- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Prostitucija - vrsta seksualne eksploatacije
Prostitucija - prodaja ženskog seksa muškarcima za novac, hranu, materijalna dobra ili zaštitu. Hiljadama godina ljudi su osuđivali žene za prostituciju. Muškarci na vlasti osuđuju žene, krivično ih gone, a istovremeno ih muškarci kupuju na ulicama, u barovima i bordelima. Vreme je da žene vide prostitutke kao sestre, da pitaju: Kakav je zaista vaš život? Kako ste dospele u taj položaj? Šta znači postojanje prostitucije za sva prava žena i jednakost u društvu?
Žene u prostituciji su najčešće žene na najnižoj društvenoj lestvici - one sa najmanjim društvenim uticajem. Žene koje završe kao prostitutke su najsiromašnije. Mnoge bez doma ili su često izbeglice. One su jedna od grupa žena prema kojima se najviše vrši diskriminacija. Društvo mrzi žene koje se bave prostitucijom, a u isto vreme ih proizvodi i eksploatiše. To su najčešće žene koje imaju malo drugih alternativa da ishrane sebe i svoju decu.
Prostitucija je forma seksualne eksploatacije gde žensko telo postaje roba za kupovinu i prodaju. Prostitucijom se narušava ženski telesni integritet i ljudsko dostojanstvo koji su osnova svih ljudskih prava. Prostitucija je način da muškarac ima pristup ženskim telima i seksualnosti, a zasnovana je samo na moći novca i prisile. Prostitucija, kao i fizičko nasilje, je način da muškarci kontrolišu žene.
Političke i ekonomske promene u Istočnoj i Srednjoj Evropi donele su mnoge promene. Otvaranjem granica kapitalizmu porašće, takođe, seksualna eksploatacija žena. Pornografija je isto tako u porastu. Žene u pornografiji su prostitutke. Bukvalno značenje reči "pornografija" je fotografisanje prostitutki. Muškarci kupuju njihova tela i seks kroz slike ali, pre svega, one su stvarne žene i imaju ista osećanja kao i druge žene.
Seksualna trgovina ženama
Muškarci u bogatim zemljama kupuju žene dopisnim putem. Proteklih godina najveći broj žena dopisnim putem naručuje se iz Azije i Latinske Amerike. Sada mnoge od njih dolaze iz novonastalih komunističkih zemalja. Naručioci su muškarci iz bogatih zemalja Zapadne Evrope i Severne Amerike. Žene, očajnički bežeći od siromaštva, rizikuju sve u odnosu na muškarce koji ih kupuju i trguju njima putem časopisa. U poslednje dve godine kompjuterska pošta (e-mail preko Interneta) šalje kataloške slike žena iz Istočne Evrope.
Vojna prostitucija
Vojnici uvek zahtevaju seksualni pristup ženama. U svakoj zoni konflikta vojnici traže bordele pa, ako ih nema, za njih se grade. Bordeli za vojnike su obično popunjeni najsiromašnijim ženama ili zarobljenicima iz sela okupiranih ili osvojenih teritorija.
Seks-turizam
Seks turizam (jedan vid seksualne trgovine ženama) je rastuća forma odnosa i zabave za muškarce koji putuju. Postoje mnoge turističke agencije u bogatim zemljama koje reklamiraju "ture za odrasle" nudeći žene sa Filipina i Tajlanda. Međunarodne turističke agencije, hoteli i aviokompanije spajaju siromašne žene i bogate muškarce. Sa strahom od AIDS-a muškarci zahtevaju sve mlađe devojke, jer misle da je manje verovatno da su one zaražene smrtonosnim virusom. Mnoge žene i devojke umiru od AIDS-a.
U Srbiji već postoje turističke agencije koje organizuju poslovne sastanke "sa pratnjom".
Ovo se, za sada, odnosi na putovanja unutar zemlje.
Nasilje makroa
Makroi često kontrolišu i iskorišćavaju žene u prostituciji i najčešće uzimaju sav novac koje one dobiju. Mali broj žena ima prava da zadrži novac koje zaradi. Vlasnici bordela i ostali muškarci koji ih kontrolišu obično uzimaju sve. Za sve muškarce prostitucija je forma ekonomske eksploatacije. Oni zarađuju prodajući ženska tela.
Najčešće iskustvo koje prostitutke imaju je nasilje koje vrše muškarci koji ih kupuju i makroi koji ih kontrolišu. Za deset godina rada Savetovalište za alternativnu prostituciju u Portlandu u Oregonu, USA, pomoglo je mnogim ženama da napuste prostituciju.
Istraživanje:
Ovo što sledi su zaključci njihovog Savetovališta na osnovu podataka iz iskustva žena u prostituciji:
84% žena kaže da ih makroi primoravaju na prostituciju
78% žena su bile žrtve silovanja dok su bile prostitutke:
48% žena makroi su silovali, u proseku 16 puta godišnje
79% žena siluju muškarci koji ih kupuju, u proseku 33 puta godišnje
84% žena su žrtve nasilja:
63% žena su pretučene od makroa, u proseku 58 puta godišnje
81% žena su pretučene od muškaraca koji ih kupuju, u proseku 45 puta godišnje
49% su žrtve kidnapovanja:
31% su kidnapovali makroi, u proseku 5 puta godišnje (ovo se dešava kod žena koje pokušavaju da pobegnu)
47% žena su kidnapovane od strane muškaraca u proseku 5 puta godišnje
53% su žrtve seksualnog mučenja:
44% su žrtve mučenja makroa, u proseku 49 puta godišnje
43% su žrtve mučenja od muškaraca koji ih kupuju ili kidnapuju, u proseku 5 puta godišnje
27% žena ima telesna oštećenja kao posledice mučenja:
27% su izranjavane od makroa u proseku 3 puta godišnje
21% su izranjavane od muškarca koji ih kupuje ili kidnapuje 4 puta godišnje
73% žena misli često o samoubistvu kao načinu da pobegnu od svega:
65% su pokušale samoubistvo
38% su pokušale samoubistvo nekoliko puta.
U Sjedinjenim Državama prostitucija je često nastavak iskorišćavanja koje su žene doživele kao deca. Prosečna starost žena, devojaka, kad počinju prostituciju je 16 godina.
Još jedna od ženskih organizacija koja se bori sa prostitucijom je ŠAPAT (WHISPER).
Njihovi podaci govore da su 85% žena u prostituciji seksualno zlostavljane u detinjstvu. 90% žena u prostituciji su fizički zlostavljane u detinjstvu i 98% žena u prostituciji su emocionalno zlostavljane kao deca. Devojke beže od kuće da pobegnu od nasilja. Završavaju kao beskućnice na gradskim ulicama gde ih skupljaju makroi koji ih prevode na prostituciju.
Ove devojke, žene, koriste alkohol i droge da otupe svoj emocionalni bol od ovolikog nasilja i eksploatacije. Mnoge postaju zavisne od droge i alkohola.
Prostitucija je široko rasprostranjena pa se zato često prihvata kao normalna. Mi žene treba da se odupremo ovoj eksploataciji, zbog nas i naših sestara. Neke od nas su možda prostitutke, a neke ne, ali dok god žene i njihova tela mogu biti kupljene i prodate, žene kao grupa su degradirane. Postojanje prostitucije održava međunarodni kapital, unapređuje logiku profita i legitimizovanog muškog nasilja. Sve se to savršeno uklapa u patrijarhalni poredak koji održava muškarce kao pol na vlasti, dok je položaj žena širom sveta ograničen, te će se žene eksploatisati na ovaj način.
Mi učimo da se borimo protiv nasilja, silovanja i incesta. Treba da dodamo prostituciju spisku zloupotrebe žena i da joj se odupremo.
Žene treba da imaju mesto za život, hranu i odeću (za sebe i svoju decu) a ne da moraju da prodaju svoje telo.
Žene imaju pravo na telesni integritet i ljudsko dostojanstvo kao svoja osnovna ženska ljudska prava.
Dona Hjuz
prevele Biljana Cvetković i Katarina ...
međunarodni promet ženama - sex trafficking
PRIČA POLJAKINJE GRAŽINE SA BEČKOG TRIBUNALA
Uobičajen pravac kretanja sex trafficking-a u Evropi je od bivših socijalističkih zemalja ka zapadnoevropskim zemljama visokog standarda. Prosečna starost devojaka je 20-23 godina. Sve imaju osnovno, mnoge od njih srednjoškolsko obrazovanje, a nisu retke ni one sa fakultetskim diplomama. Mnoge su radile u sopstvenim zemljama za male plate i bile izložene seksualnim i drugim zloupotrebama od strane šefova, partijskih rukovodilaca i sl. pa verovatno rezonuju, što da to isto ne rade negde na strani samo za desetostruko veće sume.
Karakteristično za njih je da dobrovoljno i spremno napuštaju svoju zemlju, dakle tu nije potrebna nikakva otmica ili sila druge vrste. Prodaja žena i devojaka i prinudna prostitucija u Evropi ima specifičnu sliku, različitu no što je slučaj npr. u Aziji ili nekim drugim delovima sveta. Dovoljna je samo prevarna priča o "poslu" negde u Nemačkoj, Švedskoj, Danskoj... Priličan broj tih žena su iznadprosečno inteligentne i ambiciozne, spremne da sve rade i prilično da rizikuju da bi promenile svoj život, da bi otvorile sebi nove mogućnosti i perspektive, napredovale i učile. Žele da ostvare pristojan život i ne žele da se vraćaju u bedu, nesigurnost i opštu oskudicu koja vlada u njihovim zemljama. Deo tih ambicija je kod mnogih i očigledna spremnost na prostituciju, ali kao na posao, a ne kao ropstvo.
Nesređene društvene, političke i ekonomske okolnosti u bivšim socijalističkim zemljama navode takođe neke muškarce da svoje šanse "realizuju" u povezivanju sa zainteresovanim pojedincima i organizacijama na zapadu radi organizovanog transfera žena i njihovoj organizovanoj prevari da ih čeka normalan, legalni posao i velika zarada. U toj specifičnoj trgovini, jer upravo o tome je reč, oni zarađuju 2 do 5 hiljada maraka po ženi koju namame u svoju mrežu.
Priča Poljakinje Gražine sa bečkog Tribunala karakteristična je upravo za takav scenario seksualne trgovine ženama u Evropi. Ona je nekada radila u brodogradilištu u Gdanjsku, bila je visokokvalifikovana. I politički svesna i aktivna. Bila je udata i imala dvoje dece. Kada su ta postrojenja sa dolaskom nove vlasti u Poljskoj zatvorena zbog nerentabilnosti, ostala je poput hiljada drugih radnica i radnika bez posla. I bez muža. Decu je ostavila na staranje svojim roditeljima i počela da radi kao kelnerica u Jugoslaviji. 1991. situacija se kod nas promenila nagore, sve je postalo neizvesno, građanski rat je započinjao. Kako joj je ugovor ionako isticao, želela je nov posao. Ponudili su joj isti posao koji je radila u Jugoslaviji, ali u nekom nemačkom restoranu za mesečnu zaradu od 1500 do 1800 maraka. Pristala je i zajedno sa još jednom ženom i ljudima koji su joj to obećali krenula na put. Na nemačkoj granici su joj saputnici rekli da mora da im da pasoš da bi oni sredili sa graničnim vlastima - pasoš joj nikada više nisu vratili.
Kada je došla u prvi hotel u Nemačkoj bila je brutalno silovana od strane svojih saputnika i rečeno joj je da će raditi kao prostitutka. Druga žena je odvedena na neko drugo mesto sa verovatno istim ciljem. Pri tom su sve fotografisali i rekli joj da će slike poslati njenim roditeljima ako ne sarađuje. U Esenu je prodata za 3000 DM nekom trećem čoveku koji je odveo u Holandiju gde je naterana da radi kao prostitutka u "izlogu". Naređeno joj je da mora da zaradi 600 guldena dnevno, a ako ne bi, ili za svaku drugu "neposlušnost" brutalno je prebijana, posebno po glavi. Ponekad je uspela da sačuva nešto novca što je slala roditeljima i deci krijući šta u stvari radi. Pretili su joj da će je ubiti ako pokuša da pobegne, i rekli su joj da nema šanse da zove policiju jer je ona potkupljena - ubice neidentifikovanih ženskih leševa iz amsterdamskih kanala policija obično nije nikada otkrivala.
Shvatila je da je smrt ionako čeka zbog ubitačnog rada i stalnog nasilja kojem je izložena. Uspela je da pobegne, neki poljski ljudi su joj pomogli da traži azil. Ona je navela da je bila prisilno držana u bordelu, da je prinuđena da se bavi prostitucijom, da su je ucenjivali kompromitujućim fotografijama i da ne sme da se vrati u Poljsku jer će je njeni makroi tamo lako naći i osvetiti joj se, jer tamošnje vlasti ne mogu da joj pruže nikakvu pomoć. Azil joj je odbijen jer navodno nije zadovoljila uslove da bude izbeglica.
Tada je saznala da kao žrtva seks trafikinga ima veća prava nego kao izbeglica, ako podnese krivičnu prijavu protiv počinilaca. To je i učinila i oni su uhapšeni. U početku policija joj nije verovala, smatrajući da je njena priča izmišljena kao način da ipak ostane u Holandiji pošto joj je prethodno odbijen azil. U kritičnom trenutku međutim ona druga žena koja je putovala sa njom do Nemačke takođe je optužila iste ljude, pa su joj na kraju poverovali u celu priču. Dozvoljeno joj je da ostane u Holandiji dok se proces na sudu ne završi. Ipak, jedan od makroa je nekom administrativnom "greškom" pušten iz pritvora, a drugi nikada nije ni uhapšen jer je pobegao. Slučaj je okončan zbog nedostatka dokaza, njoj sada preti deportacija iz Holandije, a od majke iz Poljske je već dobila vest da je "neki čudni ljudi traže". Advokat holandske Fondacije za borbu protiv trgovine ženama založio se da joj se odobri boravak na humanitarnim osnovama, što je sada u toku. U međuvremenu joj nedostaje porodica i deca za koju se plaši da ih nikada neće više videti.
Z. Mršević
Vojno seksualno ropstvo u japanu
Muškarci su u "petnaestogodišnjem ratu" u jugoistočnoj Aziji prisilili oko 200.000 žena na prostituciju. Od 1930. do 1945. na svim okupiranim teritorijama (Burma, Indokina, Tajland, Koreja, Filipini, Indonezija) žene su organizovano silovane: Koreanke, zatim Japanke, Tajvanke, Kineskinje, Filipinke, Indonežanke, Malezijke i Holanđanke.
Prvi bordeli su zabeleženi već nekoliko godina nakon početka rata, dok je njihov broj kasnije sve veći. Dokumenti beleže da su osnovane "odgovarajuće institucije za razrešenje seksualnih problema vojnika" (Komandant Okamura) i za kontrolisanje širenja polnih bolesti.
Silovanja su posebno porasla posle okupacije Kine. Trinaestog decembra 1937. godine japanske trupe okupirale su Nanking koji je tada bio glavni grad Kine. U prva dva meseca napada ubijeno je oko 200.000 ljudi, a silovano oko 20.000 žena. Mnogi iz toga doba su ovaj napad zvali "Silovanje u Nankingu".
Tek je ženski pokret oslobodio reči žena koje su preživele rat pre četrdeset godina. Milioni drugih žena, iz tog, i hiljade prethodnih ratova nikada nisu rekle ništa. U svim ratovima od početka civilizacije žene su silovane, a mi nemamo podatke. Nijedan udžbenik istorije koji donosi sled ratova i njihov značaj za razvoj društva ne spominje silovanja u ratu. A mi sada znamo da je svaki neznani junak moguć silovatelj, svaki narodni heroj isto tako. Mi sada znamo da je silovanje u ratu prećutno ili otvoreno, odobravao svaki vođa, od Grka, Rimljana, do Staljina i Karadžića. Neki su podsticali na ovaj zločin manje, a neki više. U svakom slučaju, nijedan od njih nije uradio ništa da bi silovanje ukinuo. U mnogim ratovima više je silovanih žena nego ubijenih ljudi. Ali mnoge žene nisu bile silovane samo jednom. Tek posle '68, žene iz razvijenih zemalja su krenule da po prvi put iz ženske perspektive istražuju istoriju. U tom procesu otkrivanja i ponovog pisanja istorije pokazale su se hiljade nepravdi i nasilja nad ženama koje istoriografija nigde ne beleži.
Ženski pokret je imenovao ženska iskustva bola i nasilja. Ono što su muškarci u "Dvanaestogodišnjem japanskom ratu" zvali prostitucija, žene zovu prisilna prostitucija, a feministkinje seksualno ropstvo. Muškarci su žene koje su odvlačili u bordele zvali "žene za utehu" ("confort women"), mi feministkinje - kažemo: žene koje su preživele silovanje u ratu. Da bi njih podržale - pre tri godine stvorene su mnoge ženske organizacije i vrlo brzo se osnovala Azijska mreža protiv vojnog seksualnog ropstva.
Oko dve stotine žena različitog nacionalnog porekla su za ove tri godine ispričale svoja iskustva silovanja iz tog rata. Neke od njih su to učinile sada po prvi put u svojim životima. Tek kroz iskustva u ženskim grupama one stvaraju samopouzdanje. Govore javno kako bi denuncirale muško nasilje nad ženama i japansku vladu koja je trenutno na suđenju povodom vojnih bordela. Japanska vlada je 1992. prvi put priznala da je ovakve bordele organizovala i nakon toga japanski premijer se avgusta 1993. javno izvinio svim ženama koje su preživele ratno seksualno nasilje. Međutim, ženske grupe traže i materijalnu odštetu za sve žene koje su pokrenule tužbu.
Japanska feministička advokatkinja Mizuho Fukosima koja vodi ovaj proces, kaže da je do sada 25 žena povelo postupak protiv japanske vlade i da se u tom postupku sem materijalne odštete od pet miliona dolara traži da se u svim istorijskim dokumentima i udžbenicima taj rat prikaže zajedno sa dokumentima o vojnim bordelima i da u svim institucijama kojih se to tiče ovo organizovano seksualno ropstvo žena postane prisutna informacija o tom ratu.
U oktobru prošle godine, u Berlinu je održan sastanak "Ženski ponos - ljudski ponos, rat i silovanje" koji su organizovale koreanska i japanska ženska grupa iz Berlina. Na tom sastanku svedočile su tri žene koje su preživele ove bordele. One su rekle da su, kao i Mun Ok Cu sa svedočenja u Tokiju 1992, žene morale dnevno da usluže oko 20 muškaraca. Svaki vojnik je ostavljao svoj papir, da bi se znalo koliko su usluga obavile taj dan. Obično, silovanje bi trajalo 5 ili 10 minuta. Ispred baraka su stvarani redovi, pogotovu subotom i nedeljom kada su žene morale da usluže i do 50 ili 70 muškaraca. Ne znamo koliko žena nije preživelo, a i broj od 200.000 je estimacija na osnovu raznih svedočanstava i istorijskih faktora. Po drugim pretpostavkama taj broj se kreće i do 500.000 žena. Koliki je to broj silovanja u pitanju? Jedne godine rata, japanska vlada je poslala 32 miliona kondoma za potrebe svoje vojske.
"Prošle godine, jednog dana sam videla mali oglas na ulici gde se pozivaju žene koje su služile vojne bordele u japanskom ratu. Bila sam znatiželjna, ko su te žene koje su dale oglas. Sutradan sam otišla i rekla im svoje ime i žena koja je tu radila je ustala i poklonila mi se. Tada sam prvi put ispričala nekom šta mi se dogodilo... Još uvek imam noćne more, ožiljke na telu, imam bolne ožiljke u duši..." Bile su reči učesnice iz Koreje (68 godina) koja je došla za mikrofon dostojanstveno, u dugačkoj koreanskoj narodnoj haljini, drhtavim koracima. Drhtavim glasom je govorila svoj život. Mi smo bile tu. Totalni muk u sali je bilo divljenje i užas u isto vreme. Da li je moguće da je žena ispred nas preživela "...pedeset dnevno...". Da li je moguće da hiljade muškaraca, da milioni muškaraca i dalje to rade i ništa ne znaju kako nam je? Da li je moguće da su na kraju nju smatrali krivom i osramoćenom pa zato nije smela nikome ništa da kaže. "...Pedeset silovanja dnevno..." Mi i dalje ćutimo. Suve suze. Gutam prazninu. Dostojanstvena žena je završila. Stomak mi gori, da li da tapšem ili da ćutimo još jedan minut, još više... i tako u Burmi '42. u Berlinu '44, u Bosni '92, Sarajevo, Višegrad, Vrbanja, Brčko, Omarska...
A njene poslednje reči su bile:
"Ja ne mogu da zaboravim, ne mogu da zaboravim, ne mogu da oprostim", u punoj nemoj sali žena koje su je volele.
Prostitucija - prodaja ženskog seksa muškarcima za novac, hranu, materijalna dobra ili zaštitu. Hiljadama godina ljudi su osuđivali žene za prostituciju. Muškarci na vlasti osuđuju žene, krivično ih gone, a istovremeno ih muškarci kupuju na ulicama, u barovima i bordelima. Vreme je da žene vide prostitutke kao sestre, da pitaju: Kakav je zaista vaš život? Kako ste dospele u taj položaj? Šta znači postojanje prostitucije za sva prava žena i jednakost u društvu?
Žene u prostituciji su najčešće žene na najnižoj društvenoj lestvici - one sa najmanjim društvenim uticajem. Žene koje završe kao prostitutke su najsiromašnije. Mnoge bez doma ili su često izbeglice. One su jedna od grupa žena prema kojima se najviše vrši diskriminacija. Društvo mrzi žene koje se bave prostitucijom, a u isto vreme ih proizvodi i eksploatiše. To su najčešće žene koje imaju malo drugih alternativa da ishrane sebe i svoju decu.
Prostitucija je forma seksualne eksploatacije gde žensko telo postaje roba za kupovinu i prodaju. Prostitucijom se narušava ženski telesni integritet i ljudsko dostojanstvo koji su osnova svih ljudskih prava. Prostitucija je način da muškarac ima pristup ženskim telima i seksualnosti, a zasnovana je samo na moći novca i prisile. Prostitucija, kao i fizičko nasilje, je način da muškarci kontrolišu žene.
Političke i ekonomske promene u Istočnoj i Srednjoj Evropi donele su mnoge promene. Otvaranjem granica kapitalizmu porašće, takođe, seksualna eksploatacija žena. Pornografija je isto tako u porastu. Žene u pornografiji su prostitutke. Bukvalno značenje reči "pornografija" je fotografisanje prostitutki. Muškarci kupuju njihova tela i seks kroz slike ali, pre svega, one su stvarne žene i imaju ista osećanja kao i druge žene.
Seksualna trgovina ženama
Muškarci u bogatim zemljama kupuju žene dopisnim putem. Proteklih godina najveći broj žena dopisnim putem naručuje se iz Azije i Latinske Amerike. Sada mnoge od njih dolaze iz novonastalih komunističkih zemalja. Naručioci su muškarci iz bogatih zemalja Zapadne Evrope i Severne Amerike. Žene, očajnički bežeći od siromaštva, rizikuju sve u odnosu na muškarce koji ih kupuju i trguju njima putem časopisa. U poslednje dve godine kompjuterska pošta (e-mail preko Interneta) šalje kataloške slike žena iz Istočne Evrope.
Vojna prostitucija
Vojnici uvek zahtevaju seksualni pristup ženama. U svakoj zoni konflikta vojnici traže bordele pa, ako ih nema, za njih se grade. Bordeli za vojnike su obično popunjeni najsiromašnijim ženama ili zarobljenicima iz sela okupiranih ili osvojenih teritorija.
Seks-turizam
Seks turizam (jedan vid seksualne trgovine ženama) je rastuća forma odnosa i zabave za muškarce koji putuju. Postoje mnoge turističke agencije u bogatim zemljama koje reklamiraju "ture za odrasle" nudeći žene sa Filipina i Tajlanda. Međunarodne turističke agencije, hoteli i aviokompanije spajaju siromašne žene i bogate muškarce. Sa strahom od AIDS-a muškarci zahtevaju sve mlađe devojke, jer misle da je manje verovatno da su one zaražene smrtonosnim virusom. Mnoge žene i devojke umiru od AIDS-a.
U Srbiji već postoje turističke agencije koje organizuju poslovne sastanke "sa pratnjom".
Ovo se, za sada, odnosi na putovanja unutar zemlje.
Nasilje makroa
Makroi često kontrolišu i iskorišćavaju žene u prostituciji i najčešće uzimaju sav novac koje one dobiju. Mali broj žena ima prava da zadrži novac koje zaradi. Vlasnici bordela i ostali muškarci koji ih kontrolišu obično uzimaju sve. Za sve muškarce prostitucija je forma ekonomske eksploatacije. Oni zarađuju prodajući ženska tela.
Najčešće iskustvo koje prostitutke imaju je nasilje koje vrše muškarci koji ih kupuju i makroi koji ih kontrolišu. Za deset godina rada Savetovalište za alternativnu prostituciju u Portlandu u Oregonu, USA, pomoglo je mnogim ženama da napuste prostituciju.
Istraživanje:
Ovo što sledi su zaključci njihovog Savetovališta na osnovu podataka iz iskustva žena u prostituciji:
84% žena kaže da ih makroi primoravaju na prostituciju
78% žena su bile žrtve silovanja dok su bile prostitutke:
48% žena makroi su silovali, u proseku 16 puta godišnje
79% žena siluju muškarci koji ih kupuju, u proseku 33 puta godišnje
84% žena su žrtve nasilja:
63% žena su pretučene od makroa, u proseku 58 puta godišnje
81% žena su pretučene od muškaraca koji ih kupuju, u proseku 45 puta godišnje
49% su žrtve kidnapovanja:
31% su kidnapovali makroi, u proseku 5 puta godišnje (ovo se dešava kod žena koje pokušavaju da pobegnu)
47% žena su kidnapovane od strane muškaraca u proseku 5 puta godišnje
53% su žrtve seksualnog mučenja:
44% su žrtve mučenja makroa, u proseku 49 puta godišnje
43% su žrtve mučenja od muškaraca koji ih kupuju ili kidnapuju, u proseku 5 puta godišnje
27% žena ima telesna oštećenja kao posledice mučenja:
27% su izranjavane od makroa u proseku 3 puta godišnje
21% su izranjavane od muškarca koji ih kupuje ili kidnapuje 4 puta godišnje
73% žena misli često o samoubistvu kao načinu da pobegnu od svega:
65% su pokušale samoubistvo
38% su pokušale samoubistvo nekoliko puta.
U Sjedinjenim Državama prostitucija je često nastavak iskorišćavanja koje su žene doživele kao deca. Prosečna starost žena, devojaka, kad počinju prostituciju je 16 godina.
Još jedna od ženskih organizacija koja se bori sa prostitucijom je ŠAPAT (WHISPER).
Njihovi podaci govore da su 85% žena u prostituciji seksualno zlostavljane u detinjstvu. 90% žena u prostituciji su fizički zlostavljane u detinjstvu i 98% žena u prostituciji su emocionalno zlostavljane kao deca. Devojke beže od kuće da pobegnu od nasilja. Završavaju kao beskućnice na gradskim ulicama gde ih skupljaju makroi koji ih prevode na prostituciju.
Ove devojke, žene, koriste alkohol i droge da otupe svoj emocionalni bol od ovolikog nasilja i eksploatacije. Mnoge postaju zavisne od droge i alkohola.
Prostitucija je široko rasprostranjena pa se zato često prihvata kao normalna. Mi žene treba da se odupremo ovoj eksploataciji, zbog nas i naših sestara. Neke od nas su možda prostitutke, a neke ne, ali dok god žene i njihova tela mogu biti kupljene i prodate, žene kao grupa su degradirane. Postojanje prostitucije održava međunarodni kapital, unapređuje logiku profita i legitimizovanog muškog nasilja. Sve se to savršeno uklapa u patrijarhalni poredak koji održava muškarce kao pol na vlasti, dok je položaj žena širom sveta ograničen, te će se žene eksploatisati na ovaj način.
Mi učimo da se borimo protiv nasilja, silovanja i incesta. Treba da dodamo prostituciju spisku zloupotrebe žena i da joj se odupremo.
Žene treba da imaju mesto za život, hranu i odeću (za sebe i svoju decu) a ne da moraju da prodaju svoje telo.
Žene imaju pravo na telesni integritet i ljudsko dostojanstvo kao svoja osnovna ženska ljudska prava.
Dona Hjuz
prevele Biljana Cvetković i Katarina ...
međunarodni promet ženama - sex trafficking
PRIČA POLJAKINJE GRAŽINE SA BEČKOG TRIBUNALA
Uobičajen pravac kretanja sex trafficking-a u Evropi je od bivših socijalističkih zemalja ka zapadnoevropskim zemljama visokog standarda. Prosečna starost devojaka je 20-23 godina. Sve imaju osnovno, mnoge od njih srednjoškolsko obrazovanje, a nisu retke ni one sa fakultetskim diplomama. Mnoge su radile u sopstvenim zemljama za male plate i bile izložene seksualnim i drugim zloupotrebama od strane šefova, partijskih rukovodilaca i sl. pa verovatno rezonuju, što da to isto ne rade negde na strani samo za desetostruko veće sume.
Karakteristično za njih je da dobrovoljno i spremno napuštaju svoju zemlju, dakle tu nije potrebna nikakva otmica ili sila druge vrste. Prodaja žena i devojaka i prinudna prostitucija u Evropi ima specifičnu sliku, različitu no što je slučaj npr. u Aziji ili nekim drugim delovima sveta. Dovoljna je samo prevarna priča o "poslu" negde u Nemačkoj, Švedskoj, Danskoj... Priličan broj tih žena su iznadprosečno inteligentne i ambiciozne, spremne da sve rade i prilično da rizikuju da bi promenile svoj život, da bi otvorile sebi nove mogućnosti i perspektive, napredovale i učile. Žele da ostvare pristojan život i ne žele da se vraćaju u bedu, nesigurnost i opštu oskudicu koja vlada u njihovim zemljama. Deo tih ambicija je kod mnogih i očigledna spremnost na prostituciju, ali kao na posao, a ne kao ropstvo.
Nesređene društvene, političke i ekonomske okolnosti u bivšim socijalističkim zemljama navode takođe neke muškarce da svoje šanse "realizuju" u povezivanju sa zainteresovanim pojedincima i organizacijama na zapadu radi organizovanog transfera žena i njihovoj organizovanoj prevari da ih čeka normalan, legalni posao i velika zarada. U toj specifičnoj trgovini, jer upravo o tome je reč, oni zarađuju 2 do 5 hiljada maraka po ženi koju namame u svoju mrežu.
Priča Poljakinje Gražine sa bečkog Tribunala karakteristična je upravo za takav scenario seksualne trgovine ženama u Evropi. Ona je nekada radila u brodogradilištu u Gdanjsku, bila je visokokvalifikovana. I politički svesna i aktivna. Bila je udata i imala dvoje dece. Kada su ta postrojenja sa dolaskom nove vlasti u Poljskoj zatvorena zbog nerentabilnosti, ostala je poput hiljada drugih radnica i radnika bez posla. I bez muža. Decu je ostavila na staranje svojim roditeljima i počela da radi kao kelnerica u Jugoslaviji. 1991. situacija se kod nas promenila nagore, sve je postalo neizvesno, građanski rat je započinjao. Kako joj je ugovor ionako isticao, želela je nov posao. Ponudili su joj isti posao koji je radila u Jugoslaviji, ali u nekom nemačkom restoranu za mesečnu zaradu od 1500 do 1800 maraka. Pristala je i zajedno sa još jednom ženom i ljudima koji su joj to obećali krenula na put. Na nemačkoj granici su joj saputnici rekli da mora da im da pasoš da bi oni sredili sa graničnim vlastima - pasoš joj nikada više nisu vratili.
Kada je došla u prvi hotel u Nemačkoj bila je brutalno silovana od strane svojih saputnika i rečeno joj je da će raditi kao prostitutka. Druga žena je odvedena na neko drugo mesto sa verovatno istim ciljem. Pri tom su sve fotografisali i rekli joj da će slike poslati njenim roditeljima ako ne sarađuje. U Esenu je prodata za 3000 DM nekom trećem čoveku koji je odveo u Holandiju gde je naterana da radi kao prostitutka u "izlogu". Naređeno joj je da mora da zaradi 600 guldena dnevno, a ako ne bi, ili za svaku drugu "neposlušnost" brutalno je prebijana, posebno po glavi. Ponekad je uspela da sačuva nešto novca što je slala roditeljima i deci krijući šta u stvari radi. Pretili su joj da će je ubiti ako pokuša da pobegne, i rekli su joj da nema šanse da zove policiju jer je ona potkupljena - ubice neidentifikovanih ženskih leševa iz amsterdamskih kanala policija obično nije nikada otkrivala.
Shvatila je da je smrt ionako čeka zbog ubitačnog rada i stalnog nasilja kojem je izložena. Uspela je da pobegne, neki poljski ljudi su joj pomogli da traži azil. Ona je navela da je bila prisilno držana u bordelu, da je prinuđena da se bavi prostitucijom, da su je ucenjivali kompromitujućim fotografijama i da ne sme da se vrati u Poljsku jer će je njeni makroi tamo lako naći i osvetiti joj se, jer tamošnje vlasti ne mogu da joj pruže nikakvu pomoć. Azil joj je odbijen jer navodno nije zadovoljila uslove da bude izbeglica.
Tada je saznala da kao žrtva seks trafikinga ima veća prava nego kao izbeglica, ako podnese krivičnu prijavu protiv počinilaca. To je i učinila i oni su uhapšeni. U početku policija joj nije verovala, smatrajući da je njena priča izmišljena kao način da ipak ostane u Holandiji pošto joj je prethodno odbijen azil. U kritičnom trenutku međutim ona druga žena koja je putovala sa njom do Nemačke takođe je optužila iste ljude, pa su joj na kraju poverovali u celu priču. Dozvoljeno joj je da ostane u Holandiji dok se proces na sudu ne završi. Ipak, jedan od makroa je nekom administrativnom "greškom" pušten iz pritvora, a drugi nikada nije ni uhapšen jer je pobegao. Slučaj je okončan zbog nedostatka dokaza, njoj sada preti deportacija iz Holandije, a od majke iz Poljske je već dobila vest da je "neki čudni ljudi traže". Advokat holandske Fondacije za borbu protiv trgovine ženama založio se da joj se odobri boravak na humanitarnim osnovama, što je sada u toku. U međuvremenu joj nedostaje porodica i deca za koju se plaši da ih nikada neće više videti.
Z. Mršević
Vojno seksualno ropstvo u japanu
Muškarci su u "petnaestogodišnjem ratu" u jugoistočnoj Aziji prisilili oko 200.000 žena na prostituciju. Od 1930. do 1945. na svim okupiranim teritorijama (Burma, Indokina, Tajland, Koreja, Filipini, Indonezija) žene su organizovano silovane: Koreanke, zatim Japanke, Tajvanke, Kineskinje, Filipinke, Indonežanke, Malezijke i Holanđanke.
Prvi bordeli su zabeleženi već nekoliko godina nakon početka rata, dok je njihov broj kasnije sve veći. Dokumenti beleže da su osnovane "odgovarajuće institucije za razrešenje seksualnih problema vojnika" (Komandant Okamura) i za kontrolisanje širenja polnih bolesti.
Silovanja su posebno porasla posle okupacije Kine. Trinaestog decembra 1937. godine japanske trupe okupirale su Nanking koji je tada bio glavni grad Kine. U prva dva meseca napada ubijeno je oko 200.000 ljudi, a silovano oko 20.000 žena. Mnogi iz toga doba su ovaj napad zvali "Silovanje u Nankingu".
Tek je ženski pokret oslobodio reči žena koje su preživele rat pre četrdeset godina. Milioni drugih žena, iz tog, i hiljade prethodnih ratova nikada nisu rekle ništa. U svim ratovima od početka civilizacije žene su silovane, a mi nemamo podatke. Nijedan udžbenik istorije koji donosi sled ratova i njihov značaj za razvoj društva ne spominje silovanja u ratu. A mi sada znamo da je svaki neznani junak moguć silovatelj, svaki narodni heroj isto tako. Mi sada znamo da je silovanje u ratu prećutno ili otvoreno, odobravao svaki vođa, od Grka, Rimljana, do Staljina i Karadžića. Neki su podsticali na ovaj zločin manje, a neki više. U svakom slučaju, nijedan od njih nije uradio ništa da bi silovanje ukinuo. U mnogim ratovima više je silovanih žena nego ubijenih ljudi. Ali mnoge žene nisu bile silovane samo jednom. Tek posle '68, žene iz razvijenih zemalja su krenule da po prvi put iz ženske perspektive istražuju istoriju. U tom procesu otkrivanja i ponovog pisanja istorije pokazale su se hiljade nepravdi i nasilja nad ženama koje istoriografija nigde ne beleži.
Ženski pokret je imenovao ženska iskustva bola i nasilja. Ono što su muškarci u "Dvanaestogodišnjem japanskom ratu" zvali prostitucija, žene zovu prisilna prostitucija, a feministkinje seksualno ropstvo. Muškarci su žene koje su odvlačili u bordele zvali "žene za utehu" ("confort women"), mi feministkinje - kažemo: žene koje su preživele silovanje u ratu. Da bi njih podržale - pre tri godine stvorene su mnoge ženske organizacije i vrlo brzo se osnovala Azijska mreža protiv vojnog seksualnog ropstva.
Oko dve stotine žena različitog nacionalnog porekla su za ove tri godine ispričale svoja iskustva silovanja iz tog rata. Neke od njih su to učinile sada po prvi put u svojim životima. Tek kroz iskustva u ženskim grupama one stvaraju samopouzdanje. Govore javno kako bi denuncirale muško nasilje nad ženama i japansku vladu koja je trenutno na suđenju povodom vojnih bordela. Japanska vlada je 1992. prvi put priznala da je ovakve bordele organizovala i nakon toga japanski premijer se avgusta 1993. javno izvinio svim ženama koje su preživele ratno seksualno nasilje. Međutim, ženske grupe traže i materijalnu odštetu za sve žene koje su pokrenule tužbu.
Japanska feministička advokatkinja Mizuho Fukosima koja vodi ovaj proces, kaže da je do sada 25 žena povelo postupak protiv japanske vlade i da se u tom postupku sem materijalne odštete od pet miliona dolara traži da se u svim istorijskim dokumentima i udžbenicima taj rat prikaže zajedno sa dokumentima o vojnim bordelima i da u svim institucijama kojih se to tiče ovo organizovano seksualno ropstvo žena postane prisutna informacija o tom ratu.
U oktobru prošle godine, u Berlinu je održan sastanak "Ženski ponos - ljudski ponos, rat i silovanje" koji su organizovale koreanska i japanska ženska grupa iz Berlina. Na tom sastanku svedočile su tri žene koje su preživele ove bordele. One su rekle da su, kao i Mun Ok Cu sa svedočenja u Tokiju 1992, žene morale dnevno da usluže oko 20 muškaraca. Svaki vojnik je ostavljao svoj papir, da bi se znalo koliko su usluga obavile taj dan. Obično, silovanje bi trajalo 5 ili 10 minuta. Ispred baraka su stvarani redovi, pogotovu subotom i nedeljom kada su žene morale da usluže i do 50 ili 70 muškaraca. Ne znamo koliko žena nije preživelo, a i broj od 200.000 je estimacija na osnovu raznih svedočanstava i istorijskih faktora. Po drugim pretpostavkama taj broj se kreće i do 500.000 žena. Koliki je to broj silovanja u pitanju? Jedne godine rata, japanska vlada je poslala 32 miliona kondoma za potrebe svoje vojske.
"Prošle godine, jednog dana sam videla mali oglas na ulici gde se pozivaju žene koje su služile vojne bordele u japanskom ratu. Bila sam znatiželjna, ko su te žene koje su dale oglas. Sutradan sam otišla i rekla im svoje ime i žena koja je tu radila je ustala i poklonila mi se. Tada sam prvi put ispričala nekom šta mi se dogodilo... Još uvek imam noćne more, ožiljke na telu, imam bolne ožiljke u duši..." Bile su reči učesnice iz Koreje (68 godina) koja je došla za mikrofon dostojanstveno, u dugačkoj koreanskoj narodnoj haljini, drhtavim koracima. Drhtavim glasom je govorila svoj život. Mi smo bile tu. Totalni muk u sali je bilo divljenje i užas u isto vreme. Da li je moguće da je žena ispred nas preživela "...pedeset dnevno...". Da li je moguće da hiljade muškaraca, da milioni muškaraca i dalje to rade i ništa ne znaju kako nam je? Da li je moguće da su na kraju nju smatrali krivom i osramoćenom pa zato nije smela nikome ništa da kaže. "...Pedeset silovanja dnevno..." Mi i dalje ćutimo. Suve suze. Gutam prazninu. Dostojanstvena žena je završila. Stomak mi gori, da li da tapšem ili da ćutimo još jedan minut, još više... i tako u Burmi '42. u Berlinu '44, u Bosni '92, Sarajevo, Višegrad, Vrbanja, Brčko, Omarska...
A njene poslednje reči su bile:
"Ja ne mogu da zaboravim, ne mogu da zaboravim, ne mogu da oprostim", u punoj nemoj sali žena koje su je volele.
Poslednja izmena: