- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Radko Polič: Pola srca u Beogradu
Slovenački glumac Radko Polič ponovo pred srpskom publikom kao Tito u „Falsifikatoru“. Imam dve domovine, Sloveniju i Srbiju, ali nemam državu. Raspadom Jugoslavije, svi smo izgubili. Bio sam začuđen koliko Broz i ja ličimo
Radko Polič kao Tito u filmu „Falsifikator“
MISLIO sam da je neka šala kada mi je Tihomir Stanić ponudio ulogu Tita u „Falsifikatoru“. Ali, kada sam pogledao scene u kojima vodim pudlice u šetnju, bio sam iskreno začuđen koliko Broz i ja ličimo, kaže za „Novosti“ slovenački glumac Radko Polič, koga će srpska publika videti 3. marta na Festu, na premijeri „Falsifikatora“.
Bard jugoslovenskog glumišta, koji je karijeru počeo ranih šezdesetih, vraća se u srpsku kinematografiju. Pored uloge u „Falsifikatoru“, Poliča ćemo gledati i kao potpukovnika Rudolfa Ukmara u trilogiji „Ravna gora“ Radoša Bajića.
- To je fantastična uloga. Moj junak beži prema Beogradu da vidi ćerku, jer je počeo rat, ali mu se na tom putu gubi trag. Trebalo je da bude mala uloga, ali Radoš kaže da nisam „nestao“ i da su mu se toliko dopale snimljene scene da će dopisati još. Ja sam ionako uživao, jer sam sreo neke ljude koje već duže vreme nisam video.
* I danas vas mnogi pamte po ulozi oficira, ali nemačkog, u kultnom filmu „Balkan ekspres“ Branka Baletića?
- Samo sam dva puta igrao nemačke oficire, u „Balkan ekspresu“ i „Partizanskoj eksadrili“, ali sam, izgleda, bio toliko dobar Nemac da se ljudima čini da sam samo to igrao. Snimanje sa Brankom bilo je nezaboravno. Posle takvog filma, trebalo mu je omogućiti da svake godine snimi novi. Nije mi jasno šta se desilo s njegovom karijerom.
* A sećanja na čuveni ples sa Tanjom Bošković?
- Tanja je bila divna, kako nekad, tako i sad. Sreli smo se nekoliko puta, ona je kao slika Dorijana Greja, i dalje fatalna.
* Kako izgledaju ti susreti sa kolegama i publikom iz nekadašnje zajedničke države?
- Svuda sam dobro primljen. Prosto je neverovatno da me više cene u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, nego u Sloveniji, u kojoj živim. Tri godine je prošlo od mog penzionisanja, izbacili su me iz slovenačke produkcije, mada se tamo ionako već dve godine nije snimio nijedan film. U poslednje vreme mnogo više radim u Beogradu i Zagrebu, nego kod kuće. I dalje kupujem „Novosti“, „Politiku“, „Jutarnji list“, da čujem šta se dešava mojim prijateljima. A onda, kad se sretnemo, čuješ „samo nemoj o politici, molim te“. Jer, čim počnemo da pričamo šta se kome dešava, samo se svađamo ko je više propao i nadrljao.
* Postoje li, po vašem mišljenju, neke značajne razlike u toj „razbijenoj“ jugoslovenskoj kinematografiji?
- Nije ona toliko razbijena. Ima mnogo mojih kolega koji glume u susednim produkcijama, Hrvati kod Srba, Srbi kod Hrvata ili Bosanaca, najmanje ima Slovenaca. Možda zbog jezičke barijere ili ljutnje što smo prvi tražili da odemo iz Jugoslavije, pa pokrenuli lavinu. Pre raspada države, radio sam svuda, a kad smo se raspali sve je stalo. Ovde su me pljuvali i rekli - idi sad kod tvojih Srba i Hrvata. Prozivale su me mnoge kolege. Ali, gluma je moj posao, a gde ga radim to je moj izbor. Najveći problemi su bili u Sloveniji, a sada me mole da ih upoznam sa srpskim autorima.
* Šta im odgovorite?
- Kažem im da imate vanserijske glumce, što biste zvali nekog sa strane, posebno one iz starije garde. Za razliku od nas, vi poštujete svoje velike, starije glumce. Otkad sam otišao u penziju, za Slovence ne postojim. Od mlađih reditelja niko me ne zove, samo prijatelji iz moje generacije. Kod vas ima velikog poštovanja za našu profesiju, i to je velika razlika.
* Na Festu ćete nam se premijerno predstaviti kao Tito. Kako danas gledate na to vreme?
- Meni je bilo divno, dok smo radili zaboravljali smo na politiku. To je bila velika država, što se našeg filmskog posla tiče, i ogromno tržište. Kad smo se rastali, bilo je kao smak sveta. Otišli smo jedni od drugih da budemo „najbolji“, a sad se svi raspadamo. Ali, čini mi se da se ta glumačka družina u poslednje vreme budi. Bio sam skoro u Puli, Nišu. I mladi glumci su čak govorili koliko im je drago što smo došli iz svih krajeva da se družimo, da zaboravimo da smo se razbacili na sve strane.
* Da li smo, možda, osuđeni na ponavljanje istorijskih grešaka i zabluda?
- U genima nam je da se stalno svađamo i ratujemo. Da mi je znati šta je to bilo u „velikim glavama“ zbog kojih smo se rastali devedesete godine. Pola ih je pomrlo, a baš me zanima kakvu su to budućnost oni videli, šta su hteli? Veliku Srbiju? Veliku Hrvatsku ili Sloveniju? Sad celo područje bivše Juge puca po svim šavovima, posrćemo i politički i moralno. Čitaš kako uzimaju, otimaju milione, a treba preživeti do prvog u mesecu! Nemamo ogledala, razbili smo ih. Iskreno verujem da će doći neki novi klinci, neka mladost koja je tu, prisutna. Oni će popraviti sve ovo što su njihovi očevi i dedovi upropastili.
* Gde je danas vaša domovina?
- Imam dve domovine, Sloveniju i Srbiju, ali nemam državu. Oni koji dolaze u Sloveniju, vide samo fasade, Potemkinova sela. I ovde se krade na veliko, političari se bore za stolice, sve se raspada. Mi koji živimo ovde vidimo negativne stvari, za 20 godina smo uništili državu, koja je mogla da bude druga Švajcarska.
* Verujete li i dalje u svoje reči da će se prostor bivše Jugoslavije pre ili kasnije opet ujediniti?
- Da, siguran sam da ćemo kad-tad opet biti zajedno. Nemoguće je ovaj prostor razdeliti. Jedni bez drugih ne možemo, moramo da sarađajemo. Gledajte ove klince koji iz Slovenije za svaku Novu godinu hrle u Beograd. Oni ostavljaju sa strane politiku, koja nas zavađa, i žele da se druže.
* I vi rado dolazite u Beograd?
- Beograd je moja druga kuća. Na Dorćolu smo, sa kraćim pauzama, živeli do moje 15. godine. Tu sam hteo da upišem akademiju, ali sam zbog oca ostao u Ljubljani. I, ode voz nizbrdo! Danas sa žaljenjem kažem da mi je pola srca uvek u Beogradu, ako ne i celo srce. I u ovim godinama bih se preselio tamo, imam mentalitet koji nije slovenački.
* I dalje snimate. Da li ste ovako zamišljali penziju?
- Tačno 52 godine sam u glumačkom „cirkusu“, a samo razmišljam kako bih stao. Odmah bih otišao na Havaje, samo mi fali lova. Ali, mi glumci smo uvek bili jadnici, sa nekom sićom u džepu. Znao sam da će biti teško, ali nisam znao da će biti ovako. Dođe mi da kažem - hajmo svi u partizane ponovo.
LjUBAVNI TROUGAO
BIOGRAFSKI detalji iz Poličevog života tema su nove pozorišne predstave „BMR“ Dušana Jovanovića, koja će na jesen premijerno biti prikazana na Brionima. „BMR“ je skraćenica za aktere predstave Borisa Kavacu, Milenu Zupančič i Radka. - Priča o bračnom trouglu inspirisana je mojim i Mileninim brakom. Ona me je ostavila zbog Dušana. Ali, bilo je to davno, mi smo ostali veliki prijatelji, toliki da možemo od toga da pravimo i pozorišnu predstavu - otkriva Polič i najavljuje gostovanje ove predstave u Beogradu.
(Večernje novosti)
Slovenački glumac Radko Polič ponovo pred srpskom publikom kao Tito u „Falsifikatoru“. Imam dve domovine, Sloveniju i Srbiju, ali nemam državu. Raspadom Jugoslavije, svi smo izgubili. Bio sam začuđen koliko Broz i ja ličimo
Radko Polič kao Tito u filmu „Falsifikator“
MISLIO sam da je neka šala kada mi je Tihomir Stanić ponudio ulogu Tita u „Falsifikatoru“. Ali, kada sam pogledao scene u kojima vodim pudlice u šetnju, bio sam iskreno začuđen koliko Broz i ja ličimo, kaže za „Novosti“ slovenački glumac Radko Polič, koga će srpska publika videti 3. marta na Festu, na premijeri „Falsifikatora“.
Bard jugoslovenskog glumišta, koji je karijeru počeo ranih šezdesetih, vraća se u srpsku kinematografiju. Pored uloge u „Falsifikatoru“, Poliča ćemo gledati i kao potpukovnika Rudolfa Ukmara u trilogiji „Ravna gora“ Radoša Bajića.
- To je fantastična uloga. Moj junak beži prema Beogradu da vidi ćerku, jer je počeo rat, ali mu se na tom putu gubi trag. Trebalo je da bude mala uloga, ali Radoš kaže da nisam „nestao“ i da su mu se toliko dopale snimljene scene da će dopisati još. Ja sam ionako uživao, jer sam sreo neke ljude koje već duže vreme nisam video.
* I danas vas mnogi pamte po ulozi oficira, ali nemačkog, u kultnom filmu „Balkan ekspres“ Branka Baletića?
- Samo sam dva puta igrao nemačke oficire, u „Balkan ekspresu“ i „Partizanskoj eksadrili“, ali sam, izgleda, bio toliko dobar Nemac da se ljudima čini da sam samo to igrao. Snimanje sa Brankom bilo je nezaboravno. Posle takvog filma, trebalo mu je omogućiti da svake godine snimi novi. Nije mi jasno šta se desilo s njegovom karijerom.
* A sećanja na čuveni ples sa Tanjom Bošković?
- Tanja je bila divna, kako nekad, tako i sad. Sreli smo se nekoliko puta, ona je kao slika Dorijana Greja, i dalje fatalna.
* Kako izgledaju ti susreti sa kolegama i publikom iz nekadašnje zajedničke države?
- Svuda sam dobro primljen. Prosto je neverovatno da me više cene u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, nego u Sloveniji, u kojoj živim. Tri godine je prošlo od mog penzionisanja, izbacili su me iz slovenačke produkcije, mada se tamo ionako već dve godine nije snimio nijedan film. U poslednje vreme mnogo više radim u Beogradu i Zagrebu, nego kod kuće. I dalje kupujem „Novosti“, „Politiku“, „Jutarnji list“, da čujem šta se dešava mojim prijateljima. A onda, kad se sretnemo, čuješ „samo nemoj o politici, molim te“. Jer, čim počnemo da pričamo šta se kome dešava, samo se svađamo ko je više propao i nadrljao.
* Postoje li, po vašem mišljenju, neke značajne razlike u toj „razbijenoj“ jugoslovenskoj kinematografiji?
- Nije ona toliko razbijena. Ima mnogo mojih kolega koji glume u susednim produkcijama, Hrvati kod Srba, Srbi kod Hrvata ili Bosanaca, najmanje ima Slovenaca. Možda zbog jezičke barijere ili ljutnje što smo prvi tražili da odemo iz Jugoslavije, pa pokrenuli lavinu. Pre raspada države, radio sam svuda, a kad smo se raspali sve je stalo. Ovde su me pljuvali i rekli - idi sad kod tvojih Srba i Hrvata. Prozivale su me mnoge kolege. Ali, gluma je moj posao, a gde ga radim to je moj izbor. Najveći problemi su bili u Sloveniji, a sada me mole da ih upoznam sa srpskim autorima.
* Šta im odgovorite?
- Kažem im da imate vanserijske glumce, što biste zvali nekog sa strane, posebno one iz starije garde. Za razliku od nas, vi poštujete svoje velike, starije glumce. Otkad sam otišao u penziju, za Slovence ne postojim. Od mlađih reditelja niko me ne zove, samo prijatelji iz moje generacije. Kod vas ima velikog poštovanja za našu profesiju, i to je velika razlika.
* Na Festu ćete nam se premijerno predstaviti kao Tito. Kako danas gledate na to vreme?
- Meni je bilo divno, dok smo radili zaboravljali smo na politiku. To je bila velika država, što se našeg filmskog posla tiče, i ogromno tržište. Kad smo se rastali, bilo je kao smak sveta. Otišli smo jedni od drugih da budemo „najbolji“, a sad se svi raspadamo. Ali, čini mi se da se ta glumačka družina u poslednje vreme budi. Bio sam skoro u Puli, Nišu. I mladi glumci su čak govorili koliko im je drago što smo došli iz svih krajeva da se družimo, da zaboravimo da smo se razbacili na sve strane.
* Da li smo, možda, osuđeni na ponavljanje istorijskih grešaka i zabluda?
- U genima nam je da se stalno svađamo i ratujemo. Da mi je znati šta je to bilo u „velikim glavama“ zbog kojih smo se rastali devedesete godine. Pola ih je pomrlo, a baš me zanima kakvu su to budućnost oni videli, šta su hteli? Veliku Srbiju? Veliku Hrvatsku ili Sloveniju? Sad celo područje bivše Juge puca po svim šavovima, posrćemo i politički i moralno. Čitaš kako uzimaju, otimaju milione, a treba preživeti do prvog u mesecu! Nemamo ogledala, razbili smo ih. Iskreno verujem da će doći neki novi klinci, neka mladost koja je tu, prisutna. Oni će popraviti sve ovo što su njihovi očevi i dedovi upropastili.
* Gde je danas vaša domovina?
- Imam dve domovine, Sloveniju i Srbiju, ali nemam državu. Oni koji dolaze u Sloveniju, vide samo fasade, Potemkinova sela. I ovde se krade na veliko, političari se bore za stolice, sve se raspada. Mi koji živimo ovde vidimo negativne stvari, za 20 godina smo uništili državu, koja je mogla da bude druga Švajcarska.
* Verujete li i dalje u svoje reči da će se prostor bivše Jugoslavije pre ili kasnije opet ujediniti?
- Da, siguran sam da ćemo kad-tad opet biti zajedno. Nemoguće je ovaj prostor razdeliti. Jedni bez drugih ne možemo, moramo da sarađajemo. Gledajte ove klince koji iz Slovenije za svaku Novu godinu hrle u Beograd. Oni ostavljaju sa strane politiku, koja nas zavađa, i žele da se druže.
* I vi rado dolazite u Beograd?
- Beograd je moja druga kuća. Na Dorćolu smo, sa kraćim pauzama, živeli do moje 15. godine. Tu sam hteo da upišem akademiju, ali sam zbog oca ostao u Ljubljani. I, ode voz nizbrdo! Danas sa žaljenjem kažem da mi je pola srca uvek u Beogradu, ako ne i celo srce. I u ovim godinama bih se preselio tamo, imam mentalitet koji nije slovenački.
* I dalje snimate. Da li ste ovako zamišljali penziju?
- Tačno 52 godine sam u glumačkom „cirkusu“, a samo razmišljam kako bih stao. Odmah bih otišao na Havaje, samo mi fali lova. Ali, mi glumci smo uvek bili jadnici, sa nekom sićom u džepu. Znao sam da će biti teško, ali nisam znao da će biti ovako. Dođe mi da kažem - hajmo svi u partizane ponovo.
LjUBAVNI TROUGAO
BIOGRAFSKI detalji iz Poličevog života tema su nove pozorišne predstave „BMR“ Dušana Jovanovića, koja će na jesen premijerno biti prikazana na Brionima. „BMR“ je skraćenica za aktere predstave Borisa Kavacu, Milenu Zupančič i Radka. - Priča o bračnom trouglu inspirisana je mojim i Mileninim brakom. Ona me je ostavila zbog Dušana. Ali, bilo je to davno, mi smo ostali veliki prijatelji, toliki da možemo od toga da pravimo i pozorišnu predstavu - otkriva Polič i najavljuje gostovanje ove predstave u Beogradu.
(Večernje novosti)