LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Na vrh brda kuća mrda
B92
Kad se skrati dan a temperatura napolju padne onoliko koliko je potrebno da vam se ne izlazi iz kuće, ništa vas u sitne sate ne može tako uzbuditi kao dobar horor film u Noći veštica. Dobro, ovom prilikom govorimo samo o filmovima...
Koliko često ste čuli da nešto šuška na terasi? Ili su se vrata otvorila/zatvorila sama od sebe? Je li vam se desilo da, pre nego što uđete u prostoriju, prvo provučete ruku kroz odškrinuta vrata i upalite svetlo, pa tek onda širom otvorite ta ista vrata i hrabro zakoračite napred. I koliko ste sigurni u to šta se sve nalazi ispod vašeg kreveta? Mislite li da je vaša kuća ukleta? Pogledajte listu deset najboljih filmova o ukletim kućama koju je nedavno objavio magazin „TIME“. Ako uočite bilo kakvu sličnost sa događajima u vašoj kući, ne javljajte se redakciji.
The Haunting, 1963
Uopšte nije neobično što je film rađen prema jednoj od najboljih priča o ukletim kućama (“The Haunting of Hill House”, Shirley Jackson) i sam veoma dobar. Naučnik i dve žene sa određenim “psihičkim darom” posećuju zlokobnu vilu, mesto gde je sve po malo pogrešno, gde su i uglovi između zidova tako napravljeni da se vrata uvek zatvaraju sama. Pomenuti trio prati i skeptični mladi naslednik vile. “The Haunting” savršeno demonstrira moć sugestije. Nećete videti nijednog duha. Ali, čućete ih ćete kako lupaju, smeju se ili plaču iza zidova. Osetićete ih, ali oni će zauvek ostati sa druge strane vrata. Tamo gde su još strašniji. Jer u trenutku kad zaista vidimo “stvar”, strah počinje da bledi. Odličan film koji potpisuje Robert Wise, reditelj koji je radio na najrazličitijim ostvarenjima sedme umetnosti (od “The Sound of Music” i “West Side Story” preko prvog “Star Trek” filma, do “ozbiljnih” klasika kao što je “Citizen Kane”)
Poltergeist, 1982
Genijalnost ovog filma nije u specijalnim efektima, niti u filmskoj magiji Stevena Spielberga, već u naglašenoj “običnosti”. Porodica Freeling živi u sasvim običnoj porodičnoj kući u običnom predgrađu. Likovi u filmu nisu naročiti dopadljivi, specijalni ili interesantni. Oni bi mogli biti bilo koja tipična američka porodica. Baš u tome leži sav teror. Film s jedne strane pruža nekoliko zaista nezaboravnih momenata, ali s druge strane donosi i dobru staru jurnjavu u modernoj prigradskoj kući. Dok članovi porodice bivaju usisani od strane plakara i maltretirani od brojnih električnih aparata, gledaoci će sve sumnjivije gledati u svoje ekrane, a “televizijski sneg” otpočeće svoj teror (koji će kulminirati tačno dve decenije kasnije u hororu “The Ring”).
Paranormal Activity, 2007
Ovo se zaista retko viđa u poslednje vreme: dugi kadrovi, snimici nepokretne kamere koji snimaju zbivanja bez brzih skretanja na nešto drugo, pa na nešto treće i četvrto uz sve one zvuke vrištećih violina. Najjednostavnija stvar ikada. Film zapravo snima sve ono što bi kamera usnimila ako ste previše lenji da je čak i dotaknete nakon što pritisnete “record”. Upravo to čini film veoma delotvornim. Kada se Katie i Micah usele u novu kuću počinju da im se dešavaju čudne stvari, pa Micah odlučuje da postavi kameru u spavaću sobu ne bi li snimio sve što se dešava dok spavaju. Reditelj Oren Peli koristi sve prednosti niskobudžetne produkcije. Zvuci udaranja vrata, bat koraka i statičnost kamere (koja tera naše oko da šeta kadrom i pita se odakle će nešto iskočiti), sve su to jeftini efekti koji postižu bolji efekat od bilo kojih specijalnih efekata. Toliko o efektima.
The Evil Dead, 1981
Reditelj Sam Raimi prokrčio je sebi put upravo ovim hororom. Film prati grupu studenata koji idu na planinu, na jedan “tipični” vikend koji uključuje seks i alkohol. Na njihovu nesreću, ubrzo otkrivaju grupu demona i brzo shvataju da “idealan odmor” ne postoji. Čak je i šumsko zelenilo pod njihovom kontrolom. Prikaze rana, koje su nanete svim legitimnim “horor oružjem” ( bodeži, sekire, motorne testere i sačmare), kritika je ocenila kao previše jezive, što je samo povećalo broj gledalaca žednih lažne krvi.
Session 9, 2001
Smešten i sniman u napuštenoj ludnici (nagrada za najjeziviju lokaciju?!), film govori o grupi muškaraca koji čiste zgradu od azbesta. Stoga je i ispunjen snimcima ruinirane državne mentalne bolnice, okružene maglom. Upravo to mu daje atmosferu koju ima malo koji horror. Radnici provode svoje dane vredno i radno, i čini se da se ništa posebno neće desiti. Da, baš. Zgrada kao da baca čini na njih ušuškavajući ih u zadovoljstvo pre nego što ih napadne. Isto se događa i sa gledaocima, pa kada dođe kraj, on dođe brzo i niotkuda. Možda u filmu nema duhova, bar ne na onaj klasičan način na koji mnogi ljudi vide duhove, ako ih i vide. Ali poštoji tu nešto drugo, jedva primetno i potpuno zastrašujuće.
The Orphanage, 2007
Ne dozvolite da vas zavaraju horor klišei kojima je ovaj film ispunjen: jeziva deca, imaginarni prijatelji i duhovi i žena koja im pomaže. Još jedan pakleno jeziv španski hit govori o zaokupljenosti jedne porodice bivšim sirotištem. Belen Rueda igra Lauru koja se sa mužem i usvojenim sinom Simonom doseljava u sirotište u koje je i sama odrasla. Međutim, njen sin nestaje. I dok roditelji pokušavaju da reše tu misteriju, Lauru progone uspomene na sina, ali i na dečje duhove sirotišta. Producent Guillermo del Toro i španski reditelj J.A. Bayona kreirali su film koji stvara osećaj straha pojačan gotičkom scenografijom i odličnim tempom akcija, nakon kojeg više nikada nećete gledati “Porodicu Serano” istim očima.
House, 1977
Devojka poziva nekoliko svojih drugara iz razreda da se druže u kući njene tetke u sred neke nedođije. Liči na horor? Može, a i ne mora. Filmovi o ukletim kućama ne treba obavezno da budu jezivi da bi bili dobri. Horor-komedija odličan je podžanr, a Japanci kao da se utrkuju u tome ko će biti otkačenije zastrašujući. Sa grupom mladih devojaka “House” izgleda kao da će poći putem kojim su krenuli mnogi filmovi slične tematike. Ali ne, on se zapravo gubi u sasvim nepoznatom pravcu. Film obiluje jeftinim, stilizovanim specijalnim efektima – odrubljene glave, nasumična animacija, pokućstvo koje proždire devojke jednu po jednu… kako samo Japanci umeju.
The Innocents, 1961
Film je režirao Jack Clayton, scenario potpisuje Truman Capote na osnovu čuvene knjige o duhovima “The Turn of the Screw” koju je napisao Henry James. Sasvim dovoljno. Ipak… Deborah Kerr glumi dadilju koja se useljava u oronuli pansion kako bi brinula o dvoje dece koja su možda, a možda i nisu, zaposednuta duhovima dva bivša radnika. Ona počinje da vidi određene stvari, najverovatnije duha (da li?) bivšeg kućnog sobara. Da li on zaista postoji ili je cela stvar plod njene mašte? Uz divnu suptilnost i skoro savršen ritam, “The Innocents” sadrži i jednu od najboljih početnih scena u kategoriji filmova sa/o duhovima. Tužna pesma, cvrkut ptica i molitva dadilje… Dva minuta savršenstva.
The Others, 2001
Grace (Nicole Kidman) je sama sa svojom decom. Zaglavljena u orgromnoj, maglom okruženoj kući na britanskom ostrvu, tokom Drugog svetskog rata, ona ne može nigde pobeći jer su njena deca skoro pa alergična na svetlost. Ali, njih troje ipak nisu sami, jer je, kako to obično biva, nešto sa njima u kući. Kidman briljira u ulozi majke koja ne može da se poveže sa svojom decom, majke koja krije svoje krhkosti iza strogog lica. Film je režirao Španac Alejandro Amenabar koji je i sam bio oduševljen hičkokovski tempiranom Nicole. I svi Španci bili su oduševljeni njome pa je postala prva glumica koja je nominovana za nagradu Španske filmske akademije a da nije progovorila ni reč španskog jezika u filmu. A sam film postao je najgledanije ostvarenje na engleskom jeziku u bioskopima širom Pirinejskog poluostrva.
The Shining, 1980
Šta je strašnije od uklete kuće? Pokušajte sa ukletim hotelom! Film Stanleya Kubricka iz osamdesetih godina prošlog veka fokusira se na članove mlade porodice Torrance (otac/pisac – Jack Nicholson; majka/domaćica Shelley Duvall; sin/”vidovnjak” Danny Lloyd) koji su preuzeli brigu o jednom hotelu u Koloradu van sezone. Međutim, nije bilo potrebno mnogo vremena da otac, u izolovanoj snežnoj lokaciji, sa standardnom blokadom u pisanju i ponekim duhom, polako počne da gubi razum. Uprkos tome što se dosta razlikuje od romana Stephena Kinga prema kojem je rađen, “The Shining” je često smatran jednim od najstrašnijih filmova svih vremena. Što i ne čudi, uz sve te jezive tinejdžerke, trule ženske leševe i krvave liftove. I ko uopšte pravi lavirint od žive ograde? Možda ipak ne bi bilo loše da uz sebe imate i “One Flew Over The Cuckoo’s Nest”, kako biste dozvolili Jacku Nicholsonu da vam vrati osmeh na lice.
P. S. Ako ste na trenutak pomislili da je prava sreća što živite u zgradi a ne u kući, pogledajte “REC”, još jedan horor hit nastao u podnožju Pirineja. Shvatićete da se za manje od sat vremena cela zgrada može naći u opasnosti, i sve to dok vi spavate, a novinari i vatrogasci obavljaju svoje redovne zadatke.
B92
Kad se skrati dan a temperatura napolju padne onoliko koliko je potrebno da vam se ne izlazi iz kuće, ništa vas u sitne sate ne može tako uzbuditi kao dobar horor film u Noći veštica. Dobro, ovom prilikom govorimo samo o filmovima...
Koliko često ste čuli da nešto šuška na terasi? Ili su se vrata otvorila/zatvorila sama od sebe? Je li vam se desilo da, pre nego što uđete u prostoriju, prvo provučete ruku kroz odškrinuta vrata i upalite svetlo, pa tek onda širom otvorite ta ista vrata i hrabro zakoračite napred. I koliko ste sigurni u to šta se sve nalazi ispod vašeg kreveta? Mislite li da je vaša kuća ukleta? Pogledajte listu deset najboljih filmova o ukletim kućama koju je nedavno objavio magazin „TIME“. Ako uočite bilo kakvu sličnost sa događajima u vašoj kući, ne javljajte se redakciji.
The Haunting, 1963
Uopšte nije neobično što je film rađen prema jednoj od najboljih priča o ukletim kućama (“The Haunting of Hill House”, Shirley Jackson) i sam veoma dobar. Naučnik i dve žene sa određenim “psihičkim darom” posećuju zlokobnu vilu, mesto gde je sve po malo pogrešno, gde su i uglovi između zidova tako napravljeni da se vrata uvek zatvaraju sama. Pomenuti trio prati i skeptični mladi naslednik vile. “The Haunting” savršeno demonstrira moć sugestije. Nećete videti nijednog duha. Ali, čućete ih ćete kako lupaju, smeju se ili plaču iza zidova. Osetićete ih, ali oni će zauvek ostati sa druge strane vrata. Tamo gde su još strašniji. Jer u trenutku kad zaista vidimo “stvar”, strah počinje da bledi. Odličan film koji potpisuje Robert Wise, reditelj koji je radio na najrazličitijim ostvarenjima sedme umetnosti (od “The Sound of Music” i “West Side Story” preko prvog “Star Trek” filma, do “ozbiljnih” klasika kao što je “Citizen Kane”)
Poltergeist, 1982
Genijalnost ovog filma nije u specijalnim efektima, niti u filmskoj magiji Stevena Spielberga, već u naglašenoj “običnosti”. Porodica Freeling živi u sasvim običnoj porodičnoj kući u običnom predgrađu. Likovi u filmu nisu naročiti dopadljivi, specijalni ili interesantni. Oni bi mogli biti bilo koja tipična američka porodica. Baš u tome leži sav teror. Film s jedne strane pruža nekoliko zaista nezaboravnih momenata, ali s druge strane donosi i dobru staru jurnjavu u modernoj prigradskoj kući. Dok članovi porodice bivaju usisani od strane plakara i maltretirani od brojnih električnih aparata, gledaoci će sve sumnjivije gledati u svoje ekrane, a “televizijski sneg” otpočeće svoj teror (koji će kulminirati tačno dve decenije kasnije u hororu “The Ring”).
Paranormal Activity, 2007
Ovo se zaista retko viđa u poslednje vreme: dugi kadrovi, snimici nepokretne kamere koji snimaju zbivanja bez brzih skretanja na nešto drugo, pa na nešto treće i četvrto uz sve one zvuke vrištećih violina. Najjednostavnija stvar ikada. Film zapravo snima sve ono što bi kamera usnimila ako ste previše lenji da je čak i dotaknete nakon što pritisnete “record”. Upravo to čini film veoma delotvornim. Kada se Katie i Micah usele u novu kuću počinju da im se dešavaju čudne stvari, pa Micah odlučuje da postavi kameru u spavaću sobu ne bi li snimio sve što se dešava dok spavaju. Reditelj Oren Peli koristi sve prednosti niskobudžetne produkcije. Zvuci udaranja vrata, bat koraka i statičnost kamere (koja tera naše oko da šeta kadrom i pita se odakle će nešto iskočiti), sve su to jeftini efekti koji postižu bolji efekat od bilo kojih specijalnih efekata. Toliko o efektima.
The Evil Dead, 1981
Reditelj Sam Raimi prokrčio je sebi put upravo ovim hororom. Film prati grupu studenata koji idu na planinu, na jedan “tipični” vikend koji uključuje seks i alkohol. Na njihovu nesreću, ubrzo otkrivaju grupu demona i brzo shvataju da “idealan odmor” ne postoji. Čak je i šumsko zelenilo pod njihovom kontrolom. Prikaze rana, koje su nanete svim legitimnim “horor oružjem” ( bodeži, sekire, motorne testere i sačmare), kritika je ocenila kao previše jezive, što je samo povećalo broj gledalaca žednih lažne krvi.
Session 9, 2001
Smešten i sniman u napuštenoj ludnici (nagrada za najjeziviju lokaciju?!), film govori o grupi muškaraca koji čiste zgradu od azbesta. Stoga je i ispunjen snimcima ruinirane državne mentalne bolnice, okružene maglom. Upravo to mu daje atmosferu koju ima malo koji horror. Radnici provode svoje dane vredno i radno, i čini se da se ništa posebno neće desiti. Da, baš. Zgrada kao da baca čini na njih ušuškavajući ih u zadovoljstvo pre nego što ih napadne. Isto se događa i sa gledaocima, pa kada dođe kraj, on dođe brzo i niotkuda. Možda u filmu nema duhova, bar ne na onaj klasičan način na koji mnogi ljudi vide duhove, ako ih i vide. Ali poštoji tu nešto drugo, jedva primetno i potpuno zastrašujuće.
The Orphanage, 2007
Ne dozvolite da vas zavaraju horor klišei kojima je ovaj film ispunjen: jeziva deca, imaginarni prijatelji i duhovi i žena koja im pomaže. Još jedan pakleno jeziv španski hit govori o zaokupljenosti jedne porodice bivšim sirotištem. Belen Rueda igra Lauru koja se sa mužem i usvojenim sinom Simonom doseljava u sirotište u koje je i sama odrasla. Međutim, njen sin nestaje. I dok roditelji pokušavaju da reše tu misteriju, Lauru progone uspomene na sina, ali i na dečje duhove sirotišta. Producent Guillermo del Toro i španski reditelj J.A. Bayona kreirali su film koji stvara osećaj straha pojačan gotičkom scenografijom i odličnim tempom akcija, nakon kojeg više nikada nećete gledati “Porodicu Serano” istim očima.
House, 1977
Devojka poziva nekoliko svojih drugara iz razreda da se druže u kući njene tetke u sred neke nedođije. Liči na horor? Može, a i ne mora. Filmovi o ukletim kućama ne treba obavezno da budu jezivi da bi bili dobri. Horor-komedija odličan je podžanr, a Japanci kao da se utrkuju u tome ko će biti otkačenije zastrašujući. Sa grupom mladih devojaka “House” izgleda kao da će poći putem kojim su krenuli mnogi filmovi slične tematike. Ali ne, on se zapravo gubi u sasvim nepoznatom pravcu. Film obiluje jeftinim, stilizovanim specijalnim efektima – odrubljene glave, nasumična animacija, pokućstvo koje proždire devojke jednu po jednu… kako samo Japanci umeju.
The Innocents, 1961
Film je režirao Jack Clayton, scenario potpisuje Truman Capote na osnovu čuvene knjige o duhovima “The Turn of the Screw” koju je napisao Henry James. Sasvim dovoljno. Ipak… Deborah Kerr glumi dadilju koja se useljava u oronuli pansion kako bi brinula o dvoje dece koja su možda, a možda i nisu, zaposednuta duhovima dva bivša radnika. Ona počinje da vidi određene stvari, najverovatnije duha (da li?) bivšeg kućnog sobara. Da li on zaista postoji ili je cela stvar plod njene mašte? Uz divnu suptilnost i skoro savršen ritam, “The Innocents” sadrži i jednu od najboljih početnih scena u kategoriji filmova sa/o duhovima. Tužna pesma, cvrkut ptica i molitva dadilje… Dva minuta savršenstva.
The Others, 2001
Grace (Nicole Kidman) je sama sa svojom decom. Zaglavljena u orgromnoj, maglom okruženoj kući na britanskom ostrvu, tokom Drugog svetskog rata, ona ne može nigde pobeći jer su njena deca skoro pa alergična na svetlost. Ali, njih troje ipak nisu sami, jer je, kako to obično biva, nešto sa njima u kući. Kidman briljira u ulozi majke koja ne može da se poveže sa svojom decom, majke koja krije svoje krhkosti iza strogog lica. Film je režirao Španac Alejandro Amenabar koji je i sam bio oduševljen hičkokovski tempiranom Nicole. I svi Španci bili su oduševljeni njome pa je postala prva glumica koja je nominovana za nagradu Španske filmske akademije a da nije progovorila ni reč španskog jezika u filmu. A sam film postao je najgledanije ostvarenje na engleskom jeziku u bioskopima širom Pirinejskog poluostrva.
The Shining, 1980
Šta je strašnije od uklete kuće? Pokušajte sa ukletim hotelom! Film Stanleya Kubricka iz osamdesetih godina prošlog veka fokusira se na članove mlade porodice Torrance (otac/pisac – Jack Nicholson; majka/domaćica Shelley Duvall; sin/”vidovnjak” Danny Lloyd) koji su preuzeli brigu o jednom hotelu u Koloradu van sezone. Međutim, nije bilo potrebno mnogo vremena da otac, u izolovanoj snežnoj lokaciji, sa standardnom blokadom u pisanju i ponekim duhom, polako počne da gubi razum. Uprkos tome što se dosta razlikuje od romana Stephena Kinga prema kojem je rađen, “The Shining” je često smatran jednim od najstrašnijih filmova svih vremena. Što i ne čudi, uz sve te jezive tinejdžerke, trule ženske leševe i krvave liftove. I ko uopšte pravi lavirint od žive ograde? Možda ipak ne bi bilo loše da uz sebe imate i “One Flew Over The Cuckoo’s Nest”, kako biste dozvolili Jacku Nicholsonu da vam vrati osmeh na lice.
P. S. Ako ste na trenutak pomislili da je prava sreća što živite u zgradi a ne u kući, pogledajte “REC”, još jedan horor hit nastao u podnožju Pirineja. Shvatićete da se za manje od sat vremena cela zgrada može naći u opasnosti, i sve to dok vi spavate, a novinari i vatrogasci obavljaju svoje redovne zadatke.
Poslednja izmena od urednika: