konačni smeštaj u duševnu bolnicu bili su, često se isticalo, jedino i pravo rešenje. S druge strane, brojni njegovi prijatelji, počev od matematičara svetskog glasa i ribara Mike Petrovića Alasa, do kraja su ostali uz njega.
Jedna od njegovih najpoznatijih fotografija iz Beograda u kojem je živeo do smrti 1972. godine
- Optuživali su ga da je opsednut idejom da ga neko stalno progoni, špijunira i ugrožava nu život, ali se to zaista i dešavalo - objašnjava Janković. - Njegovi protivnici su vešto pleli mrežu oko njega, pratili svaki njegov korak, a materijala za spletke i skandale davao im je kabadahijskim ponašanjem. Često se zanemaruje da je stariji Petrov sin bio ogorčeni protivnik Austrijanaca, a upravo je njegov poslužitelj Kolaković bio austrougarski državljanin i, po svemu sudeći, njihov špijun.
Janković podseća da je i sama smrt Kolakovića sporna. Obdukcija je utvrdila da udarac ipak nije bio jedini, možda ne i pravi uzrok. Poslužitelj je patio od teškog oblika hernije, imao je dve kile, ali sve je moglo srećno da se okonča samo da je operisan na vreme.
- Ostao je nerazjašnjen i pokušaj atentata na Đorđa, kada je u njegovoj sobi eksplodirala bomba, ali i njegova česta trovanja koja očigledno nisu bila samo plod umišljanja - kaže Janković.
Sam čin odricanja od prestola Đorđu nije teško pao. Njegov način života znatno se razlikovao od uštogljenosti koju je nametala vladarska funkcija.
- Koliko god da nije voleo da vlada, vojska mu je bila opsesija i jedna od retkih oblasti gde je pronalazio sebe - kaže naš sagovornik. - Učestvovao je u oba balkanska rata, a na Mačkovom kamenu početkom Prvog svetskog rata teško je ranjen, zbog čega je dobio i orden.
Prema ustavu Srbije, ali i pravilima Kraljevskog doma, Đorđu je pripadala komandna funkcija u srpskoj vojsci. Ne samo da je nakon oporavka nije dobio, već ga je mlađi brat potpuno izbrisao iz ratnog rasporeda. U trenucima najvećeg iskušenja srpskog naroda bio je prinuđen da vreme provodi u Francuskoj.
Tu je bio zatočen - Ludnica u Gornjoj Toponici
Misterija prinčevog paviljona u bolnici
Sudbina princa Đorđa Karađorđevića trajno je vezana za Niš. Odgovori na misteriju o njegovom životu dobrim delom kriju se i među zidinama Specijalne psihijatrijske bolnice u Gornjoj Toponici, u paviljonu Đorđa Karađorđevića. Bolnica je podignuta na nekadašnjem imanju kraljice Natalije Obrenović, a vila koja je 15 godina bila dom nesrećnog kraljevića uskoro bi trebalo da se pretvori u muzej. To je bila i želja slikara Milića od Mačve, koji je organizovao prvu slikarsku koloniju „Prinčeva vila" 1997.
- U fondu imamo više od 500 slika koje bi mogle aukcijskom prodajom da obezbede makar deo sredstava za obnovu vile - kaže dr Albina Stanojević, direktor bolnice. - Vila je potpuno autentična. Ima pet prostorija, ali su od ličnih stvari princa Đorđa ostale samo njegove fotografije i pisaća mašina. Mašina na kojoj je princ očajnički pisao pokušavajući da ostane zdrav i pored svega što ga je zadesilo.
Najveći sukob između braće izbio je u Solunu, nakon Solunskog procesa, na kojem je Apis zbog navodne veleizdaje i pokušaja atentata na regenta Aleksandra osuđen na smrt. Smatrajući da će takav čin naneti veliku ljagu čitavoj porodici, Đorđe je došao na ratište da preklinje brata da pomiluje Apisa. Nije vredelo. Aleksandar nije propustio priliku da likvidira bivšeg prijatelja koji mu je, da ironija bude veća, lično pomogao da zauzme Đorđevo mesto. Braća su se rastala u neprijateljstvu, a Aleksandar to nikada nije zaboravio.
Pravi hod po mukama započeo je nakon smrti oca, kada su Đorđu najpre zabranili da ulazi u dvor, oduzeli mu vozilo i konje, a o njemu svakodnevno širili najpodlije priče. Aleksandar 1925. daje nalog da se Đorđe uhapsi i sprovede na dvorsko dobro u Belje, a javnost obaveštava da je njegov brat nervno oboleo i da su preduzete bolničke mere da mu se pomogne.
Đorđe je u Belju proveo godinu dana, da bi zatim bio prebačen u Gornju Toponicu. Iako nije bio psihijatrijski slučaj, sve je činjeno da se napravi ludim. Za 16 godina tamnovanja nije dobijao lekove, nije mu dozvoljen kontakt sa spoljnim svetom. Zahtev da ga pregledaju strani neuropsihijatri dvor je glatko odbio, da se prava istina nikada ne sazna. Deceniju i po je proveo između četiri zida, sa jednosatnom šetnjom oko paviljona.
„Sudbina se poigrala sa mnom", zapisao je u memoarima nesuđeni prestolonaslednik. „U danu kada je Srbija izgubila slobodu, u času kada je ceo moj narod postao zatočenik, ja sam oslobođen. Oslobodili su me Nemci, narod koji nikada nisam voleo i protiv koga sam se borio celog života."
Posleratne godine, sve do smrti 1972. godine, Đorđe je proveo u Beogradu kao jedini izdanak Karađorđevića kojem nije bio zabranjen povratak u Srbiju. Tome je doprinelo što su nove vlasti blagonaklono gledale na njegovo lojalno ponašanje tokom rata, a još više činjenica da je bio najveća žrtva njima omrznute dinastije. A pravu istinu o njemu možda je najbolje dao psihijatar, doktor Uroš Jekić, koji je godinama bio zadužen za njega i koji je kasnije bio i prvi Titov ministar zdravlja.
- Imao je preku i nezgodnu narav, ali nije bio bolestan - priznao je Jekić godinama kasnije.
Vlada Arsić
