Prostor i vrijeme

[joksaevil]

Da, da. Vidim. Čitao sam šta je Bergson imao za reći. Nije baš impresivno, al nikako nije ni za bacit. Čak bi se možda mogla uraditi i analogija sa zvukom. Ne vidimo ga, al ga čujemo. Vreme isto tako ne vidimo, al osetimo. Znači, u pitanju su čula. A davno rekoše filozofi da su čula obmanjiva, pa iz toga proizilazi pitanje : Kome/čemu verovati? Još ako tu ubacimo faktor relativnosti... Dilema, i to zajebana dilema!

 

[besherat]

Prostor mi i nije toliko interesantna kategorija , kao vrijeme. Ako vrijeme mjerimo samo jednim trenutkom, možemo naći izobilje različitih dešavanja u samo jednoj sekundi. Na jednom kraju svijeta je neko tog trenutka umro, drugi se rodio, neko peca, neko se zaglavio u liftu, neko plače, jer ga boli zub.....Beskonačnost kombinacija u samo jednoj sekundi. To me fascinira.

 

[Jurivaka]

Prostor mi i nije toliko interesantna kategorija , kao vrijeme. Ako vrijeme mjerimo samo jednim trenutkom, možemo naći izobilje različitih dešavanja u samo jednoj sekundi. Na jednom kraju svijeta je neko tog trenutka umro, drugi se rodio, neko peca, neko se zaglavio u liftu, neko plače, jer ga boli zub.....Beskonačnost kombinacija u samo jednoj sekundi. To me fascinira.

Fascinantan je i prostor, naročito u svjetlu najnovijih naučnih saznanja koja ga definišu kao tkanu mrežu koja se uvija pod težinom predmeta i tijela koji ga ispunjavaju. Recimo, Zemlja uvija (udubljuje) prostor na kome se nalazi, a na ivici toga udubljenja, mnogo manji i lakši mjesec, kruži oko nje, praveći i sam udubljenje prostora na svojoj putanji. To omogućava funkcionisanje gravitacije na način kakav poznajemo, jer da nije tako, gravitaciona sila većih tela privukla bi manja i nastao bi opšti haos.

 

[mejb]

Vreme postoji, postojalo je pre "bing bang" a postojace i ...

Pocecu od definicije da je vreme absolutna progresija u odnosu na koju se mere sve promene. Zahvaljujuci Lajbnicovom (Leibniz's) "Principu Dovoljnog Razloga" mozemo da smatramo da je vreme relaciono a ne absolutno.
Pogledajte na sledecem linku fizicara koji veruje da vreme postoji, da je postojalo pre "bing bang" i da ce postojati kada universe nestane i daje osnovu za dokaz te teorije.

http://science.discovery.com/tv-shows/through-the-wormhole/videos/through-the-wormhole-2-is-time-an-illusion.htm

 

[starstuff]

Pocecu od definicije da je vreme absolutna progresija u odnosu na koju se mere sve promene. Zahvaljujuci Lajbnicovom (Leibniz's) "Principu Dovoljnog Razloga" mozemo da smatramo da je vreme relaciono a ne absolutno.
Pogledajte na sledecem linku fizicara koji veruje da vreme postoji, da je postojalo pre "bing bang" i da ce postojati kada universe nestane i daje osnovu za dokaz te teorije.

http://science.discovery.com/tv-shows/through-the-wormhole/videos/through-the-wormhole-2-is-time-an-illusion.htm

Odgledao sam celu seriju i odlicna je(through the wormhole). Topla preporuka svima, jedna od najboljih uloga Morgana Frimena.

Ovo i Kosmos Karla Sagana trebalo bi obavezno odgledati. A na ovu temu je odlicna i mini serija Brajan Grina, Elegantni Univerzum.

 

[Talaba]

Stivena Hokinga ste zaboravili.

 

[piccolo637]

Kako poimamo svojstva prostora i vremena? U fizici je to "četverodimenzionalni kontinuum u kojem se kombinuju tri dimenzije prostora i dimenzija vremena, radi geometrijskog predstvaljanja kretanja." U nauku je vrijeme kao četvrta dimenzija, uvedeno tek početkom dvadesetog vijeka.
Međutim, postoji li vrijeme? Prostor možemo bez nekih većih teškoća zamisliti kao entitet koji postoji nezavisno od materije, odnosno, drugih entiteta. Oni ga, menje-više, samo popunjavaju. Ali, vrijeme se otima takvom poimanju. Njega je teško zamisliti kao entitet ili neku datost koja postoji nazavisno od drugih entiteta. Lakše ga se može shvatiti kao mjeru, kojoj smo dali ime vrijeme, a kojom mjerimo naše bitisanje, odnosno, naše trajanje u prostoru.
Zašto onda vrijeme postoji kao četvrta dimenzija? To je pitanje "koje spada na sam rub domašaja znanstvene metode, zajedno s pitanjima kao što su "Zašto postoji svemir?" ili"Zašto postoji gravitacija?" Na takva pitanja zasad nema odgovora, između ostalog i zato što se znanost prvenstveno bavi "Kako" pitanjima, a "Zašto" pitanja obično ostavlja filozofima."
Da li je, dakle, vrijeme, kao četvrta dimenzija samo naša fikcija, naša imaginacija - nestvarna i neralna, jer ne nalikuje ostalim trima dimenzijama prostora?

Sve te spekulacije mozete u kantu da bacite. Sustina zivota, sveta i postojanja uopste je nesto sasvim drugo od onoga sto vam kaze "zdrav razum". U filosofiji je on odavno isto sto i neznanje. Fizika uopste nije merodavna da se bavi prostorom i vremenom i sramota je da se na pdf. filosofija uopste primenjuje naucni pristup kad je ova problematika u pitanju.
Vreme nije nikakva dimenzija niti neka fizicka velicina vec intuicija trajanja kako je jos Bergson to dokazao, sama osnova naseg bica. Vreme ne postoji nigde u "spoljnom svetu", mi ne opazamo vreme.
Sto se tice pitanja dali vreme postoji? Da ali ne na onaj nacin na koji vi to mislite. Vreme nije linija koja se sastoji od proslosti sadasnjosti i buducnosti. Pravo vreme ne poznaje nikakvu sadasnjost, proslost i buducnost. Ta podela je jedino u nasoj analizi kada mi pokusavamo intelektom da priblizimo intuiciju trajanja. Vreme je nedeljivo, nemerljivo svaki pokusaj da se ono objasni vodi u paradoks. Nauka se bavi simbolom vremena tkz oprostorenim vremenom. Nema tu ni v od vremena. Naucnici misleci da se bave vremenom potpuno su nesvesni da se zapravo bave prostorom i da trajanje uvek izmice nasoj analizi.
Prostor je apriori forma saznavanja razuma. Egzistencije prostora nema nigde osim u nasoj svesti, isto vazi i za ono sto zovete "materija". Ne postoji materija sama po sebi, postoji njena osnova kada je niko ne gleda..znaci kada je van korelacije subjekat-objekat a ta osnova je stvar po sebi koja je sustinski po sebi nesto sasvim drugacije od onoga sto se nama prikazuje.
Vreme se ne meri, ono sto nema masu, oblik, dimenzije se ne meri, samo u prostoru mozemo da primenimo meru ne i za vreme koje je transcedentno. Fizika ne meri vreme vec skup istovremenosti. Druga je stvar sto su nam isprali mozak da je istina ono kaze nauka ili crkva. Obe dogme su potpuno ravnopravne. Na prvi pogled deluje da se nauka bavi apodiktickim dokazima jer eto imamo carstvo cula ali se nikad ne dovode u pitanje ta cula koja nesto predstavljaju. A to je samo vrh ledenog brega. Na ta pitanja zasto postoji nesto a ne nista a koje je samo po sebi apsurdno do krajnjeg stepena ljudi ne mogu da odgovore zato sto ne umeju da misle nego cekaju od nauke koja se inace bavi odgovorima na pitanja kako da daje odgovor na pitanje zasto i onda normalno sve postaje misterija jer je sustina u startu promasena. To si dobro primetio.

Da, da. Vidim. Čitao sam šta je Bergson imao za reći. Nije baš impresivno, al nikako nije ni za bacit. Čak bi se možda mogla uraditi i analogija sa zvukom. Ne vidimo ga, al ga čujemo. Vreme isto tako ne vidimo, al osetimo. Znači, u pitanju su čula. A davno rekoše filozofi da su čula obmanjiva, pa iz toga proizilazi pitanje : Kome/čemu verovati? Još ako tu ubacimo faktor relativnosti... Dilema, i to zajebana dilema!

Ne treba ti vera samo polako bez predrasuda a iskustvo mi govori da je ono najveci covekov protivnik.