- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Promeni se ako me voliš
Kada veza počne zaljubljenošću, zaljubljena osoba jednostavno nije u stanju da dobro proceni koliko joj partner zaista odgovara. S jedne strane, idealizuje ga i precenjuje međusobne sličnosti, a s druge strane ne vidi ili umanjuje značaj međusobnih razlika, kao i partnerovih negativnih osobina. I kada uviđa da partner ima neke negativne osobine, zaljubljena osoba se nada da će se on tokom vremena promeniti, da će „sazreti”, „odrasti” i postati onakav kakav ona želi da on bude. Više veruje svom osećaju nego njegovim izjavama. Zbog toga ulazi u ozbiljnu vezu ili brak smatrajući buduću partnerovu promenu izvesnom.
I dok jedni pasivno očekuju i nadaju se da će se njihovi partneri promeniti na željeni način, drugi stupaju u akciju i od partnera energično zahtevaju promenu. Smatraju da je partner, samim tim što jeste partner, dužan da se ponaša na način koji njima odgovara. Interesantno je koliko ove svađe retko donose rezultat u vidu željene promene ponašanja.
Razloga za to ima više. Kada jedan partner nešto zahteva od drugog, drugi to može doživeti kao pokušaj prvog da dominira u vezi. I zato ljudi nekada, čak i kada smatraju da je partner u pravu, prkose njegovom zahtevu da ne bi ispalo da su „krpe” ili „papučići”. Ne žele da budu „pobeđeni”. U svađama brane svoju poziciju u međusobnom odnosu, umesto da se bave promenom ponašanja.
Kada jedan partner pokuša da primeni emocionalno iznuđivanje u stilu: „Da me zaista voliš, ti bi promenio ponašanje”, drugi mu to može vratiti kao bumerang: „A da ti mene voliš, ti bi to moje ponašanje prihvatila”. Rezultat je da se oba partnera osećaju nevoljenim: jedan nije prihvatio ponašanje drugog, a drugi nije pristao da se ponaša na način na koji je prvi zahtevao.
Najgore je kada partner ne pravi razliku između vlastitog ponašanja i sebe kao osobe. U tom slučaju svaki zahtev za promenu ponašanja doživljava kao napad na sebe, kao izjavu drugog da on kao čovek nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje ljubav. A kada jedan partner smatra da ga drugi ne voli, tada predmet svađe postaje zajednički odnos, a ne više neko određeno ponašanje.
Ljudi se mogu menjati, ali se to događa samo onda kada oni to žele. Ne možemo drugog naterati, prisiliti da se promeni, da se ponaša drukčije. Možemo ga pozivati na promenu, možemo apelovati i moliti, ali da li će on promeniti način na koji se ponaša zavisi samo od njega. I zato pri izboru partnera ne treba unapred računati da će se partner promeniti na željeni način: verovatnije je da se neće promeniti, nego da hoće.
Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević
Kada veza počne zaljubljenošću, zaljubljena osoba jednostavno nije u stanju da dobro proceni koliko joj partner zaista odgovara. S jedne strane, idealizuje ga i precenjuje međusobne sličnosti, a s druge strane ne vidi ili umanjuje značaj međusobnih razlika, kao i partnerovih negativnih osobina. I kada uviđa da partner ima neke negativne osobine, zaljubljena osoba se nada da će se on tokom vremena promeniti, da će „sazreti”, „odrasti” i postati onakav kakav ona želi da on bude. Više veruje svom osećaju nego njegovim izjavama. Zbog toga ulazi u ozbiljnu vezu ili brak smatrajući buduću partnerovu promenu izvesnom.
I dok jedni pasivno očekuju i nadaju se da će se njihovi partneri promeniti na željeni način, drugi stupaju u akciju i od partnera energično zahtevaju promenu. Smatraju da je partner, samim tim što jeste partner, dužan da se ponaša na način koji njima odgovara. Interesantno je koliko ove svađe retko donose rezultat u vidu željene promene ponašanja.
Razloga za to ima više. Kada jedan partner nešto zahteva od drugog, drugi to može doživeti kao pokušaj prvog da dominira u vezi. I zato ljudi nekada, čak i kada smatraju da je partner u pravu, prkose njegovom zahtevu da ne bi ispalo da su „krpe” ili „papučići”. Ne žele da budu „pobeđeni”. U svađama brane svoju poziciju u međusobnom odnosu, umesto da se bave promenom ponašanja.
Kada jedan partner pokuša da primeni emocionalno iznuđivanje u stilu: „Da me zaista voliš, ti bi promenio ponašanje”, drugi mu to može vratiti kao bumerang: „A da ti mene voliš, ti bi to moje ponašanje prihvatila”. Rezultat je da se oba partnera osećaju nevoljenim: jedan nije prihvatio ponašanje drugog, a drugi nije pristao da se ponaša na način na koji je prvi zahtevao.
Najgore je kada partner ne pravi razliku između vlastitog ponašanja i sebe kao osobe. U tom slučaju svaki zahtev za promenu ponašanja doživljava kao napad na sebe, kao izjavu drugog da on kao čovek nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje ljubav. A kada jedan partner smatra da ga drugi ne voli, tada predmet svađe postaje zajednički odnos, a ne više neko određeno ponašanje.
Ljudi se mogu menjati, ali se to događa samo onda kada oni to žele. Ne možemo drugog naterati, prisiliti da se promeni, da se ponaša drukčije. Možemo ga pozivati na promenu, možemo apelovati i moliti, ali da li će on promeniti način na koji se ponaša zavisi samo od njega. I zato pri izboru partnera ne treba unapred računati da će se partner promeniti na željeni način: verovatnije je da se neće promeniti, nego da hoće.
Preuzeto iz knjige „Uloviti ljubav“ – Zoran Milivojević