Поучне приче

Član
Učlanjen(a)
19.04.2009
Poruka
96
Gabriel Garsija Markes-oprostajno pismo
Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Spavao bih manje, a sanjao više
Kada bih imao jedan komadic života, dokazivao bih ljudima koliko
greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne
znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što
mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, vec po onome što znace.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji
provedemo zatvorenih ociju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao
bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih
druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od cokolade.
Kad bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i
dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i
cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama
jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao
serenadu u casu svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i
strastveni poljubac njihovih latica…
Bože moj, kad bih imao jedan komadic života…
Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima
koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da
su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se
zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da
se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama
nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec
sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi…
Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna
da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po
prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naucio sam da
covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu
pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naueim od vas, premda mi to nece biti od
vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na
žalost poceti da umirem…yes3
 
Član
Učlanjen(a)
19.08.2009
Poruka
40
U jednoj dalekoj zemlji, mnogima nepoznatoj, postoji krcma pod nazivom " Tocionica dusa". Ljudi tu uglavnom, greskom svrate, nanese ih put dok izgubljeni lutaju trazeci srodnu dusu. Lakomisleni kakvi jesu, naziv krcme shvate kao markentiski potez i cak im se i dopadne. Povrsni kakvi jesu, u svojoj izgubljenosti ne razmisljaju o tome gde ih je to put naneo. Zeljni odmora i osvezenja, teskim korakom razocarenja ulaze u krcmu i narucuju hladnu casu najboljeg vina ili pak, promrzli, najbolje kuvano vino cije poreklo vide u bujnoj konobarici koja im osmehom pozeli dobrodoslicu. Zaboravljaju da je vino pice bogova i zedno ga iskape u jednom gutljaju, sasipajuci u sebe dusu nepoznatog porekla. Samo za trenutak uspeju da osete oporost ili slatkocu, pre nego osete plimu topline koja im se razlije telom. Vec sledeceg trenutka, kao probudjeni iz dubokog sna, okrenu se oko sebe da osmotre enterijer nepoznatog mesta. Nesvesni sena koje im se smenjuju na licu, razlivaju se u osmeh ili pretvaraju u suzu. Previse su bili opsednuti potragom i nisu slusali upozorenje krcmarice koja im je uljudno nudila vinsku kartu i pitala ih za ukus koji preferiraju. Odmahivali su rukom i dopustali njoj da napravi izbor umesto njih. Mudra je to krcmarica bila; nagledala se ona slucajnih prolaznika i izgubljenih pogleda sa zarobljenim dusama koje su kruzile oko tamnih zenica, usahlih i mrkih, skupljenih u tanani krug ludila koje je isijavalo svojim mocnim sjajem. Tek ponekome bi pomirljivi sjaj ukrasio zute pege koje bejahu pravilno rasporedjene oko pomracenog meseca u centru oka. Po sopstvenoj intuiciji, darivala je duse onako kako je mislila da prolaznici zasluzuju. Utakala je dugo cuvane duse u ocajnike koji se nisu osecali ocajnima, u napacene koji su bili opkrhani ravnodusnostima, u nesrecne koji premoreni potragama dozvoljavali su glavi da klone, na orahovini od cije se srzi pravise stolovi u toj krcmi. Delila je pravdu bez konslutacija, svojim cistim srcem i iskusnim okom, svima onima koji po izlasku iz krcme, dobijali su novi lik sjajem nadanja i novom snagom za potragom, ovoga puta ne beznadeznom i ne bez ikakvog smera. Ali samo retkima je vadila iz najstarijih burica, one najvrednije, dugo godina dobro cuvane duse, koje u nekim davnim nemocima molise da ih svojim bosim tabanima izgnjeci i skladira da docekaju trenutak kada ce preko cula ukusa, skliznuti u necije telo i spojiti se sa svojim caurama iz kojih bejahu proterane nekada davno, od zlih sujeta alter ega.

Naisao je tako jednog dana, covek praznog pogleda, ugasenih ociju i pobelelih usana. Prisla mu je vedra krcmarica, i zapitala ga cime moze da ga usluzi. Lagano je podigao pogled, i zagledao joj se u usne, iskreno pozelevsi da su pehar iz koga bi popio bilo kakvu tecnost. Nasmesio se i odgovorio joj da bi vrlo rado popio gutljaj njene duse, jer pogled joj bese tako bistar da je mogao da se ogleda u njemu i vidi starca kojeg su i nada i snaga napustili. Nasmesila se zbunjeno, ni malo iznenadjena narudzbinom, sa nekom cudnom tugom koja je samo za trenuak preletela preko beline njenog lica. Razmisljala je sta joj je ciniti; svoju je dusu imala samo za jos par casa jer delila je svim neznancima koje bi pozelela da su njena srodna dusa, a onda ce ostati bez nje, postati bezdusnica i nikada nece moci da doceka dan kada ce u krcmu usetati njena srodna dusa koju bi svojom zeljom napojila i sa sobom sjedinila, dusa koja bi pozelela da je pije do kraja zivota i nikada zedj vise ne oseti. Covek je samo odmahnuo rukom rekavsi da ne obraca paznju na njega i donese mu sta god ona pozeli, sta god ce mu utoliti zedj i makar prividno odganati umor. Otisla je iza paravana i bez ikakvog zala podmetnula casu ispod bureta svoje duse. Napunila je do vrha i odnela coveku praznog pogleda.

Pio je polako, uzivajuci u svakoj kapi cudnog nektara, nemajuci pojma o tome da utace u sebe delove jedne ciste duse protkane mekanim osmesima. Cudio se zedji koja ga nije terala da iskapi tecnost u jednom gutljaju i nastavi svoj put. Sa svakom kapljicom osecao je novu snagu kako se radja u njegovim misicima, osecao je cudne pokrete lica koje mu izvijene usne pravise, osecao se cudno dobro i posle dugo vremena, kao u svom domu. Pozvao je krcmaricu da je priupita kakvo mu je to vino bozanskog ukusa donela, ali prema njemu je isla nepoznata, divna, graciozna zena koja mu se nekim cudom smesila. Uzimao je pogledom svaki osmeh koji se pri novom koraku nije gubio i stavljao ga kao melem na izrabljenu dusu. Sto mu je bila blize, on se to jacim osecao, a u isto vreme toliko raznezenim i senzibilnim, da je pomislio ako bi mu kojim cudom spustila dlan na obraz, na njemu bi do kraja zivota ostao.

Ona je gledala coveka koji je dozivao, ucini joj se poznat, ali nikako nije to mogao biti onaj isti covek praznog pogleda. Prilazila mu je polako, nekontrolisano se smeskajuci i osecajuci kako joj se kukovi ritmicno njisu izvodeci neki tajnoviti ples samo za njegove ozivele oci, tako sjajne, da bi mu i zvezda Danica pozavidela. Sto mu je bila bliza, cudnije se osecala; tabani su joj brideli, dlanovi se grejali a srce je ludacki lupalo u nekom novom ritmu, prebrzom za njen kardiovaskularni sistem. Iznenadni nagon da mu spusti dlan na obraz isiban vetrom, ali ne i naruzen njime, iznenadio je ali je nije uplasio. Prisla je bez reci i prepustila se svojoj zavidnoj intuiciji, nadajuci se da ce neznanac samo potraziti racun i otici. A onda, kada je dosla sasvim blizu, dlan joj nekontrolisano krenu ka obrazu coveka i ona oseti toplinu koja radja spoj savrsenog sklada.

"Draga zeno, ne pitam sta kosta, samo zelim da to sto sam popio dobijem jos; tacnije, zeleo bih da otkupim sve zalihe koje imate"...

"Dragi covece, dusa se ne kupuje - kako da to niste shvatili kada ste dosli ovamo?"

On se trgnu, okrete se oko sebe po prvi put shvatajuci da ne zna gde je niti koliko daleko od kuce. Ali cudan osecaj da je na pravom mestu, nije mu davao mira. Ogromna privlacnost ka zeni, krcmarici nepoznate krcme, zeni sa najbistrijim pogledom koji je ikada video, promenio mu je dusu, cini se, za samo par trenutaka.

"Mozda dragi covece, ako ikada ponovo svratite ovamo, dobijete jos koju kap duse koja vas je promenila. Sada putujte, vec je kasno, uhvatice vas mrak"...

"U mraku cu nastaviti da zivim, ako me odavde oterate, jer svetlost u vasim ocima je jedino sto moju mracnu dusu osvetljuje. Ostacu ovde dokle god me vi zelite"...
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
Razgovor kršćana i pogana !!!

Nikola Kuzanski






(Razgovor kršćanina i poganina)

Poganin: Vidim da ti, dok se klanjaš u dubokoj poniznosti, niz lice teku suze ljubavi, iskrene, a ne hinjene. Reci mi, molim te, tko si?
Kršćanin: Kršćanin sam.
P. Koga slaviš?
K. Boga.
P. Tko je Bog kojega slaviš?
K. Ne znam.
P. Kako tako ozbiljno slaviš nešto što uopće ne poznaješ?
K. Zato što ne poznajem, slavim (quia ignoro, adoro).
P. Čudan prizor: čovjek koji duboko doživljava (affici) nešto što ne poznaje!
K. Meni bi bilo još čudnije kad bih duboko doživljavao nešto što prema mojem mnijenju poznajem (scire).
P. Zašto?
K. Jer čovjek uistinu manje poznaje ono što prema svojem mnijenju poznaje, nego ono što zacijelo ne poznaje.
P. Objasni mi to detaljnije, molim te.
K. Svatko tko misli da nešto zna, iako ustvari ne može znati ništa, čini mi se bezuman.
P. Meni se ti činiš posve bezuman (amens) kada tvrdiš da ništa nije moguće znati!
K. Pod 'znanjem' (scientia) razumijem dokučivanje (apprehensio) istine. Onaj tko kaže da zna, tvrdi da je dokučio istinu.
P. To i ja vjerujem.
K. Jest, a kako bi mogao dokučiti istinu, ako ne spoznaš Istinu po sebi? Ako je naime spoznavatelj (apprehendens) prije spoznatog (apprehensum), tada ne možemo govoriti o spoznaji istine.
P. Ne razumijem kako istinu možemo spoznati samo kao Istinu po sebi.
K. Miliš li da je možemo spoznati i na drugi način i u nečem drugom?
P. Da.
K. Očito se varaš, jer izvan Istine nema istine, izvan kružnosti nema kruga, izvan ljudskosti nema čovjeka. Dakle ni istina se ne može otkriti izvan Istine, niti na drugi način, niti u nečem drugom.
P. Kako mi je u tom slučaju znano (notum), što je čovjek, što kamen, a što sve druge stvari koje poznam (scio)?
K. Ništa od svega toga ne poznaš, nego svoje poznavanje samo zamišljaš. A ako bih te zapitao o štostvu (quidditas) onoga što prema tvom mišljenju poznaješ, priznao bi da nisi kadar izraziti (exprimere) samu istinu čovjeka ili kamena. Znanje da čovjek nije kamen ne izvire iz znanja (scientia), zbog kojega bi znao za razliku između čovjeka i kamena, nego iz dojma o pripadajućim osobinama (ex accidenti), iz različitih djelatnosti i oblika kojima nadijevaš različita imena kada ih razlikuješ. Imena nastaju zbog kretanja u razumu koji razlikuje (discretiva ratio).
P. Je li istina jedna ili ih ima više?
K. Samo je jedna, jer samo jedinstvenost (unitas) jest, a istina se podudara s jedinstvenošću, jer je uistinu jedinstvenost samo jedna (verum sit unam esse unitatem). Kao što među brojevima možemo naći samo jedinstvo, tako i u mnoštvu možemo otkriti samo jednu istinu. Onaj tko ne dostigne jedinstvo, neće nikada spoznati broj, a tko u jedinstvu ne bi prepoznao istinu, ne može ništa istinski znati. Premda, naime, misli da zna, lako može iskusiti da se to što prema njegovu mišljenju zna, može znati i na istinitiji način (verius). Istinitije nego što sam vidiš, može se vidjeti nešto vidljivo – naime, ako imaš oštrije oči. Dakle, ne vidiš ono što je uistinu vidljivo – a isto vrijedi za sluh i sva ostala osjetila. Sve što znamo drukčije nego što bi se moglo znati, ne znamo uistinu, nego drukčije i na drugi način (alter et alio modo). Istinu, međutim, ne poznajemo na neki drugi način od načina koji je istina sama. Zato je bezuman onaj tko misli da nešto uistinu poznaje, a ne poznaje Istinu. Zar ne bismo smatrali ludim slijepca koji bi mislio da poznaje razlike među bojama, a ujedno ne bi poznavao boje?
P. Ali tko od ljudi uopće išta zna, ako se ništa ne može znati?
K. Mudrim čovjekom možemo smatrati onoga koji zna da ne zna i zato poštuje Istinu, jer zna da se bez nje ništa ne da dokučiti, da se bez nje ne može niti biti, ni živjeti ni umovati.
P. Možda te je upravo to privuklo slavljenju, naime, žudnja da budeš u Istini (desiderium essendi in veritate)?
K. Baš tako, kako si rekao. Ne slavim Boga koga vi pogani poznajete i imenujte prema svojem pogrešnom uvjerenju, nego Boga samog, koji je sama neizreciva Istina (colo…ipsum Deum, qui est ipsa ineffabilis veritas).
P. Reci mi, brate, molim te, kakva je razlika između tvog slavljenja Boga koji je Istina i našeg slavljenja kojim ni ne namjeravamo (intendamus) slaviti Boga koji ne bi uistinu bio Bog?
K. Razlika je prilično; a daleko je najvažnija u tome da mi slavimo apsolutnu Istinu samu, nepomiješanu, vječnu i neizrecivu, a vi je ne slavite kakva je apsolutna u sebi. Slavite je takvu kakva je u svojim djelima, slavite jedinstvo u broju i mnoštvu, a ne apsolutno jedinstvo (unitas absoluta). Zato bludite (errantes), jer Istina, koja je Bog, nije priopćiva.
P. Molim te, brate, dovedi me do toga da razumijem tvoje umovanje o Bogu! Odgovori mi i reci što znaš o Bogu kojeg slaviš?
K. Znam da sve što znam nije Bog i da sve što poimam (concipio) nije Bog, nego da On sve to daleko prekoračuje (exuperat).
P. Znači da je Bog ništa?
K. Nije ništa, jer to ništa ima ime ničega.
P. Ako nije ništa, onda je nešto (aliquid).
K. Nije ni nešto, jer nešto nije sve, a Bog nije radije nešto nego sve.
P. Čudne stvari zboriš o Bogu kojeg slaviš: da nije ništa, da nije nešto. Nedokučiv je za svaki razum (ratio).
K. Bog je s onu stranu ničega i nečega, jer mu je ništa pokorno (ipsi oboedit nihil), da bi nastalo nešto. To je, naime, njegova svemoćnost: moć s kojom prekoračuje (excedit) sve što jest i što nije, tako da mu se pokorava i ono što jest i ono što nije. On naime čini (facit) da nebitak (nonesse) prelazi u bitak (esse) i bitak u nebitak. On nije ništa od toga što je pod njim, i pred čim je (praevenit) On sa svojom svemoći. Stoga ne možeš reći da je On više ovo ili ono, jer je sve od Njega.
P. Možemo li Ga imenovati?
K. Ono što se može imenovati je neznatno (parvum), dok je Njegova veličina nepojmljiva. On ostaje neizreciv.
P. Dakle, on je neizreciv?
K. Nije neizreciv, nego je više izreciv nego sve, budući da je uzrok svega što se može imenovati (nominabilia). Kako bi mogao biti bez imena onaj tko drugima daje ime?
P. Dakle, izreciv je i neizreciv?
K. Nije ni to. Bog, naime, nije korijen protuslovlja (radix contradictionis), nego je jednostavnost (simplicitas) prije svakog korijena. Stoga ne smijemo reći ni da je izreciv i neizreciv.
P. Hoćeš li uopće išta o Njemu reći?
K. Nije imenovan, nije neimenovan, nije imenovan i neimenovan, jer sve što možemo disjunktivno ili kopulativno, skladno (per consensum) ili protuslovno o Njemu izreći, zbog uzvišenosti (excellentia) Njegove beskonačnosti nije Mu primjereno. On je jedno načelo (principium), prije svake misli koju o Njemu možemo oblikovati.
P. U tom slučaju, Bogu ne pripada bitak (esse)?
K. U pravu si.
P. Dakle, On je ništa?
K. Nije ništa, nije nebićevan, niti pak bićevan i nebićevan (non est nihil, neque non est, neque est et non est), jer je vrelo (fons) i izvor (origo) svih načela bitka i nebitka (principia essendi et non-essendi).
P. Tada je, dakle, Bog doista vrelo načela bitka i nebitka?
K. Ne.
P. Ali maloprije si to rekao.
K. Istinu sam rekao kada sam to tvrdio i sada govorim istinu kada to odričem. Ako, naime, postoje bilo kakva načela bitka i nebitka, Bog im prethodi. Ne-bitak nema kao načelo ne-bitak, nego načelo bitka, jer ne-bitak ima potrebu za načelom, da bi bilo (ut sit). Tako je, dakle, načelo ne-bitka, jer ne-bitak bez Njega ne postoji.
P. Je li Bog istina?
K. Ne, on je prije svake istine.
P. Dakle, on je nešto drugo od istine?
K. Nipošto. Ne može mu pripisivati 'drugost' (alteritas ei conveniri nequit), budući da je On prije svega što smatramo istinom i imenujemo 'istina'. Beskonačno je uzvišeniji od svega toga.
P. Pa ipak Boga imenujete Bog?
K. Imenujemo.
K. Govorite li istinu ili laž?
K. Ni jedno ni drugo, niti oboje istodobno. Ne govorimo istinu, ako tvrdimo da je to Njegovo ime, ne govorimo ni neistinu, ako negiramo da je to Njegovo ime. Također ne govorimo istinu i laž, jer je Njegova jednostavnost prije svega što se može imenovati, i prije svega što se imenovati ne može.
P. Zašto Ga imenujete Bog, ako ne poznajete Njegovo ime?
K. Zbog sličnosti savršenstvu (similitudo perfectionis).
P. Hajde, objasni sad to!
K. Ime 'Bog' (grčki: theos, prim., prev.) dolazi od riječi 'theoro' (vidim, motrim, prim. prev.). U našem području (regio), Bog je to što je vid u području boje. Samo vid može zamijetiti boju, ali da bi bio slobodan za zamjedbu bilo koje boje, njegovo je središte bezbojno. Vid je sa stanovišta boje stoga prije ništa nego nešto. Područje se boje naime ne dotiče bitka izvan toga područja. Zato se s točke motrišta vida sve što jest nalazi u njemu. A sam vid u njemu ne nalazimo. Vid koji je bezbojan ne možemo imenovati u području boje, jer za njega ime nijedne boje nije prikladno. A ipak je upravo vid svojim razlikovanjem dao ime svakoj boji. Zato je svako imenovanje (nominatio) u domenu boje ovisno o njemu, ali ime Njega, od kojega potječe svako ime, prije je ništa nego nešto. Odnos Boga prema svemu (omnia) jest kao odnos vida prema vidljivim stvarima.
P. Sviđa mi se to što si rekao. Jasno mi je da u području stvorenih bića (creaturae) ne nalazimo niti Boga niti Njegovo ime. Prije će biti da Bog izmiče svakom pojmu (conceptus), nego da o Njemu možemo tvrditi bilo što. Ne možemo Ga otkriti u području stvorenih bića, jer nema njihovo ustrojstvo (conditio), ne možemo Nesastavljenog (non-compositum) naći u području sastavljenog. A sva imena koja izričemo imena su sastavljenog. Sastavljeno pak ne opstoji iz sebe, nego iz Onoga koji je prije svakog sastavljenog. Premda je dakle područje sastavljenog i sve što je sastavljeno (omnia composita) samo po njemu jest to što jest, On sam je u području sastavljenog neznan, jer nije sastavljen.
Stoga neka na vjekove vjekova bude slavljen Bog koji je skriven pred očima svih mudraca svijeta!

Preveo Mario Kopić
izvor:vaseljena.blog
 
Član
Učlanjen(a)
17.01.2010
Poruka
749
LEGENDA O NEMOJ CRKVI

Vinjeta06.gif
Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945)
Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne. Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u ckvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše..

.. “Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.
Šta je to? – pitao je starac.
- To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju!
- Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu… Anđeo ga pogleda tužnog lica.
-Želiš da znaš?.. Pogledaj…
Daleko dole video se veliki hram.
Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra.
Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor.
Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!
Na klirosu je dirigent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.
«Aha, hor ću sigurno čuti…» - pomislio je starac.
dirigent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina.
Bilo je sasvim čudno gledati: dirigent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» - pomislio je starac.
Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i društvenih položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.
Čitava crkva je bila nema.
- Zašto je tako? – pitao je starac.
- Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… - rekao je Anđeo.
Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.
«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći! Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..»
Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli:
«…Teško razočaranje! Kako sam loše trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»
Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»
I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.
- Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. –
Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi… Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:
- Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..
U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Milo se za svoju bolesnu majku.
Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce. Tamo su bili briga i ljubav.
- Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je Anđeo.
- Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.
Žurnal «Duhovno-nravstvennoe vospitanie», 2002, №3, str.36-37
Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945)
Crkveni pisac, autor knjige «Besede na Jevanđelje po Marku», propovednik. Oko 20 godina proveo je u tamnicama i logorima (Zirjanski kraj, Orel, Ribinsk, Jaroslavlj, Krasnojarska oblast). 1993 g.
kanonizovan. Mošti Svetog se sada nalaze u Sveto-Vaveedenskom ženskom manastiru u gradu Ivanovu.
Sa sajta http://stxenia.spb.ru/pages/page/word.htm

Prevela mr. Žaklina Mančić
 
Član
Učlanjen(a)
08.09.2009
Poruka
13
Колика је љубав Мајке Божије

Истиниту исповест једне монахиње по њеном престављењу у Господу посведочио је њен духовник, по њеној жељи за живота, да се, по милости Господњој, објави љубав Његове Мајке, Пресвете Владичице наше, Богородице. Ову исповест, из не тако давне прошлости, донео је из источне Украјине пре пар година руски владика Алимпије и нама, српским православцима.
Монахиња једног руског манастира је по својој благочестивости имала у манастиру само једно послушање: да украшава сваког јутра икону Мајке Божије свежим цветовима. Замонашена као дете, сматрана је међу осталим сестринством као најдостојнија тог узвишеног послушања. Сестре су волеле ову монахињу због њене скрушености, простоте и смирености. Међутим, како то обично и бива, када је имао најмање изгледа и када се најмање очекивало, непријатељ је почео да напада тако јако и то баш оне врлине због којих ју је Мајка Божија највише волела. Један чувар је стално у близини чистио око цркве и често јој се обраћао. Убрзо се ова монахиња о њега саблазнила. Колики ли је то могао бити ударац непријатеља, када је она и мантију своју скинула због тог човека и, тајно напустивши манастир, отишла са њим у свет!
Није прошло много времена, посрнула монахиња се пробудила из стања духовне махнитости. Страсти су нестале као дланом о длан, а ђаво је постигао своје. Кад је она то увидела, већ је одавно било касно. За кајање је била потребна надљудска снага. Назад се није могло; одлучила је да истрпи мужа. Он ју је сада тукао и малтретирао и живот јој се временом претворио у прави пакао на земљи. Није имала снаге више да живи, а није хтела смрт без покајања.
После неколико година упокојио се муж. Монахиња је, најзад, могла да још једном оде и види манастир у ком је провела најблагословеније дане свог живота. Више није имала онај исти, благочестиви лик, већ напаћено, озбиљно, непокривено лице и искористила је то да уђе у манастир непримећено. На улазу је препознала једну од својих сестара. Обратила јој се. Сестра је, наравно, није препознала. Хтела је да види да ли је и колико сестре осуђују. „Праштајте, да ли знате где је монахиња … (изговорила је своје име) и шта се са њом догодило?“ „Да, наравно“, одговорила јој је сестра, „ено је тамо, у капели.“ Монахиња је застала. „Не схватате, питам за једну што је била овде прије десет година и украшавала икону Мајке Божије ружама.“ Сестра ју је једнако чудно погледала: „Па, да, та иста до дана данашњег то и ради. Наша добра сестра… Ено је, украшава унутра икону Мајке Божије.
Монахиња је, избезумљена одговором који је најмање очекивала, збуњено прекорачила праг цркве. Унутра је, у тишини и самоћи, заиста спазила монахињу која је украшавала икону ружама. Пришла јој је. Монахиња се окренула. Била је то Мајка Божија. Скинула је њену мантију и дала јој: „Ево, кћери, обуци мантију и не греши више.“ Монахиња је у смртном страху пала на под и зајецала. Од стида није могла да подигне главу, али Пресвета Богородица је већ била отишла. Стајала је пред њом само Њена икона украшена ружама. Мајка Божија, Свемилостива и Свесажаљива, свих ових година је вршила њено послушање да прикрије њен грех и не саблазни друге сестре. Монахиња се неутешно кајала непресушним сузама и осећала неизмерни стид. Једино што ју је тешило била је неизмерна љубав Мајке Божије. Исповедила је све духовнику манастира и замолила га да све објави по њеном упокојењу. Недуго након тога се упокојила
 
Natrag
Top